Категорија: Blog

Objavljeno

Kreativno pisanje i Content writing

Kakve su sličnosti i razlike između kreartivnog pisanja i pisanja sadržaja (Content writing)? Da li jedna kreativna duša može uspešno da se nosi sa zadacima prodaje i marketinga u pisanom obliku?

U mnogim kontekstima kreativno pisanje je vrsta pisanja koju obično uzgajamo iz školskog uzrasta. Šekspir, poezija, pa čak i stvaranje vlastitih priča su svi oblici kreativnog pisanja koje ili proučavamo ili stvaramo sami.

Kao što ime govori, kreativno pisanje je više na kreativnoj strani. Često se smatra umetnijom zahvaljujući tome što prevazilazi tipična pravila profesionalnog pisanja, ili čak akademskog i poslovnog pisanja. Kreativno pisanje može imati mnogo karakterističnih karakteristika, ali obično je opisno ili priča priču, a uključuje razvoj scena, zapleta, likova i pripovedanja.

Kreativno pisanje se obično čita zbog uživanja, bilo da je to u obliku nefikcije, poezije, romana ili čak u obliku filmova i video igara. Generalno, kada govorimo o pisanju koje se može smatrati kreativnim, ono takođe prati tipične književne trope u smislu pripovijedanja, upotrebe tema i nivoa emocije korišćene u pisanju.

Kao takav, ne možete očekivati da ćete na sledećem sastanku u kancelariji pronaći kreativno pisanje ili većinu marketinških primeraka (mada postoje izuzeci, gledamo vam pesme u celoj zemlji).

Šta znači pisanje sadržaja?

Kreativno pisanje u odnosu na pisanje sadržaja – Kopiraj blog 2U poređenju sa kreativnim pisanjem, pisanje sadržaja – takođe poznato i kao copivriting – spada u jasno definisan skup pravila i zahteva. U većini slučajeva stvaranje sadržaja za pisanje ima određenu svrhu i cilj.

Umesto ličnog uživanja, sadržaj ove vrste dizajniran je za jednostavnu potrošnju od strane ciljane publike i ima svrhu da bude ubedljiv i privlačan za čitaoca. Obično je pisanje sadržaja uključeno u marketinške materijale i kampanje marki, a mnoge kompanije imaju određeni stil ili ton sadržaja koji pisci moraju da se pridržavaju.

Pisanje sadržaja obuhvata širok spektar različitih oblika pisanja, uključujući pisanje za optimizaciju pretraživača, kako bi se podstaknule konverzije i prodaja i uopšte kako bi marka ili posao izgledali privlačniji i privlačniji široj publici. Društveni mediji, blogovi, e-knjige, infografike i još mnogo toga koriste pisanje sadržaja kako bi dodali svojoj profesionalizmu kao i da bi stvoreni materijal dali poseban štih.

Generalno, pisanje sadržaja koristi se u poslovnom okruženju ili na radnom mestu i namenjeno je opštoj virtuelnoj publici, definisanoj marketinškim planom tog posla.

Ključne razlike

Sada smo bolje razumeli razliku između kreativnog i sadržajnog pisanja; možemo da ispitamo šta ih razlikuje jedan od drugog.

Kao što možete očekivati, igra se čitav niz faktora koji čine ove stilove i oblike pisanja toliko različitima. Jednom kada ih vidite, više nikada nećete moći da gledate na pisanje kao na „samo pisanje“. Ove ključne razlike uključuju:

Svrha pisanja – Iako je kreativno pisanje namenjeno izražavanju osećanja, podsticanju misli i pružanju zabave, pisanje sadržaja dizajnirano je tako da privuče publiku i ostvari merljiv rezultat.
Stil pisanja – Kreativno pisanje može biti veoma cvetno i slojevito, ležerno slikajući sliku okruženja ili osobe. Suprotno tome, pisanje sadržaja trebalo bi da bude precizno, jasno i da pruži ubedljiv razlog čitaocu da sazna više o toj marki.
Tamo gde se koristi pisanje – Kreativno pisanje je često ograničeno na veb lokacije, romane i e-knjige, dok je sadržaj pisanja slobodnije dostupan na mreži, od kopiranja veb stranica do saopštenja za štampu i marketinga na društvenim mrežama.
Ton glasa – Kreativni pisci imaju mnogo više slobode kada je u pitanju ton glasa koji su odredili za svoje pisanje, dok se pisci sadržaja moraju držati unutar određenih parametara i tona koji odlučuje širi brendiranje kompanije.
Vremenska ograničenja – Iako ste možda navikli da provodite sate na kreativnom delu i danima uređujući, stvarnost je da je vreme u suštini kada je u pitanju pisanje sadržaja. Možda ćete naći da od vas traži da sastavite članak ili veb stranicu na kapu šešira, pa je neophodno verovanje u vaše mogućnosti brzog stvaranja sadržaja na kome je primećen.

Sličnosti

Sličnosti između kreativnog i sadržaja

Iako postoje neke sličnosti između stvaralačkih i sadržajnih pisaca, naime njihova veština stavljanja reči na papir ili ekran, veliki deo sličnosti se tu završava.

Iako se oni koji su vešti u pisanju mogu naći privlačnijim stvaranjem sadržaja za razliku od kreativnog pisanja vođenog emocijama, ako su skloniji većoj slobodi u pisanju, možda će im tranzicija biti izazov. Što ne znači da nije dostižno – ali pisanje sadržaja često nije tako lako kao što ljudi misle da bi trebalo biti.

Koji vam najbolje odgovara?

Dakle, koji vam najbolje odgovara? Možda vam srce leži od kreativnog pisanja ili vam se više privlači analitički i metodički stil koji pisanje sadržaja nudi. U nekim slučajevima kreativni pisci koji rade sa skraćenim radnim vremenom takođe nadopunjuju svoj dohodak sa pisanjem sadržaja sa strane, što znači da je moguće imati najbolje iz oba sveta – ako ste dobri u prelasku sa jednog stila na drugi.

Za one koji se prvi put bave pisanjem, vaša je najbolja opklada da igrate na svojim snagama. Ako je vaše pisanje fleksibilno, tačno i ubedljivo, tada bi pisanje sadržaja moglo biti vaš idealan spoj.

Ako želite da istegnete mišiće za pisanje kreiranjem sadržaja koji je fleksibilniji od većine, tada je Copifi mesto za početak. Registrujte se danas da biste otkrili autorsko kopiranje koje je savršeno prilagođeno metodički boljim kretanjima, od saopštenja za štampu do objavljivanja blogova i svega ostalog između.

