fbpx

Tko piše jutarnje stranice mora da je lud

Od  Ingrid Divković

 

 

Da. Mora da je lud. Slažem se.

Isto kao što je lud i onaj koji ujutro na prazan želudac pali cigaretu i ispija punu šalicu crnu kave, isto kao i onaj koji netom nakon buđenja psuje i trubi susjedu na parkingu, isto kao i onaj koji trči na posao koji ne podnosi, druži se s ljudima koje još malo više ne podnosi, i vraća se kući ženi koju ne podnosi naviše od svega.

Jutarnje stranice nisu za one koji ne podnose život, jer one sadrže upravo to, život u svom punom podnošenju. Bez cenzure.

Prvi put kada sam započela sa pisanjem jutarnjih stranica pomislila sam da sam skrenula s uma. Nije mi bio stran pojam ‘skretanja s uma‘ već pojam toga da se sljedećih nekoliko tjedana moram disciplinirati i svakoga jutra pisati. Na to me naveo osjećaj kreativne blokade koju sam neminovno upila od okoline a osjećaj je to koji sam mrzila.

Cilj jutarnjih stanica bio je dakle vrlo jednostavan. Ispisivanje triju stranica toka svijesti svakoga jutra.To ne zahtijeva nikakvo posebno umijeće, pomislih. Ne pišem nikakav blog ili znanstveni članak, nego jednostavno zapisujem prvo što mi padne na um. Nakon ispisanih stranica, odlažem olovku, ne čitajući (nikako!) ono što sam napisala. To činim tek nakon četiri tjedna pisanja jutarnjih stanica.

Ma vraga jednostavno, jutarnje je stranice na početku bilo tako teško ispisivati. Došlo mi je da radije čistim wc školjku ili perem prozore nego što moram visiti nad tim j*** bijelim papirom koji neumorno čeka.

A od kuda mi ideja za jutarnjim stranicama pomislio/lasi ?

Ideja je došla iz knjige ‘Umjetnikov put ‘autorice Julie Cameron. Autorica u knjizi navodi nekoliko alata (Osnovni alati su jutarnje stranice i umjetnički sastanak )koji otpuštaju naše kreativne kočnice i dozvoljavaju našem kreativnom umu da se razvija na svoj način, bez djelovanja svjesnog uma.

To mi je trebalo!

Eto. Ako su i tebi potrebne jutarnje stranice, ako poželiš pustiti svoje male bijesne vučice na slobodu ne čekaj to, nego kreni, sutra ujutro!(za početak neka to bude 4 tjedna a ako ti se svidi možeš i nastaviti)

Možda toga nećeš biti svjestan/a ali ispisujući rečenice, izjavljuješ tako svijetu i sebi – što voliš, što ti se ne sviđa, što želiš, čemu se nadaš i što planiraš. Ne postoji način da to radiš krivo, iako će se činiti da je krivo, ludo, nenormalno…

Zapiši baš ono što ti tog trenutka padne na um, a ako ti je glava prazna, zapiši ‘Ne znam što da pišem’ dok vam se ne pojave drugačije misli.

 

Pokloni sebi. Za kraj jedne, a početak nove godine. Druženje sa samim sobom.Tvoja 4 tjedna.

4 tjedna pronalaženja kreativnog genija koji se skriva u tebi.

4 tjedna druženja, otkrivanja, rušenja i građenja.

4 tjedna početka novog života.

4 tjedna ludosti.

Tijekom ispisivanja jutarnjih stranica dozvoli si da ponovno otkriješ osjećaje.

nesigurnosti

suosjećajnosti

brige

povezanosti

snage

tjeskobe

vjere

mogućnosti

zahvalnosti

tuge

očaja

ljubavi

Probudi se, otvori oči, posegni za bijelim papirom i olovkom i piši! I čini to svako jutro. Bez odgode, samokontrole, stila, odabira tema, ili izvlačenja. Ne muči se s interpunkcijom, ne ulaži nikakav poseban intelektualni napor, jednostavno ispiši 3 stranice svojeg toka misli, i to je to.

Piši i kada ti mozak stane, ruka će se već nekako kretati po papiru.

‘Kroz moje osobno te iskustva mnogih drugih koji su ga podijelili sa mnom, počela sam vjerovati da je kreativnost naša prava priroda, da su prepreke neprirodne kočnice procesa, kao što je i normalno i čudesno otvaranje cvjetova na kraju tanke zelene grančice. Otkrila sam da je ovaj proces uspostavljanja duhovnog kontakta jednostavan i lagan.‘ Julia Cameron: Umjetnikov put

 

http://ingriddivkovic.com/2014/12/tko-pise-jutarnje-stranice-mora-da-je-lud/

Da li je Blog prava stvar za tebe?

Ovo јe prvo i osnovno pitanje kada dobiјeš ideјu da napraviš svoј blog i počneš da pišeš na njemu. U ovoј fazi uvek ima dosta nedoumica i lutanja, i idealno јe mesto da se prave greške koјe se kasniјe teško ispravljaјu. Pri tom, ovde se ne radi o tome da li ćeš tehnički savladati program potreban za pravljenje i održavanje bloga – to se podrazumeva. Stvar јe u tome da li ćeš i kako PISATI za blog, i time ispuniti svrhu šta ćeš uopšte na blogu i što se uopšte baviš tim poslom.

 Provodiš vreme na Mreži

Uspešno i kvalitetno blogovanje (ne samo za tebe već i tvoјu publiku; u suprotnom piši kući za fioku, lakše јe), zahteva ogromnu količinu vremena i posvećenosti – nešto kao rad u rudniku, samo za računarom. Imaјu i vidu da blogovanje ne prestaјe kada napišeš i obјaviš svoј članak (post). Umesto toga, očekuјu te razne akciјe u vidu promociјe bloga i postova na njemu, odgovaranje na komentare čitalaca, posećivanje drugih blogera i saјtova, praćenje tema koјe su od važnosti za tvoј blog, i sl. Većina ovih aktivnosti će se odviјati onlaјn, to јest u realnom vremenu, a ti ćeš sedeti za računarom dok ti oči ne ispadnu, žena ostavi, a deca te zaborave.

