fbpx

Pisanje u slikama: BITI SCENARISTA

Kada se setite svih onih priča koje su vam u detinjstvu roditelji babe i dede i ostali čitali, da li se sećate, recimo, jednog od likova kome su trebale zelene naočari da bi prošao kroz kapije grada? Da, reč je o jednom od likova iz “Čarobnjaka iz Oza”. Devojčici Doroti potrebne su zelene naočari kako bi mogla da uđe u Grad Esmerald. Iako ova scena ne postoji u filmu, već samo u knjizi, ovaj primer je vrlo relevantan za pisanje za scenu, odnosno za pisanje scnearija za filmi tv. Suština je u vizuelnom – šta vam je potrebno da bi videli kuda idete?

Pisanje scenarija za veliki ili mali ekran, kao i pisanje multimedijalnih vizuelnih projekata, zahteva jesintvenu viziju, trenirane oči koje skeniraju svet vizuelnim čulom. Pa sad, rekli bi smo, svi to rade, mislim gledaju zar ne? Ali, pitanje je kako to rade i na koji način? Na kraju krajeva, posmtranje je vizulena aktivnost svojstvena svim ljudima.

Razlika je pre svega u onome šta jedan scenarista a šta običan čovek vidi. Scenaristi, i uopšte kreativni pisci razlažu svet u kadrove i scene, odnosno u specifičan svet pokretnih slika. Razmislite na trenutak da li ste u mogućnosti da vidite pokretne slike dok

  • posmatrate svet oko vas
  • čitate roman, dramu ili neku pesmu
  • čitate novine
  • slušate muziku
  • slušate priču koju neko priča

Scenaristi vide pokretne slike u svemu oko njih, u nekim stvarima još i više nego u drugima (slušanje muzike kao inspiracija, na primer).

Kreativni Um pisca

Ljudi sa talentom za pisanje i vizuelno mišljenje, stalno, kao hrčci, prikupljaju gomile materijala iz sveta koji ih okružuje – delove nečijeg razgovora, slike iz novina, neobične likove u samoposluzi, itd. Onda ove detalje iz života oblače i presvlače u nove likove i situacije, čudne sudbine, izmišljajući nove početke i krajeve, itd. Kako se to radi?

Uzmeš malo prašine, par čizama, konja i kolt za pojasom i – evo ga neki kaubojski film! Ili, mračne ulice u predgrađu, prigušeno svetlo, crno belu sliku, i cigaru koja se puši iz ugla usana neobrijanog junaka sa šeširom i – imaš krimić i “crni talas” na filmu! Zamisliš svemirski brod, nebo puno zvezda, mašinu za putovanje kroz vreme i eto naučne fantastike. Ovo je kratka skica kako pisci uglavnom provode svoje kreativno vreme. I nije baš neki opis profesije, ali je suština tu. Šta ćeš više?!

Treniranje vizuelnog mišljenja

I tako jednog dana dođeš na ideju da pišeš u slikama. Tja, to i nije neka mudrost, ionako voliš da gledaš filmove i serije na tv. Imaš ideje za filmove non stop u glavi. Međutim, da li su tvoje ideje zaista najbolje za neki film ili dramu na tv? Možda slike koje ti se vrzmaju u glavi više odgovaraju nekoj kratkoj priči, romanu ili pesmi? Za pisce početnike linija između ovih kreativnih oblika izražavanja je često zamagljena. Iako na prvi pogled tako ne izgleda, razlike u ovim formama stvaranja su prilično velike, i zahtevaju različite kreativne senzibilitete.

Kada ljudi pričaju o filmovima, oni generalno misle na filmove koje su gledali, retko kad na fllmove koje su pročitali. U stvari, kada žele nešto da pročitaju oni uzmu neki roman, kratku priču, novine, zbirku pesma i sl. Retko ko se uhvati za neki dramski tekst, scenario za film ili tv, iako se i oni mogu naći na netu, ili u obliku knjige ili rukopisa (malo više treba kopati, doduše). Prosto nisu popularni kao forma za čitanje, u odnosu na neku knjigu. Iz tog razloga mnogi početnici se pre odlučuju da ideje koje imaju pretoče u priču ili pesmu, pogotovu jer ne poznaju specifičnu formu pisanja scenarija, ili drame za pozornicu. I tako često dobra ideja za film završi u nekom drugu medijumu.

Pisanje scenarija je pre svega vizuelna umetnost. Ona zahteva od pisca da na svet gleda drugačijim očima. Da brzo sažima akciju i fizičke detalje u pokretne slike. Da li ti imaš takve oči?

Početničke greške u pisanju: DIJALOG

(Zanatski trikovi iz radionice kreativnog pisanja)

Jedna od najčešćih grešaka sa kojima se pisci u prozi (isto važi i za scenario ili dramski tekst) najčešće suoče jeste pisanje dijaloga. Na nesreću, bez obzira da li voliš da pišeš dijalog ili ne, on je obično neizbežni sastavni deo proznog pisanja. Osim ako želiš da padneš u monološku osamu lika zatvorenog u sopstveni svet u kome niko drugi ne postoji osim – tebe. Ali ni to nije loše. Barem tebi.

Dijalog im mnogo uloga u priči.

  • otkriva likove
  • unapređuje radnju
  • čini da likovi izgledaju stvarno
  • dodaju smisao akciji koja se odvija

Osim toga dijalog je brz i lak za čitanje.

Dijalog jednom tekstu, bez obzir šta mislili o tome, dodaje belinu i prostor za disanje, naročito ako si pisac popularnih romana, Stiven King u pokušaju, a Dostojevskog smatraš krajnje dosadnim. Kako to? Pogledaj tvoju publiku kad dođu u knjižaru: mnogi često listaju knjige po policama i nesvesno gledaju koliko tu ima dijaloga jer je on – LAK ZA ČITANJE. Toliko o ovome.

Na nesreću, i pored svih ovih osobina, dijalog je i tehnika pisanja gde najčešće stvari mogu da krenu naopako. Naročito kod početnika, mada ni oni iskusniji nisu imuni na ovu problematiku. Dakle u čemu je stvar?