Objavljeno

O JEZIČKOM KOLONIJALIZMU

Jezik koristimo gotovo nesvesno, osim kada unapred malo promislimo o onome što želimo da kažemo. Pošto ga učimo od majke, on nam služi i da se identifikujemo sa narodom kojem pripadamo. Danas je smislen govor svačija povlastica, dok je nekada bio privilegija uskog kruga obrazovanog plemstva i sveštenstva.

KAKO JE BILO NEKADA

U ne tako dalekoj prošlosti, svakodnevni govor je mogao biti i odraz starešinstva u porodici. Glava kuće slušala se pomno i ne daj bože da mu se upadalo u reč. Ili još gore negiralo ono što je pater familias imao da kaže. Mlađi su čekali na svoj red, žene uglavnom ćutale, a najmlađi bulaznili o koječemu.

Tako se uspostavljao red i pravac kretanja porodice, užljebljivanje u nivoe društvene piramide koji su se postepeno sužavali od dna prema vrhu. Posmatrano sa današnje tačke gledišta, liči na diktaturu povlašćenih u samom vrhu lanca ishrane.

Ali prevarićemo se ako se povedemo za tim utiskom. I pored neograničene vlasti onih koji stoluju na vrhu, bilo porodice, bilo države, samovolja nije bila dozvoljena. Čak je svaka odluka morala biti detaljno pretresena od strane veća najmudrijih. A nakon toga potvrđena kroz opštu saglasnost oko cilja delovanja. Tako se predupređivala anarhija ili bilo kakvo zastranjenje povedeno za novotarijama koje su mamile svojom egzotičnošću. Ionako je njihov šarm najviše ležao u nedovoljnoj ispitanosti svih mogućnosti, a samim tim i posledica trasiranja novih pravaca u svakodnevnom i kulturnom životu porodica, naroda.

DANAŠNJA VAVILONSKA POMETNJA

Naravno jezici su se menjali pri susretima predstavnika udaljenih, pa i komšijskih krajeva. Naročito ako strana reč koju bi čuli ne bi zapremala pojam koji je trebala da označi. Ako kod nas nisu rasle urme, onda nismo mogli ni da imamo domaće ime za to. Ako nismo upražnjavali određene običaje (pada mi na pamet sunećenje!) takođe nismo mogli ni da ih imenujemo.

Reč nosi u sebi smisao i koristimo je da obeležavamo stvari oko sebe. U Markesovom romanu Sto godina samoće, lik koji počinje da zaboravlja imena predmeta ne zna više ni da ih koristi i njegov svet se nepovratno sužava. Gubitak prevazilazi svoju lingvističku skučenost i raste do ontološke osakaćenosti.

Ako želite da potrete nečiji identitet i kolektivno sećanje – ukinite mu reč. Danas smo svedoci jedne pojave koja suptilno radi upravo to. Neselektivno usvajamo strane kovanice iz novogovora jer nam je tako lakše da obeležimo izvesnu pojavu.

LINGVISTIČKI KOLONIJALIZAM

Tako su se pojavile nove reči i u našem jeziku. S obzirom na to da današnjim svetom vladaju anglosaksonci, pojmove prepoznajemo i govorimo o njima tek kada ih oni krste, zarad neke svoje agende. Uzmimo npr. reč kao što je mansplaining. Pojam koji ona pokriva implicira patrijarhalni način gledanja na stvari koji pojave objašnjava sa muške tačke gledišta i ne dozvoljava nikakvu sumnju u objektivnost strane koja izlaže temu.

Nešto kao u drami Plinsko svetlo koju je 1938. napisao Patrick Hamilton. Muž obmanju je ženu i uverava je da ludi manipulišući gasnom svetiljkom čiji plamen krišom povećava ili smanjuje, tako da ona misli da se to dešava samo od sebe, tj. ne vidi pozadinu scene čija je žrtva.

Don’t gaslighting me je sintagma koja je nastala oslanjajući se na ovaj vid manipulacije i u širokoj je upotrebi na anglosaksonskom govornom području, što je sasvim u redu. Ali zamislite sada upotrebu ovog izraza u originalu kod nas. Nije li to rogobatno? Pri tom termin je neprevodiv na naš jezik tako da zadrži zvučnu jezičku konstrukciju i puno značenje onoga što se želi reći: Ne obmanjuj me!

Kao i whataboutism, kovanica koja se koristi za diskreditovanje sagovornika, više služi za napad ad hominem nego da bi tačno objasnila nešto. Na taj način ne samo da se uvode tuđice u maternji jezik već one imaju za cilj da nas podsvesno skrenu sa puta logičkog mišljenja. Služe nam više da se obračunavamo sa drugima nego da dođemo do konsenzusa oko neizbežnih pojava.

A kolonijalizam u bilo kom vidu upravo to i radi. Skreće nam pažnju sa bitnih stvari na nebitne i baca nam kosku oko koje ćemo da se gložimo dok nam gospodari neprimetno uzimaju malo po malo slobode (a bogami i teritorije!).

Na kraju se više i ne prepoznajemo.

 

Objavljeno

KAKO SAM ČITALA ANA IN SILAZI U DONJI SVET

Ako želite da vas ova knjiga momentalno uvuče u svoje, poput lavirinta organizovane hodnike, nemojte je čitati iz udobnosti kućne fotelje. Zbog njene konstruktivističke prirode, doživljaj napisanog se može potpunije postići ukoliko se prilikom konzumiranja ovog štiva čitalac izmesti iz sebi poznatog i intimnog okruženja. Značaj ovog dela biće lakše spoznati ako se kao podloga za razumevanje prostre nepatvoreni osećaj bačenosti u svet koji ne zavisi od nas, već upravo suprotno – mi zavisimo od njega.

