Категорија: Blog

Objavljeno

Pripovedanje (Storytelling)

Pripovedanje je prirodno za ljudska bića. Zato su priče svuda oko nas. Kada razgovarate sa svojim prijateljima, pričate priče. Kada gledate filmove i čitate knjige, gledate i čitate priče. Kada proučavate istoriju i aktuelne događaje, razumete svet kroz priče.

Zašto pisati priču? Mislim da je bolji način da se to pitanje izrazi: Zašto ne napisati priču? Svako ima svoje priče za pričanje. I bez obzira da li sebe smatrate pripovedačem ili ne. Kada naučite kako kako da napišete priču, možete postati bolji komunikator, pa čak i bolji pisac u drugim oblastima, poput akademskog i profesionalnog pisanja.

Pa čak i bolji u biznisu, naročito u prodaji ili marketingu.

Šta je priča?

Priča je, u suštini, prikaz povezanih događaja. Ovi događaji se mogu pomenuti eksplicitno ili podrazumevano. Pogledajte ovu čuvenu priču od šest reči koja se često (netačno) pripisuje Ernestu Hemingveju:

Na prodaju cipele za bebe, nikad nošene.

Mnogo toga možete zaključiti iz ove rečenice. Na osnovu oskudnih naznaka priče možete da stvorite ideje o tome ko nudi cipele, zašto nikada nisu nošene i zašto prodavac traži plaćanje za njih umesto da ih daje besplatno. Dok donosite ove zaključke, sastavljate priču.

Međutim, prikaz događaja nije uvek priča. Da bi bila priča, mora biti prisutno sledećih pet elemenata:

  • Postavka
  • Zaplet
  • Sukob
  • Likovi
  • Tema

U našem primeru od šest reči iznad, čitalac ima zadatak da zaključi većinu ovih elemenata iz nekoliko ponuđenih reči, kao što su ko su likovi i sukob koji je doveo do toga da su cipele za bebe stavljene na prodaju. Jedino pravilo za pisanje priče je da ona sadrži ovih pet elemenata. Inače, priča može biti bilo šta što želite. Može biti sastavljena od samo nekoliko reči ili toliko duga da obuhvata više romana.

Dužina i oblik priče

Kao što smo gore rekli, ne postoji minimalna dužina za priču. Takođe ne postoji maksimalna dužina. Međutim, priče se često kategorišu po dužini. Ovo su najčešće korišćene podele:

  • Roman: Više od 40.000 reči
  • Novela: 17.500–40.000 reči
  • Kratka priča: 7.500 reči ili manje

Možda ste takođe upoznati sa terminima kao što su novelete i fleš fikcija. Ovo su potkategorije koje se odnose na priče određene dužine unutar ovih većih kategorija. Noveleta je duža od kratke priče, ali kraća od novele, dok je fleš fikcija priča koja se obično ispriča u manje od 1.500 reči.

Da li je anegdota isto što i priča? Kratak prikaz događaja koji nema pet elemenata koji čine priču poznat je kao anegdota. Kratak pregled interakcije koju ste imali na poslu i pregled vašeg iskustva u zabavnom parku su anegdote.

Narativ je, s druge strane, priča. Baš kao što se reč kompozicija može odnositi na određeno delo ili umetnost pisanja, termin narativ se može odnositi na samu priču ili na način na koji se priča priča. Narativ priče je način na koji su predstavljeni njeni elementi zapleta.

Kako napisati priču u 5 koraka

Proces pisanja priče je sličan, ali nije identičan procesu pisanja koji koristite za druge vrste pisanja. Sa pričom, morate biti sigurni da je pet elemenata koje smo naveli iznad prisutni. Evo kako napisati kratku priču:

1 Pronađite inspiraciju

Prvi korak u pisanju priče je osmišljavanje ideje. Ako je priča zadatak, možda već imate temu, sukob i/ili druge elemente za rad. Ako ne, potražite inspiraciju. Inspiraciju možete pronaći bilo gde – u sopstvenom iskustvu, vestima, istorijskim događajima, čak i samo pustiti svoj um da odluta po „šta ako? zečja rupa. Gledati. Slušaj. Posmatrajte. Uzeti beleške. Napravite naviku da radite sve ove stvari, i kao pisci kroz istoriju, naći ćete inspiraciju svuda oko sebe.

2 Promišljanje

Kada imate ideju za priču, razmislite o tome. Zapišite sve ideje koje imate, uključujući grubi nacrt kako će zaplet napredovati. Dozvolite sebi da se igrate idejama za likove, postavke, tačke radnje i kako će likovi rešiti glavni sukob (ili ne!). Sa osnovnim tačkama dole, odlučite o tački gledišta koju ćete koristiti. Ovde dolazi do izražaja ideja naracije – ko priča priču i kako iskustvo i perspektiva tog lika usmeravaju naraciju?

3 Prva skica

Zatim napravite nacrt za svoju priču. Nacrt priče je sličan obrisima koji se koriste za druge vrste pisanja, kao što su akademski radovi. Vaš nacrt je osnovni okvir za vašu priču koji navodi ključne tačke zapleta i relevantne detalje. Za mnoge pisce, nacrt priče je od pomoći u mapiranju scena koje čine priču.

4 Napišite prvi nacrt

Vreme je za pisanje. Sedite i oduprite se želji da uređujete svoju priču dok idete dalje — samo izbacite sve to pisanje priče iz svog sistema. Imaćete dovoljno vremena za uređivanje kasnije.

5 Revidirajte i uredite svoju priču

U ovoj fazi može biti od pomoći da drugi čitaju vaš rad. Ako pripadate grupi za pisanje, prenesite im svoju priču radi konstruktivne povratne informacije. Čitaoci su često bolji u hvatanju rupa u zapletu, pogrešnih karakterizacija, pasusa koji se mogu pojačati i drugih aspekata koji jednostavno ne funkcionišu od autora priče jer im pristupaju novim očima. Ako ne pripadate grupi za pisanje, zamolite nekoliko bliskih prijatelja ili voljenih da pročitaju vaš rad. Znamo da je to zastrašujuće pitanje. . . ali ako želite da pišete priče za bilo koga osim za vas, dobijanje povratnih informacija čitalaca je ključno!

Uz povratne informacije čitalaca, možete revidirati svoju priču. Ova revidirana verzija je vaš drugi nacrt. U ovoj fazi, možda će biti spreman za objavljivanje, ali ne zaboravite da su lektura i provera pravopisa i interpunkcije važni delovi procesa uređivanja.

Takođe može biti od pomoći da zamolite svoje čitaoce da ga još jednom pročitaju i daju sve dodatne povratne informacije koje imaju o drugom nacrtu.

Upišite radionicu pisanja

Dobar način da savladate osnove zanate pisanja priča jeste da upišite moju radionicu pisanja u prozi. Radionica je mentorska, uz praktične vežbe na vašem pisanju. Na taj način ćete uštedeti vreme i naučiti osnove koje će vam pomoći u uspešnom pričanju priča, a možd ai prvom budućem bestseleru! Radionicu pisanja u prozi pogledajte ovde.

Objavljeno

Kako se piše triler?