Da bi bio uspešan bloger, dakle, moraš da voliš da pišeš, istražuјeš, surfuјeš netom i smaraš se sa tvoјim obožavaocima i onima koјi mrze svaku tvoјu reč i činjenicu što uopšte postoјiš.

 Voliš pisanje

Ako ti pisanje predstavlja muku, ili ti prirodno ne leži (nemaš potrebu da svaki dan zapišeš nešto, kako god to glupo bilo), onda verovatno blogovanje niјe za tebe. Uspešno i kvalitetno blogovanje podrazumeva često obјavljivanje i ažuriranje članaka, odgovaranje na meјlove i komnetare, rekosmo, i sve tome slično. Zato, tvoј blog će imati smisla samo ako pošeš stalno, mnogo, i redovno. Pisanje mora da ti јe u krvi: sve drugo će biti samo muka, čist gubitak vremena i zamaјavanje sebe i ostalih sličnih skribomana.

 Strast za temom

Naјvažniјa stvar u vezi bloga јe njegov sadržaј, odnosno teme o koјima pišeš. Uspešno blogovanje zahteva da bloger piše često, zanimljivo, značaјno, korisno o svoјoј temi, kako bi privukao nove čitaoce, bio zanimljiv svoјoј postoјećoј publici i naveo ih da se stalno i ponovo vraćaјu njegovom blogu.      Ako nisi dovoljno zaineresovan za svoјu temu, ako pišeš onako, tek da ti vreme prođe, biće ti veom teško da se uloguјeš na svoј blog svakog dana i napošeš nešto novo. Zato piši o onome što te stvarno zanima, za čim imaš neodoljivu potrebu da nešto pametno i korisno kažeš, naučiš, podeliš sa drugima. Piši strasno i sa ljubavlju. To se uvek isplati i duhovno i materiјalno (ipak, možda).

Da bi sve ovo funkcionisalo kako treba, mora da si posvećen, samodisciplinovan, uporan kao mazga, i da imaš snažnu motivaciјu za svoј rad. Ako ovo ne prepoznaјeš kod sebe, bolje odustani od blogeraјa odmah. Poštedi se muke i problema.

 Voliš da komuniciraš i niјe te strah od publike

Kao bloger, ti si neka vrsta јavne ličnosti јer šalješ svoјe poruke širokoј publici, slično kao pisac koјi piše knjige. Samo, ovo јe јoš gore јer tvoјi čitaoci mogu odmah da te dohvate i razvlače po blatu ili lovorikama, kako ko. Iako јe moguće da dubverzivno deluјeš po netu kao bloger anonimus, anonimnost ipak niјe norma ( a ni normalno, јer zašto bi se neko krio ako već odluči da piše i svoјe pisaniјe obјavljuјe?).

Da bi se privukla šrioka publika i stekao legitimitet u blogerskim i širim krugovima, važno јe da se poјaviš svoјim imenom i prezimenom, pravim identitetom i tako postao neko ko јe živ, zdrav, kreativan i uspešan. To zvek znači da imaš stomak i strpljenja da istrpiš i negativnu kritiku. Uostalom, to јe tako ljudski. I porazi se tada pretvore u pobede.

 Računar niјe pauk u kupatilu

Iako ne mora da si neki ekspert za programiranje i računare, blogovanje ipak podrazumeva neku osnovnu tehnološku pismenost. Ako su ti računar i interent mrske stvari koјe ti stvaraјu muku, onda blogovanje verovatno niјe za tebe. Doduše, ako imaš volju za učenjem, bez obzira što ti јe Soniјev vokmen bio zadnja tehnološka revoluciјa, stvari se mogu značaјno popraviti.

Blogovanje i Internet su stvari koјe se stalno menjaјu, i mesta za konstanno učnje ima na pretek. Da bi postao uspešan i zadovoljan bloger, moraš imati volju za učenjem i stalnim poboljšavanjem kvalitetea svoјih tekstova, kao i svih elemenata bloga u celini.

Ako su ti odgovori na sva ova pitanja u tekstu ”DA”, onda јe Blog prava stvr za tebe. U suprotnom, mani se ćorava posla i UŽIVAЈ U ŽIVOTU!

Kako sam probudila diva u sebi?

Autor: Ingrid Divković

 

Prije nekoliko dana dobila sam jedan prekrasan poklon u obliku iskustva.

Radilo se o tome da sam imala mogućnost izbora. Onakav kakvog svi imamo svakoga dana kada se probudimo. Izbor je bio – poslušati odraslog čovjeka, ili zastati, razmisliti i poslušati dijete u sebi. Djeca često griješe, razmišljaju srcem. Pomislih. Da se ispravim, djeca ne razmišljaju, ona djeluju. Prema tome ja sam dijete, griješim. No griješiti je ljudski, kažu, izvući ću se na ljudskost.

Nego, ovoga puta, začudo, greška je bila nešto najljepše što mi se moglo dogoditi. A tako volim kada se događaju lijepe stvari. To me puni, osnažuje, hrabri. Samo sam čovjek.

Gle, otvaram poklon. Malo je drugačiji od ostalih na koje sam navikla. Poklon u obliku buđenja. Pitam se kako je to moguće? Vrlo lako, odgovara poklon. Otvori oči i pogledaj me.

Ima dana kada se probudim, otvorim oči, odradim sve jutaranje rituale, ali još uvijek sanjam. Tako se nastavi i tijekom dana sve do trenutka kada opet ne zaklopim oči. Nisam svjesna da je odsanjan još jedan dan. Bespovratno.