JA ČITAM KNJIGU

Sledeći sopstvenu intuiciju, rođenu na pozadini dnevnog rasporeda obaveza, nađoh se sa ovom knjigom u svom elektronskom čitaču na trećem spratu klinike za ORL, Kliničkog centra u Beogradu. Već samo ovo mesto koje je stvoreno da leči naša čula opažaja, nosilo je sa sobom neskrivenu simboliku. Osim toga, zaputih se tamo u proleće, u vreme kada se životni ciklus ovoga sveta i svih njegovih stanovnika (biljaka, životinja i drugih organizama) obnavlja. Kao i moja alergija, zvanično na iritantne polenske čestice u vazduhu, a po mom amaterskom mišljenju i na sve što u svetu ne razumem, pa samim tim ne mogu ni da prihvatim bez posredstva dobro formulisane mitologije koja priča priču.
Vreme, mesto i medij za čitanje sam potrefila i ne znajući da se u knjizi radi o modernoj reinterpretaciji jednog od najstarijih mitova ljudskog roda čija je junakinja Inana, sumerska boginja ljubavi i rata, koja silazi u podzemni svet. Autorka kaže da je to najstariji od poznatih mitoloških narativa o bogu koji redovno umire, ali se posle nekog vremena vraća u život. S obzirom da sve otežanije dišem zbog problema koji me je ovde i doveo, lako mogu da razumem glavnu ideju ovog dela.
Ana In (Inana) sišla je u donji svet da bi srela svoju sestru Ereškigal, vladarku podzemnog sveta, po mom skromnom mišljenju – u pokušaju da svet učini celovitim. Pre silaska upućuje svoju poslanicu Ninšubur (Ninu Šubur) da traži pomoć od bogova otaca ako se odatle ne vrati za tri dana. Inana usput prolazi kroz sedam kapija na kojima ostavlja svoje božanske atribute i potpuno naga staje pred svoju sestru, vladarku mrtvih, Ereškigal. Neti, podzemni čuvar kapije je pušta da uđe smekšan njenim molbama. Inana pokušava da svrgne sestru sa trona, za šta biva kažnjena smrću. Posle tri dana čekanja, Ninšubur udara u kuknjavu i kreće put bogova za pomoć.
Bogovi je isprva odbijaju krajnje neljubazno, da bi na kraju ipak pomogao bog Enki, uz posredstvo Enheduane, ćerke kralja Sargona i pazite sad! – „prve svetske autorke“ koja je napisala uzbudljive poeme Himna Inani, Inana i Ehib i Vladičica najvećeg srca. Ova poslednja poema je prvo imenom potpisano književno delo u istoriji ljudske civilizacije. Prvi put u književnosti čuje se glas jedinke. Itd, itd, ovo je najkraće što mogu da opišem a da ne zapetljam nepotrebno, jer priča ima mnogo slojeva i nosi kompleksna značenja…
„Priča o silasku u podzemni svet, priča o smrti i vaskrsenju, to je misterijski mit. U njemu je tajna koju razum uzalud proniče. Pa ipak, saznati za nju je mogućno, a to povlači oslobađanje od straha od smrti (i postizanje besmrtnosti). Pronicanje te velike, najveće religijske tajne, odigrava se zahvaljujući inicijaciji.“ – tako kaže autorka knjige Olga Tokarčuk.

KNJIGA ČITA MENE

A evo šta ja kažem: kao individualni čitalac, morala sam u oslobođenoj mašti da pratim u stopu sve likove ove priče. Tako sam, pošto sam sišla u donji svet (koji se u mom slučaju odnosi na sopstvenu bolesnu unutrašnjost) da se povežem sa sestrom (svojim negativom), nisam više mogla da izađem (tj. da budem zdrava kao pre), te sam glatko uskočila u ulogu Nine Šubur i krenula po pomoć kod belih otaca bogova. U malo perverznom redosledu, svog Netija sam srela na šalteru ove medicinske ustanove u liku sestre koja me je skrozirala pogledom i u kompjuter (tu vrhovnu evidenciju) upisala sve podatke koji za birokratiju čine moju ličnost, tj. skinula me golu.
Zatim naravno sledi tri dana čekanja na prijem i spas. Hodnik potmulo odjekuje zaposednut zlim duhovima bolesnih koji se najpre oglašavaju očajnim jaucima i plačem. U međuvremenu belom bogu ocu stižu ponude sa raznih strana iz molećivih ruku sapatnika, a u vidu poklon kesa sa viskijem i kafom, dok ja sa elektronskim čitačem na razvaljenoj stolici u neposrednoj blizini podjednako razvaljenog toaleta, nastavljam da u nozdrvama gajim gljive, polipe i ostalu mahovinu koja buja na mračnim i vlažnim mestima.
Konačno dolazi mojih pet minuta i raspevana sestra (Enheduana) me uvodi u specijalističke odaje gde me izbode na nekoliko mesta da bi utvrdila da sam alergična na korov. Setim se svog profesora cvećarstva na Pejzažnoj arhitekturi koji je govorio kako je korov sve ono što nismo posadili. Beli bog otac u međuvremenu telefonira svojim podređenima i ugovara operaciju koja će se izvršiti preko reda i nigde neće biti zavedena. Potom mi prepisuje lek u vidu spreja čiji će aerosol mojim disajnim organima doneti olakšanje poput onih muva što se roje oko glave mrtve Inane, a koje joj je poslao u pomoć da je ožive. Odlazim sa višestrukim olakšanjem i na putu široko zaobilazim psihijatrijski deo klinike.
Još par reči autorke: „Najneobičniju, paradoksalnu i zabavnu definiciju mita koju znam formulisao je Karol Kerenji: Mit je božanska epifanija u kontrolnom centru za jezik čovekovog mozga. Može se reći da je mit realan na istom principu prema kojem realan znači vidljiv. Dok god bogove pratimo na njihovim putovanjima, u pustolovinama, preobražajima, u njihovim kreacijama i apokalipsama – dotle oni postoje. Kao što postoji Inana.“
Eto tako je protekla moja avantura sa Anom In, In Anom.
Objavljeno

ZAMAK UKRŠTENIH SUDBINA – Italo Kalvino

Zamak ukrštenih sudbina

„Zamak ukrštenih sudbina“ je uslovno rečeno zbirka priča jer se sve nadovezuju se jedna na drugu, pa može ličiti i na roman, ili pre na novelu. Knjiga je podeljena na dva dela, pod nazivima Zamak ukrštenih sudbina i Krčma ukrštenih sudbina. Planiran je bio i treći deo koji bi se zvao Motel ukrštenih sudbina, ali kako sam pisac kaže – nije odmakao daleko od oblikovanja osnovne ideje jer se jednostavno iscrpeo, kako svoje teorijsko, tako i izražajno bavljenje tim eksperimentom.

Prvi tekst, Zamak ukrštenih sudbina inspirisan je špilom tarot karata koje je, sredinom XV veka minijaturama oslikao Bonifacio Bembo za vojvode od Milana. Drugi tekst, Krčma ukrštenih sudbina, komponovana je pomoću špila tarot karata koji se danas najčešće sreće, a to je Marseljski tarot. Samu ideju da koristi tarot karte kao pripovedačku kombinatoriku dobio je godinama pre nego što će objaviti ovu knjigu. Silno vreme posvetio je proučavanju tuđih napisa o pripovedanju pomoću karata i jeziku simbola, što su prvi analizirali M.I. Lekomčeva i B.A. Uspenski ( „Gatanje kartama kao semiotički sistem“), kao i B.F. Jegorov („Najjednostavniji semiotički sistemi i tipologija književnih zapleta“).

Ipak, sam pisac kaže da se nije mnogo oslanjao na metodološki doprinos ovih istraživanja. Od njih je prihvatio ideju da značenje svake pojedinačne karte zavisi od mesta na kome se ona nalazi u nizu karata koje joj prethode ili slede. Pročitavši sve te „materijale“, pisac ih odbacuje i pušta mašti na volju oslanjajući se na lične sugestije i asocijacije, pokušavajući da ih tumači na osnovu zamišljene ikonografije.

