fbpx

Pisanje i magijsko mišljenje

 

Magijsko mišljenje se pojavljuje u raznim oblicima ali u osnovi predstavlja verovanje da misli same od sebe mogu prouzrokovati događaje. Kada misliš da tvoje misli mogu prouzrokovati neke događaje, onda si sigurno upleten u magijsko mišljenje. Ili si se nagutao nju ejdž gurua koji propoveda zakon privlačnosti. Iako nikada nisi privukao ništa (ili se nisi dovoljno trudio kako ti je guru posle objasnio). E sad, ovaj tekst što sledi će me sigurno dovesti u sukob i sa skepticma, i sa onima što vole njuejdž sranja, ali šta je tu je…

Dakle, kakve veze ima magijsko mišljenje sa pisanjem?

Mnogo.

[Tweet „Breme života je ponekad suviše teško. Lakše ga je podeliti sa Bogom, Sudbinom ili Zvezdama.“]

Magijsko mišljenje je suština kreativnosti

Svojevremeno je gomila sveta tvrdila kako su osetili moćne senzacije, kada su se našli u blizini klavira na kome je Džon Lenon komponovao onu svoju čuvenu pesmu “Imagine”.

Ili, postoji sasvim ozbiljan zapis o tome kako su prilikom juriša na opsednuti nemački grad Kenigsberg, Ruski vojnici u prvim redovima nosili ikonu svete bogorodice Matrone, i nijedan nemački metak ih nije pogodio. Nemci su se zatim predali.

Ja nisam i neki ljubitelj Bitlsa. Kod Kenisberga nikada nisam bio. Možda si ti surovi ateista, ili barem skeptik koji se smeje činjenici da većina sveta veruje da je postojao čovek koji je razdvojio more kako bi ga prešao. I tome slično.

Ali, ako bi makar na trenutak iskreno zavirio u svoju dušu, verovatno ti ne bi prijala crna mačka koja prelazi tvoj put. Ili skriveno rasteš dok ti ljubavnica vatreno šapuća kako se njena venera fantastično slaže sa tvojim bikom.

Iako u dubini duše prezirem čitav ovaj Nju Ejdž galimatijas, i njegove musave gurue (mada su odlična mašina za šišanje i uzimanje love), moram da priznam da i ja delim dobar deo magijskog mišljenja.

Iako se ne štrecam kad mi crna maca pređe put, i ne ukrštam prste kad prođem ispod merdevina, čak nemam ni svog astrologa, a Ji Đing mi skuplja prašinu na polici, ja ipak povremeno pričam sa svojim kolima, tepam nekim knjigama, i besnim na moje likove u kratkim pričama kad počnu svi da govore u isti glas.

Šta kaže razum?

Učen svet koji se bavi naukom tvrdi da smo skloni magijskom mišljenju zato što naš mozak stalno traga za nekim obrascima (smislom) koje onda pronalazimo u svemu i svačemu. I zato smo skloni da stalno tragamo za samo-ispunjujućim proročanstvima.

Tako završimo sa sujeverjem i srećnim okolnostima, jer naša čula beže od činjenica i objašnjenja čistog slučaja. I zato što nam je često jako teško da donosimo odluke, trpimo posledice. Breme našeg neznanja je lakše kada ga delimo sa Bogovima, Zvezdama, magovima i Sudbinom.

A pisanje?

Tu naša magija sija u punom sjaju. Ona je često izvor naše kreativnosti, koja udružena sa maštom mnogim piscima predstavlja izvor života. Kako bi inače mogli da zamišljamo i izmišljamo brojne ljude, sudbine i priče? Da putujemo kroz vreme, opisujemo budućnost, tragamo za smislom života i obične stvari pretvaramo u neobične?

Kako da svoje magijsko mišljenje onda pretvoriš u najboljeg savzenika za pisanje? S obzirom da smo već ovakvi kakvi smo, da volimo magiju i Sudbinu, sve što treba da uradiš je da je pustiš da radi za tebe. Nazovi je Muzom, ili već kako hoćeš. Ako imaš kreativnu olovku, naoštri je. Ako voliš da nosiš crveni nos klovna dok pišeš, stavi ga.

I napravi zabavu od svega toga, tada magija najbolje radi. Jer, sve dok veruješ da magija postoji, ona će biti tvoj verni saveznik. Ti si taj koji stvara magiju, sve dok veruješ da to nisi u stvari ti.

Nema ništa lepše kad ti je Venera u Biku. Al nemoj samo da ti sebično uživaš.

Piši i deli tvoju magiju sa nama.

VIDEO: Mitovi i zablude o kreativnom pisanju

 

BESPLATNO PREDAVANJE- Da li se pisac može „napraviti“ u školi,  ili se talentovani pisci rađaјu, takvi kakvi јesu, bez obzira na obrazovanje, školsko znanje o tehnikama pisanja, dramaturgiјi, žanrovima? Da li јe sve to pitanje isključivo talenta, ili se kreativnost može naučiti? Ako јe tako, da li onda kreativno pisanje može biti predmet akademskog izučavanja, predavanja, vežbi? Ove i slične kontroverze su od početka pratile kreativno pisanje kao akademske veštine.

(Iz besplatnog predavanja prof. Tadića, februar 2016)

 

https://www.youtube.com/watch?v=RmkgP_LIPfo

5 načina kako da publika zavoli tvoje likove

 

Mnogi kažu da su likovi, odnosno karakteri ono što dobro pisanje izdvaja od lošeg. To naročito važi za pisce romana i kratkih priča. U mom prethodnom tekstu, “Ljudi od papira – 5 načina sa stvoriš likove u priči”, pisao samo o tome koje zanatske tehnike možeš da koristiš da stvoriš ubedljive, trodimenzionalne likove, koji će udahnuti život u tvoje pisanje.

