Kod pisca je važno samo ono na papiru. Sve ostalo je besmisleno.
Svakome ko se iole bavio kreativnim pisanjem, već na samom početku brzo postaje jasno da pisanje samo po sebi (čak i kada pišemo poslovne ili reporterske tekstove), ili bavljenje samo spoljnim pojavama, ljudima ili događajima jednostavno – nije dovoljno. Potrebno je nešto više, a to više je zapravo lična priča, duboko unutrašnji uvid koji pisanje svakog pisca čini tako jedinstvenim.
Dakle, obraćanje pažnje samo na ono što je očigledno, nije dovoljno za kreativno pisanje. Moraš da pokušaš da iskažeš tvoj unutrašnji lični svet tvom čitaocu. Evo nekoliko saveta koji ti mogu pomoći u tome:
- Nemoj da tvrdiš nešto što je očigledno. Svako zna da je trava zelena, i da je sneg hladan. Ako pominješ travu, svako će znati da je zelena, sve dok im ne kažeš suprotno. Nije potrebno da pominješ boju trave sve dok budetš imao nešto da kažeš što publika ne zna.
- Ne forsiraj originalnost po svaku cenu. Ako je trava zelena, ne moraš da “cediš” mozak kako bi pronašao neki drugi način da izraziš ovu boju samo da bi bio “drugačiji”. Posmatraj, koncentriši se na temu, kako bi pronašao prave detalje koje je čine jedinstvenom, otkrij i pokaži skrivena značenja.
- Biraj prave reči. Pri tom ne mislim na “poetične” ili “impresivne” reči, već one koje će iskazati tvoju temu pisanja. Kada pišeš, recimo, pesmu o omiljenoj životinji, koristi reči koje opisuju i definišu živu životinju: reči koje poseduju akciju, izgled, zvukove i način kretanja životinje i tome slično.
Razmisli o rečima kao što su “sjaj” i “blistavo”.
Obe opisuju svetlo, ali različite vrste svetla. Kada vidiš reč “sjaj”, obično pomisliš na nežno, toplo svetlo koje dolazi iz unutrašnjosti nečega. Reč “blistavo” daje ideju pokreta. Tako da zvučanje reči može kreirati i različita osećanja. “Sjaj” je mekana i obla po zvučanju; “blistavo” ima tvrđi zvuk i prelomljena je na dva dela, kao svetlo koje je isprekidano ili u pokretu.
[Tweet “Najgora stvar koju si napisao je još uvek bolja od najbolje stvari koju nisi napisao.”]
Izražavanje nevidljivog
U online radionici za pisanje u prozi, često gnjavim polaznike kako pisati o nečemu što možemo pažljivo da posmatramo. Međutim, šta kada je tema pisanja neko osećanje, ili neki apstraktni koncept kao što je ljubav, smrt, ili emocija Univerzuma? Kako posmatrati i opisati nešto što nije materijalno, opipljivo, dostupno čulima? Evo nekoliko sugestija:
- Seti se kako ponekad posmatraš kroz prozor vetar koji duva napolju. Vetar je nevidljiv i mi ga ne možemo videti, zar ne? Međutim, ono što možemo da vidimo jeste njegov uticaj na stvari koje nas okružuju. Razigrani peševi kaputa prolaznika, dugačka kosa usamljene devojke na stanici, ili nestašna ćuba dvogodišnjaka koja se vijori na pešačkom prelazu, grane drveća koje se njišu… Apstrakcije kao što su Ljubav ili Smrt, ne izgledaju, ne mirišu i ne čuju se uopšte. Ali utiču na sve oko njih. A ti možeš…opisati mesta koja dotaknu!
- Piši određeno. Umesto o Ljubavi, možeš da pisati o “ljubavi između mojih roditelja”. A onda budi još određeniji: “ljubav između mojih roditelja i tihi način kako se ona iskazivala prilikom zajedničkih porodičnih obeda”. Stvar je u tome da povežeš apstrakcije, emocije i koncepte sa određenim osobama, mestima, događajima. Ljubav, Smrt, Lepota, Bes – svi ovi koncepti se ne događaju u nekom vakumu. Oni se uvek iskuse od strane ljudi u određenim situacijama. Naše duboko razumevanje ovih koncepata je uvek na ljudskom nivou, kroz načine kako nas oni lično dotiču, kao i ljude oko nas. Kreiranje ove ljudske veze daće tvojoj prozi ili poeziji snažniji emotivni uticaj na čitaoca. I daće tvojoj ideji oblik koji možeš pažljivo da posmatraš i otkriješ aspekte koji do tada nisu bili viđeni i opisani.
Kada pišeš počni od sebe. A onda podeli nešto od toga i sa nama. To je sasvim dovoljno.
Za pisanje ti i ne treba ništa više 🙂
O Autoru