Asocijacije koje su mu se rađale stvarale su niz scena piktografske priče, ali nikako mu nije polazilo za rukom da karte poređa u niz koji bi sadržavao mnoštvo priča. Bio je prinuđen da stalno menja pravila igre, opštu strukturu, pripovedačka rešenja, jednom rečju – kombinatorika se otimala. Potom je shvatio da je svet sa minijatura iz petnaestog veka sasvim drugačiji od onoga koji se vidi na popularnom marseljskom tarotu. Ali ne toliko zbog toga što su neke arkane drugačije naslikane, pa su iz korena menjale priču na koju se odnose, koliko stoga što su ove priče pretpostavljale drugačiji senzibilitet i jezik.

Zatim je pokušao, referišući na Besnog Orlanda na šta su ga vizuelno podsećale, da pomoću viskontskih tarot karata sastavi nizove inspirisane ovim Ariostovim epom. Tako mu je bilo lakše da sagradi svoj „magični kvadrat“ i osnovne priče koje se u njemu ukrštaju. Potom je samo pustio da se oblikuju ostale međusobno ukrštene priče, pa je dobio neku vrstu ukrštenice, sačinjene od slika umesto od reči, čiji se svaki red mogao čitati u oba smera. Za nedelju dana završio je Zamak ukrštenih sudbina.

Krčma ukrštenih sudbina

Priče su naišle na dobar prijem i to ga je ohrabrilo da zaviri u Krčmu i pokuša da je pridruži zamku. Misleći da će ovaj poduhvat lakše ići jer su marseljske karte popularnije, pa stoga imaju i mnoštvo pripovedačkih sugestija, iznenadio se kada je shvatio da mu ne polazi za rukom da sagradi okosnicu za ukrštene priče. Nikako nije uspevao da ih uklopi u jedinstvenu šemu, priča se stalno komplikovala, negirajući druge kojih nije želeo da se odrekne.

Tako je provodio dane i dane mučeći se i gubeći se u šemama i konstrukcijama koje nisu bile izvodljive. Sve više su se umnožavale prinude i prepreke o kojima je morao da vodi računa. Kada je pokušao da preradi stranice s kojima se već srodilo mnoštvo literarnih aluzija, one su počele da se opiru i blokiraju ga. Vraćajući se godinama u ovaj lavirint koji ga je iscrpljivao, počeo je da se pita da nije poludeo. Da nije potpao pod zlokobni uticaj ovih tajanstvenih slika koje ne dopuštaju da se njima nekažnjeno poigrava?

Odlučio je da odustane. Prošlo je prilično vremena a da o tome uopšte više nije razmišljao. Onda bi mu odjednom sinula ideja da tome pristupi na drugi, jednostavniji, brži način, prepravljao je šeme, budio se noću da brzo označi neku konačnu ispravku, ponovo legao s osećanjem olakšanja što je našao savršenu formulu, da bi ujutru, čim bi se probudio, sve pocepao.

„Krčma ukrštenih sudbina“ plod je tegobnog rađanja. Odlučio je da objavi Krčmu prevashodno da bi je se oslobodio. Tek kada bude odštampana, pisac će jednom zauvek (nada se) biti daleko od nje.

Kada čitamo ovu knjigu čini nam se da je pisac vrlo lako izgradio strukturu oslanjajući se isključivo na svoju maštu. Međutim mnogo uloženog rada i vremena dovelo je prvobitnu ideju do savršenstva. I tu se očituje koliko je zanat bitan, kao i da bez znoja i ceđenja mozga nema prave vanvremene i svevremene priče. Ovaj tekst se u velikoj meri oslanja na piščevo svedočenje o tome kako je knjiga nastala. Njegov pogled u ogledalo omogućuje nam da prozremo šta se sve krije iza fasade, kao i da se sami suočimo sa sopstvenom istrajnošću i poštenjem pred belim papirom.

 

 

Objavljeno

Kako mi je Kindl promenio život

Prema knjigama od papira gajim nedvosmisleno obožavanje od onog pradavnog trenutka kada sam naučila da slova sričem u reči. Pozajmljivanje knjige iz biblioteke ili kupovina u knjižari su postupci koje nose određeni polusakralni rituali. Svoj prvi bibliofilski identitet ukrala sam od „miša iz biblioteke“ (topo di biblioteca). Kod nas postoji izreka „siromašan kao crkveni miš“. U svom detinjem umu ja sam iskonstruisala da je biblioteka za one siromašne čitaoce koji ne mogu da kupe sve knjige koje bi želeli da pročitaju.

Miš iz biblioteke

Tako sam u biblioteke uvek ulazila kao u posvećene hramove čijem postojanju možemo da zahvalimo što se granica između razumnih ljudi i životinja jasnije vidi. Pored toga, u knjigama sam mogla da nađem većinu odgovora na pitanja koja u mojoj okolini niko sebi nije ni postavljao. Zamišljala sam da sam neki poseban špijun znanja koji će tek dobiti priliku da svojim neizmernim znanjem pomogne svojoj zemlji u odsudnom trenutku.

Svaki ulazak u biblioteku počinjao je osluškivanjem one specifične tišine u kojoj sam jasno mogla da čujem da li me neka knjiga posebno doziva. Ukoliko bi mi se obratila, skoro neprimetnim šuškanjem listova u rukama (ipak su napravljene od drveća), prelepom naslovnom stranom ili stilski doteranom rečenicom, naš spoj bi se ozvaničio udarom bibliotekarkinog štambilja na moju člansku kartu.

Miris koji je odašiljao papirus natopljen olovom, zajedno sa hodnicima od drvenih polica u kojima žive (verovatno isto tako načitani) crvi, momentalno bi me transponovao iz sopstvenog života skučenih mogućnosti u jedan kokordinatni sistem sačinjen od više ravni. U njima vladaju neki drugi zakoni fizike. Malo je reći da je ta katedrala činila moje jedino i najsnažnije uporište u životu koji je tek počinjao. Sam nije ničim nagoveštavao u kom će pravcu ići.

Miš iz elektronske biblioteke

Poput najfanatičnijeg pušača zaklinjala sam se da je papirna knjiga moja karta za nebesko pozorište. Po cenu smrti nikada je ne bih zamenila za doživotnu pretplatu na digitalnu ložu. Elektronski svet je dehumanizovan i čvrsto odlučujem da od njega uzimam samo ono što ne mogu da izbegnem.

A onda na poklon od prijatelja koji me dobro poznaje dobijam elektronski čitač Kindl. Skeptično ga prevrćem u rukama sećajući se kako me je zamaralo čitanje na kompjuteru. Prilazim mu oprezno i skoro u rukavicama ispitujem performanse ove tada elitne igračke. Odlučujem da mu dam šansu makar da se uverim da za svoju antipatiju imam jake razloge.

