Stigli smo rano, još dok su poslednji autobusi puštali roktave uzdahe smrdljivim gradskim ulicama. Nisi htela da palimo svetlo da ne bih video tvoje izgrebane cipele sa slomljenom štiklom i jeftinu tesnu haljinu kupljenu kod kineza. Rekla si da ne palimo svetlo. Ćutao sam i pogledom lovio tvoje lice. Izvadila si bocu iz svoje torbe i ispili smo je; prvo si pila ti, a onda ja. Kada se boca ispraznila, sišao sam do kioska i kupio drugu, veliku bocu. Ćitavu noć smo plakali i pili, i pijan sam mogao da kažem sve što mi leži na hladnom srcu, sve te blistave reči, sve te nenapisane priče, lucidna poređenja, zato što si plakala za drugim i nisi čula ni reč od onog što sam rekao.
Ali, bio sam prilično dobar te noći, jer sam bio ljut. I govorio sam svojoj pravoj ljubavi, a to nisi bila ti, nije bila ni ona mala dve ulice ispod, sa pegavim kerom bez jedne noge. Osećajući tvoju znojavu težinu na sebi rekao sam ti: rastvori svoje duge prste i vrati mi moju umornu dušu. Poljubi me svojim usnama jer žudim za hlebom šumadijskih brda. Udahni grozničavim nozdrvama miris izgubljenih gradova i pusti da umrem ovde, s rukom na nežnom obrisu tvog grla, tako sličnom belini neke poluzaboravljene rečne obale. Uzmi čežnju tih nemirnih očiju i nahrani njime usamljene laste što kruže jesenjim poljima. Jer tvoje ime je sveto kao ime neke hrabre princeze što je umrla sa osmehom zbog ljubavi koja nikad nije uzvraćena. Držao sam te u naručju i spavao, smiren usred tvojih jecaja, a ipak ozlojeđen kad su vrele suze iz tvojih očiju kanule na moje usne i kad sam osetio njihov slani ukus. Bio sam pijan te noći, ženo, pijan od jeftinog burbona, a ti si bila pijana od viskija i tuge. I dobro je što je bila noć, jer ne bismo znali da se jedan dan okončao, a drugi započeo.
Kad smo se probudili bilo je jutro i bilo nam je muka, i tvoja otečena usna bila je groteksnija nego ikad, a tvoje crno oko bilo je sada zeleno. Ustala si, oteturala se do kupatila i umila se. Čuo sam kako stenješ. Posmatrao sam te kako se oblačiš. Osetio sam poljubac na mom čelu dok si me pozdravljala i od toga mi je isto pripala muka. Onda si izašla i čuo sam te kako se lomataš stepenicama, štikle su neravnomerno lupale pod tvojim nesigurnim stopalima. I znao sam da je kraj. Jer svemu uvek dođe kraj. Čak i hladnom zakrpljenom srcu punom štepova, koje je umelo jednom ludo da kuca.