fbpx

(Re)kreativno pisanje

Razni su razlozi zbog kojih smo počeli da pišemo. Bez da se pravimo pametni. Neko se naterao, a nekome je ruka sama krenula. Mnogi su se na taj način ’olakšali’, a retki su bili ’miropomazani’. Kvalitet je, zbunjen, trčkarao između ovih grupa, dok se nije trajno zaustavio kod jedne. U oba slučaja namere su bile časne. Nemamo nameru da pravimo veštačke podele, već da se pozabavimo motivacijama svakoga od nas.

Sportsko pisanje

Ako bi smo, na prvu loptu, uštopovali entomologiju izraza rekreativan, dobili bi smo jedno misaono terenče formirano od napuštene poljane iza kuće. Male goliće smo napravili od školskih torbi, krcatih obrazovnim gradivom. Nemarno zbačene sa leđa, u jednom potezu poređane na razdaljini odmerenoj dečjim korakom, činile su goliće. Tako smo mogli, sa svojim oskudnim znanjem, ali neopterećeni svetskim šampionatom, da veselo zaigramo.

Prednost igranja na ’maliće’ je to što nam nikakvi milionski transferi ne dišu za vratom. Stoga smo u stanju da, krećući od nule, fintiramo protivnika vođeni isključivo inspiracijom datog trenutka. Pošto se ova neformalna igra može igrati sa samo jednim golom, protivnik će biti beli papir. Sudija naravno nije prisutan, jer ga ova amaterska igra ne uključuje. Sami smo sudije i učesnici. Sami određujemo trajanje poluvremena, faul u napadu, i shodno tome, penale sa tri metra.

Vezli smo po terenu-papiru gipkim nogama-rukama i trenirali mišiće-vijuge, upisujući se u listu strelaca koristeći sopstvenu veštinu, kao i nepažnju protivnika. Zamišljali huk navijača i deklamovali bombastične izjave komentatora prilikom svakog postignutog gola. Divili smo se sopstvenim kreativnim bravurama. Uveče smo, znojavi i zadihani, kretali kući put majčinog glasa koji je pozivao na večeru. Tako iscrpljeni, posle urađenih domaćih zadataka, pali smo u krevet, da sanjamo san ovenčan slavom. San koji je sam sebi dovoljan.

Olimpijsko pisanje

Izgradivši takmičarski duh na onom, prethodno pomenutom poljančetu, iz male lige prešli smo u veliku. Kao i mi sami, porasle su i naše misli. Osokoljene sopstvenom zrelošću, tražile su izlaz do kasno u noć. Mozak je postao enteogen. Vodili smo olovku po papiru, tražeći božansko u sebi. Omiljeni pisci postali su šamani, čije smo vizije zaljubljeno sledili.

Rečima smo štrikali lestvice ka onom posvećenom nebu, tvoreći duši nogostup. Zemlja se udaljavala, dok se vasiona primicala. Iznova smo gradili sebe, slažući rečenice u originalnu mustru. Biće to naš Torinski pokrov, poškropljen skorenom krvlju u koju smo besanih noći umakali pero. Ređali smo duševni relikvijar, kao zalog autentičnosti.

Ostavili smo u zadatak nekoj budućoj forenzičkoj umetnosti, da utvrđuje tačno poreklo misli, rođenih iz zamršenih sinapsi našeg mozga. Transcendirali smo, stavljajući dužnost iznošenja istine iznad osećaja zadovoljstva. Tako obogaćeni, zacementirali smo svoj kristalni tron na planini bogova.

I na kraju, poklon citat:

“Ne bojim se čoveka koji je 10 000 udaraca vežbao po jedanput, ali me strah onog koji je jedan udarac izvežbao 10 000 puta.” – Bruce Lee

 

 

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up