Otvaram oči. On me gleda.

Dobar dan Ingrid. Moje vrijeme je došlo. Morao sam doći. Trebala si me. Sada je pravo vrijeme, vrijeme da se ti i ja napokon upoznamo. Pitaš se tko sam? Stani, ne boj se. Ja sam tvoj unutarnji DIV. Onaj kojeg si uspavala, kojeg si zatomila, kojeg si ostavila. Zašto? Ne znaš ni sama. Zar je važno? Meni ne. Ja nisam ljudsko biće. Ne zamjeram, ne zavidim, ne pamtim loše stvari. Ali dišem. Kao i ti. Objasnit ću ti kako stvari funkcioniraju kod mene. A te su stvari vrlo jednostavne, da se ne prestrašiš.

Ja sam tvoj div. Unutarnja snaga koja te nosi na leđima. Sjećaš li se trenutaka kada si imala osjećaj kao da na leđima nosiš deset tona tereta, e tada me nije bilo. Bio sam na godišnjem. Ali promatrao sam te. Gledao kako i sa kojim izrazom na licu nosiš taj teret. Nije mi bilo svejedno, no morao sam izdržati. Pustio sam te, znao sam da moraš izgurati sama. Izgledala si kao mali mrav. Vrijedna, ali slaba. Preslaba za moj ukus. Sve do trenutka kada se nisi probudila. Točnije kada se nismo probudili zajedno. U istom krevetu. Pomislila si, da da, jesi dobro se sjećam. Imam snage. Ja to mogu. Vjerujem u sebe. Život je lijep. Tada sam znao da tvoje, naše vrijeme tek dolazi. Čekao sam i čekao, i napokon dočekao. To je jutro bilo posebno. Znaš li zašto? Jer si već od ranoga jutra nosila taj divovski smiješak na licu. Stajao ti je za deset. Još uvijek ti stoji. Ne skidaj ga molim te! Sretan sam kad ga nosiš.

Znaš li zašto ti ovo pričam?

Zato što znam da ti vjeruješ da ovo nije samo neka priča o izmišljenom divu. Ja znam da ti imaš snage oživjeti me i koračati samnom, kroz život. Isti onaj koji si spomenula, a koji je lijep. Jest, lijep je. Jer si ti, sama samcata odlučila učiniti ga takvim. Lijepim. No, nešto bi te zamolio. Nije to mala usluga ali znam da ćeš se potruditi ispuniti je. Jaka si ti, ne sumnjam ni najmanje.

Molio bih te da se potrudiš pomoći ljudima da i oni probude diva u sebi. Znaš, svatko od nas u sebi nosi svog nevidljivog, ali golemog diva.Onoga koji te tjera naprijed, koji ti šapće da ništa nije nemoguće, koji se budi sa tobom i liježe sa tobom. Tvoj div – i brat, i otac, i prijatelj i ljubavnik u isto vrijeme. On je ti. Voli ga kao što voliš sebe. Uči druge da čine to isto.

Otkrit ću ti još jednu tajnu.

Ovo je vrijeme divova.

I svatko će se u sebi pronaći svog diva, samo ako slijedi unutarnje putokaze. Mora biti tako. Znaj, divova je mnogo. Neki dolaze u obliku obitelji i ljubavi, neki u obliku životne radosti, sreće i blagostanja, neki u obliku nepresušne inspiracije, vjere u Onoga Gore. Svakome po izboru.

Život je dakle vrlo jednostavan. Samo treba slijediti putokaze. Pomislih.

Netko mora da je znao zašto mi je i sa kojim razlogom postavio baš te putokaze, na tom mjestu. Netko je znao, prije mene. Tajnu. Znao je što želim u životu i postavio mi putokaze. Jedan od njih otkriven je sasvim slučajno. Prije neki dan. Gledam ga i ne vjerujem. Moj div je živ. I obraća mi se.

Vrijeme je da otkrijem svijetu na kakvoj sretnoj planeti živimo!

I ovdje smo gdje jesmo, ne zato što nemamo prilike da budemo negdje drugdje, da ostvarimo sreću na nekom višem stupnju, nego zato što ne želimo promjenu, buđenje.

Srećom, budućnost je doba sve bržih i bržih promjena. Tko pati od nostalgije, neće preživjeti buđenje diva u sebi. Srećom, ovo je vrijeme divova.

Gle, sakrio se i u prva tri slova moga prezimena.Koji nevaljalac.Taj moj div 🙂

A gdje stanuju vaši divovi? Jeste li ga/ih probudili? Otvorite oči, naćulite uši…vaš div je upravo kraj vas.

 

 

 

5 razloga da koristite wordpress

 

Kao što sam već rekla u prethodnom tekstu, o blogovanju pre svog blogerskog iskustva sam baš malo znala.  Isto tako, nisam znala koje sve blogerske platforme postoje. Po preporuci sam se opredelila za wordpress i o funkcionisanju drugih platformi ne znam baš ništa. Znam ih samo po nazivu, a sa vama ću podeliti pet dobrih strana ove platforme i koliko su one značajne za blogere početnike.

Na prvom mestu, wordpress je pre svega, besplatan servis u kome kreirate izgled svog bloga. Parafraziraću čuvenu izreku, pa cu reći što je džabe na Internetu, i Bogu je drago. Tako da maksimalno uživajte u mogućnostima wordpressa u njegovoj besplatnoj formi. Besplatno registrujte domen svog bloga i počnite sa igrom bez prestanka.

Druga jako bitna stvar za nekog ko nije hi-tech freak, niti neki poznavalac modernih tehnologija, jeste da je ovaj programčić veoma jednostavan za korišćenje. To naravno ne znači da ćete sve odmah rešiti jednim klikom, ali kada budete shvatili kako sve funkcioniše i čemu šta služi, vrlo lako ćete baratati ovom platformom i njenim opcijama. Dajte sebi vremena, budite uporni, istražujte i pišite što češće, jer je praksa ipak najbolji učitelj. Ja sam u početku imala glavobolju kadagod bih otišla na dashboard, ali vremenom sam sa znatiželjom ”čačkala” wordpress i počela da vladam ulogom administratora.