Neko je kidnapovan i tvoj protagonista pokušava da spreči njegovo ubistvo. Sat otkucava, ali im je auto upravo eksplodirao, zgrada u kojoj su bili je zapaljena, i dok se okreću da pobegnu, oni su licem u lice sa pištoljem… Šta sad? Pošto si ovde, očigledno želiš da odgovorite na to pitanje pisanjem sopstvenog trilera.

Šta je triler?

Triler je književni žanr. Trileri su mračne priče sa visokim ulozima i napetom zapletom. Žanr trilera često uključuje neočekivane obrte zapleta, zlog lošeg momka i napetost koja okreće stranice. Svaki roman može izazvati uzbuđenje, napetost, interesovanje i ushićenje, ali pošto su to primarni ciljevi žanra trilera, pisci trilera imaju laserski fokusiranu stručnost u održavanju interesovanja čitaoca.

8 vrsta trilera

Podžanrovi pisanja trilera uključuju:

  1. Psihološki triler
  2. Akcioni triler
  3. Kriminalistički roman/krimi fantastika
  4. Politički triler
  5. Misteriozni triler/misteriozni romani
  6. Špijunski triler
  7. Pravni triler
  8. Naučnofantastični triler

RADIONICE PISANJA

Upiši moje radionice pisanja i nauči zanat kako se pišu priče, romani, reklamni tesktovi, scenario ili drama. Talenat je tvoj, zanat moj.

POGLEDAJ RADIONICE

5 saveta za pisanje trilera

Iako je svaki triler jedinstven, većina trilera sadrži slične elemente koji ih čine efikasnim. Evo nekoliko saveta koji će vam pomoći da napišete svoj sopstveni triler:

  1. Učinite svog glavnog lika privlačnim. U žanru trilera — baš kao iu stvarnom životu — sukob je retko tako jednostavan kao „dobar momak protiv lošeg momka“. Dobri trileri često imaju protagoniste koji su manjkavi i složeni. S jedne strane, vaš protagonista treba da bude dovoljno jak ili vešt da prevaziđe prepreke sa kojima će se neizbežno suočiti. S druge strane, čitaoci se odnose na nesavršene heroje, a posedovanje glavnog lika sa manama povećaće napetost i ulog u vašoj priči. Pre pisanja, razmislite o elementima pozadine vašeg glavnog junaka. Koje izuzetne sposobnosti imaju? Koje su njihove slabosti i nedostaci? Imati dubokog, trodimenzionalnog glavnog lika je suštinski sastojak uspešnog trilera.
  2. Uverite se da vaša početna scena ima dosta akcije. Kada pišete trilere, početna scena je posebno važna. Čitaoci bi trebalo da budu na ivici svojih mesta od prve stranice. Početna scena triler romana treba da uvede zločin, sukob ili ulog što je pre moguće. Ne brinite još o pozadinskoj priči ili ekspoziciji likova. Najbolji trileri privlače svoje čitaoce trenutnom akcijom, a zatim popune potrebne informacije o liku i priči kasnije.
  3. Napravite zanimljivog negativca. Na isti način na koji vaš protagonista treba da bude manjkav i složen, vaš centralni negativac ne bi trebalo da bude samo čisto zlo. Čak i ako su njihovi postupci neoprostivi, njihova motivacija treba da bude ukorenjena u vezi sa željenom ili emocijom. Drugim rečima, trebalo bi da budu motivisani sopstvenom uvrnutom, unutrašnjom logikom. U narednim nastavcima The Silence of the Lambs, čitaoci saznaju kroz flešbekove da je dr Hanibal Lekter bio svedok ubistva svoje sestre kada je bio mlad. Prema tome, dr Lekter nije samo psihopatski serijski ubica — on je osoba čije zle radnje potiču iz srceparajuće traume. Verovatnije je da će čitaoci biti angažovani u priči vašeg negativca i razvoju karaktera ako mogu da prepoznaju seme sebe u vašem antagonisti.
  4. Izgradite prepreke za svog glavnog junaka. Ako postoji jedna stvar u kojoj su svi autori bestselera trilera dobri, to je dovođenje njihovih likova u opasnost. Vaš glavni lik bi trebalo da doživi slom srca, traumu i anksioznost tokom cele knjige. Ponekad je najefikasnija prepreka otkucavanje sata ili striktno vremensko ograničenje za završetak njihovog zadatka. Ovo će osigurati da čitaoci stalno navijaju za vašeg protagonista i da će nastaviti da prelistavaju stranice da vide kako se junak izmiče iz opasnosti. Prepreke će takođe povećati narativno zadovoljstvo kraja knjige, kada vaš protagonista konačno savlada prepreke i trijumfuje nad nedaćama.
  5. Dodajte mnogo obrta zapleta i prekretnica. Više od bilo kog drugog žanra, pisanje triler romana zahteva da priča sadrži obilje zapleta, prekretnica i preokreta. Ako doživljavate blokadu pisca kada pišete scenu, zapitajte se šta bi čitalac mogao očekivati sledeće. Kako možete poništiti ta očekivanja? Ako vam scena izgleda bez događaja, razmislite o tome koji element zapleta ili lik možete uvesti da biste podigli ulog ili stvorili dilemu za svog glavnog junaka. Preokreti će osigurati da vaš triler okreće stranicu i onemogućiće čitaocu da ga odloži.

Želiš da naučiš zanat pisanja?

Upiši moje radionice kreativnog pisanja i nauči zanat pisca: kako se gradi priča, likovi, zaplet i još mnogo toga. Talenat je tvoj, zanat moj? Idealna kombinacija, zar ne?

Prati moj sajt

Objavljeno

Kako smisliti pravi naslov za knjigu?

Mnogi pisci, narčito početnici, muku muče sa naslovom za knjigu. Izbore se sa konačnom verzijom rukopisa, sa radnim maglovitim naslovom ili bez njega, i onda se zapitaju kao knjiga zapravo treba da se zove? Mnogi instiktivno osećaju da od dobrog naslova u mnogome zavisi prodaja knjige i njen život u javnosti. Ima tu istine.

Neki se oslone na pomoć urednika (ako ga imaju), drugi krenu sa testirajem po familiji i prijateljima. Treći čekaju muzu da im šapne pravu stvar. Muka je velika. Evo nekih predloga koji mogu da vam budu od pomoći. Ja bar tako pomažem mojim piscima na čijim rukopisima sam do sada radio kao urednik 🙂

