fbpx

Ja, Čarobnjak

 

(VEŽBE IZ RADIONICE: ESEJ)

Rešio sam da postanem čarobnjak, ili barem Guru neke nove psihoterapeutske metode za nesrećnike koјi imaјu neki problem a ne znaјu kako da ga reše. I da zaradim PARE. Velike PARE. Nek ide život. Smučilo mi se da mislim, a nema leba da јedem. Izdržavam decu (50% svih troškova i viđanje vikendom), kažu neprecizne kalkulaciјe izvesnih osoba koјe me iz nekog razloga ne vole.

Izdržavam i sebe samog, kakav god da sam, da se živi mora se, kažem sebi u ogledalu i držim se noktima za onu nit što јoš diše vazduh. Priјatelji me zaobilaze, vreća buva, koјa predstavlja mog naјboljeg čovekovog priјatelja, već me danima ignoriše јer me mrzi da ga šetam kad se njemu oće.

Žene me izbegavaјu, јer neću da idem po njih kolima u neka tamo predgrađa van kruga dvoјke, i da im priuštavam must have, što reče јedna blogerka koјoј se sviđaјu moјe nebuloze kad me ne mrzi da pišem gluposti. I tu se krug otprilike zatvorio, a kiša pljušti i ne misli da stane. Stigla јesen u septembru.

[Tweet „Da se živi mora se, kažem sebi u ogledalu, i držim se noktima za onu nit što јoš diše vazduh.“]

I sad vi mislite kakav sam јa nesrećnik. Oću leba preko pogače. Ali, iako sam kreten sa doktoratom, nisam glup. Odmah sam svatio da za pravog čarobnjaka treba postići  razumevanje. I to ne obično, nego suštinsko. Čim sam to razumeo, odmah sam sam se bacio na proučavanje problematike gledanja u šolju, astrologiјe, i alternatvine psihologiјe koјa, avaј,  svoј oslonac ima u ljudskoј prirodi, onoј od koјe svi okreću glavu јer misle da pripada nižima od nas, tј. životinjama (kakva zabluda, ah!).

Dakle, kako se postaјe Guru??? Evo recepta koјi pogađa suštinu stvari:

„Bio јednom јedan čarobnjak koјi јe imao mnogo ovaca. Istovremeno ovaј čarobnjak јe bio i јedno veoma škrto stvorenje, tako niјe hteo da plati drugima da mu čuvaјu stado, niti јe hteo da investira pare u ogradu koјom bi ogradio pašnjake gde su pasle njegove ovce. Stalno se dešavalo da neka ovca odluta u šumu, upadne u neku јarugu itd. Međutim naјgore јe bilo to što su ovce počele da beže јer su shvatile da čarobnjaka јedino zanima njihovo meso, koža i vuna, a to im se naravno ni malo niјe sviđalo.

Na kraјu, čarobnjak se dosetio. On јe hipnotisao svoјe ovce a onda ih ubedio da su one besmrtne i kako uopšte neće osetiti kad im on bude gulio kožu, čak naprotiv, za njih će to biti јedno veoma priјatno iskustvo; ubedio ih јe i u to kako јe on u stvari јedno veoma dobro “stvorenje” i da ih toliko voli da bi sve za njih učinio; i na kraјu im јe čak obećao i to da ukoliko im se nešto i desi – to se nikako neće dogoditi kad one misle da hoće i sigurno ne na onaј način na koјi one misle da će se desiti, te јe stoga naјbolje, da one uopšte ni ne razmišljaјu o tome. I ne samo to, čarobnjak јe ubedio ovce da one, u stvari, ni nisu ovce; tako јe nekima od njih sugerisao da su lavovi, drugima da su orlovi, trećima da su ljudska bića a nekima, i da su čarobnjaci”. Tako programirane ovce čuvaјu konsenzus realitet, a to kako će konsenzus realitet da izgleda – određuјe “čarobnjak”.

Ako nekim slučaјem јedna ovca sazna informaciјu koјa јoš uvek ne spada u “konsenzus realitet” (niјe “naučno” odobrena) i ako to ona slučaјno kaže drugoј ovci, ova će јe verovatno veoma brzo obeshrabriti svoјim – racionalizovanjem, a ako ne, onda postoјi mogućnost da se ova odmah proglasi crnom ovcom tј. patološkim slučaјem, јer naravno, konsenzus realitet postavlja kriteriјume i za to – šta јe to patološki slučaј, – a šta ne.“

Grizla me savest, pa sam onog četvornošca ipak izveo napolje, po kiši, iako ne donosi profit. Ali ako mislite da ću po vas kolima u Zemun, grdno se varate. Toliko glup јoš nisam. A nisam ni postao kapitalac.

I da: onaј recept nemoјte da primenjuјete. Može da vam se vrati.

I još da: hvala na inspiraciji mojim đacima, polaznicima radionice kreativnog pisanja – bez njih ovaj slobodni esej, kao rezultat naših rasprava i pisanja, ne bi nikada nastao. Čarobnjaci nisu loši. Šalim se. Samo kad pišu ili rade za opšte dobro. Podrazumeva se.

Zato, ako i ti voliš da pišeš slobodne eseje, pošalji nam po neki. Da pišemo zajedno.

Da li voliš da pišeš slobodne eseje i kako ih pišeš?

8 znakova da pišeš dobru poeziju

 

Kao i uvek, u inat i na radost onih koji su ubeđeni da se dobro pisanje ne može naučiti nigde, pa ni u radionicama kreativnog pisanja, evo jedan tekst o poeziji. Svi oni pesnici, koji smatraju da se pisac postaje isključivo rođenjem i čudnom lutrijom nebeskih muza, ne treba da čitaju dalje.

Oni su za svoje muze ionako samo dobar medijum.

Dakle, iskustvo iz radionica kreativnog pisanja me uči da je pisanje poezije izuzetno popularno u narodu. Puno ljudi piše pesme, i (bogu hvala) internet je prepun vrsnih poeta, ali i onih pesnika u pokušaju. I svi vole pisanu reč, što je meni lično najvažnije.

Stvaranje je proces kreativan sam po sebi. Kreativno pisanje pogotovo. On uzdiže i male i velike ljudske duše u univerzum toliko čudesan da se teško da opisati. I to je sasvim dovoljno, zar ne?

[Tweet „Pisanje i stvaranje uzdiže i male i velike ljudske duše u univerzum toliko čudesan da se teško da opisati.“]

Pisanje poezije je za mnoge pisce kao vazduh koji moraš da dišeš svaki dan. Način da se emocije i misli ujedine u jednu reč. Rečenicu. Ili samo u nagoveštaj. Ali, za mnoge početnike uvek ostaje moćna dilema: da li ja stvarno pišem dobro, ili me samo hvale (lajkuju) da me ne uvrede?