I kao ljubavnik od koga ništa ne očekuješ, čitačka naprava počinje da otkriva svoje najbolje osobine, postepeno i u skladu sa mojom zainteresovanošću da saznam sve njegove tajne. Perverzno, ali nema naslovne strane! To je prvo što zaključujem. Ali zato ima najkorisnije pozadinsko svetlo ekrana te mi oči prosto klize preko teksta sa minimalnim angažovanjem i maksimalnom izdržljivošću. Naprava kao stvorena za maratonce čitanja!

Pametna knjiga

Sad kad sam već tu, na digitalnom polju, slutim da ću tu i ostati. Bacam kotvu svoje dobre volje i ankerišem plovilo da mi uvek bude pri ruci. Pretresam komande i polako shvatam da ovo nije samo knjiga, već ceo sistem za razumevanje pročitanog u malom. Pošto je čitač povezan sa internetom u svakom trenutku, jednostavnim dodirom bilo koje reči softver me vodi na mrežu. Sad mogu da proverim značenje izraza koji ne razumem, nudeći mi i primer konteksta u kom se obično koristi.

Znači, ne moram da sedim okružena drugim knjigama da bih razumela onu koju upravo čitam. Ne moram ni da menjam naočare jer mi Kindl daje opciju da slova povećavam ili smanjujem, kao na  telefonu. Zatim listanje knjige i samo držanje iste u rukama više nije zadatak koji angažuje obe ruke. Može da se podesi panoramski pogled pa se uređaj postavi u horizontalu i nasloni na svoju zaštitnu koricu (masku). Tako se Kindl vozi bez ruku, kao bajs.

To dalje znači da ne moram knjigu više da naslanjam na veknu hleba da bih čitala dok ručam, što je često rezultiralo raspršivanjem masnih mrlja od čorbe po sakralnim napisima. To je knjizi pre davalo izgled kafanskog menija nego predmeta u kome je pohranjeno znanje ovoga sveta.

Digitalno sećanje

Kindl je uvek sa mnom. Volim ga i zovem ga Fifi. Njegov ogroman kapacitet za skladištenje podataka omogućio mi je da skoro celu biblioteku smestim u to parče elektronike. S obzirom na zaista lako skidanje odgovarajućih formata ja više ne idem ka knjigama – one dolaze meni. Mogu da čitam i bez lampe i iznenada utonem u san – i on će se uskoro sam isključiti.

Ako naiđem na zanimljiv pasus ili rečenicu, vrlo lako i jednostavno to mogu da prosledim na društvene mreže. Pošto čitam i na engleskom, kao što verujem da radi većina ozbiljnih čitalaca, ne predstavlja  mi problem da u njega napakujem gomilu tekstova koju su mi uvek pri ruci.

I na kraju priznajem da nisu sva tehnološka dostignuća tek puka igra maštovitih programera. Igra koja svoje krajnje ishodište ima u maksimalnoj zaradi putem prodaje gadžeta za koje smatramo da ih moramo imati.

Moj Fifi, koji me prati u stopu poput vernog psa, imao se rašta i roditi!

 

 

 

Objavljeno

Preporuka za čitanje u duge zimske dane

Tomas Man

ISPOVESTI VARALICE FELIKSA KRULA

Ovakvi se romani više ne pišu. Pa se stoga i ne čitaju. Zato mi je posebno zadovoljstvo, ali i važna obaveza, da sa korica ove knjige skinem prašinu i oslobodim njene stranice natopljene najfinijim spisateljskim umećem od nepravedne tame zaborava.

Roman je autor pisao decenijama i, poslužiću se paradoksom – na kraju ga ipak nije završio. To nikako ne znači da osnovna ideja ovog dela nije jasno uobličena. Zamišljen kao autobiografija jednog pustolova ima malo elemenata pikarskog romana, koji će se otkriti čitaocu ukoliko svoje simpatije nedvosmisleno veže za mladića čije su se egzistencijalne bravure, zahvaljujući njegovoj srećnoj nadarenosti, graničile sa umetničkim preživljavanjem.

Napravivši od svoje oku ugodne pojave virtuoza dopadanja, Feliks Krul, junak ovog obimnog i ništa manje interesantnog romana, pomerao je granice mogućeg večito igrajući na ivici moralnog šesnaesterca. Iako je pisan tokom XX veka, ličnost sama je prototip junaka našeg vremena, ne toliko po ljupkom stilu kojim izvodi svoje šarmantne male i velike predstave, koliko zbog motiva koji ga nagone na takvo lepršavo delovanje.

Svi u nekom kutku glave nosimo zavodljivu ideju o tome da ako smo talentovani kao što mislimo da jesmo, onda ovozemaljska pravila za nas ne važe. Ali nemamo hrabrosti da tu ideju i iznesemo na svetlost dana i prikažemo se volu kao Jupiter. Feliks Krul ne pati od ovog nedostatka i dosledan je u sprovođenju svoje „misije“. Oslanjajući se na svoja izoštrena čula i do krajnosti razvijene empatije, što svaki manipulator neizostavno poseduje, ovaj atletski građen plavooki blondin nepogrešivo oseća šta njegov sagovornik želi da čuje, te ga time i časti i neprimetno osvaja prednost na komplikovanom poligonu zvanom život.

Čitalac je hipnotisan i ni najmanje mu ne zamera u suštini egoistične motive, jer je ovaj mladić osetljivog srca retko koga ostavio nezadovoljenog. Moglo bi se reći da su njegove transakcije poštene jer svojim napola artističkim delovanjem oplemenjuje emocionalnu valutu kojom se trguje. Srećni smo što pobuđujemo interesovanje takve osobe i na nas pada jedan mali trun plemenitosti svaki put kad nam se obrati.

Iza ove pitke radnje kriju se slojevi najfinijih opservacija na različite teme koje umetnost i literatura obrađuju ne bi li duhu čitaoca osvetlili put. Čitajući, zaboravićete da čitate i uhvatićete sebe u dijalogu, čas sa piscem, čas sa neobičnim junakom ove knjige ispisane probranim rečima koje oplemenjuju dušu.

Nije potrebno opisivati radnju jer je ona u odnosu sa značenjem koje sa sobom nosi kao tehnički nacrt izuzetno komplikovane i sadržajne mašine. Ali je potrebno istaći majstorski stil Tomasa Mana koji je u odnosu na načine kojima se moderna literatura izražava isto što i stilski nameštaj u odnosu na Ikeine proizvode.