Elementi sjajnih naslova za knjige, priče ili pesme

  • Pesnički jezik. Neki od najboljih naslova – onih kojih se sećamo – koriste jezik koji izaziva davanje izjava. Ponekad se jezik graniči sa poetskim. Razmislite o neuhvatljivim i pomalo nejasnim naslovima poput: “Prohujalo sa vihorom; Miševa i ljudi; Grožđe besa; Sneg pada na kedre; Krive su zvezde, Tvrđava, Na Drini Ćuprija”.
  • Akcione reči. Naslovi koji prikazuju snažne glagole odksaču sa polica knjižara. Stvari koje se razdvajaju su jasne i uznemirujuće. “Proklets avlija” je energična i udara u lice. “Igra prestola” predstavlja presedan za napetost.
  • Inherentna misterija / sukob. Sjajni naslovi nagoveštavaju priču koja dolazi. Oni ukazuju na glavni sukob: Šta je u pitanju? Kada naslov može sažeto da sadrži radnju, sjajno ćete privući pažnju čitaoca u samo nekoliko reči.
  • Razmislite o Ponoći u vrtu dobra i zla: Dug je naslov, ali je tako dobar. Predlaže epsku bitku između moćnih arhetipova, ali takođe nudi tihu, neobično jezivu sliku vrta noću. Svetlost u ruševinama čini nešto slično.
  • Imena likova. Često (ali ne uvek) naslovi koji koriste imena likova imaju i tajnoviti element. Neobični slučaj Bendžamina Batona; Tajni život Valtera Mittija; Braća Karamazovi,Slika Dorijana Greja; Hari Potter i… [Ispunite prazno ovde].
  • Imena mesta. Ako vaš roman ili zbirka ima sjajnu postavku (postavku koja ima snažnu odrednicu ili mesto), možda biste želeli da to iskoristite u svoju korist. Poslednji put kada sam video Pariz prikazuje “Grad svetlosti” sa daškom nostalgije (takođe nagoveštava sukob, nešto izgubljeno i čeznuto za tim). Tihi Don je smešten u revolucionarnoj Rusiji, među kozacima na Donu.
  • Otkačeni naslovi. Neki naslovi sadrže kontraste zbog kojih čitaoci kažu, ha? I, naravno, to ih navodi da pročitaju više kako bi saznali šta se događa: “Zen i umetnost održavanja motocikala; Jedan od naših četvrtaka je nestao; Granata od ananasa; Da li Android sanja o električnim ovcama”?
  • Naslov od jedne reči. Ovi naslovi obično najbolje funkcionišu sa zaista jakim koricama. Evo nekoliko naslova od jedne reči: “Izgubljeni; Idiot; Nevolja; Nasukan” itd.

Ako pišete u žanru komercijalne knjige, budite sigurni da dobro razumete kako funkcionišu naslovi u tom žanru. I ne bih preporučio da se udaljavate od konvencija naslova žanrovskih knjiga; ljubitelji određenih žanrova koriste naslove kao neku vrstu stenografije kada odlučuju šta će kupiti i da li će knjiga opravdati njihova očekivanja.

Na primer: Vaš triler bi se mogao zvati “Smrt na prvo svetlo”. Vaša ljubav bi mogla biti “Poljubi damu”. Ali ne biste želeli da menjate te naslove.

Zakon o autorskim i srodnim pravima

Nevolja sa naslovima je u tome što autori ne mogu da štite autorska prava nad svojim naslovima u gotovo svim zemljama sveta (zbog čega ćete, ako određene naslove priključite na Amazon, doći ne samo do više filmova, već i do više knjiga istog naslova).

S tim u vezi, ne preporučujem korišćenje istog naslova koji je neko drugi ranije koristio. To otežava izdvajanje vaše knjige.

Kad sumnjate, potražite pomoć

Ako izmišljate naslov, zatražite pomoć od prijatelja i porodice. Ponekad je nova perspektiva najbolji način da pogodite pravi naslov za svoju knjigu.

Ali zapamtite: Ako se nadate da ćete knjigu objaviti kod tradicionalnog izdavača, postoji mogućnost da ionako možda nećete moći da zadržite naslov koji ste sa teškom mukom smislili. Izdavači imaju tendenciju da ih promene (i, ne brinite, vaš izdavač će se uz vas najverovantije potruditi oko savršenog naslova).

Pa, srećno sa naslovima. I nemojte mene zvati ako ste već čvrsto odlučili za nešto što vam je srcu drago. Kako se ono kaže: hoćeš da ti kažem istinu, ili da ostanemo prijatelji?

Objavljeno

Kako pisati kratke ljubavne priče

Kada pokušavate da napišete romantičnu kratku priču ili novelu, najvažnije je pre svega da se postrudite da priča koju želite da ispričate bude prikladna za kraći broj reči. To je zaista glavni vodeći princip. Postavite sebi nekoliko ključnih pitanja: Koliko problema vaš ljubavni par mora da reši? Možete li te sukobe ubedljivo uspostaviti i rešiti manjim brojem reči?n Ovo je i jedna od glanvih tema u radionici pisanja u prozi.

Tako biste, na primer, mogli da idete sa kraćim vremenskim okvirom – nedavno sam napisao priču od 1.000 reči koja se odvija u redu za kasu u supermarketu. Ili jednostavno završite priču na pozitivnom mestu, tako da čitalac zna da će ovaj par rešiti postojeće sukobe, jer za to ima volje. Međutim, nemojte misliti da to znači pojednostavljivanje ili umanjenje sukoba vašeg para. U stvari, ponekad i obrnuto može biti tačno.

Evo primera kako sam razvio kratku ljubavnu priču strukturiranu oko tog principa:

Pre nekoliko godina, rešio sam da napišem priču od 5.000 reči Prvo što sam odlučio je da se priča dogodi u jednoj sceni – dakle doslovno u trideset minuta u realnom vremenu – i na jednom mestu (nema potrebe za puno podužih opisa postavke!). Nisam želeo da učestvuju drugi ljudi, jer sam hteo da moj par ostane koncentrisan jedno na drugo. To me je navelo na ideju da koristim narativ o „prisilnoj blizini“ – u osnovi sam ih zaglavio u liftu …

E sad, očigledno, da su ovo dvoje bili potpuni stranaci, bilo bi vrlo teško, ako ne i nemoguće ispričati čitav niz događaja za pola sata, pa sam odlučio da im olakšam stvar. Naime, bili su ljubavnici kao tinejdžeri – što je bilo više od 20 godina pre ove priče – ona ​​je zatrudnela, složili su se da će abortirati, ali on ju je ostavio na klinici kada mu je rekla da je odlučila da rodi bebu.

Kada su zajedno zapeli u liftu – ona ​​je mislila da ju je namerno napustio i odbacio njihovo dete, a on se i dalje oseća krivim zbog abortusa za koji je mislio da je uradila, i osećao je krivicu jer joj nije pružio podršku – to je dovelo do mnogih stvari koje treba rešiti. Ali, to je moralo da bude uverljivo predstavljeno, jer kad se pogrešne predstave raščiste i oboje prebrode početni šok, sva osećanja koja su imali kao tinejdžeri jedno za drugo – pre te „slučajne izdaje“ – mogla su se ponovo razmotriti, ali sa njihovom novootkrivenom zrelošću i saznanjem šta se zapravo dogodilo između njih.

Važno je zapamtiti sa ovim primerom da što više sukoba imate, to lakše može ponekad biti da priča bude fokusirana i emocionalno intenzivna – što će takođe podići tempo i smanjiti potrebu za dugim opisnim pasusima, dugim ispitivanjima unutrašnje misli itd.

Drugim rečima, najvažnije je stvoriti priču koja će imati koristi od tog manjeg broja reči, a da ne bude siromašna ili ograničena. Ne pokušavajte da sažimate priču kojoj je potrebno više izlaganja, unutrašnjih misli ili sporednih likova u kraći format, jer će se vaša priča ispasti zbrzana i nepotpuna.

