fbpx

Privatnost kao tema za pisanje

Živimo u vremenu kada je ljudsko ponašanje poprimilo neke nove oblike. Do samo pre jednog veka, a možda i manje, takvo ophođenje bilo je potpuno nezamislivo. Kao da su društvene norme optrčale jedan krug i vratile se na sam početak, u pećinu. Na stranu to što je etičnost izgubila smisao i vrednost u ambijentu vladajuće tržišne ekonomije. U prvi plan je izbila potreba pojedinaca da svoj privatan život neselektivno dele sa svakim ko je rad da učestvuje u toj paradi lične topografije.

Društvene mreže, čija je uloga da spajaju ljude, postaju platforme za lično promovisanje. I sve bi to bilo u redu kada bi se imalo šta podeliti sa drugima. Postavlja se pitanje šta je u stvari vrednost? Da li je to socijalni odnos u koji smo stupili povezivanjem sa ljudima voljnim da učestvuju u razmeni ideja i mišljenja? Možda se radi o jedinstvenoj prilici da izbacimo iz sebe golema koga smo po svojim idealima stvorili. Pri tom, sličnost sa originalom nije neophodna, a čini mi se ni poželjna.

Možda bi trebalo da se zapitamo vrišti li iz nas praznina, u trenutku kada pokušavamo da plasiramo javnosti svoje jalove težnje za poklapanjem sa poželjnim modelom čoveka. Da li smo u iskušenju da prilagođavamo svoj lik vladajućoj potražnji? Ili su sva sredstva za samoostvarenje koja se nude, u službi konstruisanja tog lika. U nameri da zadovoljimo nevidljivu publiku, mrsimo se u čvor od sopstvenih neistraženih mogućnosti.

Da paradoks bude veći, iako smo spremni da sa potpunim strancem podelimo intimu, osetićemo se razotkriveno ako nam se neko sa digitalnog horizonta obrati na način na koji nemamo odgovor. Uprkos tome što, naizgled, razmenjujemo mišljenja, ostaćemo zatvoreni za bilo kakvu kritiku sopstvenog ponašanja. Pa pošto smo od svog pojavnog života napravili materijal za razmenu sa istomišljenicima, lansirali smo ga u prostor u kome je počeo da ’ živi ’ sam za sebe. A da bi smo sačuvali integritet, ukinućemo mogućnost da se objavljena istina dovodi u pitanje odstranjivanjem nepovoljnih osvrta i negiranjem prava na mešanje.

I tako smo opet došli do pećine i crno-belog sveta. Žvrljamo po zidovima, a onda zovemo goste na premijeru pored ognjišta. Kome se ne sviđa, prognan je u suprotni tabor. Ili, u gorem slučaju, naboden na koplje i izložen za nauk neposlušnima. Mali napor volje može nas izbaciti preko praga tog plemenskog doma u svet. Mislimo malo o drugima, ne gledajmo samo u svoj odraz u ogledalu. Posmatrajmo život sveobuhvatno, a ne lakonski.

I da, napišimo priču, pesmu, bilo kakvu crticu koja prenosi autentično iskustvo. Tako ćemo se ponovo očovečiti i vratiti izraz liku koji nas posmatra našim sopstvenim očima.

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up