fbpx

Halo? Halo?

Jednom sam otišao na književno veče u jednoj od najvećih mentalnih ustanova. Da se čita poezija. Sedeli smo zajedno mi kao normalni i oni koji to kao nisu. Stanari tužne kuće. Bio je čak i jedan poznati pesnik. Kao gost. Svi su u njega gledali, dok se on onako dobrostivo smeškao. Trebalo je da čitaju pesnici i ovi drugi pesnici (stanari kuće) svoju poeziju. Nisam znao šta da očekujem. A onda sam doživeo prosvetjenje koje neću zaboraviti dok sam živ. I koje je tek sad vidim toliko uticalo na moj život. I pisanje.

Posle onog čuvenog velikog pesnika, i još nekoliko manjih, na scenu je izašla Ona. Na obrazima je imala jarko crvenilo. Na kapcima tešku zelenu šminku. I lepo se obukla na šljokice. Bila je uzbuđena. Svi smo bili uzbuđeni. A onda je pročitala jednu svoju pesmu. Pa još jednu. I još jednu. U sali je nastao muk. Doktori su se nervozno meškoljili, kao da su očekivali da će nešto strašno da se desi. Ne znam šta su očekivali, valjda da ćemo svi postati ludi. A onda se salom prolomio aplauz. Topao od srca. Pesme su bile sjajne. Produkt jedne neverovatne realnosti. I pogleda na svet sasvim drugačijeg od ovih normalnih pesnika, koji su bili dosadni i bavili se rimom umesto pesmom.Njene su bile čiste, prave, direktno iz srca. Kapi ljubavi u obliku reči. Neverovatno. Postideo sam se što sam normalan. I shvatio razliku stvaranja. Tada. U toj tužnoj kući.

Sutradan sam ponovo došao ali ovaj put na odelenje. Čekao sam mog druga psihijatra da nešto popričamo. Njemu se tamo nešto odužilo tako da sam samo sedeo i gledao. Neverovatne životne drame, koje nijedan pisac ne može da osmisli. I tako sam sedeo i buljio u njih. Tamo je bio jedan telefon na pultu kod glavne sestre. Sedeo sam tamo iza stola i gledao. Mogli ste da napišete knjigu o dramama koje su se odigravale na tom telefonu. Dubine ljudske tragedije i visine komedije, sve se odigralo na telefonu.

Prvo je došao stariji čovek koji je imao Alchajmera. Verovatno da je mogao je dobro da funkcioniše u poznatoj kući. Ali dovedete ga na čudno mesto i katastrofa se zadesi. Gledao sam ga kako prilazi telefonu, skida slušalicu sa telefona, a zatim se zbunio i uspaničio. Nije mogao da smisli šta dalje. To je život umro ispred mene. Niko nije mogao ništa da uradi. Nije bilo nade. Za malo vremena više neće prepoznavati svoju decu. Pitanje je samo koliko dugo. Razmišljao sam o tome kako to mora biti, gledati kako voljena osoba postaje sve gore i gore. Demencija. O demenciji sam samo slušao i čitao knjige. Ali na odeljenju je to bila stvarna osoba, stvarni život, radosti, tuge, nade i ostvarenja. Svi umiru. Svi se pripremaju da budu zaboravljeni. Ne od drugih, već od samog sebe. Nadamo se da ćemo živeti u tuđim sećanjima. Nadam se tome. To je jedan od razloga zašto pišem. Zbog toga, delom imamo i decu. Zašto imamo nadgrobne spomenike. Istoriju. Paralelnu istoriju. Mrtve koji žive u našim srcima, umovima, u našem sećanju. Ne samo u knjigama, već u živoj sadašnjosti. Sa demencijom ni ne živiš u sopstvenom sećanju. Umreš pre nego što umreš. To je najstrašnija moguća anonimnost. Ni sami ne znate. Nema je više. Niko tamo ne zna. Video sam to ispred tog telefona.

Onda je na telefon došla sredovečna majka i domaćica, očigledno negde iz unutrašnjosti. Bila je depresivno hipohondrična. Kontrolisala je svoju porodicu kroz bolesnu ulogu. Svi i sve se vrtelo oko nje – bolovi, mučnina i glavobolja. Imala je čudan osećaj da se nešto živo kreće u njoj, oko grudi, poput vetra, hladnoće oko njenog srca, nečega što se kreće u njenim venama, velikog umora i jake glavobolje. “Takva glavobolja, doktore.” Ne biste mogli da je mrzite. Ali sigurno je ne biste mogli ni da je volite. Za svaki problem, za svaku potrebu, fizički simptom. Nije mogla da radi ili kuva, sigurno ne može da vodi ljubav. Uvek previše umorna, nervozna i bolesna. A lekari su isprobali gomilu lekova. Ništa nije funkcionisalo. Bilo je nuspojava. Ili je zaboravila da uzeme tablete. Ili su ih izbacili. Sa njom nije bilo ništa loše, osim što s njom nije bilo sve u redu. Uglavnom, činilo se da je porodici bila potrebna pauza od nekoliko nedelja. Nisu znali šta da rade sa njom. Postali su opsednuti njenom dijagnozom i lekovima. Ništa se nije promenilo. Zatim je otišla kući. Gledao sam je kako razgovara telefonom, posežući za svojom odsutnom porodicom i priča im priču o fizičkoj bedi. Zamišljam tanki snop zloćudne energije koji putuje telefonskom linijom, u njen dom, kroz slušalicu, u mozak nekog od bližnjih, uspostavljajući parazitsku vezu. Možda je bila vanzemaljac. Mislim da su naučno-fantastični filmovi alegorija.