Dakle, što se tiče zanata, moji ključni saveti pri pisanju ljubavne priče sa kraćim brojem reči su:

  • Obavezno započnite sa akcijom, tako da ne trošite reči na mnoštvo prošlih priča ili unutrašnjih misli ili postavki scene.
  • Čitaocu recite samo onoliko koliko je potrebno. Na primer, oni ne moraju da znaju sve što kao pisac znate o svojim likovima, već samo moraju da znaju dovoljno da razumeju njihove ciljeve / motivacije / sukobe.
  • Zapamtite da je manje više kada je reč o opisu. Izbrusite svoje pisanje kako bi ti odlomci zaista nastali u čitaočevoj mašti. Na primer, ako je postavka sastavni deo priče, pronađite načine da je opišete na jezgrovit evokativni način koristeći više od samog izgleda. Kako i ovo mesto miriše, zvuči ili oseća?
  • Upotrebljavajte dijalog i fizičku akciju gde god je to moguće kako biste postigli da vaši likovi uspostavljaju, suočavaju se i rešavaju njihove konflikte međusobnom interakcijom, a ne unutrašnjim razmišljanjima.
  • Smatram da je lakše koristiti kraći vremenski okvir za ovaj format – ako se radnja odvija tokom nekoliko sati, noći, vikenda, nekoliko dana itd. – jer akciju održava intenzivnom i fokusiranom. Ali to je samo moja lična želja (i zato što uvek volim da sebi olakšam stvari što je moguće više!).

Zanimljivo je da su mnogi od ovih saveta takođe korisni za priču sa većim brojem reči.

Najvažnije što treba imati na umu prilikom pisanja bilo koje vrste žanrovskih priča, bez obzira na to koliko ima reči, jeste da se reči ne smeju uzalud trošiti. Svaka od njih je važna i treba da radi nešto u vašoj priči, bez obzira koliko ih je mnogo ili malo. Iz tog razloga je zaista dobro da pokušate da pišete kratke priče, jer su one sjajan način da naučite kako ne izgubiti nijednu reč!

Objavljeno

Rakun

Šinobus je jednolično kloparao kroz opusteli vojvođanski pejzaž, dok je MIlena zamišljeno promatrala svoj odraz u prozoru vagona. U nju je zurilo lice pedesetogodišnjakinje, još uvek prilično dobrog izgleda. Gusta crna kosa uokviravala je bledo lice sa izraženim zelenim očima, već osenčenim od godina i životnog iskustva. Jedva nakarminisane pune usne odavale su senzualni karakter, a visoke jagodice na mršavom licu uokviravale sliku žene, zrele i sigurne u sebe. Međutim, Milenine misli su bile daleko, duboko uronjene u prošlost, koja joj je čvrsto zgrabila dušu, pričajući priču koja je njene oči ispunile tugom i suzama.

Telefon je zazvonio dva dana ranije, dok je ona čvrsto umotana u toplo ćebe, te prohladne zimske večeri, lagano ispijala čaj udubljena u svoju omiljenu knjigu. Ledena kiša je jednolično dobovala u prozorosko okno, rasterujući toplotu iz tamnih uglova njene male garsonjere. Poziv je dolazio sa fiksne linije koju već dugo nije koristila, i čudan nemir joj je obuzeo misli. Ko bi to mogao da bude u ovo doba? I još na telefonu za koji je već zaboravila kako zvoni? Dugo joj je trebalo da se iskobelja iz sofe i pronađe telefon ispod hrpe papira na radnom stolu.

A onda je prošlost stigla naglo, nahrupila kao oluja, stvarajući tornado u njenoj duši. Gabrijela se ponovo pojavila u njenom životu. Posle toliko godina. I sa sobom donela dah sećanja za koji je mislila da su se događala u nekom drugom životu. Sa onu strane zaboravjene duge, u kojoj kovčeg sa zlatom nikada nije nagrada.

Gabrijelu je prvi put srela u domu za siročad gde je tek počela da radi kao pedagog, socijalni radnik. Tek što je završila fakultet. I odmah je znala da je ta plava mršava devojčica od desetak godina, njeno dete. Ljubav je bila moćna, snažna, obostrana i na prvi pogled. “Hoćeš li me ti usvojiti”? – pitala je Gabrijela odmah. “Da mi budeš mama?”. “Hoću, zlato. Jednog dana. Kad porasteš”, odgovorila je Milena smeteno, istog časa uselivši u svoju dušu tugu koja je nije napustila ni trideset godina kasnije. Gabrijela je zurila u nju onim svojim ispranim plavim, zlostavljanim i napuštenim očima. Zadovoljno se osmehnula, pomalo setno, i jednostavno, kao da se podrazumeva rekla – “Znala sam”.

Ta mršava, sitna devojčica je ubrzo postala centar njenog života. Često ju je dovodila kod sebe kući, protiv svih domskih pravila, čitala knjige pred spavanje, kupovala haljinice i lutke. I Gabrijela je sve to zahvalno primala, ćutke, ponekad sa pokojom suzom, i čvrsto grlila Milenu, nemirna kada su bili dani godišnjih odmora ili putovanja, koja su ih povremeno razdvajala. Dečja duša i duša odrasle žene su se spojile u jednu, bezvremenu životnu priču i za MIlenu, koja nije mogla da ima sopstvenu decu, postala oslonac ljubavi i pokretač života.

Na dan kada je Gabrijela trebalo konačno da napusti Dom, sedele su na terasi u dvorištu i pile sok od borovnice, koje su obe volele. Ćutale su, svesne težine lanaca koji su se obavijali oko njihovih srca. “Majko”, reče Gabrijela i brzo dodade: “Znam da ne smem da te tako zovem, da ne čuju…”.I osmehnu se onako više za sebe, sa njenom prepoznatljivom setom u uglovima usana. “Ne mogu da idem”. Milena je posmatrala tu sada odraslu, stasitu i pametnu devojku dok joj se srce raspadalo u parčiće. Čvrsto ju je stegla za ruku i pomlovala po obrazu. “Sada si već odrasla Gabrijela. Odrasli moraju da nauče da žive sami”. Niz Gabrijelin obraz kliznu par suza. Gledala je u Milenu kao da je poslednji put u životu vidi. “Bićemo u kontaktu, zar ne? Zauvek?”, promucala je jedva čujno boreći se da zadrži hrabrost. Jedva uspevajući da ne zavrišti od bola i prigušenog plača, Milena se na silu osmehnu. “Naravno. I znaš šta: zauvek ću biti uz tebe. Budi sigurna”. Gabrijela duboko uzdahne i mali osmeh ozari njeno uplakano lice. “Stvarno? Obećaješ?”. Milena je čvrsto zagrli i privuče k sebi. “Ovako ćemo: ako ti ikada u životu bude teško, strašno teško i najteže, pozovi me i reci neku šifru, i ja ću odmah doći”. Duboko su se zagledale jedna u drugu. Plava i zelena boja sudbine stopile su se u jednu večnu boju. “Jel može – Rakun. Kao šifra”, nasmeja se Gabrijela. Obe su se sećale malog rakuna, plišane igračke koju je kao dete svuda nosila sa sobom. “Može. Rakun. Odlično. Tako ću znati da si to ti”. Posmtrala je Gabrijelu kako uspravna, vitka kao jela, napušta poslednji put dvorište Doma, noseći u ruci mali kofer, i ranac preko ramena. Nije se osvrnula. Milena ju je dugo pratila pogledom, čak i kada je više nije bilo, pokušavajući da nevešto ušije još jednu zakrpu na svom srcu.

