Da li pišeš strahom?
Strahovi kod pisanja su najčešći uzroci blokada, razlozi zbog kojih odustajemo od teksta ili blokiramo pa ne možemo da ih završimo.
– Strah da nas čitaoci ne shvate pogrešno.
To se dešava kada želite da ispričate neku priču, ali se u toku pisanja ustručavate da napišete ono pravo, nego napišete neku blažu verziju nekog događaja. Npr. počnete da pišete o nasilju u porodici gde muž bije ženu, ali onda razvijete neku simpatiju prema nasilniku, jer je npr. Vaša inspiracija vaš muž, pa njegove nagone ublažite i počnete da ga branite i opravdavate. Onda pišete subjektivno i pravu sliku kvarite svojim strahovima i stavovima. Ubrzo primetite i sami da vam je priča bezveze i odustanete. Morate biti objektivni pri pisanju, da ne bi ste pokvarili priču nekim svojim uverenjima i stavovima. Budite nepristrasni.
– Strah od osude ljudi koji nas poznaju. Plašimo se da nas ne povežu sa pričom i da nas zbog nekih osobina junaka u priči ne osude i ne poveruju da smo stvarno mi. Ja sam se plašila da moj suprug ne poveruje u neku od mojih priča, da ne pomisli da je to stvarno priča iz mog iskustva. Znam da je odlično, kada pišemo uverljivo, to u stvari i jeste poenta dobrog pisanja, ali strah da neko od naših bližih poveruje da smo to u priči stvarno mi, često zna da nas blokira i da nas natera da svoje pisanje bacimo. Ili čak, iz straha da nam ne poveruju, onda pobegnemo od stvarnih osobina našeg junaka, pa počnemo da pišemo sa oprezom i da menjamo osobine, koje onda nisu prave i nisu uverljive. Tada nam priča gubi poentu i odvlači tok u neku drugu stranu, kojom obično nismo zadovoljni i tada odustajemo. Meni je to pri pisanju pravi i najveći strah, i najčešći razlog što od nekih priča odustajem.
– Strah od prepoznavanja i povezivanja. Neki od likova u pričama jednog pisca, često su stvarni likovi, kojima je pisac odredio neku sudbinu ili ulogu u priči. Pisac ih često opiše drugačije, ali ih događaji i karakteristike otkriju. Ovo je posebno nezgodno kada pisac piše o istinitim pričama, ili motivaciju pronalazi u istinitim događajima. To zna da bude prihvatljivo ako je uloga dobra i mirna, ali ako pisac nekog lika stavi u neku neprijatnu situaciju, ili ako izrazi njegove osobine onako kako ih on vidi, može nastati problem. Pisac se uplaši da nekog ne povredi i onda odustane od pisanja.
– Strah od mišljenja drugih ljud. Svaki pisac se plaši mišljenja kritičara, a ponajviše od utisaka njegovih čitaoca. Nesigurnost u njegovo delo, često zna da bude uzrok skrivanja i neobjavljivanja. A još češće se dešava, da su baš takve priče odlične.
– Strah za ličnu bezbednost. Ukoliko pišemo o nekim stvarnim likovima i njihovim delima, posebno ako su im ta dela opasna i ako su uopšte ti likovi opasni, rizikujemo da se ta osoba okrene prema nama. Možda postanemo žrtva. Nevažno da li iznosimo činjenice o nekom političkom ucenjivanju, o zapošljavanju preko veze, mitu i korupciji po bolnicama, o nekom zločincu ili lopovu, postoji mogućnost da nam se takva priča obije o glavu. Ako pričamo o temama o kojima drugi ćute, možemo upasti u problem. Pa se zbog tog straha odlučujemo da i mi ćutimo i da tu priču zakopamo.
Koje je rešenje?
Za sve te strahove, postoji jedno jednostavno rešenje, da pišemo pod pseudonimom i da nikada ne izađemo u javnost kao autori tog dela. Ali, onda, postavljamo drugo pitanje, čemu onda ta priča ako ne možemo da se potpišemo ispod nje i ako od nje ne možemo da steknemo slavu i popularnost?
Pa šta onda da radimo?
Naše radionice: autorska blokada i pisanje kao samorazvoj, nude odlične odgovore na ova pitanja. Posetite neku od njih i videćete da će strahovi nestati.
Blokirajte vi strahove, a ne strahovi vas!!!
Najbolji način da pobedimo strahove je da prvo pobedimo sebe i svoj ego. Da radimo na svom samopouzdanju, na svojoj ličnosti i ojačamo naš karakter. Treba pobediti onaj nagon da se prilagođavamo drugim ljudima i da prestane da nam bude važno, šta drugi ljudi misle o nama. Vi znate ko ste i šta ste i to je jedino bitno. Ljudi koji vas dobro poznaju, znaće da je to vaše pisanje vaša mašta i da su vaša dela čista inspiracija i nadahnuće. Ljudi koji vas dobro poznaju vas nikada neće osuđivati i shvatati pogrešno, ali je pitanje, da li vas ti ljudi zaista tako dobro poznaju, kao što vi mislite? I da li vam je njihovo mišljenje uopšte važno?
Mišljenje drugih ljudi je ono što definitivno treba ostaviti po strani. Ono što je važno je da se usredsredite na vaše delo i da ga napišete onako kako ste zamisli, bez strahova i bez dileme. Ljudi će i onako pričati, pa zar je važno? Onda im dajte dobar razlog za pričanje!
Glavno i osnovno je dakle, da svaki pisac mora da ponese teret svog posla, hrabro i dostojanstveno. Mora raditi na sebi, na svom samopouzdanju i veri u sebe. Kada to ima, onda nema ni jednu prepreku na svom putu i može pisati o čemu god hoće.
Pravi pisac piše iz srca i iz ljubavi prema pisanju, a tamo gde je ljubav, nema mesta strahovima.
Dakle, strahovi na stranu, tastaturu pod ruke i, „što na um, to na drum“. Pustite da priča isteče iz vas.
O Autoru
