Prema knjigama od papira gajim nedvosmisleno obožavanje od onog pradavnog trenutka kada sam naučila da slova sričem u reči. Pozajmljivanje knjige iz biblioteke ili kupovina u knjižari su postupci koje nose određeni polusakralni rituali. Svoj prvi bibliofilski identitet ukrala sam od „miša iz biblioteke“ (topo di biblioteca). Kod nas postoji izreka „siromašan kao crkveni miš“. U svom detinjem umu ja sam iskonstruisala da je biblioteka za one siromašne čitaoce koji ne mogu da kupe sve knjige koje bi želeli da pročitaju.
Miš iz biblioteke
Tako sam u biblioteke uvek ulazila kao u posvećene hramove čijem postojanju možemo da zahvalimo što se granica između razumnih ljudi i životinja jasnije vidi. Pored toga, u knjigama sam mogla da nađem većinu odgovora na pitanja koja u mojoj okolini niko sebi nije ni postavljao. Zamišljala sam da sam neki poseban špijun znanja koji će tek dobiti priliku da svojim neizmernim znanjem pomogne svojoj zemlji u odsudnom trenutku.
Svaki ulazak u biblioteku počinjao je osluškivanjem one specifične tišine u kojoj sam jasno mogla da čujem da li me neka knjiga posebno doziva. Ukoliko bi mi se obratila, skoro neprimetnim šuškanjem listova u rukama (ipak su napravljene od drveća), prelepom naslovnom stranom ili stilski doteranom rečenicom, naš spoj bi se ozvaničio udarom bibliotekarkinog štambilja na moju člansku kartu.
Miris koji je odašiljao papirus natopljen olovom, zajedno sa hodnicima od drvenih polica u kojima žive (verovatno isto tako načitani) crvi, momentalno bi me transponovao iz sopstvenog života skučenih mogućnosti u jedan kokordinatni sistem sačinjen od više ravni. U njima vladaju neki drugi zakoni fizike. Malo je reći da je ta katedrala činila moje jedino i najsnažnije uporište u životu koji je tek počinjao. Sam nije ničim nagoveštavao u kom će pravcu ići.
Miš iz elektronske biblioteke
Poput najfanatičnijeg pušača zaklinjala sam se da je papirna knjiga moja karta za nebesko pozorište. Po cenu smrti nikada je ne bih zamenila za doživotnu pretplatu na digitalnu ložu. Elektronski svet je dehumanizovan i čvrsto odlučujem da od njega uzimam samo ono što ne mogu da izbegnem.
A onda na poklon od prijatelja koji me dobro poznaje dobijam elektronski čitač Kindl. Skeptično ga prevrćem u rukama sećajući se kako me je zamaralo čitanje na kompjuteru. Prilazim mu oprezno i skoro u rukavicama ispitujem performanse ove tada elitne igračke. Odlučujem da mu dam šansu makar da se uverim da za svoju antipatiju imam jake razloge.
I kao ljubavnik od koga ništa ne očekuješ, čitačka naprava počinje da otkriva svoje najbolje osobine, postepeno i u skladu sa mojom zainteresovanošću da saznam sve njegove tajne. Perverzno, ali nema naslovne strane! To je prvo što zaključujem. Ali zato ima najkorisnije pozadinsko svetlo ekrana te mi oči prosto klize preko teksta sa minimalnim angažovanjem i maksimalnom izdržljivošću. Naprava kao stvorena za maratonce čitanja!
Pametna knjiga
Sad kad sam već tu, na digitalnom polju, slutim da ću tu i ostati. Bacam kotvu svoje dobre volje i ankerišem plovilo da mi uvek bude pri ruci. Pretresam komande i polako shvatam da ovo nije samo knjiga, već ceo sistem za razumevanje pročitanog u malom. Pošto je čitač povezan sa internetom u svakom trenutku, jednostavnim dodirom bilo koje reči softver me vodi na mrežu. Sad mogu da proverim značenje izraza koji ne razumem, nudeći mi i primer konteksta u kom se obično koristi.
Znači, ne moram da sedim okružena drugim knjigama da bih razumela onu koju upravo čitam. Ne moram ni da menjam naočare jer mi Kindl daje opciju da slova povećavam ili smanjujem, kao na telefonu. Zatim listanje knjige i samo držanje iste u rukama više nije zadatak koji angažuje obe ruke. Može da se podesi panoramski pogled pa se uređaj postavi u horizontalu i nasloni na svoju zaštitnu koricu (masku). Tako se Kindl vozi bez ruku, kao bajs.
To dalje znači da ne moram knjigu više da naslanjam na veknu hleba da bih čitala dok ručam, što je često rezultiralo raspršivanjem masnih mrlja od čorbe po sakralnim napisima. To je knjizi pre davalo izgled kafanskog menija nego predmeta u kome je pohranjeno znanje ovoga sveta.
Digitalno sećanje
Kindl je uvek sa mnom. Volim ga i zovem ga Fifi. Njegov ogroman kapacitet za skladištenje podataka omogućio mi je da skoro celu biblioteku smestim u to parče elektronike. S obzirom na zaista lako skidanje odgovarajućih formata ja više ne idem ka knjigama – one dolaze meni. Mogu da čitam i bez lampe i iznenada utonem u san – i on će se uskoro sam isključiti.
Ako naiđem na zanimljiv pasus ili rečenicu, vrlo lako i jednostavno to mogu da prosledim na društvene mreže. Pošto čitam i na engleskom, kao što verujem da radi većina ozbiljnih čitalaca, ne predstavlja mi problem da u njega napakujem gomilu tekstova koju su mi uvek pri ruci.
I na kraju priznajem da nisu sva tehnološka dostignuća tek puka igra maštovitih programera. Igra koja svoje krajnje ishodište ima u maksimalnoj zaradi putem prodaje gadžeta za koje smatramo da ih moramo imati.
Moj Fifi, koji me prati u stopu poput vernog psa, imao se rašta i roditi!
O Autoru