Treća stvar koja je meni bitna jesu teme. Dakle, sadržaj jeste primaran, ali isto tako i fasada bloga. WordPress u tom smislu nudi lepe, jedostavno dizajnirane teme, a  na vama je samo da odaberete onu pravu. Teme naravno možete kasnije menjati, ali je ta prva ipak bitna. Koju god da odaberete, možete da primenite na kratko i vidite kako izgleda. Slično kao u šopingu, samo što ovde ne plaćate prozvod koji kupite, barem ne na početku.

Četvrta stvar koju volim kod wordpressa jesu widgeti, ili ukrasi kako ih ja zovem. Tu se misli na sve te sitnice koje vaš blog čine zanimljivijim i bogatijim a vrlo lako i brzo se instaliraju na blogu.  Naravno, ne morate odmah sve te ukrase da upotrebite, pa da vam blog bude kao novoodišnja jelka. Odaberite one koji su vama bitni, a i budućim čitaocima, poput statistike bloga, veze sa fb-om, instagramom, twiterr-om, arhive, praćenja bloga, prikazivanja blogova koje pratite, opcije prikazivanja vaših najčitanijih postova itd. Ovo ćete vremenom menjati i dodavati, ali procenite šta je suvišno, a šta ne.

Peta stvar koju tek planiram da istražim detaljno, jeste opcija upgrade-a  i prelazak iz besplatne u verziju koja se plaća ali i nudi više mogućnosti i pogodnosti, kao što su kačenje video zapisa, reklama itd.No, kada se budem izveštila i u toj branši, podeliću svoja saznanja sa vama.

Toliko za ovaj put, a ako vi posle ovog teksta ne počnete sa osmišljavanjem svog bloga, onda džabe moji saveti. Šalim se naravno, svako saznanje je korisno, čak i ono koje možda nećete sada primeniti.

Za kraj, bacite pogled kako je moj blog o putovanjima Kofernjača uznapredovao, upravo zahvaljujući wordpress-u. Link za blog je http://kofernjaca.wordpress.com

Zašto su ljudi glupi?

 

Hm, prilično “filozofsko” pitanje? Ali verovatno da muči svakog onog čiji je iq makar malo veći od njegovog broja cipela. Tako da na neki način postaje univerzalno pitanje ljudske sudbine. Ovo pitanje mi je po ko zna koji put palo na pamet, naročito od kada sam prešao crtu 5, i opet se našao sa isitm pitanjem kao kad sam pun hormona trtio po gradu misleći da se jebe sve što ima suknju. Kad sedneš i povlačiš ovakve crte i pri tom te kasirka gleda popreko jer si pao u bedak od profesorske plate (a nisi član prosvetne mafije, pa ti je plata u skladu s tim), onda sedneš, sipaš burbon, istrebiš kučetu buve i počneš da mučiš tastaturu i nesretnike koji slučajno nabasaju na tvoj tekst i zajebu se da počnu da ga čitaju.

Dakle, postoji brojni razlozi zašto su ljudi glupi, i moja je iskrena fascinacija da smo tako glupi dogurali, danas, čak dovde. Ovo je stvarno neverovatan uspeh naše vrste! I sad, uspeo sam da iz svog mozga stisnem neke razloge o ovoj planetarnoj ljudksoj osobini čije smo svi žrtve, manje ili više.

Glupost, sex i preživljavanje

Glupost funkcioniše. Ako ovo niste primetili do sad, ljudska vrsta je važan sastojak ekosistema naše planete. Stalno smo u porastu, i uprkos svim nedaćama i dalje se kotimo ko zečevi. Uspeli smo da postanemo najbrojniji na ovom šaru (izuzev insekata, oni će na kraju da nas sjebu). Uprkos svoj gluposti, ratovima, boleštinama, brojčano napredujemo, polako ali sigurno. Glupost nije štetno uticala na ovu pojavu ni za nokat. Čak šta više, sve više mislim da je glupost vrlo korisna za parenje i odgoj novih prirpadnika vrste.

Glupaci se pare i rađaju nove glupake. Svako ko je ikada bio oženjen, ima decu, kad tad postavi sebi pitanje – zašto sam, jebote, to uradio?! I tako može da shvati da je ispao glup (naročito oni razvedeni i samohrani, a takva je većina), da je napravio grešku i da služi kao živi dokaz da je glupost od velike koristi prilikom parenja, muvanja, zabavljanja i uzajamnog privlačenja. Ljudski običaj da se ne misli jasno, (razmišljanje je ionako štetna pojava) je vrlo koristan u hemijskom procesu privlačenja i oplođavanja jajnih ćelija, i tako samo pospešuje celu misteriju.

Sa druge strane, sklonost ka razmišljanju i pametovanju, plus povećana osetljivost i duhovnost, može da sjebe celu stvar. Previše razmišljanja može da pokvari čitav proces uzajamnog vezivanja žena i muškaraca. Ovaj proces, koji je od suštinskog značaja za preživljavanje vrste, uopšte ne mari za našu pamet, jednio ga zanima iracionialnost i hemija. Jer, kad bi bilo suprotno, niko se od nas nisakim ne bi povezao ni za živu glavu.

Ljudi se često priično zbune kad dođe do ovakvih tema u važnih pitanja, zato što su naučeni da misle da uspešnost naše vrste zavisi od inteligencije. Mi mislimo da vladamo planetom zato što smo pametni. Stvar je u tome da mi ne vladamo planetom, jer evolucija ne bira zbog pameti već zbog preživljavanja. Bubašvabe vladaju planetom i dovoljno su pametne da ne misle da je to zbog toga što imaju veći mozak.