  1. Suviše formalno. Čak i ako je tvoj lik vrlo obrazovan i verbalno elokventan, pravi likovi iz života (pa makar bili doktori nauka) nikad ne govore kao iz udžbenika. Na primer:

Ne znam, nje moj fazon, jebi ga…

Otišo da vidim ima l šta novo…

Nebi da sam ko oni, znaš, mislim da sam ti…

Umesto:

Ne znam, to nije moja stvar, zaista…

Otišao sam da vidim da li ima nešto novo…

Ja ne bih da budem kao oni, mislim da sam kao ti…

Naravno da će biti situacija u kojima će tvoj lik govoriti tačno i precizno, ali to je uvek deo njegovog karaktera…ne valja da svi u priči pričaju na isti način već u skladu sa svojim likom – to je poenta.

Slično tome, ne valja ni kada likovi pričaju u dugačkim, komplikovanim rečenicama. Tako nešto se retko sreće u životu gde ljudi u razgovoru provode oko 10 minuta dnevno. Ostalo otpada na govor tela. Ili sretneš narcisa koji voli da drži banku. Ali to su posebni slučajevi.

2. Suviše realistično. Ovo je drugi kraj usranog štapa. Neki pisci, u želji da pošto poto pobegnu od formalizma, preteruju u želji da njihov dijalog izgleda realistično. Oni stalno nešto bibere u govoru svojih junaka, pa tako često čitamo gomilu nekih “hmmm” i “uh, ah oh” i drugih otezanja. To može da poprimi groteskne razmere, pa na kraju nikada nisi siguran o čemu se ovde radi, ili su ti likovi retardirani.

3. Dosadna pomagala. Ovo je stvar čiste tehnike, odnosno označavanja dijaloga u tekstu. Oznake za dijalog su male fraze koje čitaocu kazuju ko govori u priči.

On reče

Ona kaže

Rekao je

Odgovorio je

Ili (kad nećemo da se ponavljamo):

Povikala je

Zajecao je

Potvrdio je

U načelu, najednostavnije oznake su i najefikasnije – čitalac ih obično uopšte i ne primećuje, osim kao naznaku ko tog trenutka govori. Tako da je najbolje da se držiš toga. Ono, znaš, “reče, odgovori, upita” i sl. Ako misliš da ih suviše često koristš, postoji jedan mali trik: samo uklopi dijalog u tekst bez ikakve oznake. Na primer:

Milena je strčala niz stepenice. “Ne mogu nigde da ga nađem!”.

I svi će shvatiti, ne brini.

4. Česta upotreba imena likova. Ovo je klasik. Svi to nešto vole, kao da ti ne znaš ko je tu ako se to već pomene par puta u tekstu, pogotovo ako si odmako dalje od 5 strane romana. U realnom životu, ljudi nikada ne zovu one druge imenom u konverzaciji, osim na početku, ili ako hoće da ga iznerviraju kad su ljuti. Pa ni tada svaki put kad mu nešto kažu.

Na nesreću, u kreativnom pisanju- romanu ili kratkoj priči, često možemo da sretnemo ovakav dijalog:

Zdravo, Ceco. Kako ti je prošao dan?

Ništa posebno, Milane. Da li si pokupovao sve što treba?

Izvini, Ceco. Zaboravio sam.

I tako dalje i tome slično. Ovakva konverzacija ubrzo postaje veštačka, neprijatna, čak i uvredljiva za oba lika. Ovo nastaje zato što pisac obično želi da izbegne ponavljanje tehničkih oznaka, pa misli da se ovim spasao od toga. Greška. Bolje i višak oznaka nego ovo mlataranje imenima.

Toliko o ovim greškama u dijalogu i pisanju. Valjda je bilo korisno. Ima toga još, ali ostatak ima kod mene u radionici kreativnog pisanja. Što je za DŽ dosta je. Dakle, UPIŠI I PIŠI.

A do tada, ČITAMO SE I PIŠEMO.

RITA NA VISOKIM ŠTIKLAMA

Od Snežana Đokić

 

Rita je na palubi, blago naslonjena na brodsku ogradu. Lahor joj lagano sklanja dugu crvenu kosu s lica. Ona je krasna žena, kojoj izraz rasna, ranije češće korišćen, odgovara u potpunosti: njena lepota je snažna, zdrava, punokrvna – visoka je i lomna u struku, široka u kuku i grudima koje napinju zelenu haljinu. Jakim obrvama, duguljastim očima i jasno srezanim usnama, podseća na filmske lepotice četrdesetih godina. Mirna je i devojčici koja je posmatra, stvorenju tanušnih ruku i nogu izgleda da baš tako treba da izgleda prava žena. Neskriveno gleda u Ritu, ispija je pogledom, upija pojedinosti, spremajući ih u sebe da bi u nekom trenutku u budućnosti, kada za to dođe vreme, izvukla kao iz ladice sećanje na Ritu i želju da izgleda kao ona, i još i više, da bude kao ona.

„Ona” je srećna, osećala je devojčica, jer ne može biti drugačija žena koja joj je oduzela dah, prikovala joj pogled za sebe i odredila njeno poimanje ženstvenosti, žene kakva će devojčica u godinama koje slede pokušati da postane. U taj kalup koji sada, prateći Ritu, pohranjuje u mozgu, u taj kalup će malena staviti sebe, pokušavajući da oduzme tamo gde je ima suviše i doda onde gde je premalo.

Nesvesna pogleda bića na granici detinjstva, Rita nije primećivala ni poglede odraslih koji su obigravali oko nje. Imala je istu dozu samodovoljnosti kao mirisna ruža koja postoji i širi miris nezavisno od tuđih opažaja, bez potrebe da se dopadne i da osvaja. Ali, ako nije postojala namera, postojao je sam čin osvajanja. I tako je bilo od njenog rođenja: druga su deca bila slatka, jaka, zanimljiva, babice bi profesionalnom dovitljivošću za svako našle lepu reč, ali je ona bila savršena. Nije postojao deo njenog tela koji bi trebalo da bude drugačiji nego što je sazdan.