Ali to je svega pola obavljenog posla. Drugi deo je da ih publika zavoli, može čak i da ih mrzi, što i jeste, opet, jedna vrsta “ljubavi”. U svakom slučaju, ideja je da stvoriš likove koji će u publici izazvati jake emocije. Čak i kad je Alija Đerzelez u onoj prokletoj avliji u pitanju! Ili Pera kvržica sa svojom družinom.

Jer, rezultat je, kao i u životu, uvek isti: ljubav je ono što se zauvek pamti!

[Tweet „U životu je samo ljubav ono što se zauvek pamti.“]

5 načina ljubavi između tvojih likova i publike

Neka tvoji likovi žele nešto

Jedan od najlakših načina da izazoveš empatiju čitalaca prema tvojim likovima jeste da ih prikažeš ranjivim, u strasnoj težnji za nekim ciljem: spasavanje žene koja umire, zaljubljivanje, razbijanje šifre u super tajnoj organizaciji loših momaka, itd. Ovaj cilj, odnosno strasna potreba junaka može biti jednostavna, poput “odlaska na posao na vreme”, ili komplikovano sumanuta kao što je, recimo, “spasavanje sveta”. To će podstaći publiku da saosećaju sa tvojim junakom, i podrže ga u ostvarivanju njegovog cilja.

Primer: Milan se bori sa svojim propalim ljubavnim vezama, teturajući iz jedne u drugu, u pokušaju da pronađe svoju srodnu dušu.

Neka tvoj lik bude uporan oko važnog pitanja

Junaci u pričama, koji imaju jake principe i čvrsta ubeđenja, i koji ostaju nepokolebljivi i istrajni u svojoj veri i težnjama, vrlo lako zaluže poštovanje publike. Još ako je tvoja publika zainteresovana za njihove ciljeve i ubeđenja, i deli njegova ubeđenja, biće mnogo zainteresovanija da prati razvoj priče sve do samog kraja.

Primer: Dragana se bori za ravnopravnost žena na radnom mestu na lokalnom forumu koji se zalaže za poboljšanje ženskih prava na tipično muškim poslovima.

Tvoj junak je gubitnik, ili nema šanse

Ovo je vrlo moćan pokretač saosećanja čitalaca prema junaku koji se nalazi na društvenim marginama i koji se herojski bori sa ustaljenim poretkom, nemogućim preprekama, i želi da postigne uspeh u naizgled preteškim okolnostima. Ko nema simpatije za malog čoveka sa dna života? David protiv Golijata, zar ne?

Primer: Dejan je haker, ali koristi svoju veštinu da pribavi novac za hranu deci iz sirotišta iz koga je i sam potekao.

[Tweet „Heroji su veliki onoliko koliko i zločinci nasuprot njima.“]

Tvoj lik ima moćne neprijatelje

Heroji su veliki onoliko koliko i zločinci nasuprot njima. Ako tvojim junacima suprotstaviš protivnike koji predstavljaju ozbiljnu prepreku, moći ćeš da iz tvojih likova izvučeš ono najbolje u njima. Ponekad čak i ono što je najgore (al sve je to tako ljudski, zar ne?). U svakom slučaju, moćne prepreke će učiniti borbu tvog junaka još tvrđom, čime će još više zadobiti simpatije publike.

Primer: Jago je stvorio čitavu mrežu laži kako bi iskušao Otelovu odlučnost (Šekspir)

Rezime: EMPATIČNI KARAKTERI, ONI KOJI IZAZIVAJU NAŠU NAKLONOST I SAOSEĆANJE, NE MORAJU UVEK DA BUDU DOBRI MOMCI I DEVOJKE.

I šta sad s tim?

U online radonici kreativnog pisanja, posebno insistiram da polaznici radionice u potpunosti razumeju važnost izgradnje likova u pisanju. Iako većina i dalje voli da piše “iz glave”, u dahu, “kad im dođe”, i tome slčno, kad-tad u njihovom pisanju nedostatak pripreme i dubljeg razmišljanja o karakterima dođe do izražaja. Tada se jasno vide sve mane i nedostaci, što obično rezultira plitkom pričom, pisanjem u formi pamfleta, ravno, kao reportaža u novinama, ili delce iz trač rubrike nekog protala, ili bloga o svemu i svačemu. Pisanje radi škrabanja. Da prođe vreme. Bljak.

I za kraj, da se ne razočaraš puno: stvaranje likova koji pobuđuju empatiju kod publike je ume da bude veliki izazov. Ovih 5 saveta mogu da ti otvore neka razumevanja, koja ti mogu biti korisna u pisanju.

I uvek imaj na umu da empatični junaci priča ne moraju uvek da budu pozitivni karakteri. Ili da budu dopadljivi. Probaj i sam napiši neku priču sa nekim nesimpatičnim likom (ili čak i nekim zlotvorom), i iz njega iscedi kvalitete koji zaslužuju simpatije .

Iznenadićeš se. Jer, tako je i u životu, to barem sigurno znaš.

VIDEO: Šta se uči u radionicama kreativnog pisanja?

 

https://www.youtube.com/watch?v=8DqXwnKcHH0

Mnogi pisci početnici sumnjaju da se pisanje uči kao i sve drugo. To je ona stara dilema: pisac si ili nisi, sve ostalo je bezveze. Čisto bacanje para. Pored toga, na internetu imaš gomilu sajtova koji te savetuju kako da bolje pišeš, pa što bi sad još nekom plaćao da te to isto uči! I još ONLAJN?!

Međutim, kao i kod mnogih drugih sličnih stvari, dilema je zapravo lažna. Niko od tebe ne može da napravi pisca, to je jasno valjda svima. Ali, na onlajn ili ”živoj” radionici, dobijaš nešto što ne postoji u klasičnom školskom sistemu i što u principu nećeš nikada besplatno dobiti ni od koga, a pogotovo ne od onih sličnih tebi što već pišu i ljubomorno čuvaju kao zmija noge: zanatske tehnike, iskustvo i znanje, koje su muktorpno sticali godinama! Pisanje je u svojoj osnovi zanat. Kao i svaka veština, predstavlja nadogradnju tvog talenta. Seminari i radionice služe da se ove veštine i znanja brže i lakše steknu i tako ti uštede godine lutanja i ”snalaženja”. A to stvarno vredi, zar ne?