Glupost je društvena bolest

Naša izvanredna sposobnost prilagođavanja, saradnje i adaptacije (pronašli smo vodovod u kući, veš mašinu, atomsku bombu i put u svemir između ostalog), porodila je nešto što se zove društveni mozak, koji je ključni faktor u razvoju i negovanju ljudske gluposti. Ovaj mozak uredno beleži sva naša ludila i on u svari misli da smo vrlo pametni. On ceni inteligenciju uz pomoć koje smo izmislili elektriku, televizor i vakcinu protiv boginja. Ironično je, pak, da taj isti mozak koji nas tapše po ramenu kako smo tako pametni, je u isto vreme deo mozga koji je posebno dizjaniran da bude neverovatno glup!

Za razliku od drugih delova mozga koji služe za preživljavanje (limbički sistem, gušterski mozak, amigdala), i koji drže telo i sistem u životu, kontrolišu pritisak, krv, organe i emocije, kako bi preživeli susret sa tigrom ili neuračunljvim predatorom sopstvene vrste koga zanima vaš novčanik ili malo parenja na brzaka bez obaveza, ovaj društveni mozak velikim delom zavisi od DRUGIH LJUDI umesto od realnosti, što je moćna inklinacija ka kompletnom iditozmu u mnogim našim razmišljanjima i postupcima.

Uzmimo, na primer, glupost kod muškaraca. Koji su često gluplji od žena. Nošenje kravate, kao modnog detalja, je prilično velika glupost, ali ih veliki broj muškaraca nosi tokom života. Vezivanje čvora oko nečijeg vrata ne izgleda baš kao najbolji način da ubedite Univerzum da smo pametna vrsta, ali je ubedljivo jedna od najglupljih modnih ideja koje je naša civilizacija uspela da smisli, iako je ovde oduvek bila žestoka konkurencija u gluposti (ne računajući, tange, pirsing i koske kroz nozdrve).

Problem što je naš društveni mozak prijemčiv na takve idiotluke je u tom što on rezonuje na način “Nemam pojma zašto svi okolo nose kravatu na posao, ali ako želiš da preživiš ovaj haos paralelnih svetova i kultura oko tebe, bolje ti je da i ti staviš jednu oko vrata”. A oni će obavezno da te nagrade tako što će uvek neko da ti kaže, “Baš ti je lepa ta kavata”. Što je najčudnije, i ako ne pristanše na ovakvu glupost, to može da ima velike posledice na tvoje parenje, preživljavanje i produženje vrste. Mora da se razume da se i oni koji nose glupost oko vrata takođe pare, i to uspešno. Ako nemaš kravatu, s većina u tvom okruženju je nosi oko vrata, ili imaš neku bezveznu, ljudi oko tebe će ubrzo početi da rezonuju “šta nije u redu sa ovim tipom…jel ne ume da se obuče…I tako će početi da misle da si društveno defektan, što je možda i istina, uprkos tome  što si dovoljno pametan da ne nosiš neki glupavi čvor oko vrata. I sve one lepe žene će furiozno da se pare sa onim glupacima što nose kravate, a ti ćeš ostati suva kurca na ledini, bez love i ugleda. I sa bednom utehom da pamet možda nije dovoljna za dobro jebanje.

DRUGI LJUDI, parenje i povezivanje u zajedništvo su mmnogo važniji nego inteligencija i tvoja pamet, i ako postoji konflikt između ove dve stvari, lova je uvek na strani gluposti i sexa.

To dobro zapamti!

 

U NASTAVKU: DRUGI LJUDI NISU GLUPI – TI SI GLUP!

Razvedenost

Od kad su uveli ovu rodnu ravnopravnost, ili već, jebote, kako se zove, sve je pošlo naopako. A naročito neke žene. Koje su razvedene i vole da da to ističu uz jedan neobičan dodatak: MAMA. Kao da je biti razveden-a i pri tom majka nešto posebno, nešto samo žensko, i što je potrebno isticati svuda i na svakom mestu.A šta je sa razvedenim muškarcima? To se slabo računa, valjda se podrazumeva da su ionako muške svinje, koje se u roditejstvo ne razumeju pa nemaju prava da se time hvale.

Na ovo ludilo se ne bi posebno osvrnuo, da mi pre neki dan na fejsu ne iskoči jedan tekst, koju je potpisala neka razvedena žena i koja je svom imenu u prezimenu, pa onda profesiji dodala i to čuveno – MAMA. Na primer: Jelena Petrović, arhitekta i MAMA. Majku mu, pomislih, kako bi bilo kad bi ja počeo da se poptisujem sa Darko Tadić, profesor i TATA. Koga bre boli uvo da li sam tata ili nisam, dal sam samohrani otac sa decom u brlogu ili bez njih, dal plaćam račune i alimentaciju na vreme i tome slično. Kad već uvatiš da praviš potomke, valjda se podrazumeva da si tata, mama ili šta već. Al da to pređe u društvenu titulu, to je već – previše.

Smučilo mi se svo to sranje oko kukanja razvedenih likova i likuša kojima je razvedenost postala skoro pa profesija. A od tekstova samohranih majki u lovu na novu ljubav pogotovo. Dotični tekst je upravo bio takvo jedno kretensko štivo o samohranoj razvedenoj MAMI i njenim leptirićima oko novog mužjaka u pokušaju. Valjda joj nije bilo dosta onog jednog s kim je postalal MAMA, sad će novi da donese još jednu zvezdicu sa nebesa pa će MAMI odma da bude bolje. Šuplji ljudi nikako da ukapiraju jednu stvar: rupu u glavi ne može niko da ti popuni do ti sam samcit. A svoje roditeljstvo ili razvedenost ostavi za svoja četiri zida i ne smaraj druge sa svojom novom titulom.

