fbpx

Kada je pravo vreme da počnemo sa pisanjem

Proces pisanja se često povezuje sa raznim nesigurnostima. Kao i same individue koje se tom aktivnošću bave. Noseći se hrabro sa sopstvenim nedoumicama, prvo smo odgovorili sebi na pitanje da li uopšte treba da pišemo. Odmah potom nametnula se još jedna, možda i teža dilema. Mučili smo sebe neprijatnim mislima o tome da li smo se u pravo vreme odlučili na ovaj nepopularan potez. Kao i svaka batina, i ova ima dva kraja.

Da li smo počeli prerano?

Oduvek nosimo u sebi taj žar koji nam cepa dušu i od nje pravi konfete. I jedva smo čekali da se opismenimo dovoljno da bi smo se upustili u avanturu pisanja. Pošto smo odgovorili sebi na neka bazična pitanja o životu, upustili smo se u malo kompleksnije pretrage pojava koje nas okružuju. Kada smo zagrebali perom po površini vidljivih fenomena, shvatili smo da se iza drveta krije šuma. Nismo zaplakali pred njom, već smo kuražno kročili unutra.

Možda nismo imali dovoljno iskustva za odabir pravih staza kojima ćemo se po tom gustišu kretati, ali smo mladalački odvažno preskočili krčevinu i zaputili se u srce džungle. Žedni saznanja srljali smo u susret nepoznatim bićima nastanjenim u tim nedostupnim područjima. Upoznajući se sa novim kulturama, upotpunjavali smo svoja znanja i iskustva. Ako smo usput i zaradili malariju, simptomatska groznica je izvukla iz nas ideje za koje nismo ni sanjali da smo sposobni.

Ipso facto, porasli smo i duhovno, i što je još važnije, u sopstvenim očima. Ono što nas nije ubilo, ojačalo nas je i sada smo već na putu sa koga nema povratka. Svet je dobio još jednog pisca, koji će nadomestiti prazninu nastalu usled neminovnog odlaska prethodnog.

Ili možda prekasno?

Život nam je stalno ispostavljao nekakve zahteve, i nikada nismo imali dovoljno vremena da se posvetimo onome što volimo. Pošto smo na sopstvenoj koži osetili neumitni protok vremena, shvatili smo da je krajnje vreme da lupimo šakom o pisaći sto. Uradili smo sve što su porodice, i primarna i sekundarna, od nas očekivale. Stali smo pred ogledalo, i zanemarivši bore na licu, zagledali se u sopstveni odraz. Oči su i dalje žive i sijaju kao prastare zvezde na nebu. Iza njih krije se ona zlatna misao, rođena davno u trenucima iskrenosti.

Suočivši se sa tom potrebom koju smo godinama zatomljivali, izvadili smo pampur iz boce pod pritiskom. Penušava reka reči, zareza i uskličnika pokuljala je iz nas. Skinuli smo sa tavana naše duše prašnjavu lampu, u kojoj obitava duh nam blizanac. Iznenada oslobođen, nizao je bisere iz zaleta. Višegodišnje životno iskustvo upotrebili smo kao sito za prosejavanje natruha taštine ili velikih očekivanja. Pisanje je bilo nagrada samo po sebi.

Ako ne spadate ni u jednu navedenu kategoriju, onda se pisanje bavi vama, a pero u ruku uzimate isključivo onda kada imate šta da kažete.

 

 

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up