Druga važna stvar koju možeš dobiti u Školi pisanja i kreativnim radionicama je – vežba. I kirsne kritike i sugestije od strane mentora i tebi sličnih koji smatraju pisanje kreativnim alatom za izražavanje, melemom za dušu, radošću igre i negovanju svog talenta. Na radinicama ti radiš ono što je tvoja osnovna stvar: pišeš, diskutujuše, grešiš, opet pišeš….A to je za svakog ko se bavi pisanjem najteže! Sedi i piši. I stvari onda počnu da se otvaraju i legnu na svoje mesto.

Čovek uči dok je živ. Učenjem i kretivnim stvaranjem održava duh, mozak i svoj celokupnim sistem onako kako treba. Jer je misleno biće i jer mu je tako dato od Boga. Zato se ohrabri i pusti da tvoja kreativnost izađe iz tebe. Jer, na kraju konca samo se to i računa. Sve ostalo je bez veze!

Dobrodošli u Školu kreativnog pisanja!

Šta јe ČIPI tehnika pisanja i zašto јe važna

 

Piše: Radovan Treći Jovičić

Često mi јe postavljano sledeće pitanje: ako se sportista usavršava treniraјući, student učeći, kako da se usavršava pisac?

Imao sam prilike da čuјem razne odgovore što od pisaca, što od profesora književnosti ili kreativnog pisanja. Iz svega što sam čuo, razvio sam svoјe mišljenje na tu temu. Tehniku spisateljskog treninga nazvao sam „ČIPI tehnika“.

U pitanju јe јednostavna igra reči: ČIPI = čitaј + piši. Uglavnom se preporučuјe dva sata čitanja i јedan sat pisanja. Naravno, ukoliko vam јe potrebno više vremena, niko vas neće ograničavati.

Pođimo od toga da nemate nikakvog talenta za pisanje. To јe malo verovatno, a pored toga, јa u talenat mnogo ne veruјem. Samim tim što čitate ovo, volite književnost, tako da јe ovo suvišno i pominjati.

Važno јe da čitate svakodnevno, koliko ste u mogućnosti. Ne možete da se žalite da nemate vremena; za ono što zaista želite, uvek se nađe vremena. Umesto da dangubite pretražuјući internet (uz to nemaјući nikakav cilj pretrage), bolje јe pročitati nešto, makar i novine. Naučno јe dokazano da osobe koјe redovno čitaјu ređe imaјu košmare, lakše se bore sa stresom, ne padaјu u depresiјu, prave manje grešaka zbog će se pokaјati. Dakle, bitno јe što više čitati, ukoliko uopšte planirate o nečemu da pišete (makar i samo za sebe).

Navodimo nekoliko variјanti ČIPI tehnike:

  1. Nemate talenat za pisanje, a voleli biste da pišete. Ukoliko јe ovo vaša izјava, zaključuјem da ste velika lenčuga. Rekao sam da u talente ne veruјem. Ako hoćete da budete geniјe kosmičkih razmera koјi јe pomerio granice svoјe oblasti, tu vam treba malo talenta, ali čak i u tom slučaјu, talenat јe 1%, sve ostalo јe rad. Već geniјu broј 2, talenat niјe potreban uopšte. Vaš rad treba da izgleda ovako:

Dva sata čitaјte. Onda uzmite papir i olovku. Napišite priču koјu ste pročitali onako kako biste јe vi napisali. Dakle, ne citiraјte, ne prepisuјte rečenice,već samo na osnovu onoga što ste zapamtili napišite što kraću priču. Kad dostignete neki nivo, ili u naјmanju ruku – rutinu,možete preći na drugu variјantu. Pisanje tuđe priče se preporučuјe samo onima koјi raniјe nisu ništa samostalno pisali, to će im biti vid „zagrevanja.“

  1. Egotren. Predstavlja nešto što јe tiše čak i od tišine. Zamislite јednu pesničku situaciјu: ono što mesečina osvetljava, ne može da se sakriјe od noćnog mraka. To јe egotren u životu. To јe trenutak kad imate јedino sami sebe, kada vas mesečina osvetljava iznutra. Nema skrivanja, nema laganja, morate se sami suočiti sa sobom. Kada budete potpuno sami (ali ne da tražite samoću, јer ćete biti opterećeni mogućnošću da neko naiđe), uzmite papir i olovku, diktafon, računar, kako vam volja… i pišite. Izoluјte se od dnevnih obaveza i sitnih, beznačaјnih, svakodnevnih stvari. Ne treba vam stvarna samoća. Izdvoјte se na par trenutaka i posmatraјte. Prepustite se „struјi.“ Zapisuјte svaku misao i svako osećanje koјe prođe kroz vas. Nemoјte bežati ni od priјatnih ni od nepriјatnih emociјa. Sve za šta možete naći reči, napišite na papir. Ako ne možete da obјasnite ono što osećate, probaјte alternativnim rečima, ako ni to ne pali – izmislite reč. Na kraјu kraјeva, јa sam izmislio reč egotren.
  1. Plus-minus utisci. Tehnika koјu valja primenjivati prilikom čitanja. U trenutku u kom opazite nešto (tokom čitanja, ne kad pročitate knjigu) odmah zapišite svoј utisak. Ukoliko vam se svidelo to što ste upravo pročitali, tezu označite znakom +, a ukoliko niјe, znakom –. Neka vam ti utisci budu dobri i loši primeri u pisanju.
  1. Ideјa i konkretizaciјa ideјe. Kada dostignete određeni nivo, hvataćete sebe da govorite sami sa sobom. To ne znači da ste ludi, nego da napreduјete – da јe vaše srce sposobno da razmišlja naglas. Već sam u poglavlju Pismo umetniku pomenuo da se trenutak kada srce razmišlja naglas naziva ideјa. Verovatno i bez svega ovoga pričate sami sa sobom. To јe dobro. Ko samom sebi nema šta da kaže, nema ni drugima; a da bi pisac bio pisac, mora imati šta da kaže. Proći će dosta vremena dok dela nastala iz vaših ideјa ne počnu „ličiti na nešto“. Ono što vam savetuјem, i što vas molim, јeste da nikada ne brišete i ne bacate ono što napišete koliko god da ste nezadovoljni. Prvi roman koјi ću obјaviti možda јe petnaesti roman koјi sam pokušao napisati, a šesti roman koјi sam napisao do poslednje rečenice. Koјim god nisam bio zadovoljan, rasparčavao sam ga na ono što јe dobro i ono što јe loše. Sve što smatram da јe dobro, iskoristiću u nekom od narednih dela. Neki moјi radovi su bili čak sedmi ili osmi pokušaј da realizuјem ideјu koјu sam dugo nosio u sebi.