Godine su prolazile i njihov kontakt je sve više bledeo. Poslednji put su se čule kada je Gabrijela završila učiteljski fakultet i otišla da kao nastavnica radi u jednom malom mestu u Banatu. Milena je menjla poslove i brakove, prijatelje i mesta stanovanja, večito noseći sa sobom onu zakrpu na srcu, koja je povremeno žuljala. Čula je da se Gabrijela udala za nekog nasilnika, kao da je opet doživljavala neku čudnu, zapisanu sudbinu njenih predaka, duboko utisnutu u genima univerzuma. Izgubile su svaki kontakt, odavno izmenjene adrese i nepostojeće brojeve telefona. Tama je prekrila njihovu plavozelenu dugu života. Sve do one ledene kišne noći pre dva dana.

Voz je usporavao, lagano ulazeći u stanicu malog banatskog gradića. Milena je čvrsto stegnula kaput oko sebe, silazeći na opusteli peron oronule železničke zgrade. Košava je probijala kroz debeli kaput, ledenim stiskom drobeći njeno srca sa štepovima. Prošavši kroz zgradu izašla je na ulicu i ugledala taksi vozilo. “Na groblje”, kratko je rekla vozaču.

Ispred kapale bilo je svega desetak ljudi. Znatiželjno su krišom zagledali visoku uspravnu ženu, zelenih očiju, u grombi kaputu. Vladala je čudna tišina. Nije bilo ni jecaja, ni žamora, ni pesme sveštenika. Milena je lagano prišla jednostavnom kovčegu od hrastovine, ispred koga je stajao krst sa imenom i prezimenom, godinom rođenja. I jedan mali sasušeni venac. Pored kovčega stajala je pogrbljena starica. Brišući suzne oči vlažnom marmicom, zagleda se u Milenu. “Eh, naša Gabrijela…”prozbori uz dubok uzdah. “Ubi je na kraju, onaj nasilnik. Greota. A bila je tako dobra, poštena. Umrla je sama, u bolnici, znate”. Zastade za trenutak, a onda znatiželjno upita: “Vi ste je poznavali?”. Milena spusti upaljenu sveću pored kovčega. Okrete se i bledog lica iskrivljeog od zatomnjenog bola, zagleda se u staricu. “Ja sam joj bila majka”.

Telefon je dugo zvonio dok Milena na kraju nije zgrabila slušalicu. Drhtavim prstima prislonila je zvučnik na uho predosećajući nesreću. “Halo?”. Iz slušalice se čulo tiho zujanje i nekakav čudan zvuk teškog disanja. “Halo, ko je to?”. Knedla u njenom grlu je postajala sve veća, preteći da je uguši“. Iznenada, jedva čujno, uspela je da sa druge strane razazna tugom prigušeni glas: “Rakun”.

Napolju je počeo da pada prvi sneg.

Objavljeno

Kako da organizuješ svoje pisanje?

Vladimir Nabokov napisao je većinu svojih romana na indeksnim karticama 10 × 15cm. Ernest Hemingvej je nosio notes Moleskino u svako doba. Džek Keruak bi samo seo za pisaću mašinu i pisao, prvo šta mu padne na pamet.

Svaki pisac početnik uvek postavi ono čuveno pitanje – Kako se piše?

Lako je pomisliti da morate koristiti iste metode pisanja kao i vaši omiljeni autori, ali to zapravo može biti štetno za vaš kreativni proces. Ne postoji pravi ili pogrešni način planiranja i realizacije samog pisanja. Ključno je pronaći metod koji odgovara vama.

Evo nekoliko ideja o tome kako da organizujete svoje pisanje koje mogu d vam kažem iz sopostvenog iskustva i iz iskustva polaznika mojih radionica pisanja.

1. Nosite papir sa sobom. Ne mora biti fensi Moleskino notes (iako ih moja poznanika drže uvek pri ruci), ali mnogim piscima je korisno da imaju neku vrstu papira pri sebi bi mogli da beleže ideje čim dođu . Može i mobilni telefon ili ipad. Jelen, jedna od mojih učenica, mi kaže: „Imam zgodnu svesku. Nosim je svuda sa sobom i kad god vidim nešto što me zaista pogodi, izvadim je i počnem da pišem“.

Drugi polaznik čak ima rezervni plan u slučaju da nema priručnu svesku ili telefon kod sebe. „Salvete / ostatke starog papira / čak i ruke punim linijama stihova i ideja za priče / eseje“, kaže Milan. „Kod kuće sedim ispred svog računara i sastavljam beleške ili stihove iz beležnica i ostataka papira i ukucam ih u Vord dokument. Tek tada se formira bilo kakav osećaj organizacije “.

2. Konstruiši, pa napiši. Za neke pisce je važno da stvore svet priče mnogo pre nego što stvarno pisanje započne.  „Stvaram detaljne obrise radnje, pišem male sporedne priče da bih unapred razvila likove i – koliko god to čudno zvučalo – kreiram plejliste pesama da me dovedu u raspoloženje za pisanje“ – priznala mi je Nataša.

Još jedan način za konstrukciju priče pre pisanja je da se u post-it (mali samolepivi papirići u boji) beleškama zabeleže tačke i događaji u vašoj priči i zalepe na ravnu površinu. Dok razrađujete strukturu, možete ih premeštati i ponovo lepiti različitim redosledom dok ne pronađete savršen način da predstavite svoju naraciju. Ovo posebno dobro funkcioniše za nelinearne linije priča koje nemaju klasičnu narativnu strukturu.

3. Razmislite o tome da se digitalizujete. Sa tehnologijom koja je danas lako dostupna, neki pisci se okreću dobrim programima/aplikacijama za pisanje kada je u pitanju organizovanje ideja za priče i sam proces pisanja. Postoji mnogo programa koji deluju i kao alati za mapiranje uma. Jedan od primera je Scrivener, koji vam omogućava da napravite složene obrise celokupne priče: likove, linije priča, tačke zapleta, pa čak i lokacije.

Takođe biste mogli uzeti u obzir VriteVaiPro, koji vam omogućava da otpremate profile i slike likova za lako praćenje, organizujete obrise, skicirate scene i još mnogo toga.

Ako je vaša specijalnost pisanje scenarija, imate nekoliko softverskih opcija koje će vam pomoći ne samo da pravilno formatirate scenario, već automatski doradite važne elemente poput oznaka za dijalog kako biste mogli slobodno pisati bez nerviranja po marginama. Final Draft ima posebno cool funkciju koja vam omogućava da podelite ekran između skripte i panela digitalnih indeksnih kartica.

Ali čak i vaš pametni telefon može da vam pomogne kada iznenada zavlada raspoloženje. Ovo je nešto što i ja često koristim.

4. Uopšte ne planirajte! Nije iznenađujuće da postoje mnogi pisci koji ne planiraju unapred i jednostavno pišu kada im dođu Muze. To je uobičajena metoda i ona koja je godinama radila za mnoge poznate pisce. Milica, još jedna polaznica radionice pisanja mi je rekla: „Ponekad jednostavno sednem i napišem celu pesmu. Planiranje me obično zbunjuje “.

