fbpx

Porođajne muke jedne knjige

Upozoravamo čitaoce sa slabijim srcem da sadržaj koji sledi može biti potresan! Sad se sigurno pitate šta može biti tako uznemirujuće kada je u pitanju životni proces jedne knjige? Pa to što je mogla i da ne postoji! Ova koja nam je otvorila svoje srce je bila upravo u takvoj opasnosti. Poslušajmo šta ima da nam kaže.

Prenatalno stanje

„Ovim putem želim da se obratim svim autorima. Nakon preživljenih strahota u svom dugom nezvaničnom postojanju, shvatila sam da i mi knjige moramo da dignemo svoj glas. Protiv zanemarivanja i neizvesne sudbine. Jer tu nam samo naši roditelji pisci mogu pomoći!

Na samom početku svog života, dok sam bila tek ideja, radovala sam se svakom susretu sa svojim autorom. On mi je činio lepe stvari, pružao oslonac i hranu od koje sam rasla i disala. Postojao je prećutan dogovor između nas da ću mu svu tu pažnju stostruko vratiti. Jednog dana kad sednem u izlog knjižare.

Tako smo rasli zajedno i planirali sopstvenu budućnost. Kako je vreme prolazilo ja sam bila sve radosnija. Ali, primetila sam po sve povučenijem držanju svog roditelja da njemu nisu sve koze na broju, kako bi to vi ljudi rekli.

Misli jednog fetusa

Umesto da i on bude sve veseliji, tmurni oblaci su se u sve većem broju nadvijali nad njegovu pametnu i maštovitu glavu. Jednoga dana, kada se takva napetost više nije mogla tolerisati, jer je počela da utiče i na moj kvalitet, rešila sam se za direktan pristup.

Blago sam ga pogledala svojim crnim očima i upitala u čemu je problem. On je samo spustio glavu i počeo tiho da plače.Na moje insistiranje, sabrao se i poverio mi svoj najveći strah. Šta da radimo kada me napiše do kraja? Kako da od rukopisa, u kom sam obliku trenutno bila, od mene napravi pravu zrelu i punoletnu knjigu? Kako da završi započeto i pusti me da živim svoju sudbinu?

Mnogo teških pitanja, koje su u stvari jedno pitanje – kome da se obratimo za pomoć? Iako sam bila samo rukopis, komunicirala sam sa ostalim njegovim knjigama na polici. Nemajući kud, obratila sam se njima. Kad me grom nije pogodio! Počele su da se smeju sve u glas. Kao haahaaaha, pa nema ništa lakše!

Na klinici

Najdeblja od njih, koja je izgleda bila i starešina ove papirne zajednice, otvorila se po sredini i ispljunula jedan kartončić. Bila je to vizit karta. Karta za novi i pravi život…

Na njoj je bila adresa izdavača koji je ove tajanstvene procese držao u malom prstu. On je imao potreban materijal, mašine i znanja da od mene, sirovog materijala, napravi jednu prelepu i ponosnu knjigu. Njegove nežne ruke napraviće finalno poliranje moje duše i tela i ja ću, kao sve druge moje sestre, početi da živim dostojanstveno i što je najvažnije – ubedljivo i beskonačno!

Ne mogu vam opisati sestre slatke moju sreću tog trenutka! Izaći ću iz one buđave fioke i smešiću se svetlima reflektora. Družiću se sa svojim mnogobrojnim čitaocima. I oni će mi otvoriti svoje najtajnije kutke da ih pohodim i oplemenjujem svojim rečima. Strah je nestao, a moj pisac je veseliji nego ikad. Pričao mi je kad smo ostali nasamo kako je svet lepo uređen kad svako radi svoj posao.

Prvi dan ostatka života

Neće se više zamajavati i gubiti dragoceno vreme na razvijanje neosnovanih strahova. Jer sad ima partnera. Nekoga sa kojim će podeliti teret rađanja knjige. Koji ni u jednom segmentu nije lak, ali utoliko veću radost donosi!

Eto, dragi moji rukopisi, ne očajavajte, ima nade. Posavetujte se sa svojim autorima ili pitajte mene. Rado ću i vama poslati tu kartu za stvaran svet“!

Ako ti se sviđa, podeli...