Odmerenim korakom na visokim štiklama, Rita je zakoračila na obalu. Njena visoka, snažna pojava u letnjoj haljini koja je upijala sunce, razbijala je belilo kamene ulice, udarajući u oči devojčice, koja se, držeći mamu za ruku, okretala za njom. Mati je povlačila za ruku, kao psa za povodac.

– Žurimo. Prestani da se okrećeš, pašćeš – govorila je mati, neznajući da njena vižljica baš sada staje na svoje noge, odbacujući um deteta i devojčice, postajući žena. Na koje to mesto ide Rita, pitala se mala, znajući da je „to mesto” svakako izvanredno, jer ženi kao toj ne pripada drugo mesto sem – izvanrednog. Ali, koje, pokušavala je da se doseti mala, možda u nekoj čarobnoj kući u kojoj ima neslućenih lepota, duga koje se prelamaju po ogledalima u prostranim sobama sa francuskim prozorima i zavesama od lelujavog muslina. Šta god da je, sigurno ne ide na pijacu kao ona i njena mama, žena zabrinuta i u žurbi koja okrnjuje njenu nežnost.

Mora da ide na neko posebno mesto.

Bila je to zgrada belih zidova i širokih četvrtastih prozora naslaganih u nekoliko spratova. Njen dolazak u punu čekaonicu praćen je mrmorenjem, opaskama izrečenim poluugašenim glasovima.

– Šta će ova tu? Rumeni se kao jabuka.

– Vidi samo štikle. Nečija…

– Sad će i ona da uđe preko reda.

– Zbog takvih mi čekamo.

– Šta čekamo? Od jutros sam ovde, prvi sam predao knjižicu.

– Imam zakazano. – Nepotrebna rečenica nije bila dovoljno jaka odbrana, već je pojačala vrištave tonove.

– Imam zakazan pregled kod doktora Igora – ponavlja Rita i ulazi u lekarsku ordinaciju.

– A ja sam iz rata. Kako je nije sramota? Zašto sam se ja žrtvovao? Za koga? Za ovakve?

Rita čuje, ali se mrzne reči ne lepe za nju. Ona razume da je muškarac besan. Vidi kako mu se pomeraju vilice i zna da bi je raskomadao jakim zubalom. Pena otrova mu   izlazi iz usta.

Ona ulazi u ordinaciju, lekar je pozdravlja, pita:

– Kako ste danas?

– Dobro – odgovara. Jeste dobro. Ne oseća ništa. Vidi sve, razume sve i čuje, ali ne oseća. To je dobro. Zato još jednom potvrđuje:

– Dobro.

– Rekao sam vam da će sve biti dobro.

Čovek ogrnut u belo smeška joj se dobrostivo.

Ona se skida. Prvo rukama dohvata zatvarač na leđnom delu haljine, povlači ga nadole, oslobađa poprsje, potom skida i grudnjak. Na mestu leve sise – praznina zašivena sa 14 uboda igle. Ubodi se plave kao nedozrele šljive, jedan naspram drugog.

Čovek u belom kaže „dobro je”, drago joj je to čuti, ma šta to značilo u žargonu savremenih vračeva. Nema metastaza, kaže i priča još nešto, ali ga Rita više ne prati. Klima povremeno glavom i, radi pristojnosti, govori, „da”, i to je sve. Razmišlja: gde je nestala njena dojka? Seća se: mnogi su želeli da stave svoje prste, i usne i jezik na nju. Kada su je odsekli, da li su je bacili u bolničku kantu za đubre? Možda su na odsečenoj polulopti vežbali studenti, zabadajući nevešto skalpel u nju, seckajući je, režući, pileći, dok od tkiva nisu napravili gnjecavi grumen. Pita se da li je onaj ko je nekada ljubio pomislio gde će završiti. I: odakle joj bolest? Njoj koja je uvek bila zdrava. Koja je i dalje zdrava.

Da li su se pogledi, zavidljivi, željni, pohlepni, muški i ženski, pogledi muškaraca koji su znali da im je nedostupna i žena koje su, imajući je pred očima, postale svesne svoje nesavršenosti, da li su se ti pogledi udružili i počeli da riju po njenom telu, uništavajući ga malo po malo, hiljaditi deo milimetra po hiljaditi deo, rijući, trujući, rušeći… Da li su se ti pogledi iz želje prevrnuli u mržnju i trovali je? Vrištali u njoj, remetili tkivo, rasli i jeli ćelije. Ti sićušni udarci skupljali su se jedan po jedan dok nisu napravili ovu rupu u njenom telu. Da bi ozdravila, zna da mora da razume: zašto im se nije oduprla? Zašto im je dozvolila da dođu tako daleko i dovedu je do ove ljubičaste linije? Da li je na taj način htela da otplati dug za blago kojim je obdarena? Da postane kao i drugi, nesavršena, nedovršena? Da li je to njena igra izazivanja sažaljenja, nadanje da će sažaljenje biti milostivije od zavisti? Način da siđe s prestola na koji je postavila priroda bez njene zasluge, i tako približi drugima?

Oblači haljinu iza paravana uz pomoć sestre širokog osmeha, iz kojeg iskaču snažni beli zubi, Rita čuje da se sestra zove Vojka, smeh se prosipa po njoj kao hučni potok u čijoj se bistrini ogleda sva lepota ovoga sveta, svetlo čisto nebo i zelene krošnje, i ova pomalo svela smokva na lekarevom stolu, polegla između bolesničkih kartona i obrazaca za recepte, smokva koja je u sebi skupila slatkoću sunca, sve to vidi u trenu kad se pozdravlja sa lekarom i sestrom i izlazi iz ordinacije.

„Dabogda polomila nogu”, ciči slinavi glas, ona odlazi, spušta se niz stepenice, mirno, odmereno, dok se upljuvane misli – strele se zabijaju u njena leđa, ona ih ne oseća, greje je uzeta smokva, žuri na brod, stiže u poslednji čas, zauzima mesto pored ograde.

Ponovo se naslanja, vetar joj duva u lice, zabacuje dugu gustu kosu, haljina joj se uvija oko nogu. Gleda ispred sebe, na pučinu, ne primećujući devojčicu koja s majkom stoji pored torbi napunjenih krompirom, blitvom, ribom i voćem, torbi, koje su im se zapletale oko noge dok su zadihane žurile na trajekt.