Dva su za mene velikana stila, a to su Tomas Man i Žoze Saramago. Zamišljam njihov dijalog u mekanim prevojima oblaka (gde se možda sada nalaze) i čujem najfiniju muziku koju reči mogu da istkaju. Mojoj sreći nema kraja…

Objavljeno

ČEMU SLUŽI KNJIGA BEZ SLIKA

„Čemu služi knjiga“, pitala je Alisa u „Alisinim avanturama u zemlji čuda“ Luisa Kerola, „bez slika i razgovora?“ To je izjava sa kojom bi se složili milioni korisnika Instagrama koji koriste oznaku #bookstagram. Ali Alisa se poziva na ilustracije i dijalog unutar knjige, dok „knjigogrameri“ prave vešto komponovane fotografije same knjige. Bookstagrameri pretvaraju knjige u estetske objekte same po sebi.

Instagram je društvena mreža za deljenje slika. Korisnici označavaju svoje slike haštagovima, omogućavajući drugim korisnicima da traže različite slike. Oznaka #bookstagram je moderan fenomen, bukvalno sudi knjige po koricama. „Koja je korist od knjige“, ​​mogu pitati Bookstagrameri, „ako ne možete da je fotografišete i podelite na Instagramu?“

Kako je sve počelo

Ilustrovane korice za knjige i zaštitni omoti su relativno skorašnja pojava u istoriji knjige. Sve do 19. veka korice knjiga su služile praktičnoj svrsi zaštite knjige, odnosno obezbeđivanja prostora za reklame.

Sve do kontroverznih naslovnih ilustracija Obrija Berdslija za Žutu knjigu 1894. godine, knjige su počele redovno da sadrže slike na svojim omotima.

Žuta knjiga je fascinantan slučaj u dizajnu knjiga jer se namerno želelo da ljudi sude o njoj po koricama. Pored Berdslijevih ilustracija, Žuta knjiga (prikladno) imala je žute korice. Berdsli je želeo da se knjiga poveže sa skandaloznim francuskim romanima tog vremena, koji su bili poznati po tome što su bili „žuti” zbog žutog omota u koji su stavljeni da bi upozorili kupce na njihov sadržaj.

To nam pokazuje da ne samo da možemo suditi o knjizi po koricama, već možemo suditi i o čoveku po koricama knjige koju je navodno čitao.

Pa da li je dobra ideja staviti svoju sliku na korice knjige?

Ovo zavisi od mnogih faktora. Dobra je ideja, i skoro obavezna, da koristite svoju sliku na naslovnoj strani ako ste poznata superzvezda. Mnogi autori misle da će ih stavljanje sopstvene slike na naslovnicu  učiniti poznatim. Ovo nije obavezno tako. Osim ako niste dobro poznati u medijima, kupci u knjižarama neće prihvatiti vašu knjigu na kojoj se nalazite na naslovnoj strani. Međutim, ako prodajete isključivo usku nišu u kojoj ste dobro poznati, ili je vaša namera da počnete da se brendirate na određenom tržištu, vaša fotografija na prednjoj korici može biti prednost.

Ako ste VI proizvod, onda se vaša slika apsolutno može koristiti na prednjoj korici. Ako  vaša knjiga nije fikcija i poznati ste stručnjak u svojoj oblasti (kupci bi prepoznali vaše lice), onda se vaša slika može koristiti na zadnjoj korici, zajedno sa biografijom. Inače, vaša slika i biografija spadaju u zadnji deo knjige.

Kako to izgleda na policama knjižara?

Brzi pogled na police u knjižarama pokazuje da izdavači pokušavaju da naglase jedinstvene aspekte fizičke knjige: tvrdi povezi klasika su utisnuti prelepim ukrasnim šarama i tipografijom, dok savremena beletristika sada rado koristi slike i stilove preuzete iz istorije vizuelne umetnosti. Zbog toga je #bookstagram toliko kulturno značajan: koristi digitalni medij da proslavi samu materijalnu supstancu same knjige.

Na kraju, odgovor je: “Zavisi!” Ali češće je odgovor: “Ne.” Dobro razmislite o svom tržištu i brendiranju pre nego što odlučite da stavite svoju fotografiju na korice knjige.

 

Objavljeno

Avetinjski pisac

Poštovani Gospodine Pišče,

Uzimam slobodu da Vam se obratim sa velikim poštovanjem, koje sam postepeno sticao, pomno iščitavajući sva Vaša dela. Pokušao sam da Vas upoznam preko reči koje ste odabrali da zapisujete, sledeći unutrašnju logiku svetova koje ste, na moju radost, neštedimice stvarali. Jednim sam budnim okom pratio radnje Vaših maštovitih serijala, a drugim kopao po praznini između redova, ne bih li bar naslutio o kakvom se čoveku radi.
Pitao sam se, i još uvek ne mogu da dokonam, kakvoj slojevitoj strukturi pripada Vaša unutrašnja priroda, osim da se, bez sumnje, radi o biću raznovrsnog emocionalnog bogatstva. Osim toga, ne mogu a da se, sa ushićenošću jednog deteta, ne divim istrajnosti kojom vodite svoje pero u galop po beskrajnim belim stepama onih listova na koje se drveće na kraju svede, bez obzira na aktuelno godišnje doba. Kao da spisateljski zanat zahteva jednu večnu jesen ubiranja zrelih plodova, koja bi potom svoj obnoviteljski ciklus započela lelujanjem opalog lišća.
Kao što možda slutite, prateći ovaj uvod, ni meni ne nedostaje osećaja za poetsko, i moje srce povremeno zavibrira na toj povlašćenoj frekvenciji. Oči mi hvataju one tople senke boja, rastopljene u letnjem sfumatu, a duša je u stanju da shvati tanane nijanse koje stvaraju razlike između punoće privida i privida punoće, dva pola između kojih lebdi svaka samoobmana, tako svojstvena čoveku.
Ali to što sam u stanju da doživim nešto tako neuhvatljivo, kao što i sami znate, nije preduslov veštine kojom bih uspešno zalepio reč na papir. U mojoj neveštoj izvedbi to najviše liči na pribadanje insekta čiodom na ploču; reč mi posle sletanja na papir naprosto umre, i mogu samo da joj posmatram prosuta creva lupom, dok se ne osuše i postanu prah.
Upravo je to razlog zbog koga sam se najzad osmelio da Vam pišem. Mene život nije štedeo, ali sam se uvek grčevito držao borbe kao odgovora na sve nedaće. Tako sam i postigao sve što sam sebi zacrtao, vinuvši se iz kaljuge jednog neperspektivnog porekla obeleženog siromaštvom, i duha i materije. Prvo sam otkrio u sebi velika očekivanja, a onda sam ih i ispunio. Mogao bih za sebe da kažem da sam čovek zadovoljan postignutim, i slika bi bila savršena, da nije jedne malenkosti, tanke pukotine kroz koju mi zadovoljstvo sporo ali sigurno otiče. Naime, voleo bih da detalje svog života pretočim u književno delo dostojno svetske literature, jer moj život to zavređuje, a i sama literatura bi se tim činom oplemenila.
Postoji samo taj jedan problem, ne znam u koje to sfere ispari sva ona autentičnost koja pripada događajima, na putu od moje glave do papira. Ne bih stigao ovako daleko u životu da nisam u stanju da uočim svoja ograničenja, u ovom slučaju u pogledu metoda, ili stila, ili kako god da se zove ta veština kojom nedovoljno vladam.
Već slutite, moja molba se odnosi na Vašu spremnost da, pošto se upoznate sa materijalom koji Vam u prilogu šaljem, pokušate da ga u moje ime uobličite i učinite poželjnim i pogodnim za čitanje širokoj publici. Nudim vam priliku da ukrstimo magiju kojom vi raspolažete, i sredstva koja su meni na raspolaganju, a koja nisu mala, i da zajedničkim snagama stvorimo čedo koje bi nam obojici bilo na ponos i diku.
Željno čekam Vaš odgovor i, poput kockara sa samo jednim preostalim žetonom, uzdam se u proviđenje i Vašu dobru volju.
S velikim poštovanjem,
Gospodin Vaš Čitalac
***

