fbpx

diotima

Napravljene poruke na forumu

Gledanje 1 članaka - 1 do 15 (od 83 ukupno)
  • Autor
    Članci
  • kao odgovor na: Sećanje #29123
    diotima
    Учесник
    • Teme: 34
    • Odgovori: 83
    • Ukupno: 117
    • Majstor
    • ★★★

    Hvala! 🙂 Ono prethodno je bio proces nastajanja priče. Malo navrat-nanos, al se na kraju iskristalisalo. 🙂

    kao odgovor na: Sećanje #29096
    diotima
    Учесник
    • Teme: 34
    • Odgovori: 83
    • Ukupno: 117
    • Majstor
    • ★★★

    Uobličila sam priču. Evo je u nastavku, ako nekoga interesuje da pročita:

     

    Bajka o staroj kasarni

    I

    Ni najmanje nisam uživala u trudnoći. Mučnine su bile celodnevne i nesnosne. Nisam imala snage ni za šta. Po ceo dan sam se prevrtala po krevetu i izvoljevala. Nije mi polazilo za rukom da prestanem da pušim. Nisam uspevala da se odreknem kafe.

    Stefan se toliko trudio oko mene. Ispunjavao sve moje prohteve. Kupio mi je kafu bez kofeina. Molio me da se makar malo pokrenem. Da prošetamo bar pola sata. Kad pomislim na to, čak i danas, nakon više od tri godine, zapeče me u grudima. Što se trudio, a ja sam ga izneverila. Osećam se kriva što smo izgubili dete. Našu Đurđu. Ili našeg Milana.

    Teško mi je da se vraćam na to. U ordinaciji privatne klinike na Novom Beogradu, doktor je dugo radio ultra-zvuk. “Nema otkucaja srca”, rekao je konačno. Moj vapaj došao je iz stomaka. Iz najiskrenijeg jezgra mog bića. Priznajem, moje neodgovorno ponašanje u trudnoći činilo je da početnu sreću na kraju potpuno potisne osećaj krivice. Više se nisam radovala detetu. Strepela sam. Grizla se. A onda sam se suočila sa onim što mi se već neko vreme činilo neizbežnim. Tuga me je u trenu progutala. Preplavila mi dušu svojim ogromnim talasom.

    Vratila sam se na posao nakon nedelju dana. Odmah sam se prijavila za prekovremeni rad. Mislila sam da ću tako lakše prebroditi period žaljenja, za koji sam pretpostavila da će uskoro proći. Nikada nije prošao. Dok ovo pišem, ne uspevam da savladam suze. Volela sam Đurđu. Volela sam i Milana. “Do pobačaja je najverovatnije došlo zbog insulinske rezistencije i nedostatka vitamina d”, rekao je doktor. “Gojaznost takođe može biti uzrok”, rekla je doktorka. No, to obašnjanje nije me utešilo. Ja sam znala, osećala sam da moje telo pati. Da ga iz dana u dan sve više uništavam svojom lenjošću, cigaretama i kafom. Nezdravom ishranom. Nikada se u životu nisam osetila bolesnijom. Ta stalna, stalna mučnina bila je nepodnošljiva. Imala sam utisak da je nemoguće, nemoguće da taj majušni, krhki život opstane u tako izmučenom telu. Ja sam kriva. Ja.

    Zato se dugo nisam usuđivala da pokušam ponovo. Plašila sam se identičnog ishoda. Imala sam utisak da ne bih izdržala još jednom.

    Prekovremeni rad nije mi pomogao. Samo sam se iscrpela. Mesec dana nakon pobačaja, prvi put sam imala halucinaciju. Pripisala sam to umoru. Dva meseca nakon pobačaja, kola hitne pomoći prevezla su me u Specijalnu bolnicu za psihijatrijske bolesti u Kovinu.

    II

    Sedela sam na klupi u hodniku B-dela i kašljala. Glasno i neprestano. Činilo mi se da mi se pluća cepaju na froncle. Da mi uporni kašalj struže sluzokožu grla ostavljajući za sobom krvave štrafte. Pokušavala sam da udahnem što sam dublje mogla. Dah bi zapeo na pula puta i nije hteo dublje. Gušila sam se. Tih dana imala sam jak bronhitis.