Ako i dalje pokušavate da pronađete savršenu rutinu za pisanje, isprobajte ove metode! Možda će jedan savršeno odgovarati ili će vam kombinacija svih njih najbolje odgovarati. Kakav god slučaj bio, samo zapamtite: Zabavite se! Ako uživate u pisanju, uživaće i vaši čitaoci.

Jednostavno, prestanite da se bavite pisanjem i pustite pisanje da se bavi vama!

Objavljeno

Šta treba znati kada pišete o stvarnim ljudima?

U radionicama kreativnog pisanja često se susrećem sa pravilom da je život često čudniji od fikcije – zbog čega je toliko romanopisaca inspirisano stvarnim ljudima i njihovim neobičnim životima. Zapravo, kada gradite lik u priči, može biti korisno crpiti inspiraciju od stvarne osobe, jer su odabiri i postupci pojedinca već proizveli posledice koje možete koristiti za ispunjavanje teme i radnje romana.

Međutim, pre nego što stvorite neobični lik zasnovan na vašem stvarnom srednjoškolskom nastavniku matematike, ili nekome koga ste izdvojili iz života, postoji nekoliko važnih pitanja koja biste sebi trebali da postavite.

Koji žanr u prozi pišete?

Poznavanje konvencija žanra koji nameravate da napišete pomaže vam da osvetlite konkretne zamke kojima ćete se kretati i potrebnu detaljnu analizu neophodnu pre nego što započnete projekat.

  • Da li planirate da pišete biografsku prozu, koja se ponekad naziva narativnom ili kreativnom publicistikom, koristeći pravo ime svog junaka i stvarne događaje iz njegovog ili njenog života?
  • Da li vaš roman uključuje vašu stvarnu inspiraciju kao jednog od glavnih likova? Da li nameravate da upotrebite stvarno ime pojedinca u svom romanu ili maskirate njegov pravi identitet?
  • Da li će vaša priča biti potpuno originalno književno delo kome ne treba ništa više od inspiracije u obliku stvarne osobe, a događaji u zapletu neće biti povezani sa bilo kojom prepoznatljivom epizodom u životu te osobe?

Vaš izbor će odrediti da li se morate verno držati hladnih i teških činjenica, prikriti izvor svoje stvarne inspiracije ili nešto kreativno raspisati između.

Može li vas tužiti vaša stvarna inspiracija?

Ako ne nameravate da maskirate identitet svoje inspiracije, na primer u biografskom romanu, treba razmotriti neka pravna pitanja.

Ako je vaša stvarna inspiracija odavno mrtva, verovatno ćete biti zaštićeni od tužbe za klevetu, sve dok se način na koji karakterišete osobu ne odražava loše na preživele osobe koje su neposredno ili u bliskom odnosu sa junakom priče.

Ako vaša inspiracija iz stvarnog života i dalje živi, moraćete da budete oprezniji. Pozitivno karakteriziranje žive osobe pomaže u smanjenju mogućnosti pravnih problema, ali vam možda neće dozvoliti da budete verni činjenicama. Štaviše, vaša stvarna inspiracija možda neće prihvatiti čak ni vaše napore i u svakom slučaju bi vas mogla tužiti za klevetu. Uvek je pametno kontaktirati advokata da biste razgovarali o načinima kako se izbeći nevolja.

Ako pišete originalni roman o svojoj stvarnoj inspiraciji i nameravate da preuzmete neku narativnu licencu, možda biste želeli da razmislite o maskiranju njihovog identiteta. Promenite ime, starost, pol, profesiju, bračno stanje, prošlost, identifikovanje fizičkih karakteristika itd., Istovremeno zadržavajući ključne aspekte karaktera i ličnosti vitalne za priču koju pričate.

Da li su motivi bitni?

Jedna uobičajena zamka u pisanju zasnovanom na stvarnim likovima je ta što vaša lična osećanja prema pojedincu mogu da oboje vaše tumačenje. To bi moglo otežati da se lik u priči čini zaokruženim i potpuno razvijenim.

Zapitajte se zašto vas inspiriše ova osoba. Koristite li ovaj lik zato što ga prezirete i želite da ga ubijete na kreativan način? Da li ste ga odabrali jer će biti sjajan za komične situcije? Da li bi vam bilo ugodno da tražite od njega dozvolu?

Ako mislite da bi razotkrivanje moglo predstavljati problem, razmislite da li će upotreba ovog lika poboljšati vašu priču. Možda biste mogli samo oponašati osobinu ličnosti ili temperament i preneti je na potpuno drugačiji, potpuno zamišljeni lik.

Da li ste obratili dovoljno pažnje?

Ljudi iz stvarnog života su složena stvorenja; izmišljeni likovi imaju tendenciju da budu destilacije ljudske prirode. Teško je smanjiti složenost stvarne osobe na papiru, zbog čega toliko mnogo stvarnih likova pada u izveštačenost i deluje neprirodno.

Možete li da pravdate osobu koju ste izabrali – slabosti kao i njihove snage? Da li ste uradili dovoljno istraživanja da biste stvorili višedimenzionalni portret pojedinačnih i istinitih događaja koje ste odlučili da prikažete?

Staro “pravilo” – „Napišite ono što znate“, odnosi se na sve pisce, beletristiku ili publicistiku. Neki romanopisci rekli bi da se svaki izmišljeni lik koji stvaraju zasniva na nekome koga poznaju ili na amalgamu više ljudi. Mnogi autori priznaju da je najbolji način za izgradnju fenomenalnog lika započeti sa nekoliko jakih karakteristika koje su iskorišćene iz vaše stvarne inspiracije – i kada se te karakteristike stave u kotao kreativnosti, pogledajte kako evoluiraju u nekoga novog.

Pitanje: Ko je bio stvarna inspiracija za lik u jednoj od vaših priča?

Objavljeno

TEST: Da li junaci tvog ljubavnog romana mogu da izdrže test vremena?

Za sve one koji vole da pišu romane, naročito ljubavne, evo jednog malog testa iz Master Class radionice za pisanje romana.

Ovaj vodič za pitanja i odgovore treba da vam pomogne da steknete perspektivu o tome kako se vaša ljubavna priča slaže sa velikim, nezaboravnim ljubavnim pričama svih vremena.

Kopirajte ga i nalepite u dokument (ili lični post na blogu) i zapišite svoje odgovore. Ako želite, možete da kopirate i nalepite pitanja u naš odeljak za komentare i tamo odgovorite na njih!

Ako već niste, pročitajte naš članak JEDNA stvar svim zajedničkim velikim ljubavnim pričama. Možda će vam pomoći kada učestvujete u ovom kvizu!

MASTER CLASS RADIONICE. Napredne radionice namenjene su polaznicima koji žele da usavrše autorsko pisanje književnih formi, kao i profesionalnih poslovnih tekstova iz oblasti marketinga, reklame i prodaje.

Test

1. Šta je postavka vaše ljubavne priče? (Savet: U idealnom slučaju postavka je zanimljiva, neočekivana, neobična ili fascinantna. Koristite li svoju postavku za uvećavanje radnje vaše ljubavne priče?)