– Kako je srećna – misli devojčica dok pridržava krompire da se ne raspu po palubi broda koji spaja jedan kraj zaliva s drugim.

 

Emocije i pisanje: tri tajne

Kad krvariš dok pišeš…

Da li se trgneš kada vidiš nekog kako opeče prste na vreloj ringli? To je zato što postoji nešto što se zove neuronsko ogledalo u akciji! Ovi neuroni predstavljaju virtuelnu simulaciju onoga što opažaš. To je način kako možemo da iskusimo emocije drugih.

Kada neko plače, mi sm tužni. Kada neko vrišti i nama dođe da vrištimo.

Kakve to veze ima sa pisanjem?

Prosto: neuronska ogledala se uvek aktiviraju ne samo kada nešto vidimo ili čujemo, već i kada nešto pročitamo.

Naša neuronska ogledala se aktiviraju podstaknuta emocijama pisca.

Kada pišemo i pustimo naše ogoljene emocije da poteku stranicama, naši čitaoci rezoniraju zajedno sa nama. Ovaj proces se zove emocionalna reznonanca.

Postoje tri tajne koje je potrebno da znaš kako da potpališ neuronska ogledala kod čitaoca.

  1. Osećaj, osećaj, osećaj

Kako bi mogao da preneseš emociju, moraš da je osetiš dok pišeš.

Najgore je da samo sediš mrtav ladan i nadaš se da će tvoje pisanje da zagreje čitaoca.

Kad pišeš kako treba onda se smeješ, plačeš, ljutiš i straši zajedno sa onim ko će to da čita. Ako pišeš nešto što je lično tvoje, zatvori oči i seti se kako je to tvoje iskustvo izgledalo. Podseti se zvih fizičkih osećaja koje si doživeo. Ono što si video, čuo, omirisao.

Ako pišeš roman, pesmu, potrebno je da zamisliš kompletnu scenu sa svim osećajnim detaljima i emocijama.

Samo tad piši svoju priču.

2. Žudnja

Ljudska bića vole da komuniciraju putem priča. Pitaj one oko tebe za najnoviju frizuru, film koji su gledali, ljubavnu vezu, ljubimca kojeg imaju…i za uzvrat će dobiti obično jednu pravu priču.

Priče su univerzalni jezik čovečanstva.

To  je i razlog zašto se pisci kroz svoje priče tako duboko i strasno vezu sa svojim čitaocima. Postoje tri načina putem kojih možeš emotivno obojiti svoje pisanje:

Nagovesti emocije

Ako vešto nagovestiš, najaviš emocje, čitalac će sve više želeti da čita dalje u želji da iskusi potpuno emotivni doživljaj tvoje priče.

Upravljaj tempom

Tempo kontroliše brzinu kojom čitalac prolazi kroz priču. Ako želiš da čitalac doživi strah i napetost, ubrzaj tempo korišćenjem kratkih rečenica i kratkih pasusa.

Suprotno, ako želiš da čitalac doživi relaksaciju i smirenje, uspori tempo dugačkim rečenicama. Dobro pisanje uvek koristi oba elementa, kombinaciju bržeg i sporijeg ritma, uspone i padove radnje, kako bi držao pažnju publike i vodio kroz razičita emotivna stanja.

Postavka scene – osnaživanje emotivnog doživljaja

Ako želiš da pojačaš ili naglasiš emotivni odgovor, napravi postavku za svoju priču u kojoj ćeš da koristiš dinamično opisivanje. Potrebno je da svaka reč u kontekstu provocira određene emocije. Isti princip je vrlo koristan kada pišeš na blogu.

3. Pssst! Nemoj da kažeš!

Kod pisanja emocijama ima ova moćna caka – “Pokaži čitaocu sve, ali nemoj nemoj ništa da mu kažeš” (Hemingvej).

Emotivna rezonanca je mnogo jača ako ne pomeneš emociju. Zašto?

Zato što onog trenutka kada pomeneš emociju tvoj čitalac se prebaci u program za razmišljanje. A kada počne da razmišlja o emocijama, automatski se distancira od stvarnog uskustva u doživljaju.

Zato se dobra zanatska tehnika ogleda u pokazivanju a ne govorenju emocija.

To je dobar način da se izbegne bombastičnost, što je naročito korisno kod pisanja za blog. Emotivna bobmastičnost uvek ostavlja čitaoca hladnim, zašto su emocije imenovane, pobrojane, mnogo ih ima, a ono što uvek nedostaje je posavka i kontekst u kome se sve dešava.

Dobro pisanje priča podrazumeva da pisac duboko oseća ono što piše i na taj način stvara čvrstu vezu sa svojom publikom. I oni tada strasno žele da vide šta će se još tu desiti.

Zato, počni da krvariš…bar se u pisanju isplati?

 

[section title=““]

Usavrši svoje pisanje, sada!

darko profil 3 cb

Ja sam prof. dr Darko Tadić, i već 20 godina se bavim pisanjem, copywriting-om i komunikacijama.

Da li je pisanje tvoj život, tvoja strast, muza koja neće da te ostavi na miru? Ako jeste, onda iskoristi priliku i usavrši svoje pisanje. Radionice kreativnog pisanja služe upravo za to!

Ako si početnik u pisanju, nauči osnovne tehnike zanata pisanja, osnove dramaturgije izgradnje likova, postavke, tehnike pričanja priče. Možda  želiš da postaneš profesionalni pisac i da živiš od pisanja? Imaš svoj blog i voliš da pišeš?  Nauči sve o copywriting-u, pisanju za  Blog i Interent, freelancer poslu, i pisanju za biznis.

Radionice pisanja će ti u tome pomoći! Sve je u komunikaciji, zar ne?

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE[/button]

[/section]

 

BLOG I EFEKTI FB REKLAME U PRAKSI

Piše: Nina Trivković

 

Dragi moji, praznici nam se uskoro bliže i ja stvarno imam razloga da budem zadovoljna.Prošlog puta sam pisala o pozitivnim stranama fb reklama, a danas mogu i primerom da potvrdim pozitivne efekte. Naime, pre nekih nedelju dana se desilo čudo. Bila sam kod roditelja na ručku, kao i svake nedelje i onako mrzovoljno gledala u beli ekran pred sobom. Obično svoje postove objavljujem sredom i subotom, ali baš te nedelje nisam imala inspiraciju, pa mi se raspored poremetio.