Iako svaki čitač tvoje poezije pesmu doživljava na svoj osoben način, ipak postoje neki dobri putokazi koje nije loše znati kad pišeš. Evo nekoliko malih saveta kako da prepoznaš da li sa na dobrom pesničkom putu!

1. Dodirnuo si VELIKU ideju.

Tvoje pesma se igra sa jednom idejom koja je teška, intrigantna, tajanstvena, uzbudljiva, uznemirujuća, suštinska, potpuno te obuzme. To ne znači da u svojim pesmama moraš da se baviš ratom, nuklearnim holokaustom, neprvdom siromaštva, politikom ili velikim društvenim teorijama. Čak i najmanji trenuci uvek mogu da se pretvore u veliku istinu. A u tvojoj pesmi, ti se ne bojiš da kopaš duboko.

2. Koristiš najbolju FORMU da saopštiš svoju ideju.

Pesnici imaju brojne alate i tehnike pisanja koje su im na raspolaganju. Mogu da pišu rimovano, ali i ne moraju. Igraju se sa sonetom, ali i da govore slobodnim stihom. Mogu da pišu refrene, ili da ih skroz izostave. Sa duplim proredom ili bez. Mogu da pišu vizuelne opise, ali i da odaberu tvrde, jasne, kratke reči. Ključ je da upotrebiš ono što ti leži i najjasnije saopštava suštinu tvoje ideje. I nije te briga šta drugi misle o tome.

3. Imaš savršen izbor reči.

Dobra pesma uvek pokazuje da pesnik izvrsno poznaje maternji jezik, dikciju i sintaksu. Napola dovršene rečenice nisu to. Nepreciznost takođe. Kao pesnik mora da radiš teško da bi perfektno obradio svaku reč u tvojoj pesmi.

4. Koristiš moćne slike.

Dobra pesma je uvek simptom autorovog pokušaja da svetu oko sebe da neki smisao. I, što je čest slučaj, ideje koje ne mogu biti izražene u prozi, ponekad mogu biti iskazane kroz upečatljive slike. Dobre pesme uvek koriste jasne, pamtljive, konkretne slike kako bi prenele poruku.

5. Hrabro izbaciš sve što je suvišno.

Zamisli se nad ovim: da li je svaka reč, zarez, znak interpukcije – apsolutno potreban tvojoj pesmi? Da li svaki prazan prostor potpuno iskorišćen? Onda ćeš znati da si na dobrom putu.

6. Ne daješ ni mnogo, ni malo.

Ponekad najlepše pesme imaju jedan neuhvaltjiv, zavodljiv kvalitet – bude u nama ideje i emocije koje ne možemo precizno da definišemo. Dobra pesma nikada nije zanimljiva autorska teza, izrečena na crno beli način. Ali nij dobro ni da je zamatamo u šarene oblande, kako bi zasenili prostotu. Kaščica i prava mera je idealan recept.

7. Tvoj čitač ima snažnu emocinalnu reakciju.

Tvoja pesma ne mora da bude keruša sa sedam kučića (mada je to moja omiljena od Jesenjina). Ponekad, nakon što pročitaš tvoju pesmu naglas, ili je podeliš sa prijateljima piscima, možeš da osetiš da tvoja publika ima iskrenu emociju na tvoje reči. Tada ne kažu “Ah, dobra je”. Tada kažu “Ta pesma mi je naterala suze, smeh, bes, i to na najbolji mogući način”.

8. Publika ima jaku intelektualnu reakciju.

Neke pesme nemaju nameru da izazovu jake emocije. Umesto toga, ove pesme mentalno proganjaju čitaoca danima i nedeljama nakon čitanja, moleći za sećanje i dešifrovanje. Možda tvoja pesma neće naterti čitaoca da jeca u suzama, ali će poruka dugo zvoniti u njemu.

Kako da znaš da si napisao dobru pesmu?

Kao što rekoh na početku ovog teksta, svaki čitalac ima svoj očekivanja od pesme. I ne postoje tvrda pravila kako jedna pesma treba da bude napisana.

Ipak, ako čitaš poeziju često, strasno i sa ljubavlju, i ako ponekad i primeniš nešto od toga što si saznao i naučio na svoje pisanje, onda postoji dobra šansa da i ti pišeš dobru poeziju.

Vrlo je korsino da proučiš zanatske tehnike i pravila starih majstora, kao i da se i sam oprobaš u njima, kako bi mogao da stvaraš svoja sopstvena. Niko ne traži da se ponovo smišlja rupa u saksiji. Ali malo znanja i zanata nije na odmet. Tome i služe radionice za kreativno pisanje.

Ako te tvoja muza pusti. Obično su ljubomorne. Tako je sa…muzama.

Ljubav ne pobeđuje…

 

-Kako znaš da je to sad ona prava ljubav? Kako znaš da nije opet samo dobro ‘upakovana’ obmana, iluzija, zaslepljenost? Kako znaš ovog puta da je to ‘ono’ pronalaženje drugog dela tvoje duše, ta jaka, nevidljiva a neraskidiva povezanost? Kako?

– I nemoj mi samo molim te reći da se to oseti i da to se vidi, jer mi ljudi smo stvoreni takvi da težimo i želimo da nas neko bezuslovno voli, pa nekad sami sebe ubedimo u to, jer ‘Sizifima’ treba podstrek i pomoć, makar bila imaginarna da izguramo svoj kamen na vrh?

-Upravo tako i znam. Pođi od reči ‘stvoreni’ smo. Takve nas je Bog stvorio. Slabe, željne ljubavi, milovanja, podrške, pomoći. A to sve možeš i naći u njemu. Međutim to nama nije dosta, jer opet nismo stvoreni da bi bili sami dok dišemo. Neko bira Njega za životnog saputnika, neko bira drugo ljudsko biće, no to je već druga priča… Koliko nas On voli? Bezuslovno, bezgrešno i beskonačno! Toliko da nam je dao čak i slobodnu volju i slobodu da sami stvaramo i biramo kome ćemo se krstiti i klanjati, svejedno ti je to… Naravno, ta ljubav prema nama i takva ljubav je najčistiji i nijedna joj nije ravna i nikada neće ni biti…

[Tweet „Ljubav ne pobeđuje, ali je zato nepobediva.“]

-Ali, ja sam te pitala nešto drugo, ovo mi je jasno, da ne postoji takva ljubav na zemlji i da ne može poticati od ljudi, takva jačina osećanja…

-To si u pravu! I ne postoji ali prekinula si me. Moraš krenuti od početka da bi shvatila. Dakle, iako zna jedini ON šta će biti, kako, kada i gde ćemo zastraniti, izdati ga, pokleknuti, pa čak ga i proklinjati, opet nam ostavlja tu slobodu izbora i obraćenja kad mi to želimo.

-Da, jasno mi je to, u potpunosti, ali kakve veze to ima sa mojim pitanjem?