2. Da li su ciljevi / želje vaših likova jasni – čitaocu, ako ne i samim likovima? Zašto ovi likovi žele da budu zajedno? (Savet: Privlačnost ne mora uvek biti razumna, ali mora imati razloge.)

3. Kako će uspešna veza koristiti svakom liku (praktično, emocionalno, finansijski, itd.)? (Savet: Što više lik bude stekao, veća je verovatnoća da će čitalac navijati za to da se veza veže – i teže će plakati ako ne bude.)

4. Koji problemi komplikuju vezu? Koji su razlozi što NISU zajedno? (Savet: Bolje da to budu dobri razlozi … zaista dobro razgovaramo. Konkretni problemi preovlađuju nejasne, maglovite predodžbe „ne možemo biti zajedno samo zato što se nekako tako osećam.“), Što je jači razlog da likovi budite odvojeni, veća je verovatnoća da će ih čitalac iskoreniti! Pogledajte kako poznati autori komplikuju svoje ljubavne priče.)

5. Da li u vašoj ljubavnoj priči postoji osećaj sudbine, slučajnosti ili neki drugi osećaj neizbežnog delovanja – bez obzira da li je ljubavnicima suđeno da uspeju ili ne? (Savet: Ne morate ravno reći da je na delu kosmička struja; imati snažan podtekst sudbine ponekad je jači izbor.)

6. Šta vaši likovi gube ili kako će patiti ako veza propadne? (Savet: Ako je odgovor „oni će imati slomljena srca“, vaša priča možda neće imati dovoljno udaraca. Zašto? Jer slomljena srca su činjenica života kao i žitarice za doručak. U nekom trenutku svi trpe slomljeno srce – tako da samo po sebi možda neće biti dovoljno da izvrne srčani niz čitalaca. Ako želite da vaša ljubavna priča odjekne, vaši likovi će morati da trpe više od tipičnog slomljenog srca: moraće da rizikuju da im život slomi život , promena duše, „Pridružit ću se samostanu / skočiti s mosta / nikad više, nikad više ljubav“ slomljeno srce).

Poslednji savet: Želite li dublje proučiti velike romantične priče? Razmislite o svom omiljenom, a zatim odgovorite na ova pitanja o njemu. Videćete kako autori podižu ulog za (potencijalno) slomljeno srce!

PITANJE: Šta mislite? Recite nam kako su ova pitanja osvetlila vašu trenutnu ljubavnu priču ili romantični zaplet.

Slobodno podelite ovaj test sa svojim grupama za pisanje, drugim piscima na društvenim mrežama (kliknite na dugmad za deljenje u nastavku) i sa čitaocima blogova.

 

Objavljeno

8 načina za postavku u pisanju

Mnogi pisci su u stanju da stvore raspoloženje i atmosferu sa malo truda. Ali da biste postali bolji pisac, potreban vam je svestan, praktičan osećaj za alate pomoću kojih možete manipulisati raspoloženjem, atmosferom i tonom u svom pisanju.

Odabrao sam 8 načina za uspešno kreiranje i uoravljanje postavkom koja je vrlo važna tehnika pisanja u prozi.

Zajednička upotreba svih ovih alata pomoći će vam da stvorite doslednu atmosferu ili raspoloženje:

Izbor reči

Vaš izbor reči je alat koji vam je na raspolaganju za podešavanje raspoloženja. Dvoje pisaca koji gledaju potpuno istu scenu mogu joj pristupiti sa različitim rečima (i samim tim različitim tonovima). Da biste razumeli kakvo raspoloženje izaziva vaš izbor reči, odštampajte stranicu i istaknite ključne prideve i glagole. Stvarate li kohezivnu sliku?

MASTER CLASS RADIONICE. Napredne radionice namenjene su polaznicima koji žele da usavrše autorsko pisanje književnih formi, kao i profesionalnih poslovnih tekstova iz oblasti marketinga, reklame i prodaje.

Ton

Vaš ton je stvoren odabirom reči. Razmišljajte o tonu na isti način kao što mislite o „tonu glasa“. Ton koji koristite, reči koje izgovarate doprinose raspoloženju ili atmosferi.

Raspoloženje/atmosfera

Verovatno ste već svesni da podešavanje može uticati na raspoloženje: da li je to „mračna i olujna noć“ ili vedar, sunčan dan? Ključ korišćenja postavke za stvaranje raspoloženja je obraćanje pažnje na način na koji vaši likovi komuniciraju sa onim što se oko njih događa. Da li ih postavka izaizva ili ih teši? Često ova interakcija poboljšava raspoloženje.

Dijalog

Lagana zafrkancija doprinosi raspoloženju mnogo drugačije od usijane optužbe. Naravno, možete (i ponekad bi trebalo) da ponudite trenutke lakoće i u najozbiljnijim razgovorima (ili obrnuto). Ali uglavnom, budite sigurni da vaš dijalog podržava atmosferu koju želite da stvorite.

Interni monolog

Iste smernice se primenjuju na unutrašnji monolog lika: Sve dok je vaš lik svesno u skladu sa atmosferom oko njega ili nje, možete mislima i zapažanjima da vozite raspoloženje svoje scene kući

Opis

Opis (deskripcija) koji se izdvaja od unutrašnjeg monologa takođe može da doprinese raspoloženju. Vaš pripovedač – bilo da je prvo ili treće lice – može uticati na raspoloženje manipulišući odlukama o tome na šta se fokusirati, a šta zanemariti. Na primer: fokusiranje pripovedanja na razbijenu porcelansku lutku za bebe na trotoaru umesto na prelepo plavo nebo.

Ritam i tempo

Ritam vaših rečenica takođe će uticati na raspoloženje. Kratke rečenice stvoriće brzi osećaj u prozi ili osećaj svečanosti u poeziji. Duge rečenice pune zareza mogu ponekad izazvati osećaj uznemirenosti bez daha (zapete prisiljavaju na „udisanje“). Dobro izbalansirane rečenice mogu izazvati smirenost i introspekciju. A raspoloženje možete promeniti manipulišući ritmom rečenica – usporavanjem čitalaca ili ubrzavanjem.

Alati poezije

Možete koristiti alate slika, metafora, poređenja i drugih pesničkih sredstava da biste podstakli određeno raspoloženje. Na primer: Zalazak sunca bio je poput dušeka umrljanog krvlju i donosi mnogo drugačiju sliku od zalaska sunca kao svileni šal od ruže.

4 zlatna pravila manipulisanja raspoloženjem

Raspoloženje bi trebalo da se prebaci sa početka scene na njen kraj. Osim ako ne pišete u rezonu životnog stila, „pravila“ kreativnog pisanja često sugerišu da se lik treba na neki način promeniti tokom scene. Kada lik doživi promenu, omogućavanje da se promeni i raspoloženje čini pomak snažnijim.

U dužim radovima raspoloženje bi trebalo da se menja od scene do scene. Ako svaka pojedinačna scena u dužem delu ima isto raspoloženje, oči (i doživljaj) čitalaca će se umrtviti. Obavezno uočite razliku u raspoloženju između jedne scene. Razmislite kako će raspoloženje uticati na emocije čitaoca kako vaša priča bude napredovala.