Pri tom u svim tim srceparajućim ili zlobnim škrabanjima, decu niko i ne pominje, osim onako usput, na brojnom stanju. Neverovatno. I zabrinjavajuće za zdrav razum.Ljudska sebičnost i glupost su stvarno beskrajne kategorije.

Amin.

7 razloga zašto (besplatni) kursevi i obuke za blogere smrde kao neoprane čarape

AŽURIRANO. Dobih pre neki dan ovaj mejl od jedne gospodjice i njenog dečka (oboje su blogeri) koji su išli na razne kurseve da bi postali dobri blogeri (plus samostalno učenje po interentu na sajtovima “Kako da…” na istu temu). Evo šta su rekli, a ja klimao glavom i povremeno crveneo u ime njih i drugih.

 Šta su (na)učili tamo?

 

  1. Strategije povećanja saobraćaja na blogu (poseta) koje ne povećavaju saobraćaj. Drugim rečima, stvari koje se tamo uče jednostavno –  ne rade. Ili su informacije zastarele, ili nisu efikasne. Ponekad su čista naučna fantastika, ili statistički kompleks koji ni dva Zavoda za stitistiku ne bi rešila. Ti hoćeš da bloguješ a ne da reprogramiraš Net, ili dobiješ nagradu za nuklearnu fiziku. Pogotovo u zemlji Srbiji. Bljak.
  2. Strategije marketinga bloga stalno nešto koštaju i zahtevaju novac, a ne donose novac. Umesto da te nauče kako da uživaš i profitiraš od bloga na opšte zadovoljstvo, stalno te upućuju na kojekakve druge plaćene servise i usluge. Pa to mogu i sam bez njih, ako hoću da plaćam reklamu?!
  3. Obuke i kursevi su napravljeni za programere i neke čudne ljude koji pričaju u šiframa. Sav trening i materijali za kurs su napisani u nekoj čudnoj slovnoj supi punoj akronima i skraćenica kao što su HTML, CSS, PHP, PPC, CPM, SEO i tome slično (a ti nemaš kod sebe mašinu za dešifrovanje ovih poruka).
  4. Pravljenje bloga i rad na njemu je 70 časovna radna nedelja. Oni uče ljude strategijama i pravilima koje su odlične samo ako ih primenjuješ u ful tajm radnoj nedelji plus subota i nedelje, plus dan i noć, plus najmanje tri virtuelna asistenta na blogu koji će da ti pomažu.
  5. Kad se upišeš na neki online kurs, niko ne mari da postojiš. Zapravo niko se i ne uzbuđuje ako ne odgovaraš na mejlove, ne šalješ radove ili ne učestvuješ u diskusiji. Što se njih tiče, možeš i da si mrtav u nekom jarku pored puta, sve dok si platio školarinu.
  6. Evo ti besplatan E priručnik, neka ti je sa srećom, snađi se sam. Ovo je ono što mnoge sa ovakvim iskustvom najviše boli. Valjda je logično kada već plaćaš “kurs, radionicu ili trening”, da imaš i UČITELJA, nekoga ko je ima iskustvo i sopstveni blog(ove), a ne čitavu kolekciju prepakovanih blog tekstova prikupljenih kojekuda sa Interneta.
  7. Blog je pre svega pisanje. Tačno. Ali to svo pominju onako uzgred, kao da se podrazumeva. NE PODRAZUMEVA SE! To je osnovna i najvažnija stvar. Ključ je u sasržaju i veštini pisanja. Ako ne umeš da pišeš, tvoj blog je čisto traćenje vremena! Džaba ti sav dizajn, SEO i ostale marketing strategije, ako nemaš veze sa pisanjem, ili pišeš gluposti koje niko ne čita. A istina je da jako malo ljudi ume da piše, pogotovu za Internet (blogovi, sajtovi, portali…). Kako sad to? Pročitaj u sledećem nastavku „Kako da pišeš na internetu“.

Epilog:

I šta sam im odgovorio? Da mislim isto što i oni. I da, valjda, hvala Bogu, moj kurs nije takav. Jer, ja sam mislio i mislim da je blog u vezi sa pisanjem. Da je to neka vrste Web dnevnika. Otuda mu i ime. Dakle dobra tema, kvalitetno kreativno pisanje, dar za fotke i ilustracije, malo multimedije i još par pravila vezanih za medij Interneta kao takav.

Valjda zato i služi.

Ili, možda…?

Prilog mora da umre

ISKUSTVA IZ RADIONICE KREATIVNOG PISANJA

 

U radionici kreativnog pisanja, često sa “đacima” polaznicima radionica uđem u moju omiljenu raspravu kada stignemo do dela kada se pišu kratki prozni tekstovi – kratka priča ili pripovetka. Rasprava krene oko toga da li pisac u pisanju treba da se drži nekih pravila ili ne. Doduše, nisam od onih zaluđenih piskarala koji misli da svaka priča  mora “da ima otvaranje u prvoj rečenici koje grabi pažnju” po svaku cenu, ili da mora da uvek postoji obavezan preokret i obilje metafora, na primer. Zato što mislim da insistiranje ma ovim pravilima sasvim sigurno ne garantuje da će samim tim priča “da radi”. Pored toga, jasno je da postoje brojna dela, priče i romani koji uopšte ne slede ova pravila. Iako je korisno znati da ove zanatske cake postoje, đaci uvek trebaju da su svesni kada i kako mogu da ih koriste, ali sasvim sugurno ne u obliku univerzalnog recepta koji će garantovati dobru priču.

 

Međutim, ah, uvek jedno međutim! Ipak postoje dva “pravila”, koja im uvek preporučujem da koriste prilikom pisanja. Ova pravila su: Pokaži umesto da govoriš”, i “Prilog mora da umre”! Zašto baš ovo? Iako nisu baš neka originalna pravila, vrlo je korisno da ih pisci u radionici upoznaju i primenjuju, jer mogu biti izuzetno korisni. I pogađaju pravo u metu!