-Nestrpljiva si mnogo. Moraš znati i naučiti čekati… No, da ja sad tebe pitam;  Kada te neko voli, želi, ima potrebu za tobom, da ti bude zauvek u blizini, da provodi sa tobom dane i noći, voli tvoje mane, ljubi tvoje vrline, ističe ih, neguje i pazi na njih i na tebe celu, šta radi?

-Pa ne znam, ne pušta te više nikada da odeš od njega? Čuva te, poštuje i pazi da te ne izgubi? Trudi se oko tebe? Svaki put te poljubi i oprosti ti kada pogrešiš?

-Tačno delom, ali i pogrešno!

-Kako pogrešno? Sad tek ništa ne razumem? Pa zar nije to dokaz da te voli?

-Jeste i nije.

-Molim?

-Vidi, sve to jeste istina što si navela kako neko se ponaša kad mu je stalo do tebe, ali ne i ono prvo! Naprotiv! Daje tí i slobodu izbora!

-Ne razumem?! Zašto bi te neko pustio od sebe ako ne može bez tebe, ako te zaista, iskreno voli?

-Zato što je prevazišao svoju sebičnost. Zato što je spreman da živi s tom boli bez tebe, jer tebe stavlja na prvo mesto, tvoju sreću, tvoju odluku i tvoj izbor. Voli te, to je neosporno, ali toliko te voli da ti daje slobodan izbor, da ako odlučiš da odeš od njega, da nisi vezana i da nisi pod prisilom da protiv svoje želje deliš postelju s njim. Naravno, ne dopušta da je on kriv za mogućnost razlaska, ne čini ti zlo, ne tera te, ali ti ostavlja prostor slobodnog izbora iako bi mu srce od boli ostarilo i puklo. Da li sada shvataš kako znam? Ljubomorno me čuva, ne da me nikome, tu je uvek kada mi je potreban, najnežnije ali i najstrastvenije stvorenje me ljubi, poštuje me kao sebi ravnu, ceni sve što činim za njega, vezani smo nekim nevidljivim nitima duše, jer možemo osetiti misli jedno drugome… Vezao me za sebe, a opet pružio mi je slobodu… Zar to nije onda nešto najpribližnije i najsličnije ‘onoj’ iskonskoj i bezuslovnoj ljubavi?

-Sad shvatam. Nisam do sada nikada tako o tome mislila.

-Ne zaboravi, ljubav ne pobeđuje, ali je zato nepobediva!

 

Autor: Mala Škoripija

(Mala Škoripija http://www.malaskorpija.com)

Stare cipele

 

Pojeo sam komad reči,

izuo stare cipele,

zapitao se kako preko pesme preći

i šta su zapravo htele te reči.

 

Pesmu da napišem iz ničega da stvorim,

hiljadu stvari u jedan dan da stavim,

sa mišlju o pesmi da se borim,

prastare idole da slavim.

 

Video sam njene oči u polusnu vremena,

pružala je svoje ruke da ih čvrsto držim,

a ja, kao Atlas nebo držim svoja bremena

i lepotu vidim u svemu što tražim.

 

Vreme je prošlo kao olinjali pas,

godine su tačku stavile na godine,

u njenim očima videh spas,

al oči su njene još bile snene.

 

Pojeo sam komad reči,

Izuo stare cipele,

Zapitao se kako preko pesme preći

I šta su zapravo htele te reči.

 

 

Jaroslav Kiš

Novogodišnji zatvorski bluz

Piše: Tamara Kuzmanović

Na prozorima su bile teške rešetke kroz koje su se videli reflektori i teška žičana ograda na visokim zidovima. Treštala je muzika Bijonse i Dzej Zija, što i ne čudi, jer su medju tridesetak žena najmasovnije bile crnkinje. Sa Jamajke, iz Amerike, Afrike pa i Nemačke. Uglavnom su u zatvoru „La Tuijer“ blizu Lozane, bile mule, odnosno one koje su prenosile drogu zarad ljubavi muza, decka, novca….Bila je tu i jedna prostitutka koja se zvala, verovali ili ne Comfort. To joj je bilo pravo ime, a ne „umetničko“. Crnkinje su uglavnom debele, ali one za razliku od belkinja vole to i to je znak da se ima i novca i šta pojesti. Crnkinje na tom mestu uglavnom pričaju engleski, zato je zajedničkim salonom u istražnom zatvoru odjekivalo „Happy New Year“. Ova 2016 razume se.

Sa druge strane belkinja je bilo raznih. Naravno ne toliko ujedinjenih kao crnkinje. Na primer, diskutabilno je vec bilo da li je belkinja devojka iz Tunisa, mada je crnkinjama odmah bilo jasno da nije „njihova“. Bilo je tu mršavih, ali žestokih po temperamentu Francuskinja, švajcarskih narkomanki, Ciganki plave kose iz Bugarske (obicno zbog kradje) i naravno Makedonki i Srpkinja (zbog uvreda). Da li su sve belkinje ravnopravne u švajcarskom sudstvu – bilo je diskutabilno. Ali nekako, po tom sastavu žena u zatvoru mogla se zaključiti da postoji nekakva diskriminacija. Rasna naravno. Nekoliko dana pre toga pojavila se i jedna Holandjanka, koja je po sopstvenom priznanju ukrala dijamant, ali je ona nekako nestala brzinom svetlosti posle samo tri dana. „Odlepršala je u slobodu“, rekli bi zli jezici ,“jer joj je otac diplomata“.

U zajedničkom „salonu“ sa kožnim nameštajem je sedela i Eva, Marokanka poreklom, ali nekako bas kao da je odrasla u Švajcarskoj. Ona je imala sidu. Htela je da se ubije pa je sama sebi ubrizgala drogu zaraženom iglom. Tako bar ona kaze. Priča slobodno da su je još sa 13 godina, najbliži rodjaci podvodili kao prosititku. Za divno čudo, niko nije bežao od Eve, sto može iznenaditi ove iz bivse Jugoslavije. Svi su znali da se sida ne prenosi tek tako, vazduhom. Pa su sedeli i jeli za istim stolom kao i ona.

A jelovnik je bio vanzemaljski. Tu su se u švajcarskom zatvoru za Novu 2016. godinu maksimalno potrudilii. Škampi (morski rakovi), pomfrit, burgeri, paradajz salata i kolači. Čokoladni od švajcarske čokolade. Potpuno nadrealno za Srpkinje i Makedonke. Da li se to njima sreća osmehnula, pa umesto da napaćene od štednje, jedu pile kod kuće za Novu godinu i rusku salatu, već sede u „elitnom hotelu sa pet zvezdica“ (kako narkomanke zovu ovaj zatvor)?