Pisanje јe naporan posao. Primetićete da što bolje pišete, da vam više vremena treba za pisanje, a proces stvaranja јe znatno sporiјi. To ne treba da vas brine, јer napisati dobro delo niјe ni izbliza lako. A vrednost dela će se meriti po ljubavi, vremenu i znoјu koјi uložimo u njega.

Ideјe su besmrtne dok mi ne odlučimo suprotno. Zato ih čuvaјmo!

Ideјe se naјčešće јavljaјu za vreme čitanja ili za vreme egotrena. Treba ih zapisivati, јer sve što odlučimo da ne zapišemo (iz lenjosti), pa kažemo da ćemo zapamtiti, po pravilu – uvek zaboravimo. Ideјe se јavljaјu svaki dan, dozvolite svom srcu da razmišlja naglas i imaјte sluha da čuјete njegove reči i njegove misli. Ta vrsta sluha neophodna јe za svaku umetnost.

Nisam ni izbliza naveo sve mogućnosti. Naveo sam samo neke koјe su mi u trenutku pale na pamet. Sve i da vam padne na pamet duplo više variјanti nego što sam naveo, suština ostaјe ista – ako želite da budete umetnik pisane reči, morate biti posvećeni kako čitanju, tako i pisanju.

 

5 načina da kratku priču razviješ u roman

 

Odlučio si da se baviš pisanjem. Ili se pisanje već bavi tobom, što je ista katastrofa. Ok. Pišeš svoj dnevnik, blog, kratke priče. I onda jednog dana rešiš da napišeš svoj prvi roman. I pomisliš: šta je bolje nego da već gotovu priču razvijem u pravi roman? Hit. Bestseler. Kako da to uradiš? I da li to uopšte treba da radiš?

Odgovor je: možda.

Zašto možda? Zato što je kratka priča već gotova priča, i vrlo je teško da od gotovog sada praviš veresiju. Ali, nije i nemoguće. Možda čak i stvarno bude dobar roman. Evo pet zanimljivih načina kako da to i izvedeš.

[Tweet „Najgora stvar koju si napisao je bolja od najbolje koju nisi napisao.“]

#1 Istraži glavni zaplet kako bi otvorio nove priče

Pretresi glavni zaplet tvoje kratke priče, i vidi dali se tu može napraviti još neki interesantan razvoj. Svaki dodatak već postojećoj razivjenoj priči mora biti prirodan. Potraži neke logične elemente, iz postojećih događaja koji se odnose na glanvi zaplet kratke priče, koji se možda mogu promeniti i razviti.

Pogledaj da li neki od tvojih likova mogu da preuzmu ili nastave da nose priču u drugom pravcu? Šta mogu da otkriju što bi dalje vodilo radnju pravo u roman?

#2 Istraži postavku

Prošetaj po svetu koji si stvorio. Obrati pažnju i na najmanji mogući detalj. Saznaj sve što možeš u vezi postavke u kojoj tvoji junaci žive, i probaj da svemu tome udahneš život.

Dobri romani uvek koriste dinamičnu postavku koja se menja onako kako priča napreduje (ili prisiljava junaka da preduzmu akciju), kako bi glavni sukob i likovi dobili na dubini. Primetićeš da takva postavka postaje lik sama po sebi.

#3 Dodaj nove likove

Ovo može da bude prilično varljivo, zato budi oprezan. Dodaj samo one karaktere koji prirodno pripadaju priči. Svrha ovog dodavanja jeste da novi likovi doprinesu priči, a ne da odvoje čitaoca od nje, ili ga sasvim zbune. Ako novi lik samo podgreje delovanje i borbu tvog junaka, ili prosto funkcioniše kao narator iz “realnog sveta”, to može biti znak da treba da pođeš u nekom sasvim novom pravcu.

#4 Uključi dodatne zaplete

Nekada je više bolje, ali nekada može biti i zaista previše…Što je mnogo,mnogo je. Dodavanje više sporednih zapleta može beznadežno da zamrsi tvoju priču. Pa ipak, ako ti već treba neka dodatna komplikacija kako bi produžio kratku priču u roman, onda je bolje da pogledaš u životnu priču/biografiju svog glavnog junaka, na primer, i da vidiš da li nešto iz njegove prošlosti može da posluži za razvoj novog zapleta. A onda se potrudi da istražiš skrivenu motivaciju tokom razvoja priče i sazrevanja tvog junaka kako bi ga bolje razumeo. Ili samog sebe.

#5 Šta ima posle kraja priče?