Dragi Gospodine Čitaoče,

Vaše me je pismo, moram priznati, prilično zateklo. Svojom ste me ponudom stavili u poziciju o kojoj nikada nisam razmišljao. Pa dobro, možda sam se tu i tamo bavio sličnom idejom u vreme kada sam bio mlad i gladan pisac, iscrpljen nepriznatošću i teškim počecima svojstvenim svim velikim poduhvatima. Tada bi me ophrvale halucinantne misli o bogatom meceni koji me pokroviteljski sklanja sa ulice i, nakon raznovrsnog obroka upućuje u tajne tog drevnog odnosa naizmenične subordinacije.
Ali to je sada daleka prošlost koja mi, kada je se spomnim, rađa duboku nelagodu, jer, da budem iskren, nisam siguran kako bih postupio da se takva situacija postvarila. Ostaću sam sebi večita tajna, nikada neću doznati da li bih bio dovoljno jak da ne pokleknem pred zahtevima stomaka, i prinesem svoj dar na oltar zlatnom žrecu.
Sada smatram da je svaki takav odnos duboko nepravedan prema najmanje jednoj zainteresovanoj strani. Ne sumnjam ni najmanje da je vaša biografija zaslužila da je na svetlost dana iznese jedan rolerkoster reči ogrnutih smislom koji je, pre svega vama prirođen. Upravo ovo zapažanje će iskopati dubok šanac oko zamka vaše sudbine, i učiniti problem spajanja moje tehnike i vaše životnosti nepremostivim.
Ako bismo prekršili sve zakonitosti po kojima se uspešno piše, jedna bi se ipak otela tom pokušaju kidnapovanja, i bežeći koliko je noge nose, preživela torturu. A to je pravilo po kome da bi ispravno pisao prvenstveno treba ispravno da misliš. Dakle, spajati dela koja su jednog čoveka stvorila, sa mislima nepoznatog čoveka, znači iznova stvarati golema od vode i blata, a potom mu udahnuti jedan život koji mu nipošto neće služiti na čast. Bojim se da bih, u žaru sopstvene kreacije, pao u iskušenje da vaš život obojim onim spektrom boja koje vaše unutrašnje oko nije u stanju da sagleda. I ne bi bilo iznenađenje da se, sledeći zakon relativiteta i energiju stvaranja koja nastaje kada se umnože masa ideje i ubrzanje misli, osećaji koji su generativno bili vaši, pretoče u imaginarna dela junaka koga ću stvoriti potkovan željom da opišem nešto što se nikada nije desilo.
Zato je, sa moje tačke gledišta, ovaj poduhvat jednostavno neizvodljiv. Zato što ste vi preduzimač, a moja malenkost je prokleti pisac, i radi uobičajenog funkcionisanja ove stvarnosti koja nam je data, neophodno je da naša polja delovanja ostanu zauvek razdvojena kao ulje i voda. Taj rascep ne umanjuje potrebu za postojanjem takvih jedinki kao što ste vi, a takođe ne utiče negativno na pojave meni srodnih duša, zaogrnutih plaštom fantastičnih ideja.
Zahvaljujem vam se na ukazanom poverenju, i u prilogu vam vraćam stranice vašeg života, sa željom da ih još dugo ispisujete svojim svrsishodnim delovanjem.
Srdačno vaš,
Gospodin Pisac
Objavljeno

Kako napisati i objaviti svoju knjigu?

Da bi nešto uradili kako treba, pre toga treba da uradimo nešto drugo. Tako je i sa ovim pitanjem. Da bi odgovorili na njega, pre toga treba da odgovorimo na pitanje zašto uopšte pisati? Pogotovo sad kad svako ko ume da drži olovku piše.

Zašto pisati?

Pre svega da bi smo pokazali sebi i drugima da, osim što smo pismeni imamo šta i da kažemo. Pored toga, ako u vama čuči pisac, tj. imate iskustvo koje želite da podelite sa drugima, biće vam teško ako to ne izbacite iz sebe.

Često se dešava da u sebi nosimo zanimljive priče, iako mislimo da je to što smo prošli i doživeli uobičajena stvar kod svih. Uzimamo ta iskustva zdravo za gotovo i pitamo se kome to uopšte treba. Pri tom smetnemo sa uma da je naš talenat nekom drugom lekcija koju je spreman i da plati.

Reči oduvek nekontrolisano iskaču iz vaše glave na papir, i sada, posle toliko godina rada i brušenja talenta, odlučite da ih kontrolišete tako što ćete ih pretvoriti u knjigu.

Ako uđeš kajaćeš se, ako ne uđeš kajaćeš se!

Ono na šta ćete prvo naići spustiće vas na zemlju – većina izdavača će vas odbiti. Jer koliko god vaša knjiga bila dobra, njena je sudbina neizvesna. Ipak, neizdavanje knjige ne dolazi u obzir. Morate biti uporni. Svoj rukopis ste poslali izdavačima koji su vas ili odbili, ili nisu ni odgovorili. Prijavili ste se na nekoliko konkursa na kojima su pobedile bolje knjige. Ali i dalje mislite da vaša knjiga zaslužuje da bude objavljena. Naravno i da će jednom kad je odštampate, pronaći put do svoje publike.

Tada odlučite da objavite knjigu o svom trošku. Za početak, dobro je da ga pročita jedna objektivna glava, po mogućstvu urednička. Ona će uraditi redakturu teksta, formirati poglavlja, izdvojiti pasuse, skrenuti nam pažnju na „rupe“ u radnji. Potom rukopis mora na lekturu pa u prelom.