U jednom trenutku jedna pomalo luckasta Švajcarkinja je uzviknula „Hajde da ludujemo“ i pozvala sve ostale da kašikama i viljuškama udaraju po rešetkama na prozorima. Čime god da su stigle, metalom, sve su žene su se prihvatile nečega i zatvorom se orila buka od udaraca u metalne šipke, uz povike na francuskom „Bonne Annee“ (Srecna Nova godina).

Nije bilo tuče, mada je ozbiljno mirisalo na takvu mogućnost. Samo je Eva sedela sa rukom u gipsu i to ne zbog preloma, vec zbog neke mišićne atrofije. Jedno je ipak bilo zajednicko svima. Sve žene su se klele u nevinost i to da im je podmetnuto i da je to što su zgresile bilo tako malo. ( Mada znam pouzdano da je jedna Švajcarskinja – narkomanka napadala nozem ljude da im otme novac). „E ova će prva zbog svoje nacionalnosti da izadje odavde“ govorile se u glas Srpkinje.

Nije bila ponoć. Ipak je to istražni zatvor. Vec u osam sati stražari su došli i zamolili, čuj ZAMOLILI žene da se vrate u svoje ćelije i mirno provedu ostatak večeri. Posle su se čula dozivanja preko prozora i pevanje i dobacivanje i vredjanje, pa i urlanje. Bitno je bilo biti drugačiji tog specijalnog dana. Televizori su bili preglasni, pa čak i za takvu noć u zatvorskim uslovima.

U ponoć su verovatno sve poželele istu zelju „DA ŠTO PRE BUDU SLOBODNE“, ali to je bila njihova pojedinacna tajna. Samo je Eva verovatno poželela da lagano umre. Mada je možda od lekova, već u to doba i spavala. Bile su to jednostavne želje u odnosu na one ljude sa drugih strana tih zidina.

[section title=““]ekursevi

ISKORISTI PRILIKU – UPIŠI E-KURS! 

E- kursevi su poseban oblik online radionica u kojima možeš da učiš veštine i zanat pisanja potpuno samostalno, bez mentora.

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/besplatni-sadrzaj/“ target=“self“]SAZNAJ VIŠE OVDE[/button]

[/section]

Kako da napišeš i objaviš E-knjigu?

 

Sve do pre desetak godina, pisanje, štampanje i objavljivanje knjige bio je san, ali istovremeno i noćna mora za sve pisce. Beskrajno slanje rukopisa relativno malom broju izdavača, moljakanje za sastanak, ubeđivanje i (najčešće) odbijanje rukopisa, je bilo nešto sa čime su se brojni autori redovno susretali. I razlog da mnogi talentovani ljudi jednostavno odustanu od pisanja.

Danas su se vremena drastično promnila. Informatička i digitalna revolucija preko noći su promenile svet. Pa tako i pisanje i objavljivanje knjiga i rukopisa.

Internet, Amazonov Kindle, notepadovi, laptopovi i pametni telefoni izbrisali su granice fizike i mašte, i učinili knjigu i čitanje dostupnijim nego ikada. I pružili šansu mnogim mladim piscima i početnicima da svoju pisanu reč šire (skoro) bez ikakvih ograničenja. Zato, iskoristi priliku i postani pisac, autor i objavi svoju E-knjigu!

Evo kako, čitaj pažljivo!

[Tweet „Vetar ne možeš da zaustaviš. Ali uvek možeš da podesiš jedra“]

Korist od E-knjiga

E-knjige imaju mnogo više prednosti u odnosu na klasičnu štampanu knjigu. Troškovi štampe su drasitično redukovani, remitenda ne postoji, i nema prodajnih troškova.

Ono što je najvažnije, nema gnjavaže sa urednicima i izdavačima, problem sa autorskim pravima, svađe oko cene knjige, i brojnih drugih pratećih poslova koji postoje u klasičnom izdavaštvu. Ovde možeš da budeš 3 u jednom: autor, izdavač i promoter svoje knjige i – samog sebe. I to vrlo efikasno.

Osim toga, možeš sam da praviš reklamnu i marketing kampanju, uz pametnu kontrolu troškova, skoman budžet i skrojenu prema tvojim potencijalnim čitaocima.

Takođe, promocija knjige je maksimalno pojednostavljena, i možeš da obezbediš koliko god hoćeš besplatnih primeraka.

E-knjige su i često kraće po dužini od klasičnih knjiga (ali i ne mora, zavisi od žanra i teme…). Sve u svemu, stvaranje E-knjge je sjajan način da pokažeš svoj talenat svetu oko sebe, i to na jedan jednostavan ali efikasan način.

Kako da napišeš E-knjigu?

Pisanje elektronske knjige se ne razlikuje puno od klasičnog pisanja. Razlike koje postoje odnose se na nešto drugačiji način formatiranja i pripreme rukopisa za digitalni oblik čitanja i dsitribucije. Evo nekoliko najvažnijih stvari o kojima treba da vodiš računa kada planiraš da napišeš i objaviš E-knjigu.

1. Tema

Ako ne pišeš u nekom od klasičnih književnih žanrova (roman, zbirka poezije, kratke priče, zbirka eseja…), biranja teme jeste prvi ključ za dobru elektronsku knjigu. Pravilo je da ovakve knjige budu tematski informativne i profitabilne. Naročito kada su u pitanju saveti, priručnici, i sl.

Mnoge E-knjige su upravo ove vrste, i služe za promociju autora, ili pravljenje novca. Zato je kod odabira teme od velike važnosti imati u vidu tržište za koje pišeš knjigu. Dakle, prvo definiši ciljnu grupu i marketing, a tek onda počni sa pisanjem. U suprotnom, cela stvar će da ispadne da guraš okruglu stvar u kockastu rupu. A to i nije neki poso.

2. Dužina teksta/knjige

Ove ne postoji neko tvrdo pravilo. Imao sam prilike da čitam vrlo zanimljive i korisne e.knjige od svega 5 strana! Tako da najbolji savet je da ne ograničavaš samog sebe po pitanju dužine. Mnogi ljudi ne čitaju ovakve knjige direktno sa ekrana, već ih sačuvaju i odštampaju kako bi ih kasnije čitali natenane.

Ono što je najvažnije kada je dužina u pitanju, jeste da ne ubacuješ u knjigu gomilu nepotrebnog teksta, slika, atraktivnih dizajnerskih finesa i tome slično, samo da bi povećao broj strana. Kaži to što imaš da kažeš na jasan, koncizan, organizovan i čitljiv način. Sa baš onoliko teksta koliko ti treba za to. Ako ti za to treba 100 strane, to je u redu. Isto tako u redu je i ako sve stane na 5 strana. To je to.

3. Naslov

Opet ja o naslovu. Ako si već čitao neke moje tesktove, onda znaš zašto toliko insistiram na tome, naročito kada je komercijalno pisanje u pitanju.

