fbpx

Geometrijski vs slobodni stil

Koliko puta vam se desilo da ste seli za pisaći sto sa namerom da napišete nešto određeno, i to sasvim posebnim stilom? Probili ste se kroz gusti čestar sopstvenih misli i utabali put precizno izabranim rečima. Međutim, već posle prvih nekoliko redova, stvar se otrgla kontroli. Reči su imale svoju ideju o tome kojim redosledom će da naviru, i šta žele da kažu. Vi ste se uhvatili za glavu, očajavajući nad svojim potopljenim planom.

                                                      Planom protiv stihije

Pridržavajući se svih uputstava koje su ozvaničeni pisci neštedimice delili, rešili ste da pre nego što išta počnete da pišete, isprojektujete način na koji ćete to uraditi. Duša se nadimala od optimizma, pisca je obuzela odluka da ništa ne prepusti slučaju. Fajlovi sa karakterom i navikama junaka, isorijska i naučna građa, činili su arsenal literarnog ratnika koji ozbiljno shvata svoj pohod. Vodilo se računa o geometriji naracije, znaci interpunkcije su, kao kandelabri bili postavljeni na strogo utvrđenim mestima.

Životne priče likova su opisivane predviđenim sredstvima. Kroz gusto drenažno sito prosejavane su eventualne anomalije, rečenica je bila oslobođena suvišnih prideva. Simetrija je suvereno vladala, svako poglavlje počinjalo je rečenicom kojom se prethodno završilo. Cela struktura bila je zauzdana veštim piščevim umećem.

I zašto nema zadovoljnih čitalaca da koriste taj mobilijar ideja i nadahnjuju se smislom? Izgleda da se pisac prekombinovao. Gledano iz aviona, pripovedačev park je zaista predivan, čak se može jasno razaznati slika koju je raznobojnim lejama iscrtao. Ali kada čitalac siđe u tu plantažu reči, nije siguran zašto je ovde došao, i na koji način treba da koristi ponuđenu lepotu. Zarobljen kao u nekakvom opojnom lavirintu, eno ga gde i sada pokušava da se, bez Arijadninog konca, dokopa ulazne kapije.

                                               Sukcesivno smenjivanje vrsta ( reči )

Mislite da je spontanost majka autentičnog pisanja? Tamo gde ste posadili prejaku reč, dodaćete još nekoliko njih kao potporu. Pustićete atribute da bujaju kao rododendroni na ulazu u primorsku kafanu. Setvu reči radićete u jednom širokom zamahu, tako da će i za vas biti tajna šta će na kraju iz plodnih listova sveske nići. Kalemićete žanrove da bi onim recesivnim dodelili dominantniju ulogu.

Činjenica je da se dobro zabavljate. Ne mareći mnogo za mogućnost da se i sami izgubite u šumi reči koje čekaju svoj red. I tako će biti sve dok se ne sapletete o korenje koje je premrežilo stazu i shvatite da ne znate kuda idete. Moraćete da se vratite na sam početak, umijete se vodom iz fontane koja vam tiho žubori u glavi, i pretresti svoje namere još jednom. Tu negde se sigurno krije ono što ste hteli da kažete, sedi na klupi od balvana, i klati nogama šutirajući rascvetale maslačke vaših literarnih iluzija.

Ali ne plašite se. U jednom pravom parku, na klupi za šetače stoji pločica sa najpoznatijim citatom čuvenog arhitekte, pesnika i vajara Mikelanđela Buonarotija: ” Ja još uvek učim.”

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up