fbpx

Ko ti kroji…priču

Moje odelo

Uvek sam mislila, kad napišem nešto to mi je kao odelo. Ako je kraće onda je letnje, kad je duže ima rukave za zimu. A onda, kad izađem napolje u svom novom odelu, ili se smrznem ili mi je prevruće. Ako je forma i odgovarala, suština nije. Porođajne muke krojača reči nisu se nikako završavale.

Lepo sam ja to zamislila, ali kreaciju treba zategnuti, iseći krajeve konaca koji vire, poravnati falte. Ništa mi drugo nije preostalo nego da pokucam na vrata veštijeg krojača. Ukoliko želim i napolje u toj odeći. Za po kući je bila sasvim dobra, tu me niko ne vidi. Ali nisam tkala reči da bi sedele pored ognjišta. Htela sam da i drugi vide, da se dive mojoj maštovitosti i umeću. Da požele da imaju i za sebe jedan primerak.

Ponovo u đačku klupu

Školu je bilo jednostavno upisati. Na moje prijatno iznenađenje, imala sam školske drugove zaustavljene na istom stepenu razvitka. Izvukli smo svoje modele i raširili ih na klupu. Svako je mislio da će baš njegovo delo pretrpeti minimalne izmene. Nismo bili svesni da je ideja bila zaokružena samo u našim glavama. Da je ono što smo imali da pružimo manjkalo u svom pojavnom izdanju. Krišom smo bacali poglede na klupe do sebe upijajući pogledom tuđe mustre. Po malo zavideli kako nama nije pao na pamet taj neuobičajeni preplet i ta tanana nijansa osećanja pretvorena u boje.

Zatim smo sledeći instrukcije majstora rasparali do klupka svoje tvorevine i krenuli iz početka. Vredno smo ređali reči u nove rečenice i iznosili na svetlost dana nove uglove gledanja. Samo tkanje je uzvraćalo novim sjajem. Pasusi su lepše padali niz glavnu konstrukciju priče. Svaka tačka bila je čvorić kojim se završavao jedan red veza i počinjao drugi. Dijalozi su se pojavili u formi rupica za dugmiće čije nas kopčanje štiti od promaje smisla.

A naše samopouzdanje je raslo najavljujući još smelije projekte u budućnosti. Kreacije su nam se od jednog komada pretvorile u komplet. Znali smo, ovo ćemo s ponosom nositi i što je još važnije trajaće nam. Preživeće test vremena i naše vreme i trud neće biti proćerdani zarad klimavog trenutnog zadovoljstva.

Ostavili smo za nama onaj romantizam koji nam je govorio da je samoukost nepatvorena vrednost. Jer uvek može i više i bolje. Majstor nas je gledao sa simpatijama, uživajući u rezultatima svog truda. I blago zaustavljao naše pokušaje da prerađujemo stvoreno u nedogled. Jer to se takođe uči, znati kad da staneš. Da završiš jednu priču, a od viška materijala napraviš drugu. Nešto je zgodno kad je mini, a opet neki materijali zahtevaju postavu. Što više kriju, to više pokazuju.

Model za sva vremena

Danas su nam kolege pažljivi čitaoci radnih izdanja. Više pari očiju bolje vide, a ako je nešto izvan našeg domašaja ne stidimo se da to i kažemo. Onda opet zovemo glavnog krojača u pomoć. On je uvek u svojoj radionici, raspoložen da odloži svoj rad i priskoči sa preciznim savetima i konstruktivnim rešenjima. Iz te škrinje znanja se možeš služiti uvek. Ona je neiscrpna i sa svakim novim učenikom se obogaćuje umesto da se prazni.

Sada imam pun radni sto završenih dela, od kojih će se mnoga uskoro pojaviti na glamuroznim pistama. I stvaram nova bez strepnje i nesigurnosti, jer znam da sam naučila i primenila ona važna pravila na kojima se drže sve priče još od prve reči.

 

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up