Digitalno tržište širom sveta zasićeno je mnoštvom informacija, tako i da E-knjige različitih sadržaja nisu izuzetak. Iz tog razloga važnost dobrog naslova dolazi do punog izražaja. On mora da na neki način tvoju knjigu izdvoji od ostalih. I zainteresuje čitaoca da je kupi i pročita.

Jednom, dok sam pripremao svoju elekt.knjigu sa savetima za pisanje kratkih priča, imao sam dilemu kako da je nazovem. Bila je to prava muka. Prvo sam smislio naslov “Saveti za pisanje kratkih priča”. Ali, to je bilo predugačko i suviše obično. Posle dužeg mozganja, konačano sam smislio naslov “Kratki saveti za kratke priče”. Naslov je kraći, jezgrovitiji i pisan u copywriting tehnici smišljanja naslova: pamtljiv, zvučan, koncizan i izražava suštinu knjige.

4. Sadržaj

Osim ako tvoje pisanje nije u formi romana, zbirke kratkih priča ili poezije, tema i sadržaj e-knjige zahteva dodatno promišljanje. Zašto? Zato što se ova vrsta knjiga najčešće koristi kao promotivni materijal koji će popularisati tvoje pisanje i tebe kao autora, odnosno autoriteta u nekom polju.

Glavni razlog za ovu situaciju je vrlo teška zaštita od masovnog kopiranja knjige. Iz tog razloga najbolja ideja za korišćenje e-knjige je upravo promocija tebe samog. Književni autori mogu koristiti e-knjigu za promociju svojih dužih dela (pravljenjem odlomaka u fomri e.knjige), ali i početnici za promociju svog pisanja u formi priča, eseja, odabranih pesama za reklamne svrhe.

Ukoliko pišeš priručnike iz raznih oblasti, onda su e.knjige tvoj pravi izbor za sticanje i širenje publike, i mogu značajno povećati saobraćaj na tvom blogu/web sajtu. To bi obavezno trebalo da iskoristiš, pre svega u vidu besplatne elektronske knjige koju ćeš deliti svojim fanovima.

5. Format e-knjige

Najčešći format u kome se pišu i pripremaju e-knjige jeste Adobe PDF format. Ukoliko želiš da prodaješ knjigu na nekom od portala za prodaju knjiga kao što je, npr. Amazon, ili preko svog sajta, elektronsku knjigu je najbolje da spremiš i u „e.pub“, odnosno „mobi“ formatu, tako da e lako mogu čitati na tabletima, telefonima, ili elektronskim čitačima kao što je Kindle.

E-knjige se obično pišu i uređuju u standardnim word procesorima kao što je Microsfot Word (Windows i Apple), gde možeš imati punu kontrolu nad formatiranjem teksta. U pisanju i pripremi teskta izbegavaj korišćenje velikog broja slika i ilustracija, jer se one mogu različito ponašati na različitm uređajima, pogotovo ako planiraš da se tvoja knjiga čita na manjim uređajima kao što su tableti i pametni telefoni.

Vodi račua da font bude dovoljno krupan (12-14 pt) i da između redova teksta i pasusa bude dovoljno belina i razmaka kako bi se lakše čitao tekst. I obavezno tamna slova na beloj pozadini. Izbegavaj preterano igranje sa formatima naslova, trudi se da sve bude svedeno i jednostavno, sa glavnom idejom da je tvoja knjiga tu pre svega za – brzo i lako čitanje.

Ovo su samo neka najosnovnija pravila za pisanje i objavljivanje E-knjiga. Ja uvek toplo preporučujem svim piscima da maksimalno iskoriste prednosti i blagodeti modernih tehnologija i upotrebe svu moguću tehniku u promociji i širenju pisanja što većem broju ljudi. Elektronske knjige su prava stvar za to.

To je i razlog zašto saveti kako da napišeš i objaviš e-knjigu postoje kao poseban E-kurs na sajtu Kreativno pisanje. Kurs je namenjen svim piscima, autorima početnicim i blogerima koji žele da napišu i objave elektronsku knjigu, i tu možeš naći detaljne uputstva i savete kako da to i uradiš.

Znanje je moć. Ako imaš šta da kažeš, onda napiši tvoju prvu digitalnu knjigu i podeli je sa nama. Jer, kako mudrost kaže: “Vetar ne možeš da zaustaviš. Ali uvek možeš da podesiš jedra”.

Prosto, zar ne?

Kako se piše lični esej?

 

Od kad su se, pre nešto godina, pojavili blogovi, u obliku pisanja ličnih dnevnika različitih oblika i formata na Internetu, pisanje eseja je doživelo svoju drugu revoluciju. WeBlogovi (otuda ono BLOG), postali su mala digitalna književna forma. Preterano? Možda. Al, tako su rekli i za glupu ideju da je zemlja okrugla, kad je ravna. Hm?

Tako je forma slobodnog eseja zauzela sajber prostor u raznim oblicima. Najčešći je lični esej: ono kad se svako dohvati tastature i pusti da mu misli teku…Nije to loše. Možda će neki od ovih kućnih blogera (u papučama i štiklama) postati i ozbiljni pisci. Ko zna? U svakom slučaju, kvalitet pisanja ovih eseja, od komentara, dnevnika, pa sve do ozbiljnih esejističkih dela, prilično varira.

[Tweet „Smisao je u dobroj plovidbi. Sve ostalo je manje važno.“]

I nije ni malo lako kako to na prvi pogled izgleda. A još manje je pisanje svega i svačega što ti padne na pamet. Jer su onda i rezultati takvog škrabanja više nego očigledni: niko ih i ne čita.

Dakle, šta je važno kod pisanja ličnog eseja?

1. Kratko, ali slatko. Zahvaljući Internetu, dani dugačkih razbacanih eseja su odavno prošli. Moderni čitači su površna publika, uvek u nedostatku s vremenom i strpljenjem. I željom da se sve brzo i odmah konzumira, uživa i naplati. Tako i kultura i umetnos(t).

Uvek kažem mojim polaznicima na seminarima i u online radionicama kreativnog pisanja, da ne pišu eseje koji su duži od 3,500 reči. Još ako si se nameračio da to objaviš u nekom književnom časopisu (valjda ih još ima), ili na nekom ozbiljnom književnom portalu, savet je da esej bude još kraći! Kao i kod kratke priče – manje je više!

2. Iskaži razumevanje za tvoju publiku. Književni časopisi nisu neki komercijalni časopisi na sjajnom, debelom i masnom papiru. Niti su to blogovi ili novine. I publika se razlikuje, prilično. Zato pažljivo razmisli da li pišeš za časopis, dnevne novine ili blog. U ličnom eseju, tvrde činjenice su izuzetno važne.