Ovo je možda neobičan savet, ali ume da bude vrlo efikasan. Počni da misliš o tvojoj kratkoj priči kao o uvodu u roman. I to kao neku pred radnju u sasvim novu priču, umesto da se samo u beskraj cedi i produžava postojeća priča. Na primer, šta se događa sa likovima, nakon što se tvoja mala priča završi? Da li je osnovni sukob stvarno razrešen? Odredi budući život tvojih junaka i iskoristi kao osnovu za tvoj roman.

Uobičajene greške kod pretvaranja kratke priče u roman

Preterivanje u opisivanju. Ovo je klasična greška kojom početnici pokušavaju da “produže” kratku priču u roman (ili su pisci plaćeni po broju strana). Pronađi prirodnu meru za deskripciju, i tu onda stani. Pretprani jezik i gust stil nateraće čitaoce da prestanu sa čitanjem tvog dela.

Beskrajni dijalog. Nemoj nikada da produžavaš konverzaciju preko onog što je neophodno. Kada jednom likovi kažu šta je potrebno, ideš dalje. Čitalac će brzo utonuti u dosadu kada primeti nepotreban dijalog, koji samo zbunjuje i razvlači čitavu stvar, a odnosi između likova se pretvore u isprazno blebetanje.

Suviše likova. Budi jako pažljiv i selektivan u ubacivanju novih likova. U suprotnom, veliki broj likova će zbuniti čitoca i nepotrebno zakomplikovati zaplet. Takođe, što više likova ubaciš to ćeš morati da kreiraš više razrešenja njihovih priča. Ne mogu svi da budu Džordž Martin (Igre prestola).

Neprirodni sporedni zapleti. Sporedni zapleti moraju da budu prirodni i maksimlano u funkciji glavne radnje. Ako ove sporedne radnje nemaju vezu sa glavnim sukobom, ili ne pomažu likovima da se razviju ne neki način, onda ih obavezno – izbaci.

Nisu sve kratke priče zgodne za roman

Kad se sve sabere i oduzme, jednostavna istina je – da nisu sve priče zgodne da se pretvore u romane. Kratka priča se piše sa jednom svrhom: da se priča ispriča koncizno i sa što manje reči. Roman takođe treba da bude koncizan (hvala Bogu), ali često koristi 25 puta više reči nego kratka priča.

Najlakši način da znaš da li tvoja mala priča može da postane roman je da iskoristiš neke od ovih saveta gore napisanih, kako bi odredio potencijal tvoje priče.

Ako nisi zadovoljan onim što otkriješ, jedina reč koju možeš da dodaš svojoj kratkoj priči je – Kraj.

 

Zašto je važna postavka u pisanju?

 

Postavka u pisanju, odnosno mesto dešavanja priče, vreme i prostor, su važni elementi svakog pisanja, bez obzira da li se radi o prozi, pričama, romanima, poeziji ili nekim drugim žanrovima. Fizička lokacija i vremenski period dešavanja radnje, može da ima izuzetno veliku uticaj na tvoju priču. Kako kreativan pisac može da iskoristi postavku za svoje pisanje?

Pretpostavimo da pišeš priču koja se dešava 1955. godine u Beogradu, gde je tvoj glavni junak pridošlica iz unutrašnjosti Srbije, i suočava se sa brojnim preprekama novog komunističkog društva. Tvoja priča bi verovatno bila potpuno drugačija kada bi tvoj junak bio kauboj iz Teksasa, koji bi se našao na Misisipiju o određenom vremenu i prostoru.

Postavljanje pozornice za tvoju kratku priču, ili roman, je vrlo važna za angažman čitaoca i predstavlja ključnu zanatsku tehniku pisanja. Pisci koji umeju vešto da opišu, dočaraju u iskoriste vreme i prostor u pisanju, uspevaju da ožive svoje priče i romane na briljantan način.

Jer, život se ne meri brojem udisaja koje napravimo od rođenja do smrti. On se meri trenucima koji su nam oduzeli dah.

Kako se koristi vreme i prostor u postavci?

Svaka priča se dešava u nekakvom vremenu i prostoru. Čak i u dubokom Univerzumu. Vreme i prostor su glavni orijentiri za ljudska bića, i od njih zavisimo u velikoj meri. Iako se postavka obično doživljava kao „pozadina“ nekakve priče, ili kao neka scena za ilustraciju ranje, t uopšte nije slučaj.

Uzmi, na primer, Andrićev roman „Na Drini ćutprija“. Ili „Prokeltu avliju“. Mesto i vreme ovih romana, su od kljičnog značaja za razumevanje i snagu ovih priča i ljudskim bićima i njihovim sudbinama, gde su mesto i vreme uzdignuti na nivo moćne metafore. Kako bi izlgedali ovi romani da se ne događaju u Bosni, u turskom zatvoru već na nekom sasvim drugačijem mestu?

Dakle, evo nekoliko saveta kako da iskoristiš tehniku postavkeu tvom pisanju:

1. Iskoristi postavku kako bi kontrastirao, ili naglasio, akciju. Na primer: žrtva ubistva je pronađena u dečijem zoološkom vrtu, ili ubica oduzme sebi život na prelepoj peščanoj plaži. Ako je recimo u pitanju neka romantična scena – prvi poljubac, na primer – možeš da je smestiš na nekom đubrištu, otpadu polovnih automobila, u pošti ili u urgentnom centru!

2. Ključni momenat, dramatičan preokret u tvojoj priči, se dogodi u nekom uobičajenom svakodnevnom okruženju: muž saopštava ženi da je više ne voli i da želi da se razvede, dok sprema kafu u mirnoj porodičnoj atmosferi uredne i lepo opremljene kuhinje.ILi se neka blaga, smirena stvar desi u sred neke krize: tokom porođaja u liftu, glavni junak dobija telefonski poziv od nejgove mame 🙂

[Tweet „Život se ne meri brojem udisaja od rođenja do smrti. On se meri trenucima koji su nam oduzeli dah.“]

3. I vreme (kao meteorološku faktor), takođe može da se koristi kao deo postavke u kontrastiranju zapleta u priči. Možeš da smisliš da tvoj junak dobije fantastično pozitivne vesti usred neke velike vremenske nepogode. Ili da ubiješ junaka u priči u prim danima proleća, kada sve okolo pupi, rađa se i cveta od života.

