fbpx

Šampita

,,Kako bih voleo da imam sad jedno ćebe,” – pomislio je za sebe Nega, ,, a i par čizama za broj veće.”.

Prokletinje su užasno žuljale, pa je bio primoran da ih nosi na bosu nogu. Golo stopalo i hladna guma za broj manja bila je svojevrsna golgota.

,,Nema tvog broja”, objasnili su mu, ,,to ti je što ti je, bolje nego da ideš bos po snegu.”

Sada je sedeo u tovarnom delu voza, kao na prikolici, ledeni vetar šibao je nemilosrdno, malene dečije glave, bez kape, uvukle su se u ramena da ublaže udar. Nega se, gledajući u stopala, pitao da li bi rane i žuljevi bili manji da je ipak išao bos.

Bio je pozno-jesenji dan, a Negi isti kao i svi prethodni. Išao je u nadničenje. On i desetine drugih. Sada je sedeo šćućuren uz svoja dva vršnjaka, desetogodišnjaka, koja su radila zajedno sa njim i čekao da voz pristane na Glavnu železničku stanicu u Beogradu i da se konačno skloni sa nesnosne vetrometine. Lakše je podnosio teret kamena natovarenog na kolica nego ovo smrzavanje. Drugovi su ga čikali da uvek može da ide peške, ako je već toliko zimogrožljiv, međutim nije ga to tangiralo jer umreti od gladi nije bila opcija za njega.

Izgubio je majku još na rođenju, došao je na svet kao siroče. Bio je sedmo dete svom ocu, koji je već tada prešao 35-tu i prvo dete svojoj nesuđenoj majci. Otac mu se ponovo oženio i ponovo doživeo istu sudbinu, tako da za njega je malo ko mario i brinuo. Možda samo deda koji bi mu, ponekad, doneo šaku čvaraka, malo surutke i komad proje.

Voleo je tog dedu i mrzeo Nemce. Tako mu je bar rekao deda, inače povratnik sa Solunskog fronta, kada je, prestravljen, posmatrao avione i bombe koje posipaju po njegovom gradu tog 6. aprila ’41. godine. On sa svojih svega 6 godina je po prvi put sa strahopoštovanjem gledao te velike metalne ptice kako seju razdor, plamen i stradanje, a deda je rezignirano samo rekao: ,, Opet Nemac, proklet bio!” Od tada Nemac je bio simbol straha i smrti.

Već sa 7 godina je obavljao sitne poslove koje je mogao sa svojim nejakim rukama u zamenu za hranu, a od letos je, zahvaljujući komšiji Miletu, išao na pravi posao i dobijao dnevnicu. Sitnu sumu ali bar nije bio gladan danima, kao što se ranije dešavalo.

Metalna šklopocija se konačno oglasila, pijuk je najavljivao da se bliže peronu. Sa olakšanjem je skočio sa vagona i užurbanim hodom krenuo put izlaza kako bi što pre zagrejao svoje, od zime ukrućeno telo. Destinacija je bila ulica Kralja Milana, ili od skora ulica Maršala Tita. U toku je bila obnova i gradnja Beograda nakon oslobođenja.

Rad nije bio lak, ali Nega se nije bunio, svojim dečijim ručicama je zrelo podizao kamen i bacao u kolica. Radio je predano zato što je znao da ako posustane, kući će ići gladan, toj hladnoj kući bez ljubavi i topline, bez večere i toplog majčinog krila. Ako odustane nikog neće biti briga, a ako večeras legne sit, to su ga te ručice, otvrdle pre vremena, i čelična volja nahranili.

Kraj prvog dela

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up