Štos je u tome da je i autor koji ponudi takve činjenice jednako važan. To je tvoj pogled, tvoj sadržaj, unutrašnji doživljaj, taj jedinstveni glas koji čini da tvoj esej bude živ. Zato baci pgled na omiljene književne časopise, kolumne, blogove i portale za koje pišeš, da vidiš šta publika voli.

3. Angažuj se. Ne moraš da skačeš u vatru i vodu, ali..prati aktuelna dešavanja oko tebe. Eseji su ogledalo života oko nas. Naročito oni koji se bave “vrućim” pitanjima i dešavanjima koja zaslužuju pažnju (ako si tip koji to voli). Takve eseje rado štampaju i čitaju po blogovima.

Zato, ako si u stanju da u svojim ličnim esejima daš svoj lični pogled, ugao gledanja, originalni stav, možda ćeš i postati objavljivan esejista i čitan pisac po blogovima. Možda.

4. Reci mi nešto što ne znam. Koliko si puta čuo kako u pisanju “nema novih ideja”. “Sve je rečeno sa antičkom tragedijom i grcima”. Bla bla. To nije tačno. Onda niko više ne bi napisao ništa. Stvar je u tome da svaki dobar pisac uvek ima nešto da kaže, na svoj jedinstven način. To je i razlog zašto se knjige pišu i štampaju, razlog zašto ljudi čitaju knjige, pišu blogove, itd.

Ali, da bi tvoje pisanje bilo zaista dobro, moraš da zakopaš dublje, da iznenadiš, da osvojiš mnoga značenja, smisao i poentu.Takmičiš se sa mnoštvom drugih pisanja, ideja i sadržaja širom književne sfere, blogova, izdavačke delatnosti i sl. Ako si bolji od većine, onda si na pravom putu!

5. Ostavi ego kod kuće. Ovo je najteži zadatak. Neki ćete voleti, neki neće, a naročito drugi pisci. Egocentrizam usružen sa sebičlukom je grandiozna ljudska osobina. Malo je pisaca koji vole ono što drugi pišu. Izuzetak je kad su ti drugi mrtvi. Tako da to što ti pišeš lični esej, ne nači da svaka druga rečnica mora da bude – o tebi. Niti će iko voleti to da štampa ili objavljuje po blogovima. Zato batali hedonizam udružen sa narcizom, to je formula za propast, pre ili kasnije.

Umesto toga, trudi se da oslikaš širu sliku — pokaži kako je tvoje iskustvo relevantno i za druge ljude – i uvek ćeš dobiti iskrenu podršku drugih. Čak i ako im se ne sviđaju tvoje ideje, ili se ne slažu sa tvojim stavovima.

Ljubav, iskrenost i smisao za saradnju su ključne ljudske osobine potrebne za preživljavanje. Bez obzira što se ponekad osećaš kao da plutaš u orahovoj ljusci u moru gluposti i nerazumevanja.

Smisao je u dobroj plovidbi. Sve ostalo je manje važno.

7 stvari koje ti trebaju da bi živeo od pisanja

 

Ako si pisac, ili si tek počeo da pišeš, verovatno si milion puta do sada čuo sledeću izjavu:

Ljudi ne žive od pisanja. Trebalo bi da nađeš nešto praktično da radiš u svom životu.

Mnogi ljudi koji imaju dara za pisanje, pišu sjajne tekstove za džabe po Fejsu i sličnim društvenim mrežama. Ili su angažovani za bednu siću za razne tekstove koji su im plaćeni nekoliko para po reči. Ili im klijenti nikada ne plate za trud. I suočavaju se sa prezirom i nerazumevanjem profesije pisanja.

A ipak.

Kad pogledaš oko sebe, informativna i digitalna revolucija su za kratko vreme promenile svet. Naopačke. I taj svet je sačinjen od jedinica i nula. Ali i od – reči.

[section title=““]

13SEMINAR: KAKO DA ZARADIŠ NOVAC NA INTERNETU?

Internet može da bude sjajan medij za zarađivanje novca online. Kako da živiš od svog pisanja? Tehnike copywriting-a, pisanje sadržaja, frilens pisanje, online marketing i promocija tvog pisanja.

Jednodnevni seminar, 29.oktobar 2016. Prijavi se i počni! Detalje o seminaru pogledaj OVDE [/section]

 

Tehnologija postoji zato što mi stvaramo reči koje zaslužuju da ih delimo sa drugim ljudima

Tekstovi, video materijali, zvučni zapisi. Sve to zahteva dobro pisanje kako bi se iskazao kvalitet sadržaja i uloženog truda i vremena u stvaranje.

Ako je pisanje tvoja profesija i tvoja strast, možeš da prihvataš bedne poslove, za bedne pare, i bedni tretman.

Ili možeš da izabereš nešto bolje. Zato ŠTO POSTOJI nešto bolje.

U vreme kada sam počeo profesionalno da pišem, primetio sam izvesne važne crte, sposobnosti, znanje i snagu koja postoji između onih dobro plaćenih pisaca, i onih koji vole da pišu, ali nikada nisu dobro plaćeni za to.

Ovih 7 su najvažniji.

#1 Ljubav

Ovo možda izgleda bezveze, kao davno izlizani kliše, ali ako hoćeš da budeš pisac, onda znaš na šta mislim.

Ne postoji zamena za ljubav prema pisanju. Za strast prema oblikovanju reči, mučenju u smišljanju tema i naslova, ushićenju za vreme provedeno u svetu mašte i stvaranja, tumaranju po kući, samoće, i u beskrajnom pisanju i brisanju, jer to još nije onako kako treba.

Ako ne voliš jezik, tvoje teme i sastavljanje reči u neku smislenu celinu, nema smisla dalje da čitaš ovo.

Jer svi bi navedeno moglo da se podvede pod Ludost, Opsesiju i Tvrdoglavost. Što god da izabereš od toga, sve se svodi na zavisnost i žrtve, samo da bi reči tekle. Jer su jedino reči važne.

#2 Stav služenja

Pisati da bi se izrazio kao ličnost, ili pisanje kao rad na sebi i kao vrsta psihoterapije za lične potrebe, može biti izuzetno kreativno i vrhunska umetnost, zarad sopostvenog traganja za istinom i lepotom.

Međutim, čim novac umeša svoje prste, onda publika – čitaoci, slušaoci ili gledaoci – postanu fokus.

Profesionalni pisci imaju stav da oni služe svojoj publici. Služe im istinitim i predivnim rečima. Svakako. Ali i sa jezikom koji ispunjava njihove potrebe, pročišćava i nadahnjuje.

Pisci romana, priča, pesnici, novinari, kopirajteri, svi oni služe svojoj publici. I, bez obzira kako neka rečenica, ili pesma, fantastično zvuče, ako ne služe publici – odlaze u neprovrat.

#3 Samopouzdanje

Uvek me neugodno iznenadi kako su neki dobri pisci jedni od najnesigurnijih ljudi na svetu.