Na kraju mi je sinula ideja da pišem o tome čemu su nas naučila putovanja. Sela sam i na brzinu sastavila članak, tek da bih ispoštovala svoje čitaoce i neku svoju nedeljnu dinamiku pisanja. Kako bi post promovisala, kliknula sam na dugmence boost post, koje se nalazi na fb stranici, ispod linka svakog članka. Ono što se tada desilo stvarno nisam očekivala. Napokon, prelazim na stvar.

Zahvaljujući, boost-ovanju ovog teksta, ovaj tekst je čak videlo 11000 ljudi, oko 40 njih je lajkovalo tekst na samoj stranici, a čak 157 ljudi je share-ovalo ovaj tekst na svom profilu. Možda vama ove brojke i ne deluju toliko fascinantno, ali za nekog ko ima blog tek od skoro, jeste veliki uspeh.

Ovo boost-ovanje postova u mom slučaju jesu jednodnevne kampanje, po ceni od dolar i zaista su delotvorne. Ovim tekstom sam definitivno oborila sve rekorde do sada, ali sam bila zadovoljna i prethodnim promocijama i u principu uvek negde oko 1000 i nešto ljudi vidi tekst zahvaljujući kampanji.

Naravno, potrebno je da i sam tekst bude kvalitetan i primamljiv, da bi svako uspešno odigrao svoju ulogu u tom trouglu koji čine tekst, reklama i čitaoci. Ja ne znam koji je to uspešan recept za pisanje dobrog teksta, ali recimo da je ovaj tekst napisan spontano i iskreno. Sadrži primamljiv naslov, koji prosto zove da kliknete na njega i lepe fotografije, koje prate priču. Takođe, tekst govori o nekim opštim stvarima što ljudi uglavnom vole da čitaju i sa čim mogu da se poistovete.

U svakom slučaju, ništa bez reklame. Bilo one online ili offline, bez reklame ne postojite i toga se uvek držite kakvugod priču pokretali ili pisali. Na kraju, želim da vam čestitam predstojeće praznike i poželim puno pozitivne energije, ljubavi, kreativnosti i naravno putovanja.

Moj poklon vama ovom prilikom jeste upravo pomenuti tekst “Čemu nas uče putovanja”. http://kofernjaca.wordpress.com/2014/12/14/cemu-nas-uce-putovanja/. Razmislite čemu su vas naučila putovanja do sada.

Do nekog sledećeg teksta,

Pozdrav od Kofernjače

 

Pišem da ne poludim

naša civilizacija globalno i lokalno pati od zavere mediokriteta.

oni žele da budeš jednoličan, konfekcioniran, umesto da podržavaju cvetanje individualnosti.

u prinicipu oni podržavaju heroizam, kreativnost i genijalnost, ali u praksi sve rade samo da se to ne dogodi, tako što praktikuju kažnjavanje za svaku razliku od proseka.

dok tvrde da su stvorili društvo koje tebi treba da služi, taj isti sistem služi njima da bi živeli udobno na tvoj račun i smejali ti se iza leđa.

takvo društvo te pomno motri, govori ti šta da radiš, šta je važno a šta ne, kako bi trebalo da živiš, šta ti treba kako bi ostvaro svoje ciljeve, ili da postaneš određena stvar.

kako malo prostora ostaje za ljude koji slobodno misle ili za spontanost keativnosti!

svako društvo voli mediokritete.

u stvari ono opstaje zbog njih. da bi funkcionisalo potrebni smo mu mi kao mediokriteti da bi propagirali norme i i dobro utabane staze.

ali održavanje stanja stvari nije isto što i evolucija.

na ovaj svet stižemo da izrazimo našu pravu prirodu, da kultivišemo naš stil, da budemo originali samih sebe.

biti svoj je tvoj najveći poduhvat. sledi svoj jedinstveni duhovni put u mnoštvu drugih.

u društvu mediokriteta, stalno si u strahu da budeš različit, ili se bojiš posledica sopostvene potrebe za postavljanjem pitanja. rezultat je izgradnja sopstvenog kaveza gluposti kao posledica gašenja uma i selidbe u šoping mol.

nema potrebe da budeš žrtva nesrećnih okolnosti u kraljevstvu mediokriteta. pronađi i podloži vatru života i kreativnosti u samom sebi.

u tebi je prirodna jedinstvenost koja ti je data i nemoj da je tako lako odbaciš za malo love, i par đinđuva. budi svoj i ono što jesi, što god to bilo.

izrazi se kroz kreativnost, to je jedini pravi put da nađeš sebe i druge.

oslobodi svoj um kontrole koja ti govori šta da radiš, kakva treba da budeš, kuda da ideš, da se prilagodiš. pokušaće da ti stave etiketu, da te oblikuju, upravljaju. ako poslušaš, izgubljen si.

budi odlučan! donesi prave odluke!

ne postoji ništa “što se mora, ili treba”. niko izvan tebe nema odgovore na ova pitanja. nemoj da dozvoliš da simuliraš svoj život umesto da ga živiš.

piši!

ti si svetionik i svetu je potrebno tvoje svetlo.

Kreativnost u carstvu mediokriteta

Sredovečni mamlaz sa repićem i psom na povocu koji piša u žardinjeru i dere se na tebe što prolaziš sa kučetom koji laje na njegovu negativnu energiju. Gluma mačo majmuna nedozrelih klinaca što žive sa svojm telefonima i video igrama. Polusvet koji vrišti na koncertima polugolih narikača. Ili vlasnik kafića sa naglaskom planine preko reke, što menja automobile kao košulje, kupuje bebi tablet umesto zvečke, što danju i noću sa svojim gostima ili majstorima za renoviranje živi u tvojoj dnevnoj sobi. I jebe mu se što oko njega žive drugi ljudi. Psihopate na vlasti što pljačkaju sve živo i mrtvo, i žive kao paraziti na tvojoj grbači. Lažni proroci, masni alhemičari kvazi religija i altenrativne medicine što žive od tuđe nesreće. Šarlatani raznih ideoloških i religijskih boja nesposobni za  rad i kreativnost, što ti ispiraju mozak dan i noć. Ljudi u pokušaju. Nedovršena bića što samo spolja liče na tebe. Oni su žalosna većina današnjice. Predatori pohlepe, sebičnosti, gluposti i manjka moždanih vijuga. Razlika između njih i kokoške je što mediokriteti imaju jednu vijugu više od kokošaka pa ne seru po dvorištu. Njihov životni kredo je “use, nase, podase”. I tu sve počinje i sve se završava. Za mediokritete.