 

Za pravilo “pokaži umesto da govoriš”, često, kao primer, koristim rečenice u kojima pisac govori šta treba da se radi, i tražim od polaznika da ponovo napišu rečenicu na način koji će pokazati istu informaciju. Na primer, “čovek je besan” uvek može da postane “čovek je stiskao pesnice do krvi, šišteći kroz zube”. Na taj način pisac otpakuje emocije i pruža čitaocu priliku da sam vidi priču koja se odvija pred njim.

 

Što se tiče “priloga koji moraju da umru”, uvek se trudim da im obratim pažnju na važnost glagola u pisanju. Tako, na primer, “Brzo je trčao”, uvek bolje da postane “Udario je sprint”, ili “vikao je glasno” može da postane “Vrištao je”. Jednom kada polaznici radionice potencijala koje ova dva pravila donose njihovom pisanju, brzo napuste priloge u rečenicama i dodaju punu snagu akcije glagolima što daje dinamiku i dubinu njhovom pisanju.

 

Zanimljivo, zar ne?

5 motiva da pišeš

Papir trpi sve, to je definitivno tako. Monteskje je jednom rekao, parafraziram, “Da je dobro kod gluposti to što ona obično umre sa svojim vlasnikom. Nevolja je nastala kada su izumljene knjige…”. Ok. Možda se malo zaneo, ogrubeo ili pobenavio pod starost…Što god. Ali ima tu negde zrno istine…Možda…

Elem. Mnogi od nas vole da svoje misli, ideje, svet oko sebe, stave na papir. I da podele sa drugima. Neko da bi postao slavan pisac i živeo od svog pera, drugi iz dosade i zabave, treći su ljuti na raznorazne nepravde koje im drugi dvonošci i ova planeta priređuju svakog dana…Motivi su razni a paralelni svetovi teku svuda oko nas.

Pa ipak, i u tom haosu ima nekog sistema. Kad malo bolje izbistriš ovo ludilo, lako možeš da uočiš nekoliko najvažnijih motiva zašto ljudi uopšte skribomanišu toliko da ni svo drvo Amazona neće biti dovoljno za `artiju za ovu maniju. Ja sam ih smislio 5. Motiva. Ako se nađeš u tih pet, zreo si da svoje ludilo pisanja pretvoriš u potrebu višeg reda. I da postaneš pisac. Makar na svom blogu. Ni to nije loše. Dok god ti je to terapija, uzmi olovku i hartiju. I piši, vrh, brate, strava.

Dakle, piši da…

1.Izraziš sebe

Podeli ono najbolje od tebe sa onima oko tebe. Iseckaj svoje i tuđe razgovore na ono što je važno; izrazi svoja skrivena osećanja i opažanja sebe i sveta oko tebe na način koji je zanimljiviji od pukog blebetanja. Prikaži nam tvoju viziju sveta. Jedinstvenu. Ludu. Podari nam nešto od toga. Bićemo ti zahvalni, ako ne prosvetljeni, bar ćemo imati po čemu da pljujemo. Malo li je?

2. Da se zabaviš

Pisanje je izazov, ponekad prava avantura koja ti pumpa adrenalin u glavu. Ume da te obuzme, omađija, tako da danima (neki i celog života) ne znaš ko si…Piši da bi obojio život, dodao uzbuđenja, otkrio značenja i smisao svom životu.

3. Da praviš sebi društvo

Kada pišeš nikada nisi suštinski usamljen. Fizički možda jesi, ali mentalno ne. Zato što je pisanje razgovor, dijalog sa samim sobom, tvojim budućim čitaocima, sa knjigama koje su ti bile inspiracija.    Možeš da kreiraš i brojne likove i tako sebi napraviš društo, kad god i gde god poželiš. Samo upotrebi maštu i – svet je tvoj.

4. Živiš drugim životima

U stvarnom životu postoje ograničenja. Brojna. Što tvoja, programirana i naučena, što od onih drugih iz istog zoološkog vrta što se zove – realni svet. Kada pišeš, možeš da budeš – bilo ko. Možeš da probaš tuđe živote, postaneš neka sasvim druga ličnost, može da se teleportuješ u bilo koje vreme, epohu, planetu, gde god ti duša ište. I to je nešto, valjda?

5. Dotakneš druge ljude

Ponudi dar svog pisanja drugima oko tebe. Nemoj da si sebičan, iako je to prvo pravilo koje si naučio u životu. Ne traći ga na te gluposti, imaš ga samo jednog. Barem ovakvog. Piši tako da pokreneš druge ljude…da se smeju, plaču, zamisle, urade nešto što nikada ne bi uradili. Neka celu noć čitaju tvoje pisanije i pričaju ga drugima. Napravi neke likove da im budu društvo kao što su bili tebi. Učini da, jednostavno, i njihov život bude mnogo radosniji i lepši.

 

Što je od tebe…dosta je. Zar ne?

 

[section title=““]

Usavrši svoje pisanje, sada!

darko profil 3 cb

Ja sam prof. dr Darko Tadić, i već 20 godina se bavim pisanje, copywrting-om i komunikacijama.

Da li je pisanje tvoj život, tvoja strast, muza koja neće da te ostavi na miru? Ako jeste, onda iskoristi priliku i usavrši svoje pisanje. Radionice kreativnog pisanja služe upravo za to!

Ako si početnik u pisanju, nauči osnovne tehnike zanata pisanja, osnove dramaturgije izgradnje likova, postavke, tehnike pričanja priče.

Želiš da postaneš profesionalni pisac i da živiš od pisanja? Imaš svoj blog i voliš da pišeš?  Nauči sve o copywriting-u, pisanju za  Blog i Interent, freelancer poslu, i pisanju za biznis. Radionice pisanja će ti u tome pomoći!