Zatim se telefona dočepala devojka u kasnim dvadesetim. Ona je bipolarna, kaže sestra dok nezainteresovano prelistava modni časopis. Fina, graciozna, plava, providna, videle su se vene na njenim koščatim rukama. Delovala je vrlo prefinjeno, vrlo otmeno. Gotovo aritoskratski. Onada je počela velika drama. Pozivi roditeljima. Momku sa kojim je u vezi. Ekstravagantne reakcije, vikanje, treskanje telefona. Ponovo poziv ovaj put molećiv, sa dosta jecaja i suza. Manipulacija za posetu ili obrok u Meku koji treba da bude donesen, ili za voljenu osobu koja će reći lekaru da je otpusti. Ponovo se veza prekida.

Čudna situacija. Osećam se kao u nekom teatru apsurda, u kome se ređaju beskrajni monolozi, jer su oni drugi negde tamo. Spaja ih samo ta sprava, samo taj telefon iz koga ne čujem one sa druge strane. Sa druge strane života, u ovom slučaju. Ostali ljudi bili su rekviziti lične melodrame, a ne prava ljudska bića. Telefon je bio još jedan pomoćnik. Kao i medicinske sestre. I doktor. Sve rekviziti u pozorištu apsurda. Nisam mogao da vidim obrazac. Puno pozorišta, ali nema zavere. Nema prave teme. Nema svrhe ili pravca.

Prilazili su i teži slučajevi psihoze i slično. Oni su posebna kaegorija. Teško psihotični ljudi ponekad bi stajali pred telefonom i samo zurili u njega. Imali su sumornu, maglovitu ideju o postojanju tamo nekog stvarnog sveta, nekoga koga bi možda mogli da pozovu. Ali nisu mogli da se povežu. Ne možeš da se povežeš telefonom ili u životu ni sa sobom, ni sa drugima, ni sa sopstvenim mislima. Shvatio sam zašto me podsećaju na mnoge sa one strane zidova. Osoba više nije tu. Oni šetaju, razgovaraju, jedu i uzimaju lekove. Naša kultura ih je puna. Prazninu možete videti na telefonima. Nema fokusa. Nema pravca. Nema motivacije. Nema ni patnje. Samo beskrajna mehanička funkcija, probijanje dana, obavljanje rutina ili haotični nedostatak rutine. Lekovi nisu značili ništa. Nije bilo nikoga da uzme lekove. Oni se nikada ne vrate. Ne kao pre. A ipak, tamo je još uvek bila osoba. Intenzivna, duboka, povučena patnja. Ne biste mogli doći do nje, dodirnuti je ili razgovarate s tim duhom, ali bio je tu negde. Čovek usamljen u gomili sličnih.

Onda je dođao jedan manični pacijent. Divlje euforičan, uzvišen, urnebesan, ekspanzivan. Zrači sjajnom energijom. Pun gestova, života i bujnosti. Oni mnogo vole telefon, kaže sestra. Maničari su bili izuzetni srećni što mogu da telefoniraju. Sa velikom radošću bi objasnili onome ko je slušao kako se sjajno osećaju. Nikad nije bilo bolje. Jednostavno su voleli da telefoniraju. Šta može biti bolje i jednoj mentalnoj ustanovi nego razgovarati telefonom! Kakav život! Kakav dan! Jedan manijačni pacijent objasnio je mom prijatelju doktoru da može da prolazi kroz zidove. Svoju energiju dobio je direktno iz gradske elektroenergetske mreže. Imao je četrdesetih godina i još je živeo sa majkom. Bila je krhka, ljubazna i draga. Znala je da je to manija. I pristao je da dođe u bolnicu iako nije bilo ničeg lošeg i osećao se dobro. On je znao. Ne mogu da kažem. Ali je znao.

Drugi bi samo stajali uz telefon, sa slušalicom u ruci i zurili u brojčanik. Lica mokrih od suza, izgubljeni i usamljeni, posežući za svetom koji se nije vraćao. Nisu napravili predstavu. Nisu bili na pozornici. Bili su samo mali i usamljeni i izgubljeni, tužni i beznadežni.

***

Izašao sam napolje u ono što zovemo normalan svet. Pravu realnost. Paralelni svet. Zapalio sam cigaretu i gledao kako šibica dogoreva do kraja. Oprljila mi prste. Nisam primetio. Upravo sam zavirio u dubinu svetova u beskrajnom svemiru ljudskih duša. Ko sam ja? Ko si ti?

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up