sinoć kasno, dok su petlovi spavali,
moj prijatelj boje ćilibara,
opet mi na uvo šapat pušta…
i pita
koliko boli ljudska duša ima?
guram ga od stola,
jer da pitanje znam,
nikada ga ne bi reko
i svoju sudbinu proreko
u oku tama spava
ponekad iskri, al retko
život mi šupalj pominje neko.
ustadoh jutros, na levu nogu
kao i proteklih dana, koje više ne brojim
veći ih se samo bojim…
i gledam u kutiju što sam je dobio
ne znam kad ni gde
a u njoj čupavi pajac
što me sivilom oka vreba
i zove me da mi kaže šta mi treba
a ja neću, ni zvuk da pustim
kutiju da zaboravim hoću…
ali taj pajac opruge čudesne ima
iz kutije viri, ne da mi mira
u dušu me dahom i pogledom svojim dira…
hoće da me uzme, vidim rešio je moćno
a lepo mu kažem, pajacu vajni
tvoji su snovi bajni
o duši lepo zboriš, nemoj da progovoriš…
jer ako zineš i čuda o ljubavi kažeš,
u mom oku će tame nestati, i vreme će za mene stati
i šta ću da onda da radim, u sebe da gledam
što boli kao da mi srce čupaš
i nosiš daleko, gde nikoga nema
osim tebe, mene, i šarenih snova…
i sve što ostane, biće samo pesma ova.
Kutiju sam otvorio besan, iz nje iskoči
pajac presan,
uze mi dušu britko, u oku mu živa vatra
poneo me daleko, tamo gde duša uvek cveta
gde vreme stoji i niko nikom ne smeta…
prijatelju, kaže ćilibar, spasa ti nema
sipaj me još malo, da ti bude lakše duši,
koja za tebe uvek ima zečije uši
pogleda me sneno, i skoči u čašu
dadoh mu dve kocke leda, da mu bude zima
al srce mi za pajacom žudi, i vidim…
prijatelju moj, nema mi drugog puta,
odoh tamo gde onaj pajac luta.