Svi oni žive u kraljevstvu koje su stvorili sami za sebe. I koje je žalosna ljudska priroda kreirala za njih. Žabokrečina gluposti. Carstvo mediokrieta. Tada pomisliš da za tebe tu nema mesta. Nisi u pravu.

Niko se ne rađa kao mediokritet. Mediokritet postaneš tako što pristaneš na prosečnost. Ubace te u kutiju od malena. Od vrtića pa do groba uče te da budeš…pokoran mediokritet. Zaboraviš da misliš.Podmite te lovom, sjajem đinđuva i potrošačkih hramova, zaglupljuje te u medijima, plaše te fizičkim nasiljem i smrću. Nagovore te da ubijaš one druge za njih. I obećaju ti nagradu, bedni honorar za neki drugi život. Žudiš da budeš sigurna stvar. I pristaneš na prosek. Tako je najbezbednije. A kad te zaboli duša, onda uzmeš flašu, špric ili staviš slušalice na uši. Zavučeš se u rupu. I postaneš gori od Mikija Mausa. Tozla oko vrata i luk u dupetu. Jebi ga.

Tako postaneš lažna slika sebe, biće bez integriteta. Prazna ljuštura koja pije jede, jebe, smrdi i sebe zove čovekom. Farsa od života. Koja ne zna kako da zatrpa rupu u sebi, pa onda krade, otima, ubija, i pretvara se u robnu marku. Koju svako može da da kupi, proda ili baci na đubre. Ili nađe gurua i postane sledbenik u još jednom zatvoru uma koji isto smrdi kao i onaj prethodni. samo za drugačiju nijansu. To je situacija u kojoj je većina oko tebe. I tu im je izgleda sasvim fino. Čim traju milionima godina. I žive od onih koji su izmislili pismo, struju, muziku, Mona Lizu, barut, mašinu za veš i atomsku bombu. Od te manjine koju su pokrali i njihov rad prisvojili za sebe. Bez čijeg rada, ideja, kreatvinosti ne bi ni postojali kao vrsta. Jebi ga. I to je stvarnost. Al ti ne moraš da pristaneš na nju.

Uvek se seti da je biti ljudsko biće stvar celine, materije i duha. To nije stvar kvantiteta već kvaliteta. Suštinska razlika među nama je u kvalitetu, a ne po veličini sisa, obima struka ili količini iq. Moj debeli mesar je pesnička duša, bez obzira na kilažu. Ali on se razlikuje i od drugih mesara po onome što ima UNUTRA. Kvaliet. Ne sudi po profesiji. Ne sudi po spolja. Gledaj širom ovorenih očiju. Oči su ti za to i date.

Da je Saljijeri bio manje ljubomoran i pohlepan, mogao je da bude kao i Mocart. Imao je talenat i kvalitet. Ali nije. Pobedio ga je mediokritet u njemu. Ljudi su stvoreni jednaki i slobodni, ali se ne rađaju jednaki i slobodni. Zato imamo um. I sposobnost da učimo. ĆŽivot nam je onakav kako mislimo. Srećna ili nesrećna oklnost, koju malo ko može da preskoči. Ali zato ostaje da se trudimo. Jer kad ti dođe vreme za put, pimislićeš šta si radio i gde si bio od kolevke pa do groba.

Zato nemoj da traćiš vreme na zabavu u carstvu mediokirteta. Tvoja sudbina i život je deo univerzuma. A njemu je svejdno da li imaš repić pišaš u žaridnjeru, voziš audi i imaš vilu na brdu. Ili živiš isod mosta. Jer ono št je stvarno tvoje jeste u nutra. I um koji ti daje smiao i mogućnost izbora.

Mediokritet nije prosečnost, već pristanak na prosečnost.

Genijalnost nije život u skladu sa nekim visokim propisanim standardima, već negovanje samoodgovornosti i sopstvenog integriteta.

Zato, sedi i razmisli. Crtaj, sviraj, piši, stvaraj. Nešto. Bilo šta. Tada ćeš znati da si živ. I da je vredelo. Odaberiš da  budeš svetionik a ne sijalica. Pogledaj u nebo i vidi zvezde. To su svetionici tebi sličnih.

Tada ćeš izaći iz carstva mediokriteta. Zauvek.

Najčešće greške u kreativnom pisanju

 

Svi smo grešna bića. A oni koji pišu naročito. Ovog puta nije reč o opštim životnim greškama, već o onome kada grešimo u – kreativnom pisanju. Tako da možete da odahnete i iščitate tekst do kraja.

Postoje mnoge greške koje pisci čine prilikom pisanja, naročito one koje se dešavaju kada smo početnici u pisanju. Uobičajene greške ovog tipa su tipografske – ispuštanje slova ili znakova interpukcije, pogrešno spelovanje reči, slučajne gramatićke omaške ili drugi slični, manji ili veći lektorski i korektorski previdi. I to je, da kažem, normalno (mnogi se ne bi složili,ali hajde,da ne isterujemo mak na konac).

Međutim, postoje druge mnogo krpunije greške koje se tiču same dubine pisanje, naracije, ideje, teme. Ovo je važno i ovo su one prave greške koje činimo prilikom kreativnog pisanja. Ovde se radi o likovima, scenama, nejasnim rečima i rečenicama, stilskim nedoslednostima i sl. Ove greške se odnose na rupe i praznine u prilči, praznim karakterima, mehaničkim zapletima, što su sve “smrtonosne greške” u razičitim oblicima i formama kreativnog pisanja.

