fbpx

Koliko puta umire jedan pisac

Dok čitamo pisac nam se obraća jednim, skoro konspirativnim šapatom. Tako naučimo da prepoznajemo jedan glas među mnogima. Preko veze koju smo sa piscem čitajući stvorili. Vraćamo mu se svaki put kad smo tužni, veseli ili kada nam je prosto dosadno. Imamo ga u svesti kada prepoznamo situaciju koju je on znalački opisao. Rastemo sa njim i radujemo se svakoj novoj knjizi, kao nezasluženom poklonu.

Jednom za života…

Ima jedna stvar koju uporno zaboravljamo, poneseni poezijom stvorenom od strane čoveka. A to je činjenica da je on, pisac, smrtan, isto kao i mi. Kada se to neminovno desi, pored opšteg utiska prolaznosti, suočeni smo sa jednom definitivnom istinom. Opus je gotov. Put više nije pravolinijski i u smeru beskonačnosti. Krug se zatvorio, i zarobio naš radoznali pogled.

Ne vredi nam da metanišemo i lamentiramo nad nepravednom sudbinom. Iz tog pera više ni slovce neće izaći. Ostaje nam samo da iz tog konglomerata reči izvlačimo nova tumačenja. Da se zavlačimo u prašnjave uglove zalepljenih stranica koje smo možda preskočili. Da gledamo kako se smiče senka sa pretrčanih poglavlja. Da se pitamo da li autora sada obasjava neko drugo sunce i osvetljava mu smisao koji mu je, za života, ostao neuhvatljiv.

…i više puta u smrti

Svaki put kada u biblioteci pređemo rukom preko hrbata njegovih knjiga, a zatim izvadimo knjigu recepata. Napravimo promaju od koje se smrtno prehladi i skratimo mu beskonačnost bar za nokat. Kada ga se dočepaju obrazovne institucije, pa ga po nekakvom ličnom nahođenju ubacuju i izbacuju iz školskog programa. Kada u selidbi zaključimo da je višak i ostavimo ga kraj kontejnera, u društvu tužne sabraće.Kada mu u kriznim vremenima, od uzbudljivih stranica pravimo cigaret papir.

Ali opet, žilava je to sorta. Vaskrsava u najneverovatnijim prilikama. Dovoljan je pogled širom otvorenih očiju deteta, koje se prvi put susreće sa njim. Ili onog čitaoca koji mu se iznova vraća, iznenađen novopronađenim porukama. Poput poruke u boci koja pluta okeanom. Ili će se flaša razbiti o stenje, ili će je radoznali presretač odmotati i pustolovno se povezati sa autorom. I onaj, koji u pokušaju da i sam nešto vredno napiše, pa raspliće tekst u nameri da prozre majstorstvo, udahnjuje mu nov ciklus života. Koncentrični krugovi piščeve aure tvore vir kome ćemo se dobrovoljno prepustiti.

Jer “Svaka knjiga ima dušu, dušu onoga ko ju je napisao i dušu onih koji je čitaju”. Tu, u knjizi, naša je duša srela piščevu, posedela uz čašicu razgovora, i oplemenjena se vratila sa tog puta.

 

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up