To ne mora da bude tako. Samopouzdanje dolazi kroz rad, vreme i iskustvo, kada postaneš istinski ekspert u svojoj oblasti. Ono dolazi kroz usavršavanje zanata, istraživanjem, i uočavanjem razlike u doživljaju tvoje publike.

Dobar zanatlija je istovremeno ponizan i ponosan.

Ponos i samopuzdanje dolazi tek nakon mnogo mukotrpne prakse – one vrste rada koja te stavlja pred izazove razvoja, rasta i stalnog širenja sopstvenih mogućnosti. A poniznost se sastoji u tome što dobar profesionalnac uvek unapređuje, proširuje, i doteruje svoje – ne znanje. Kao i uvek, uvek je ključ znati koliko ne znaš.

#4 Obuka

Mmogi pisci misle da ako imaju razvijen stil, sopstveni “glas”, čvrst stav o tome gde dođu zarezi i tačke, da mogu biti profesionalni pisci, kopirajteri, blogeri, novinari ili publicisti.

Neće biti tako.

Profesionalni pisci i kopirajteri su istančani kovači reči, ali si u isto vreme i dobri stratezi. Oni vrlo dobro razumeju koja vrsta sadržaja privlači pažnju, kako da se izdvoje od drugih sličnih sadržaja, kako da motivišu čitaoce i kupce (ako pišu za PR,marketing ili reklamnu industriju), i kako da zainteresovanog posmatrača pretvore u kupca, ili čitaoca poslovnih i popularnih sadržaja.

Ova vrsta znanja stiče se samo posebnom obukom, kao što ja radim sa mojim polaznicima online radionica kreativnog pisanja.

#5 Disciplina

Možeš da budeš talentovani pripovedač, kovač reči i strateg, ali ako ne nateraš sebe da provodiš vreme u stolici za pisaćim astalom, i ne proizvedeš neko smisleno pisanje, nikada nećeš stići tamo gde si namerio.

U izvesnoj meri, disciplina je skup navika koje moraju da se neguju. Kao pisac, vrlo je korisno da se držiš nekih svojih rituala, određene radne atmosfere koju voliš (pisanje u određeno doba dana, muzika, kafa, burbon…), kao i da usvojiš naviku da budeš produktivan pisac (dnevna doza pisanja, plan).

Ako želiš da budeš pisac-udarnik, profesionalac sa visokim standardima i profesionilanom etikom, moraš da usvojiš i navike koje se odnose na poštovanje rokova, redovnu poslovnu prepisku, održavanje kontakta sa klijentima, i slične dobre poslovne običaje.

Ako ti je do toga stalo, ne sumnjam da ćeš u tome uspeti.U početku je najteže formirati navike, ali jednom kada sve postaviš kako treba, one će ti pomoći da ostaneš na pravom putu uspeha. I u tome je razlika između navika i snage volje.

#6 Želja za sopstvenim marketingom

Da. Od pisanja romana možda i neki srećnici zarade veliki novac (naglasak je na neki).

Moguće ja de se i u novinarstvu i publicistici takođe napabirči neka pristojna kinta. Naročito ako imaš dobre veze u tim krugovima.

Međutim, najvže šanse da se nešto zaradi još uvek postoje u kopirajtingu, odnosno marketingu, reklami i odnosima sa javnošću. I u poslu profesionalnog blogera. Kao i za pisanje poslovnih tekstova za Internet. Naročito ako dobro poznaješ neki strani jezik (najčešće engleski).

To je veoma interesantan posao pisanja. Može da se dobro zaradi, vrlo je zahtevan, traži dobre istraživačke i komunikacijske sposobnosti, ali pruža veliko zadovoljstvo i bogatstvo raznih tema o kojima je zanimljivo pisati.

Neki pisci misli da je to dosadno. Daleko od toga. Stvaranje dobrog sadržaja (content marketing, na primer), za razliku od 95% gluposti koje se pišu na Netu, može da ti pruži sjajnu priliku da iskažeš svoje sposobnosti i veštine u pisanju priča, istraživanju, kovanju reči, kao putopisac ili istoričar.

Dobar pisac ove vrste, kopirajter, putopisac, istraživač, mora da ima sve ove osobine u kombinaciji sa solidnim poznavanjem marketinga.

Takođe, moraš da imaš i dobru sposobnost da reklamiraš samog sebe. A ovo može biti prilično teško, čak i za one pisce koji uspešno reklamiraju svoje klijente.

Ako ti sve ovo pobrojano prirodno ne leži, nemoj mnogo da se brineš. To nijednom dobrom piscu ne dolazi samo od sebe. Ali može itekako dobro da se nauči. Ja upravo to radim sa mojim polaznicima u radionici za copywriting. Jer, ta znanja se ne uče u klasičnoj školi. Pogotovu ne tako da od tebe naprave dobrog profesionalnog pisca u ovoj oblasti.

#7 Podrška

Jedna od težih stvati života kao profesionalni pisac, je sam put kojim ideš kako bi razvio i unapredio samog sebe.

Ne postoji niko da ti kaže kuda treba da ideš. Nikog nema da ti postavi znake za orijentaciju i opasnosti na putu, nikog da ti isplanira dan i organizuje posao.

Ovo je san mnogih ljudi – da žive od svog kreativnog rada, da rade kada hoće, koliko i kako hoće. To je i najlepša strana života profesionalnog pisca. Ali, istovremeno i – najteža.

Pisanje je usamljenički posao. A može da bude i nepodnošljivo samotan ako nemaš koelge sa kojim će da razmeniš ideje, pitanja, iskustva. Ili da podeliš časove očaja, ali i uzbudljivih pobeda.

Kada nađeš svoje pleme pisaca, to je sjajna stvar. Oni su, veruje mi, jedni od najzabavnijih, smešnih, otkačenih, ljudi koje ćeš ikada imati priliku da upoznaš. I sjajna je stvar biti sa ljudima koji te razumeju i prihvataju. Čak i čudnu kapu na glavi koju voliš da nosiš dok pišeš.

Odakle da počneš?

Gde možeš da dobiješ znanje, veštine, da razgovaraš i razmeniš svoja iskustva i ideje?

Pa, za početak, priključi se nama na sajtu Kreativnog pisanja. Poveži sa onima što slično misle, razgledaj malo razne besplatne stvari na sajtu, demo i besplatne radionice, seminare i predavanja, prouči neke besplatne priručnike i mnoge stručne tekstove na blogu o pisanju i za pisanje. Ako ti se sve to dopadne, uvek možeš da upišeš neku od online radionica i naučiš mnogo zanimljivih i korisnih stvari za tvoje pisanje.

Bilo bi mi drago da budeš sa nama.

Jer, ko zna? Čudni su putevi kojima idemo. Pisanje i pisci postoje za ljude i zbog njih. Ljudi su uvek ključ života. Uloži uvek u sebe i druge, i to će ti se stostruko vratiti.