Za utehu, sve ove greške koje činimo ne treba shvatiti kao poziv za očaj i odustajanje od pisanja. Baš suprotno: treba ih shvatiti kao greške na kojima se uči i koje ne treba ponavljati. One treba da nam pomognu da poboljšamo svoje pisanje. Često je mučno biti svestan svega toga i raditi ispravke onoga što je već napisano ali – vredi. Itekako se isplati. Znam iz sopstvenog iskustva i iskustva mnogih mojih đaka. Dakle, koje su najčešće greške u kreativnom pisanju?

1. Nejasni početak

Svako malo naiđem na početak nekog teksta koji počinje sporo, da bi tek mnogo kasnije dostigao svoj puni zamah. To su ona dela kod kojih često odustanemo već posle nekoliko prvih pasusa. Davež i gnjavaža je prva pomisao. Iako se kasnije može ispostaviti da je delo odličo napisano, ovakav početak može da nam uskrati mnoge čitaoce. Ali, šteta nije nepopravljiva. Hvala Bogu, svako pisanje uvek može da se ponovo napiše. Zato mislite o ovome i ne dovolite da vam sopstveni ego, lenjost ili mrza otera čitaoce. Ne oslanjajte se na prijatelje i one koji to nisu, i koji vam nakon čitanja vašeg pisanija zato obično kažu “malo je na početku sporo, al posle je mnogo bolje”. Ne. Čim ovo čujete, sedite i pažljivo napišite novi početak. Neće vam posle biti žao.

2. Višak opisa i detalja

Upravo čitam jednu knjigu i davim se u detaljima i beskrajnim kobasicama neprekidnih opisa i prideva. Kobasice nisu one domaće od svinjčeta, već ogromne kilometarske rečenice i pasusi kojima nema kraja. Priča je dobra  i ideja je zanimljiva, ali već sam se umorio od plivanja u moru prideva i blistavih detalja. robajte da izbegnete ovakvo pisanje. Nemojte da opterećujete čitaoca bespotrebnim detaljima sofe u sobi glavnog junaka, ili svim onim stvarima koje je potrebno da junak priče preduzme kako bi stigao od tačke A do tačke B. Mnoštvo detalja je vrlo korisno na nivou skice, ali u finalnom tekstu predstavlja strašilo koje će oterati i najupornije čitače. Ostavite im prostora da razmahnu sopstvenu maštu, i dobro se preispitajte koji su vam detalji neophodni za vaše pisanje. U protivnom, rizikujete da čitaoci pređu na “dijagonalno čitanje” i tako propuste i ono što valja.

3. Nijagara reči

Pisanje, isto kao i muzička kompozicija, može da pati od “viška” reči. “Izbacite par nota i biće savršeno”; reče onaj austrijski car Mocartu. U slučaju vašeg pisanja, ako niste Mocart, ovo je najčešća greška početnika – ogromna Nijagara reči koje zatrpa čitaoca i on na kraju nema pojma šta ste hteli da kažete. Setite se samo onih ogromnih debelih udžbenika i knjižurina na fakultetu koje niko nije hteo da čita, već su učili iz skripta i puškica. Ova bujica reči je takođe česta greška mnogih skribomana koji obično nemaju ništa pametno da kažu ali vole da pišu (ili zarađuju na romanima po broju napisanih strana). Zato trudite se da pišete jasno i koncizno. Opišite radnju a ne utiske. Pokažite a ne govorite nam. Ne trošite reči i pasuse na nešto što može biti rečeno u jednoj prostoj rečneici. U suprotnom, ne gine vam hrkanje iz publike!

4. Ponavljanje očiglednog

Ovo je takođe česta greška neiskusnih pisaca. Uvek vole da kažu više puta istu stvar, mada na drugačiji način. Na primer, “moram da odvezem auto u servis sutra, tako da neću moći nigde da idem jer će mi auto biti u servisu”. Tako da sam razumeo da će mu auto biti sutra u servisu, i to dva puta. Ono što je nezgodno jeste da ponavljanje je onome što piše uvek manje očigledno. Ponaljanje je majka učenja. Ali ne i za kreativno pisanje. Sasvim je u redu kod pisanja udžbenika i drugih sličnih dela, ali u kreativnom pisanju je nešto najgore što pisac može da uradi.

5. Glupav kraj

Koliko smo dobrih knjiga čitali da bi stigli do kraja koji nas ostavi bez teksta. I to doslovno. Koliko je glup, neočekivan, bez poente, kao da je priču neko odsekao sekirom ili je pisac iznenada umro i ostavio stvar nedovršenu. Ovo je greška nad greškama, majka svih grešaka u pisanju…Pravi rekvijem za svakog ozbiljnog piskarala. Ovo posebno mrzim, a nadam se i vi. Iako misim da je pisanje, kao i putovanje, stvar doživljaja dok putuješ, ipak loš kraj ume da te ostavi nezdovoljenog. Kao ono, “draga ne znam šta mi je večeras, nikako da svršim…”, Možeš da zamislš kako se  tvoja “čitatejka” oseća, čak i kad uzme da te teši. Tako i kod ovakvih dela koji nemaju valjan kraj. Kraj puta. Prosvetljenje. Tuga. Radost. Bilo šta, osim ništa. Misterije ostaju nerazjašnjene kao kod popularnih serija koje se posle sto sezona i hiljadu uzbudljivih epizoda imaju nejasan kraj koji počne da nas nervira. Osim ako nema nastavak sledeće godine. Zato, obratite posebnu pažnju na kraj vaših priča, jer to je ono što svi željno čekaju. U protivnom, biće jako ljuti i razočarani i neće vas više čitati. Uopšte. I tačka.

Nadam se da je ovo bilo korisno.

Ako nije, onda si novi Dostojevski. I vreme će to pokazati, zar ne?

