fbpx

Beogradski kontejneri

Beograd je metropola, grad koji nikad ne spava, u kome sve ima, mesto gde se prošlost i budućnost spajaju kao Sava i Dunav.

U Beogradu i kontejneri imaju dušu, onu ponosnu, slovensku.

Lep je i moj. I zato je lako pisati o lepim stvarima koje volimo.

Ja želim da iz taloga svakodnevnog, pred čim okrećemo glavu i što čini da naš grad bude stvarni, a ne utopijski, izvučem na površinu svet u svetu, zaboravljeni i zapostavljeni. Svet koji vodi svoje bitke, koji ima, mada samo možda, svoje snove. To je svet onih kojima je trpeza beogradski kontejner.

Beskućnici su oni koji nemaju svoju kuću, u konvencionalnom smislu, ali da li imaju dom? Ako njih pitate- da, dom im je Beli grad. Nemaju ništa, ne traže mnogo, a često im i to malo izostane. Svi smo ih videli, neki ih i poznaju, poneki pomognu, možda nas je malo ali duše nam ne manjka.

Koliko puta ste ih videli u dvojci? Napolju je minus, u tramvaju toplo. Praktičan je zato što kruži. Oni su tu, kulturni, sede i ćute, ponekad ustanu.

Krug dvojke

Jednom prilikom, u prepunoj dvojci stajala sam pored jednog. Slošilo mi se od gužve, vrućine, a malo i zbog mirisa. Primetio je to i uradio nešto neverovatno!

Pomerio se dalje od mene, koliko god je mogao, misleći da je njegov miris uzrok mog problema. Bila sam iskreno ganuta. Bilo mi je žao i bila sam zahvalna. Da li je bio realan ili je progutao ponos, ne znam, znam samo da je bio jedini koji se potrudio da pomogne kako najbolje zna, onako kako ga je okrutni život naučio, da je dovoljno ako se samo skloni.

Srce ćete uglavnom naći tamo gde mislite da ga nema i da ga ne može ni biti.

Čekajući Godoa

Drugom prilikom, čekajući Godoa, ovaj, dvojku, ugledah jednu bakicu pored kontejnera. Na prvi mah pomislih da baca đubre, međutim, previše je trajalo i brzo sam shvatila: fina bakica je beskućnik, ili u velikoj nemaštini, u našem velikom gradu to mu dođe na isto.

Prišla sam joj sa namerom da je pitam šta želi da jede, kako bih joj kupila. Prišavši zatičem prizor koji me hipnotiše, oduševi i ražalosti, sve odjednom.

Bakica je sređena, koliko joj to život na ulici dozvoljava. Sam čin kopanja po kontu nisam videla. Pronašla je neke pileće koske sa jako malo mesa, zamotane u aluminijumsku foliju. Kulturno ih je razmotala, zatim je izvadila maramicu, obrisala ruke i tek onda, polako, počela da jede. Izgledalo je kao da je u restoranu, dostojanstveno kopanje po smeću!

Plakalo mi se. Izvadila sam hiljadu dinara i pružila joj, ne zato što sam ja jedan cvetić od ljudskog bića, već da, kao i mnogi drugi, otkupim svoju savest jeftino. Bila je iznenađena, možda po malo i uvređena, rekla je: nemoj, to je mnogo, rekla sam: nije, ali i da jeste, pa šta?

Uzela je i zaplakala. Ja sam otišla, pomalo oštećena, negde iznutra.

Život se dešava tamo gde ne gledamo, tamo što ne znamo.

Skadarlija je divna, ali je ova strana iskrenija. Bilo je patnje, boemske, i u kafani ali ova je dublja, mračnija. Ovo je stradanje duše koja u zlu ne otvrdne, srce koje se ne skupi. Ovo su ljudi koji osim sebe nemaju ništa, trpe i žive u našem gradu koji ima duše za sve. Svaki kutak i kamen kriju tajnu, nose istoriju.

I na sve ovo bi moj dobri, stari, dorćolski beskućnik Mardarije rekao svoju, dobro poznatu: ćuti, ćuti.

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up