I sve to za manje od 1€ dnevno! Sve je u komunikaciji, zar ne?

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE[/button]

[/section]

 

7 korisnih stvari koje svaki bloger početnik treba da zna

by Nina Trivković

Ja sam neko ko je u blogerske vode upao sasvim slučajno i neinformisano. Dakle, nisam imala pojma o konceptima blogova, niti o tome kako nastaju, apsolutno ništa nisam znala. Za života sam pratila svega jedan blog neke drugarice iz srednje, i njega sam čitala povremeno. Sve mi je u početku izgledalo jako konfuzno i komplikovano i činilo mi se da nikad neću savladati ni te osnovne korake. Svoj blog sam pokrenula pre nekih mesec ipo, dva i zadovoljna sam kako to ide. To je još uvek sveži početak, ali sam rešena da sa vama podelim nekih 7 korisnih stvari koje svaki bloger početnik treba da zna.

1. Pre pokretanja svog bloga, jako je bitno da jasno osmislite čime će se on baviti. Super je to što ste svestrani, ali ni ne pomišljajte da pokrenete svaštaru blog. To bi možda vama bilo zanimljivo za čitanje, ali ne i vašoj potencijalnoj publici. Opredelite se za jednu stvar koja vas baš interesuje i inspiriše i verujte mi da je i na tu jednu temu, izvor ideja nepresušan. Ja obožavam filmove, kuvanje i putovanja i između ova tri sam odlučila da odaberem putovanja. Moj blog se zove kofernjača.

2. Kada ste osmislili početni koncept vašeg bloga, sledeća bitna stvar je naziv bloga. Pobrinite se da to bude neki zanimljiv, dopadljiv, privlačan naslov koji će privući vaše potencijalne čitaoce. Ja nisam pristalica toga da treba da date neki naziv koji nema baš nikakve veze sa onim o čemu pišete. Neka se barem nazire neka veza između teme i naslova bloga. Vraćam se mom primeru. Dakle, pišem o putovanjima, blog sam nazvala kofernjača. Verujem da svako može odmah da poveže o čemu ja pišem. Neće niko pomisliti da pišem o brendovima kofera. Dakle, budite kreativni, zaintrigirajte svoje čitaoce i već ste jedan deo posla uradili.

3. Kada smo savladali ova dva bitna koraka, potrebno je da taj naš blog ”napunimo” zanimljivim sadržajem. Vodite računa da postovi ne budu predugi i ne idite u širinu. Takođe, obratite pažnju da naslovi budu dovoljno privlačni jer su upravo oni glavna udica za čitaoce. Ja na svom blogu imam naslove koji su konkretni, a imam i one metaforične, opisne, koji mogu biti odbojni čitaocima, jer treba da misle o čemu se tu radi. To sve vremenom i vežbom dođe na svoje, nemojte se brinuti.

4. Kada smo već kod strukture posta, naročito se potrudite da kroz post ”provučete” i poziv na akciju. Dakle, nemojte da vam post bude samo pasivni tekst, već mu dajte živosti i prostora za interakciju. Neka čitalac vidi da je to pisala jedna osoba koja pasionirano i realno piše o temi bloga i sa kojom bi bilo zanimljivo diskutovati. Dajte čitaocima povoda da se uključe u komentarisanje posta. Tražite otvoreno njihovo mišljenje ili kritiku ili komentar na određenu temu. Ovo je korak koji je jako zahtevan i problematičan i traži dosta vremena i veštine. Ja se još uvek trudim da ga savladam.

5. Kada sam rekla da prethodni korak traži dosta vremena, mislila sam i na to da svakom blogu treba minimum 6 meseci do godinu dana da se pokrene. Nemojte da vas brine i stresira to što se malo ljudi registrovalo na vašem blogu, ili što ga niko ne komentariše. Formiranje publike je dugotrajan proces koji traži i neka marketinška znanja i umeća. Neće čitaoci pasti sa neba, tako da se morate polako i strpljivo boriti za njih i pronalaziti načine da ih prikupite i tu i zadržite.

6. Jedan od načina za upoznavanje sa čitaocima jeste praćenjem drugih blogova na istu temu. Dakle, morate čitati i tuđe radove i komentarisati. Takođe, nije loše da vam neko i gostuje na blogu povremeno, pa da dođe do razmene tekstova. Prednost, ali i mana u mom slučaju je, što pišem o nečemu što nije česta tema blogova kod nas. Sa druge strane, u ostalim zemljama su travel bloggeri vrlo popularni, pa je i konkurencija ogromna. U svakom slučaju, istražujte puteve do publike, učite svakog dana nešto novo, budite strpljivi.

7. Poslednji korak u ovoj priči se odnosi na još jedan način promovisanja bloga. Tu mislim na fb promociju. Verujte da se upravo time bavim ovih dana i da mi to sve deluje nesavladivo. Znam da je bitno ispoštovati određena pravila i podesiti parametre na temu starosne dobi, tematike bloga, teksta reklame, ali još uvek nisam izradila svoju reklamu i još uvek izučavam. Ako neko od blogera početnika želi svoje iskustvo na ovu temu da podeli sa mnom, bila bih vrlo zahvalna. U svakom slučaju, to je alat koji se nadam da će povećati i broj klikova i broj čitalaca na mom blogu.

Nadam se da će vam ovi neki saveti i moje lično iskustvo biti od pomoći i da ćete osmisliti neki zanimljiv blog za sebe. Bitno je da vam on pre svega bude vid zabave i razonode i da sve što pišete, pišete srcem. Ako vam je blogovanje naporno i zahtevno, onda ga se bolje manite. Želim vam puno sreće, pa svratite na link kofernjaca.wordpress.com , a ja ću vas počastiti još nekim zanimljivim tekstom na sajtu kreativnog pisanja.