Bežim

Od Jovana Stokić

 

Ponovo bežim. Bežim od drugih, od obaveza, od vremena, od sebe. Želim da se zatvorim u malu crnu kutiju bez dna, bez svetlosti, bez zraka. Da se sklupčam i umrem. Toliko je teška moja duša. Toliki me teret vuče negde, u nekom pravcu. Rekla bih na dno, ali da bar ima dna, možda bi sve bilo lakše. Stigla bih nekada negde i završila sa tim. Ali i iza kraja, postoji kraj. Pa opet kraj, pa opet kraj i na kraju nešto. Neki novi život, sve ponovo. Ne doživljavam sebe. Ne poznajem sebe. Gledam se u ogledalo, vidim nekoga, nešto. Šta? Ko sam ja? Šta tražim ovde? Ko su svi ovi ljudi? Koje volim, koje mrzim, kojih se plašim? Čega se plašim? Sve će proći. Hoću da zaronim u dubinu sebe i da pokidam sve te spone koje me sputavaju da dišem slobodno, da budem srećna . Hoću da ugušim sve svoje misli, pre nego što postanu reči, pre nego što postanu dela. Pre nego što ponovo povredim nekoga, uništim nešto, pre nego što postanem ništa. Bežim. Bežim od ljudi koji me vole, jer ne umem da im uzvratim. Bežim od onih koji me ne vole, jer nemam snage da se borim za njihovu naklonost. Bežim od obaveza koje se nagomliavaju, bežim od vremena koje otkucava, od dana koji mi dolazi u susret. Neprestano radim protiv sebe, jer ne umem drugačije. Nisu me naučili da volim sebe. Nisu me naučili da prihvatim ovo biće, jedinstveno, talentovano, drugačije. Uvek su mi tražili mane, govorili su: ti možeš bolje. Ja nisam mogla. A tako sam želela da im se dopadnem, da me prihvate. Nisam bila dovoljno dobra. Nikad omiljena, nikad voljena iskreno, beskrajno. I zato bežim. A oni kažu buntovna, svojeglava, razmažena, egoistična. Možda i jesam sve to. Prihvatam. Primam na svoja ledja sav teret, sve ono što nisam i što jesam. Ćutim i bežim. Sklanjam se, ostavljam prostora lažnim osudama, rečima koje pustoše pred sobom, prekornim pogledima koji streljaju dušu. Ostavljam sve, sve moje godine, sve moje talente, sve što sam mogla da postanem. Učinite sa tim šta želite, jer vi ste uvek znali najbolje. Najbolji način kako da me pretvorite u vašu viziju, u beživotnu siluetu koja razmišlja vašim mislima, govori vašim rečima, diše vašim tempom, hoda vašim stopama. Ostavljam je da se ponosite i dičte njome. Ostavljam i bežim. Rušim svoje stakleno zvono, hrlim ka nebu, srećna i slobodna. Hoću da osetim dodir oblaka i lepršanje pod nogama, prvi i poslednji put. Želim da letim sama, ispunjena svim svojim prazninama. Sa svim svojim manama. Puštam ih napokon da slobodno rastu u meni. Zalivam ih ljubavlju i razumevanjem. Sve moje greške, nepravilnosti, nesavršenosti, slabosti. Izobličavam se, menjam kožu, gledam kako iz nje izrasta neko novo biće. Osećam ponovo svoja pluća kako se šire i i srce kako pumpa krv. Spokojna i sama. Bežim.

Moje iskustvo sa FB reklamom

Piše: Nina Trivković

 

Koristim fejsbuk sigurno već 6,7 godina i to za šta? Uglavnom za čeprkanje po tuđim životima i to ne iz znatiželje, već iz puke dosade. Niti me interesuje ko se kad oženio, udao, razveo, pustio goluba itd. Tu i tamo, pročitam ponešto pametno i vidim koju lepu misao ili fotografiju, zanimljiv nakit ili vest, al u suštini, to je sve uludo traćenje vremena i fejsbuka kao takvog.

Međutim, zahvaljujući blogu koji sam nedavno pokrenula (kofernjaca.wordpress.com), spoznala sam neke potpuno druge aspekte ove zanimljive drustvene mreže. Devojka po imenu Miljana me je uputila u reklamni svet fb-a. Moram priznati da sam bila pozitivno iznenađena efektom dosadašnjih kampanja.

One su uglavnom trajale sedam dana i zahtevale neko minimalo ulaganje, od nekih euro po danu, što je šmesna cifra, a zaista vam omogući da više ljudi vidi vaše postove i prati vas blog.

Opet, i ovo je stavka za koju treba dosta vremena i konstantnog učenja, ali sam zadovoljna.Posebno su me oduševili rezultati jednodnevnih kampanja koje služe tkz boost-ovanju pojedinih postova. Ja sam i za njih podesila euro po danu budžet. Ne biste verovali ali čak 3000 ljudi je videlo neke moje tekstove na fb stranici bloga. To je sve doprinelo da su i statistike na samom blogu počele da bujaju, tako da je to sve jako dobra motivacija i efikasan alat za plasiranje vašeg bloga na beskrajnom internet nebu.

Ono što mi se posebno dopada kod pravljenja kampanje, je što lepo možete da podesite koji target vas zanima, koja zemlja, interesovanje i da odaberete neku od stoker slika koje će se smenjivati tokom kampanje. Te fotografije su već spremne za reklamu i odgovarajućeg formata, tako da su bolja opcija nego da ubacite neke svoje, nepripremljene.

U svakom slučaju, smatram da treba maksimalno da iskoristite društvene mreže kao dragocen alat u promociji svojih fb stranica, sajtova ili blogova i da se naoružate strpljenjem, ali i osmehom kada vidite efekte.

Što se tiče upotrebe kartice, bitno je naravno da to bude kartica za internet upotrebu isključivo i devizna kartica. Postoji i opcija plaćanja u vidu fb kupona, ali ne znam kako to funkcioniše i koliko je bezbedno. Ja sam se opredelila za Visa virtuon karticu Raiffeisen banke, koja je u kratkom roku bila izrađena, a njeno održavanje se ne plaća, ali se plaća članarina u iznosu od 1000 dinara prilikom preuzimanja.

U nekom od narednih tekstova ću malo detaljnije otkriti pravljenje ovih fb kampanja, a do tada, svratite do mog bloga i pročitajte neki od brojnih zanimljivih tekstova.

Verujte u sebe i svoju ideju i budite kreativni, uz pomoć Facebook-a, u ovom slučaju.

Pozdrav od kofernjače

(kofernjaca.wordpress.com)