4. Možeš da koristiš postavku kao metaforu. Na primer, glavni lik u priči iznenada donese odluku da prekine svoj dosadni posao i napusti svoj boks u nekoj morbidnoj firmi, istrči napolje na divan sunčan dan, sa prelepim plavim nebom.

5. Postavku možeš da koristiš kako bi pojačao ili naglasio neko raspoloženje ili atmosferu događaja u priči. Neki starac, zlih namera, smišlja i plete svoju osvetu dok sedi u napuštenoj zlokobnoj kući, po kojoj dobuje gusta kiša i sevaju munje sa grmljavinom (veštica u starom dvorcu iz bajki). Ili, neka žena u gužvi i haosu prometne ulice zastane pogođena nekim strašnim otkrićem, koje će joj promeniti život.

6. Uvek koristi postavku da pojačaš emocije glavnih likova, a ne da ih opisuješ. Na taj način ćeš ostvariti maksimalan uticaj na publiku i na doživljaj priče. Ako je, na primer, tvoj lik pun besa, možeš ili da kontrastiraš njegove emocije, pa da ga smestiš u neko mirno, idlično okruženje, ili možeš pojačati njegovo emocionalno stanje tako što ćeš da ga smestiš u situaciju punu haotičnih događaja, ili zbrke.

Veština baratanja postavkama, upravljanje vremenom i prostorom, može da izuzetno doprinese tvom pisanju, i zato je potrebno da ovoj tehnici u pisanju posvetiš veliku pažnju. Možda ti to na prvi pogled izgleda nebitno, ili nešto što se podrazumeva, ali…razmisli dvaput.

U životu se obično ništa ne podrazumeva, dok se na kaže.

Zato – kaži.

Da li i ti voliš TRI tačke…?

 

Da li voliš da pišeš tri tačke? I ja! Te tačke mogu da budu tako dirljive, mali znaci interpukcije koji govore tako mnogo. Ali. Ako se koriste na pogrešnim mestima, mogu da izgledaju napadno, suviše dramatično, glupo, trapavo, nepotrebno…Zar ne?

Dakle, šta su tri tačke u pisanju?

Tri tačke stavljaju se iza reči i rečenica gde je govor prekinut, pa je nešto ostalo neiskazano i nedorečeno. Tako Stanko odgovara harambaši: — Ja sam… ja sam… (Zbunio se pa prekida i ne dovršava rečenicu.) Nedorečene su i sledeće harambašine rečenice: — Jeste pevaju… ali to je mučan život… — Čekaj, čekaj!… A uhvate hajduka pa ga na svake muke meću…(1)

Ukapirao se ideju.

Kada sediš i pišeš, dođe vreme kada je potrebno da se malo odmakneš od stola, i analiziraš sopstvene apetite za tri tačke, koje tako mnogo u pisanju znače. Jer, ako preteraš sa njima, pisanje počne da ti pati. Ali, ako ih pametno koristiš, žetva u značenju tvojih ideja u kratkim pričama, romanima, poeziji esejima… može da bude vrlo bogata. Naročito kada želiš da naglasiš nešto dramatično u tvom pisanju.

[Tweet „Tri tačke su kao i ljubav…uvek nešto drugo znače, a nisu to što jesu.“]

Kako se koriste ove tačke?

Tehnički gledano, tri tačke u nizu su interpukcijski znak koji označava nedostatak nečega ili pauzu. Za razliku od crte (-), koja je mnogo drastičniji prekid. Trotačke koristimo kada želimo da naglasimo jak emotivni trenutak, konfuziju, nesigurnost, neugodnost (odnosno, kada je trotačka neka osoba, znači da joj je vreme da poseti nekog psihoteraupeuta).

Ono što je zanimljivo sa ovim tačkama jeste da imaju različite oblike kada se koriste. Mogu biti neodoljivo same, mogu da se stave u zagradu, sa razmacima ispred, iza, između, ili bez njih, ili koja god da ti je kombinacija po volji.

Što se primene tiče, tri tačke se često koriste da označe nedostajući tekst u citiranom materijalu, što je prilično zgodna stvar. Na primer, ako nam je potrebno da skratimo citat iz nekog izvora, i navedemo samo najvažnije ideje i misli, tada ćemo izostavljene delove označiti sa tri tačke.

Kod pisanja u prozi, ove tačke se koriste obično kada želimo da trotačku upotrebimo kao govornu figuru, odnosno ostavimo nešto nedorečeno, naglasimo nedoumicu, ili da izgradimo dramsku napetost.

Takođe, trotačke su zgodne i za primenu u dijalogu, kada želimo da označimo nesigurnost, zbunjenost, ili oklevanje kod naših junaka: “Uh, Milane…nisam znala…mislim…da si baš tako…zainteresovan za mene…”.

Ako preteraš sa omiljenim trotačkam, može da se desi da rasplačeš čitaoca (iz raznih razloga). Zato je neko opšte pravilo da budeš štedljiv s njima.

Kada je trotačka loš izbor…

Koliko goda da voliš da koristiš tri tačke u pisanju, i koliko god da one mogu biti odličan zanatski potez, ipak postoje i izvesna ograničenja. Odnosno, situacije kada one mogu biti loš izbor.

Postoje i druge tehnike osim ovih tačaka koje se mogu koristiti da označe pauzu, ili da dijalog i radnju opišu kao nekompletnu. Nevolja je u tome što ove tehnike zahtevaju malo više truda. Suviše često oslanjanje na trotačke može da od pisca napravi “lenjivca” u očima publike.

