fbpx

KAKO SAM ČITALA ANA IN SILAZI U DONJI SVET

Ako želite da vas ova knjiga momentalno uvuče u svoje, poput lavirinta organizovane hodnike, nemojte je čitati iz udobnosti kućne fotelje. Zbog njene konstruktivističke prirode, doživljaj napisanog se može potpunije postići ukoliko se prilikom konzumiranja ovog štiva čitalac izmesti iz sebi poznatog i intimnog okruženja. Značaj ovog dela biće lakše spoznati ako se kao podloga za razumevanje prostre nepatvoreni osećaj bačenosti u svet koji ne zavisi od nas, već upravo suprotno – mi zavisimo od njega.

JA ČITAM KNJIGU

Sledeći sopstvenu intuiciju, rođenu na pozadini dnevnog rasporeda obaveza, nađoh se sa ovom knjigom u svom elektronskom čitaču na trećem spratu klinike za ORL, Kliničkog centra u Beogradu. Već samo ovo mesto koje je stvoreno da leči naša čula opažaja, nosilo je sa sobom neskrivenu simboliku. Osim toga, zaputih se tamo u proleće, u vreme kada se životni ciklus ovoga sveta i svih njegovih stanovnika (biljaka, životinja i drugih organizama) obnavlja. Kao i moja alergija, zvanično na iritantne polenske čestice u vazduhu, a po mom amaterskom mišljenju i na sve što u svetu ne razumem, pa samim tim ne mogu ni da prihvatim bez posredstva dobro formulisane mitologije koja priča priču.
Vreme, mesto i medij za čitanje sam potrefila i ne znajući da se u knjizi radi o modernoj reinterpretaciji jednog od najstarijih mitova ljudskog roda čija je junakinja Inana, sumerska boginja ljubavi i rata, koja silazi u podzemni svet. Autorka kaže da je to najstariji od poznatih mitoloških narativa o bogu koji redovno umire, ali se posle nekog vremena vraća u život. S obzirom da sve otežanije dišem zbog problema koji me je ovde i doveo, lako mogu da razumem glavnu ideju ovog dela.
Ana In (Inana) sišla je u donji svet da bi srela svoju sestru Ereškigal, vladarku podzemnog sveta, po mom skromnom mišljenju – u pokušaju da svet učini celovitim. Pre silaska upućuje svoju poslanicu Ninšubur (Ninu Šubur) da traži pomoć od bogova otaca ako se odatle ne vrati za tri dana. Inana usput prolazi kroz sedam kapija na kojima ostavlja svoje božanske atribute i potpuno naga staje pred svoju sestru, vladarku mrtvih, Ereškigal. Neti, podzemni čuvar kapije je pušta da uđe smekšan njenim molbama. Inana pokušava da svrgne sestru sa trona, za šta biva kažnjena smrću. Posle tri dana čekanja, Ninšubur udara u kuknjavu i kreće put bogova za pomoć.
Bogovi je isprva odbijaju krajnje neljubazno, da bi na kraju ipak pomogao bog Enki, uz posredstvo Enheduane, ćerke kralja Sargona i pazite sad! – „prve svetske autorke“ koja je napisala uzbudljive poeme Himna Inani, Inana i Ehib i Vladičica najvećeg srca. Ova poslednja poema je prvo imenom potpisano književno delo u istoriji ljudske civilizacije. Prvi put u književnosti čuje se glas jedinke. Itd, itd, ovo je najkraće što mogu da opišem a da ne zapetljam nepotrebno, jer priča ima mnogo slojeva i nosi kompleksna značenja…
„Priča o silasku u podzemni svet, priča o smrti i vaskrsenju, to je misterijski mit. U njemu je tajna koju razum uzalud proniče. Pa ipak, saznati za nju je mogućno, a to povlači oslobađanje od straha od smrti (i postizanje besmrtnosti). Pronicanje te velike, najveće religijske tajne, odigrava se zahvaljujući inicijaciji.“ tako kaže autorka knjige Olga Tokarčuk.

KNJIGA ČITA MENE

A evo šta ja kažem: kao individualni čitalac, morala sam u oslobođenoj mašti da pratim u stopu sve likove ove priče. Tako sam, pošto sam sišla u donji svet (koji se u mom slučaju odnosi na sopstvenu bolesnu unutrašnjost) da se povežem sa sestrom (svojim negativom), nisam više mogla da izađem (tj. da budem zdrava kao pre), te sam glatko uskočila u ulogu Nine Šubur i krenula po pomoć kod belih otaca bogova. U malo perverznom redosledu, svog Netija sam srela na šalteru ove medicinske ustanove u liku sestre koja me je skrozirala pogledom i u kompjuter (tu vrhovnu evidenciju) upisala sve podatke koji za birokratiju čine moju ličnost, tj. skinula me golu.
Zatim naravno sledi tri dana čekanja na prijem i spas. Hodnik potmulo odjekuje zaposednut zlim duhovima bolesnih koji se najpre oglašavaju očajnim jaucima i plačem. U međuvremenu belom bogu ocu stižu ponude sa raznih strana iz molećivih ruku sapatnika, a u vidu poklon kesa sa viskijem i kafom, dok ja sa elektronskim čitačem na razvaljenoj stolici u neposrednoj blizini podjednako razvaljenog toaleta, nastavljam da u nozdrvama gajim gljive, polipe i ostalu mahovinu koja buja na mračnim i vlažnim mestima.
Konačno dolazi mojih pet minuta i raspevana sestra (Enheduana) me uvodi u specijalističke odaje gde me izbode na nekoliko mesta da bi utvrdila da sam alergična na korov. Setim se svog profesora cvećarstva na Pejzažnoj arhitekturi koji je govorio kako je korov sve ono što nismo posadili. Beli bog otac u međuvremenu telefonira svojim podređenima i ugovara operaciju koja će se izvršiti preko reda i nigde neće biti zavedena. Potom mi prepisuje lek u vidu spreja čiji će aerosol mojim disajnim organima doneti olakšanje poput onih muva što se roje oko glave mrtve Inane, a koje joj je poslao u pomoć da je ožive. Odlazim sa višestrukim olakšanjem i na putu široko zaobilazim psihijatrijski deo klinike.
Još par reči autorke: „Najneobičniju, paradoksalnu i zabavnu definiciju mita koju znam formulisao je Karol Kerenji: Mit je božanska epifanija u kontrolnom centru za jezik čovekovog mozga. Može se reći da je mit realan na istom principu prema kojem realan znači vidljiv. Dok god bogove pratimo na njihovim putovanjima, u pustolovinama, preobražajima, u njihovim kreacijama i apokalipsama – dotle oni postoje. Kao što postoji Inana.“
Eto tako je protekla moja avantura sa Anom In, In Anom.
Ako ti se sviđa, podeli...