Dovoljna je samo ljubav. Sve ostalo dođe samo po sebi.

 

Tri tačke…

 

Piše: Tatjana Kaličanin

-Dešava mi se često da zastanem kod jedne misli ili kod jedne rečenice i dalje više ne ide. Stavim tri tačke čekajući i zureći u ekran kompjutera u nadi će se desiti neko čudo koje će mi pomoći da ponovo pišem……Ali nema ničega. Čak ni ideje kako bih nastavila priču koju sam počela pre par meseci…..

Ostavim jednu. Otvorim drugu….Počnem da je čitam. Super je. Dopada mi se. Osećam emocije koje sam tada doživela kako se prepiliću u svakoj rečenici. Sve emocije izviru iz priče. Dolazim do kraja lista. Znam šta bih napisala,međutim slike ostaju samo slike u mojoj glavi.

Prstima šaram po tastaturi. Napišem nešto,pa izbrišem. Igram se se piši-briši sa svojim kompjuterom. Malo razgibavam prstiće spremajući se da napišem nešto „veliko“,nešto čime će svi biti očarani….Spremam se. Ustajem sa stolice kako bih se se pomerila,jer poslednjih sat vremena sedim i zurim u već ispisane reči jedne od mojih priči. Šetam se po stanu gore-dole. Trudim se da osetim bilo kakvu emociju kako bih osetila nešto i počela da pišem,ali „Dođavola!“-uzvikujem. Sledi uzdah i kratak predah od pisanja.

[Tweet „Život se ne završava kada padnemo već tada počinje!“]

Tražim neke đakonije u kuhinji u vitrini gde ih inače držim skrivajući ih od svojih “gladnih očiju”. „Treba mi malo energije! Ufff…ovo je četvrta noć gde pokušavam da napišem bilo šta! AAAAAAAAA!!! Ako nastavim ovako da jedem u dvanaest noću pretvoriću se u loptu!“-uzimam ipak smoki i čokoladu. Stavljam ih pored kompjutera u jednu činiju. Spuštam se na stolicu i približavam se stolu. Gledam u ekran…..Opet tri tačke u glavi mi izgledaju više inspirativno nego bilo koja rečenica koju pokušavam da napišem na ovom belom WORD papiru.

Uzdišem. Ne vredi da forsiram. Stoga puštam svoju omiljenu listu pesama. Otvaram pinterest i facebook. Čitam statuse. Čitam savete za pisce i pisanje. Jedan od tih saveta bio je kako prebroditi blokadu. I naravno na engleskom jeziku. Čitam i čitam…i iščitavam……Opet one tri tačke ! Pomišljam kako je sve tako dosadno,naporno. Zašto mora doći do blokade? Ljuta sam. Ustajem opet i šetam po stanu. Sada već ne mogu da se smirim. Ušli mi neki mali nemiri. I dok se tako šetam po sobi kao neka luda setim se svoje prve priče što mi izmami osmeh na lice. „Bilo je to vrlooo davno. Kako godine brzo prolete!“ Tada sam samo htela da napišem priču kako bih dočarala svoj svet mašte. Volela sam najviše da pišem slobodne teme kod kuće ušuškana u nekom tihom kutku svoje sobe tamo gde me niko neće tražiti. I nisu me tražili! Dok bi na časovima srpskog jezika na zadatu temu u trenu dobila blokadu….Tri tačke su moji omiljeni interpunkcijski znaci u ovom trenutku.

Kako sam volela da odlutam daleko i dotaknem svet koji postoji samo u mašti. Bilo je to tada vrlo naivno i nevino pisanje. Danas je to sasvim drugačije-zrelije,emocionalnije. Jer svi se menjamo tokom godina. Razvijamo se i rastemo. Što je sasvim prirodno,jer nikome nije dato da ostane učauren i zarobljen svojim delovanjem. Neko mi je jedne večeri rekao: „Nije se grad promenio već su se tvoje oči promenile. Ne gledaš na svet istim očima kao kada si bila devojčica.” Upravu je! Tek kada mi je skrenuo pažnju na svoje viđenje moje stvarnosti iz njegove perspektive,shvatila sam koliko sam se promenila. Postala sam ponosna na sebe shvatajući da imam slobodu odlučivanja da svoj život napišem drugačije od svih ostalih.

Jer dragi moji čitaoci,život se ne završava kada padnemo već tada počinje!

Izdignem se iznad deteta u sebi,nasmejem mu se i pružim mu ruku da zajedno krenemo u osvajanje novog sveta.

Te noći sam shvatila da se bolkada kod pisaca ne dešava,jer pisac nema o čemu da piše ili zato što su mu emocije presušile već zato što je zatvorio jedno poglavlje pre svog konačnog kraja…I onda duša sama otvara novo dok staro zatvoreno čeka da se jednog dana ponovo otvori…Po meni u životu se ništa ne zatvara konačno,samo ostaje sklonjeno u stranu. Čak i emocije ostaju u nama zarobljene potisnute nekim drugim emocijama. Sve je u nama! Svet je u nama! I sve od nas samih zavisi koji korak ćemo dalje preduzeti….

Tri tačke…

 


tanja kaličaninTatjana Kaličanin

Diplomirani filolog, pisac i bloger. Od kada znam za sebe pisem price. Pokreću me ljudi koje viđam na ulici svaki dan. Ponekada i mirisi zbog kojih odlutam daleko. I onda započnem priču koju svako od nas ima. Onome kome budemo pričali svoju priču možda oseti da je tebi sličan.  Svi postojimo da bi život sebi i drugima učinili boljim.


 

Voz

 

svakom se jednom desi, ako ima boga,
da ima taj osećaj,
da se seti, prene,
kad ne zna kuda da krene…
dok kroz prozor svog voza gleda,
stanice silne i hladne…
a život pod njim klopara
gvozdenim točkovima i nosi u ništa…

imam osećaj da sam uvek negde kasnio,
mnoge stvari nisam sebi objasnio
vozove tuđe pratio,
dok mi činilo da su mi misli večno grešne,
a onda sam konačno shvatio,i srcem prihvatio,
u pogrešnom vozu – sve su stanice…pogrešne.

i onda fala bogu setim se da treba da siđem s tog voza
i nađem sa u nepoznatom gradu
stanica je pusta
nema prevoza do grada
krenem peške…
noć je i magla
strah me steže, ne znam kud idem i šta će da se desi

i vidim kuću, upaljeno svetlo
i čupavi meda u prozoru
ima crvenu mašnu
i miris kuhinje podseća na moju baku
i smeh
pomislim….
stigoh konačno, a onda –
dobijem jedan čupavi osmeh i sivo oko sa mesecom visoko..

i zvižduk voza u dajini
i onda zauvek znam
taj voz vozi samo za mene.