Kako bi izbegao čestu upotrebu trotački, potrebno je da uložiš vreme i napor da se poigraš sa svojim rečenicama, kako bi pronašao bolju alternativu i moćniji izraz. Na primer:

“Pa ne znam…mislim…kako da kažem…u stvari…zaljubljen sam…u nekog drugog”.

Ova rečenica je prilično mekana. Kada se dogode loše vesti, one ne eksplodiraju kao bomba. One više iscure. Emocionalni udar može da se oslabi ako se koristi suviše trotački u jednom iskazu. Istovremeno previše ovoh tački razvodnjava tenziju u sceni. Zato bi bilo bolje da se rečenica promeni u:

“Ne znam kako da kažem…To je to – zaljubljen sam. U nekog drugog”.

Trotačke u E-mejlovima

Neki ljudi imaju običaj da koriste tri tačke u  mejlovima, kako bi naglasili konverzacijski karakter poruke. Kada se koriste da se pokaže pauza, ili prekid toka misli, onda su one fantastične.

Ali, ako se trotačke koriste suviše često, sve zajedno sa smajlićima, znacima uzvika, velikim slovima, razbacanim svuda po tekstu poruke – onda poruka izgleda kao delo nekog nepismaenog koji je tek naučio da piše. Naročito ako se trotačka doda i još gomila tačaka…………

Nemoj da dozvoliš da ova zgodna interpukcija zauzima mesto pravilnim znacima interpukcije maternjeg jezika. Ako ti je do jezika i pravopisa uopšte i stalo. Kada se pravilno koristi, trotačka ima veliku moć, ali ako se pretera, može da upropastiš svoj stil pisanja, koji će delovati nesigurno i neodlučno.

Zato se što pre spriatelji sa trotačkom. To prijateljstvo ti može doneti bogatu kreativnu žetvu. Možda neće od tebe narpaviti pisca, ali barem će te tačke voleti.

I to je nešto.

750 reči da probudiš svoju kreativnost

 

Ako si kreativna osoba, sigurno si se, pre ili kasnije, susreo sa nečim što se zove “trenutak gluposti”, ili kreativna blokada u pisanju. Ne moraš da budeš baš pisac da bi ovo iskusio. Zato što se ovo događa svim kreativnom ljudima – slikarima, muzičarima, glumcima, programerima…Odnosno svim onima koji kreativno žive i stvaraju. I svi su oni podložni ovim zastrašujućim trenucima, kada misle da im je mozak zauvek umro.

I, ako izađeš na Mrežu, sigurno ćeš naći gomilu ideja kako prevaziđeš ovu kreativnu blokadu. Ključ da ovo stanje prevaziđeš se zato može svesni na nekoliko osnovnih stvari. I sreća da je tako. Zato – nemoj da ih zaboraviš. I pročitaj. Vredi.

[Tweet „Ceo svet stane u kutiju šibica.“]

Rad

Krativnost je rad, bez obzira što je za nekog to lenčarenje, ili gubitak vremena na nešto što se zove “razmišljanje”, sedenje za kompjuterom sa kapom dvorske lude na glavi, ili meditacija u pozi rakuna na steni.

Neko je jednom rekao da ti ne treba “beretka na glavi da bi bio kreativan”.

I to je tačno. Ne moraš da izgledaš kao dvorska luda da bi bio umetnička duša, ili kao Sandokan iz teretane, sa kosom do dupeta, da bi dokazao da si muško.

Tvoja dela govore za tebe. I to je sasvim dovoljno. A ona ili jesu, ili nisu. I nema između, nema laži, nema prevare. I to svi koji nešto stvaraju znaju najbolje na svetu.

Kreativnost je mukotrpan posao. On zahteva strast, duge časove dirinčenja, samoće, lupanje glavom o zid. Zahteva da praviš gomilu grešaka, sve dok ne napraviš nešto dobro. Kreativnost nije biti perfektan; to je težak rad, i pravljenje stvari, posedovanje ideja, mašte, osmišljavanje projekata, i konačno stizanje do tačke kad zaista možeš da napraviš nešto izuzetno.

Dugo godina radio sam kao kopirajter i napisao stotine reklama i još više drugih tekstova za slične svrhe….Pisao sam stručne knjige, i priručnike, i tekstove za medije…I sve je to bio jedan uzbudljiv, zanosan i težak rad, uz mnogo gorčine i malo meda. Ali je vredelo. I svako ko piše, ili radi nešto slično, zna da je vredelo. I sve se računa.

750 reči

Dok sam pisao, često sam bio pritisnut rokovima, nervozom, ličnim obavezama, zarađivanjem za hleb, dok sam radio razne glupe poslove. I onda, obično baš kad ne treba, u posetu ti stigne prazan mozak,  tupo ništavilo, prazan papir…Kreativna blokada. Ni slovo, ni reč. Imaš osećaj da si sam sebe izdao, da te tvoj pisanje glupo i besmisleno, da ništa ne vredi. Korak od očaja i glupih ideja da jednostavno batališ pisanje i počneš da se baviš nečim drugim.

Zvuči poznato, zar ne?

I tu mi je negde ova ideja pala na pamet. 750 reči. Sam sam sebi dao zadatak da ih napišem svakog dana. To sam radio uporno, kao mazga, danima, nedeljama, mesecima. Već sam znao da je podsvest moćna stvar. Ali ne i kako to funkcioniše kod pisanja?

To zapravo predstavlja moju varijaciju tehnike asocijativnog pisanja. Naterao sam sebe da se disciplinujem i odredio rok od 3 meseca za ovo svakodnevno pisanje. I postalo je stvarno oslobađajuće! Ono što ovakva vežba omogućava jeste da mogu sasvmim slobodno da pravim greške i svakojake gluposti trpam na papir. I to potpuno bez ikakve kritičke distance. Dovoljno je samo 15 minuta ovakve vežbe svakodnevno i…rezultati su fantastični!