Kako do prve knjige?

Put do vaše prve knjige pratiće saveti da je bolje da potražite neki „normalan“ posao jer se pisanje ne isplati. Utešićete se time da nikada niste ni bili normalni, pa ćete te reči doživeti kao izazov. Jer danas je pored talenta koji je svakako najbitniji, autoru potrebno i ono što mu ranije možda nije trebalo ili što je za njega radio sam izdavač. Pri tome se misli na lično angažovanje autora, njegovu viziju, fokus, i na kraju, strpljenje i rad.

Mnogi autori su shvatili da im je dosta lakše da objave knjigu u autorskom izdanju, nego da čekaju nekog izdavača da prepozna njihov rad i talenat. Zahvaljujući internetu možemo da svoju robu u najkraćem mogućem vremenu plasiramo na tržište i krajnjem čitaocu. Knjiga koja nema „pravog“ izdavača ne vredi manje. Svako ima pravo da se oproba kao autor i vidi kako njegov rad deluje na druge i ima li on u pisanju svoju budućnost.

Nove tehnologije mnogima daju priliku da objave svoju knjigu. Danas svako ko je dovoljno kreativan, uporan i talentovan za pisanje može da skrati put do svoje knjige. Na taj način prvenstveno kontroliše put svoje knjige do čitalaca, ali i naknadu za sopstvenu kreativnost.

Ona strana reč marketing

Pisac koji o svom trošku objavljuje knjigu treba da bude talentovan, kreativan, originalan i prepoznatljiv. Osim toga treba da bude pomalo i sam svoj menadžer, poslovan i organizovan, jer je knjiga velikim delom i biznis.

Ako želite da ona dođe do što većeg broja ljudi morate biti proaktivni. Važno je da budete prisutni na društvenim mrežama,  zgodan tizer najave nove knjige stvara interes, a ako zamolite i svoje pratioce da podele informaciju, dospećete do velikog broja ljudi.

Današnje tržište zahteva multidisciplinarna znanja i veštine iza čega neosporno stoji veliki rad. To je zapravo to – ako vi ne verujete u svoje delo, neće ni drugi. Zato treba gurati sebe kao lični brend prepoznatljivog autora iza kojeg stoji nesporno kvalitetno delo i puno učenja i istraživanja.

Originalnost sadržaja, ali i pristupa promociji sebe i svog dela, igraju veliku ulogu u stvaranju sopstvenog brenda. Publiku autor može da privuče sam, doduše ne preko noći. Ali kad se put do nje jednom čvrsto utaba, teško da će spremnost ili nespremnost izdavača imati ikakav uticaj.

 

 

 

Objavljeno

Porođajne muke jedne knjige

Upozoravamo čitaoce sa slabijim srcem da sadržaj koji sledi može biti potresan! Sad se sigurno pitate šta može biti tako uznemirujuće kada je u pitanju životni proces jedne knjige? Pa to što je mogla i da ne postoji! Ova koja nam je otvorila svoje srce je bila upravo u takvoj opasnosti. Poslušajmo šta ima da nam kaže.

Prenatalno stanje

„Ovim putem želim da se obratim svim autorima. Nakon preživljenih strahota u svom dugom nezvaničnom postojanju, shvatila sam da i mi knjige moramo da dignemo svoj glas. Protiv zanemarivanja i neizvesne sudbine. Jer tu nam samo naši roditelji pisci mogu pomoći!

Na samom početku svog života, dok sam bila tek ideja, radovala sam se svakom susretu sa svojim autorom. On mi je činio lepe stvari, pružao oslonac i hranu od koje sam rasla i disala. Postojao je prećutan dogovor između nas da ću mu svu tu pažnju stostruko vratiti. Jednog dana kad sednem u izlog knjižare.

Tako smo rasli zajedno i planirali sopstvenu budućnost. Kako je vreme prolazilo ja sam bila sve radosnija. Ali, primetila sam po sve povučenijem držanju svog roditelja da njemu nisu sve koze na broju, kako bi to vi ljudi rekli.

Misli jednog fetusa

Umesto da i on bude sve veseliji, tmurni oblaci su se u sve većem broju nadvijali nad njegovu pametnu i maštovitu glavu. Jednoga dana, kada se takva napetost više nije mogla tolerisati, jer je počela da utiče i na moj kvalitet, rešila sam se za direktan pristup.

Blago sam ga pogledala svojim crnim očima i upitala u čemu je problem. On je samo spustio glavu i počeo tiho da plače.Na moje insistiranje, sabrao se i poverio mi svoj najveći strah. Šta da radimo kada me napiše do kraja? Kako da od rukopisa, u kom sam obliku trenutno bila, od mene napravi pravu zrelu i punoletnu knjigu? Kako da završi započeto i pusti me da živim svoju sudbinu?

Mnogo teških pitanja, koje su u stvari jedno pitanje – kome da se obratimo za pomoć? Iako sam bila samo rukopis, komunicirala sam sa ostalim njegovim knjigama na polici. Nemajući kud, obratila sam se njima. Kad me grom nije pogodio! Počele su da se smeju sve u glas. Kao haahaaaha, pa nema ništa lakše!

Na klinici

Najdeblja od njih, koja je izgleda bila i starešina ove papirne zajednice, otvorila se po sredini i ispljunula jedan kartončić. Bila je to vizit karta. Karta za novi i pravi život…

Na njoj je bila adresa izdavača koji je ove tajanstvene procese držao u malom prstu. On je imao potreban materijal, mašine i znanja da od mene, sirovog materijala, napravi jednu prelepu i ponosnu knjigu. Njegove nežne ruke napraviće finalno poliranje moje duše i tela i ja ću, kao sve druge moje sestre, početi da živim dostojanstveno i što je najvažnije – ubedljivo i beskonačno!

Ne mogu vam opisati sestre slatke moju sreću tog trenutka! Izaći ću iz one buđave fioke i smešiću se svetlima reflektora. Družiću se sa svojim mnogobrojnim čitaocima. I oni će mi otvoriti svoje najtajnije kutke da ih pohodim i oplemenjujem svojim rečima. Strah je nestao, a moj pisac je veseliji nego ikad. Pričao mi je kad smo ostali nasamo kako je svet lepo uređen kad svako radi svoj posao.

Prvi dan ostatka života

Neće se više zamajavati i gubiti dragoceno vreme na razvijanje neosnovanih strahova. Jer sad ima partnera. Nekoga sa kojim će podeliti teret rađanja knjige. Koji ni u jednom segmentu nije lak, ali utoliko veću radost donosi!

Eto, dragi moji rukopisi, ne očajavajte, ima nade. Posavetujte se sa svojim autorima ili pitajte mene. Rado ću i vama poslati tu kartu za stvaran svet“!