Raspoloženje pasusa može / treba da utiče ili podržava glavnu radnju. Bez obzira da li pišete pesmu ili priču, raspoloženje vašeg pasusa može da izazove vaše likove / govornike; naterati ih da se preispitaju; ili potvrditi njihov izbor. Kišna oluja na dan venčanja neveste može dovesti do toga da preispita svoj brak; duga može podržati njen izbor. I dok raspoloženje može odražavati osećanja lika, to ne mora nužno – zamislite scenu u kojoj će biti kidnapovana vrlo srećna žena koja je upravo dobila najbolje vesti u svom životu; tako je srećna, nedostaje joj slutnja, jezivo raspoloženje sveta oko nje.

Raspoloženje bi trebalo da bude opisivo. Ako čitaoci ne mogu da kažu „ovo se čini sumorno“ ili „ovo deluje lagano“, možda ćete morati da napravite neki napor da biste stvorili nezaboravniji tekst. A to nije malo.

Objavljeno

Storytelling: Umetnost pričanja priča

Pripovedanje priča je proces korišćenja činjenica i narativa da biste nešto preneli svojoj publici. Neke priče su činjenične, a neke su ukrašene ili improvizovane kako bi se bolje objasnila suštinska poruka. Pričanje priče je oblik umetnosti star koliko i vreme i ima mesto u svakoj kulturi i društvu. Zašto? Jer priče su univerzalni jezik koji svako – bez obzira na dijalekt, rodni grad ili nasleđe – može da razume. Priče podstiču maštu i strast i stvaraju osećaj zajedništva među slušaocima i kazivačima.

Pričanje priče je kao slikanje slike rečima. Iako svi mogu da ispričaju priču, određeni ljudi usavršavaju svoje veštine pripovedanja i postaju pripovedači, pisci i umetnici u raznim medijima, ali i profesionalci u ime svoje organizacije, brenda ili preduzeća. Možda ste čuli za ove ljude – mi ih obično nazivamo književnicima, trgovcima, autorima sadržaja ili PR profesionalcima.

Svaki član organizacije može ispričati priču. Ali pre nego što pređemo na to kako, hajde da razgovaramo o tome zašto pričamo priče – kao društvo, kultura i ekonomija.

Zašto pričamo priče?

Postoje razni razlozi za pričanje priča – za prodaju, zabavu, obrazovanje ili hvalisanje. O tome ćemo govoriti u nastavku. Trenutno želim da razgovaram o tome zašto odabiremo pripovedanje priča, umesto recimo Pauer Pointa zasnovanog na podacima ili nabrojane liste. Zašto su priče naš način razmene, objašnjavanja i prodaje informacija?

Evo zašto.

Priče učvršćuju apstraktne koncepte i pojednostavljuju složene poruke.

Svi smo doživeli zabunu prilikom pokušaja razumevanja nove ideje. Priče pružaju put oko toga. Razmislite o vremenima kada su vam priče pomogle da bolje razumete koncept … možda je učitelj koristio primer iz stvarnog života da bi objasnio matematički problem, propovednik je ilustrovao situaciju tokom propovedi ili je govornik koristio studiju slučaja da prenese složene podatke.

Priče pomažu učvršćivanju apstraktnih koncepata i pojednostavljenju složenih poruka. Uzimanje uzvišenog, nematerijalnog koncepta i povezivanje s njim pomoću konkretnih ideja jedna je od najvećih snaga poslovnog pripovedanja.

Uzmimo za primer Apple. Računari i pametni telefoni prilično su složena tema za opisivanje vašem tipičnom potrošaču. Koristeći priče iz stvarnog života, uspeli su da opišu tačno kako njihovi proizvodi donose korist korisnicima … umesto da se oslanjaju na tehnički žargon koji bi vrlo malo kupaca razumelo.

Priče okupljaju ljude.

Kao što sam gore rekao, priče su univerzalni jezik takve vrste. Svi razumemo priču o heroju, geniju ili slomljenom srcu. Svi obrađujemo emocije i možemo deliti osećanja ushićenja, nade, očaja i besa. Deljenje priče čak i najrazličitijim ljudima daje osećaj zajedništva.

U svetu podeljenom mnoštvom stvari, priče okupljaju ljude i stvaraju osećaj jedinstva. Uprkos našem jeziku, religiji, političkim preferencijama ili etničkoj pripadnosti, priče nas povezuju kroz način na koji se osećamo i odgovaramo na njih … Priče nas čine ljudima.

Priče inspirišu i motivišu.

Priče nas čine ljudima, a isto važi i za brendove. Kada brendovi postanu transparentni i autentični, to ih spusti u zemlju i pomaže potrošačima da se povežu sa njima i ljudima koji stoje iza njih.

Iskorištavanje emocija ljudi i otkrivanje dobrog i lošeg je kako priče inspirišu i motivišu … i na kraju pokreću akciju. Za biznis je to jako važno. Priče takođe podstiču lojalnost brendu. Stvaranje narativa oko vašeg brenda ili proizvoda ne samo da ga humanizuje već i samo po sebi plasira vaše poslovanje.

Šta čini dobru priču?

Reči poput „dobar“ i „loš“ odnose se na mišljenje korisnika. Ali postoji nekoliko komponenata o kojima se ne može pregovarati i koje čine odlično iskustvo pripovedanja kako za čitaoca tako i za govornika.

Dobre priče su …

  • Zabavne: Dobre priče čitaoca zanimaju i zanima šta sledi.
  • Obrazovne: Dobre priče podstiču radoznalost i dodaju čitaočevu bazu znanja.
  • Univerzalne: Dobre priče su dostupne svim čitaocima i koriste emocije i iskustva koja prolazi većina ljudi.
  • Organizovane: Dobre priče prate sažetu organizaciju koja pomaže u prenošenju suštinske poruke i pomaže čitaocima da je apsorbuju.
  • Zapamćene: Bilo da su nadahnućem, skandalom ili humorom, dobre priče ostaju u umu čitaoca.

Postoje tri komponente koje čine dobru priču – bez obzira na priču koju pokušavate da ispričate.

  1. Karakteri. Svaka priča sadrži bar jedan lik, a ovaj lik će biti ključ za povezivanje vaše publike sa pričom. Ova komponenta je most između vas, pripovedača i publike. Ako vaša publika može da se stavi na mesto vašeg lika, veća je verovatnoća da će se nadovezati na vaš poziv na akciju.
  2. Sukob. Sukob je lekcija o tome kako lik prevazilazi izazov. Sukob u vašoj priči izaziva emocije i povezuje publiku kroz relativna iskustva. Pričajući priče, snaga leži u onome što prenosite i predajete. Ako u vašoj priči nema sukoba, to verovatno nije priča.
  3. Rezolucija. Svaka dobra priča ima završnicu, ali ne mora uvek biti dobra. Rezolucija vaše priče treba da završi priču, pruži kontekst oko likova i sukoba i ostavi publici poziv na akciju.

Na Master Class radonici upraov učimo kako da napravimo i napišemo priču koja će pleniti mnoga srca i pomoći nam da efikasno saopštimo našu poruku. Bez obzira da li se bavimo umentičkim formama ili radimo u biznisu, suština je uvek ista: pričanje priče!