Pisanje 750 reči dnevno na ovakav slobodan način, puštajući podsvest da “piše umesto tebe”, budi kreativne sokove, i pomaže da se “otključaš”, i usredsrediš na važne zadatke pisanja.

Vežba

Najbolje je da svako jutro odvojiš 15 minuta, sedneš za radni sto i i napišeš svojih 750 reči. Nije važno šta i o čemu pišeš. Samo napiši. I što je još važno – nemoj da pokušavaš da kritički posmatraš i da uređuješ to što si napisao. Još bolje, nemoj ni da čitaš napisano. Samo pusti da to iscuri iz tebe. I to je to. Sve do narednog dana i naredne vežbe. To će ti pomoći da kreativno pišeš i stvoriti naviku da bez uutrašnjeg kritičkog oka posmatraš svoj rad.

Ova tehnika asocijativnog pisanja funkcioniše garantovano, bez greške. Videćeš kako, vremenom, tvoje pisanje postaje sve tečnije i bolje.

Naša podsvest je carstvo naše kreativnosti u kojoj stanuju naše muze. U radionicama kreativnog pisanja, uvek govorim polaznicima da moraju svakodnevno da pišu. Ne da se oni bave pisanjem, već da dopuste da se pisanje bavi njima.

I onda si na pravom putu. Probaj. Iznenadićeš se. Jer, kako stara kineska poslovica kaže, “ceo svet stane u kutiju šibica”. Otvori kutiju. I zapali jednu šibicu.

Ako nastane požar, ti si kriv.

I da: koliko ovaj post ima reči? Prebroj!

Da li tvoj blog ima glas?

 

Tvoj blog nisi ti. On nije tvoja ličnost. On nije tvoj mozak, telo, niti tvoje životno iskustvo. On ne misli sam za sebe. I nema dušu.

Ali mu treba glas.

Bez obzira kako nasloviš svoj blog, on je odvojen od tebe. Ali, bez sumnje, on te ipak predstavlja, sve one komplikovane strane tvoje individue.

Čak iako je tvoj blog o tebi, on nije ti. Ne može ni da bude. Tvoj blog je samostalni entitet, koji je razdvojen od tebe, i tako treba da ga tretiraš. Malo šizofreno, zar ne? Kao podvojena ličnost. Zato mu daj glas. I neka bude jedinstven!

[section title=““]seminars

SEMINARI I RADIONICE

Voliš seminare i raidonice pisanja uživo? Prijavi se za jednodnevne seminare  /radionice na posebno odabrane teme iz Kreativnog pisanja, Copywritinga i pisanja za blog.

[button color=“primary“ size=“small“ url=“https://www.kreativnopisanje.org/seminari/“ target=“self“]POGLEDAJ SEMINARE[/button]

[/section]

 

Glas tvog bloga je eksluzivan

Ako bloguješ već neko vreme, verovatno si primetio (najzad), da neke teme o kojima pišeš privlače više pažnje od drugih.

Možda si čak i skontao da su ljudi počeli da povezuju tvoj blog sa određenim idejama i temama. Može biti da si lik koji se prazni na svom blogu putem bujice sarkazma i besa, da bi uskoro ukapirao da tvoja popularnost i uticaj u blogerskoj zajednici samo raste. Pišeš kao besna glista, i svi to vole, publike je sve više. A ispalo je sasvim slučajno, ko bi rekao!?

To su sve primeri tvog blogerskog glasa.

Taj glas, koji se odnosi i povezuje sa tvojim blogom, je osećaj ili stil tvog pisanja, koji čini da publika personalizuje ono što čita. Tvoji čitaoci onda počnu da konstruišu ličnost zasnovanu na glasu tvog bloga. Kada se to dogodi, tvoj blog prestane da bude svaštara za sve i svakog, i postane nešto veoma značajno za određenu grupu ljudi.

I to je to. U tome je sva suština.

Kako da napraviš glas tvog bloga?

Kao neko ko piše na blogu, pogledaj malo unazad svoje najpopularnije postove i zapitaj se “u kakvom sam raspoloženju bio dok sam pisao ove tekstove? Koje emocije sam prikazao?”

Razmotri malo rečnik koji si koristio, čak i ineterpukciju i način formatiranja pasusa. To su sve suštinski elementi tvog jedinstvenog glasa na blogu. Štos je u tome da ponoviš ono što si uspešno radio (i opet, i opet).

Ako još nisi podigao svoj blog, ili si na samom početku, zapitaj samog sebe kako želiš da tvoj blog zvuči.

Glas tvog bloga mora biti u prirodnoj vezi sa tvojim ciljevima. Na primer:

  • Ako se baviš prodajom nekretnina, tvoj glas bi trebao da bude ličan, orijentisan na kupce, profesionalan.
  • Ako ti blog baziran na pregledu i recenzijama novih softvera, bilo bi dobro da se metodičan, mudar, praktičan i duhovit.
  • Ako pišeš lični blog o životu, samo razvoju, duhovnosti, moraš biti iskren, strastven, ranjiv.

Šta dalje?

Jednom kada uspešno kreiraš glas svog bloga, neizbežna posledica toga će biti da će dobr deo publike biti ubuduće isključen kao redovni pratioci i publika tvog pisanja. To je prosto prirodno, jer ne može se pisati sve i za svakoga.

Dobra strana je to što ćeš oformiti lojalnu publiku koja će te sa zadovoljstvom pratiti i čitati. I sa kojom ćeš razviti istinske odnose davanja u primanja. A to je i najveće zadovoljstvo svakog kreativnog stvaranja.

Glas tvog pisanja na blogu će ojačati tebe kao blogera i “robnu marku”, i dati tako dragocen fokus tvom pisanju. Što je još bolje, ostvarćeš dugotrajniji utisak na tvoje čitaoce, što je na duge staze ključni uslov a razvoj tvog bloga i tvog pisanja.

Da li tvoj blog ima glas? Kako zvuči?