    S vremena na vreme bih ustala i otišla do vrata između B-dela i A-dela. Bila su otvorena, ali su rešetke iza njih bile zaključane. Pokucala bih na zid, pa glasno viknula: “Sestro!” Nije bilo odgovora. Čula sam da su tu, u ordinaciji tik iza vrata, na početku dugačkog hodnika A-dela. Međutim, nisu htele da dođu.

    Vratila sam se u sobu. Na krevetu preko puta mog ležala je starica, vezana kajševima, raširenih nogu savijenih u kolenima. Naizmenično je šaputala i zapomagala, a ja nisam znala šta me od ta dva više plaši. Njeni urlici bolno su odzvanjali kroz mrak i mrtvu tišinu. Njen šapat zvučao je kao ciganska kletva, zloslutno i jezivo. A moj kašalj nije prestajao.

    Tek što sam se malo umirila i počela da padam u san, kad neko zakuca na vrata. “Suzana”, čula sam tiho dozivanje. Marta. “Suzana, je l’ imaš cigaretu?” Na ovom mestu, cigarete su bile glavna tema, glavna opsesija pacijentkinja. Cigarete i kafa. Nije bilo tople vode, pa smo nes kafu sipale u plastičnu flašu koju bismo potom napunile hladnom vodom i promućkale. Ovako pripremljenu kafu zvale smo “zatvorska kafa”. “Ko preživi dvanaest godina u KP domu Zenica…”, pevušio je Stefan zadirkujući me. Boravak u kovinskoj bolnici bio je nalik robiji. Nije nam bilo dozvoljeno da izlazimo. Nedeljama smo bile zatvorene među oronulim zidovima nekadašnje kasarne na rubu grada.

    Nedelju dana kasnije, sa B-dela prebacili su me na A-deo. Na A-delu bile su pacijentkinje čije je stanje bilo blaže. B-deo bio je rezervisan za kompletne ludake.

    Nedelju dana pre nego što ću završiti na ovom mestu, nisam spavala. Noćima sam šetala po stanu, zaneta mislima koje su se rojile u vrtlozima. Činilo mi se da sam nadomak konačne istine. Nekog uvida koji sam slutila. Lišavanje sna dovelo je do halucinacija. Počela sam da čujem glasove. Stefan je bio očajan. Tata je bio očajan.

    “Biblija je napisana u metaforama”, govorila sam im dok smo jednog prepodneva sedeli u trpezariji i pili kafu. “Sve što tamo može da se pročita, zapravo upućuje na nešto drugo. Značenje te knjige je dobro skriveno. Pa ipak, oni koji su je pisali nisu računali na evoluciju. Nisu bili svesni da će doći dan kada će se na Zemlji pojaviti superiornija vrsta ljudi. Ti ljudi će razokriti tajnu. Dešifrovati spise. Ja sam na korak od toga.”

    “Kakva evolucija, šta pričaš ti”, urlao je muški glas u mojoj glavi. Videla sam ga kako svojim snažnim rukama steže vrat žene koja je, u providnoj spavaćici, ležala na krevetu. Žena je imala glas moje majke. Smejala se kao ona. “Videćeš jednog dana”, odgovorila je veselim tonom, kao da se ne plaši, kao da je ne uznemirava to što čovek snažnih ruku pokušava da je ubije.

    Stefan me je uhvatio za nadlaktice. “Suzana, saberi se, molim te”, preklinjao je. Ja sam se prepustila posmatranju filma koji se odvijao u mojoj glavi.

    Pitala sam se šta se dešava u glavi starice koja je, raširenih nogu savijenih u kolenima ležala na krevetu i naizmenično zapomagala i zloslutno šaputala.

    “Suzana”, začuh ponovo Martin glas koji je dolazio iz hodnika. Uspravih se u krevetu. “Evo”, rekoh, pa se ponovo glasno zakašljah. Probadajući bol cepao mi je pluća. “Dolazim.”

    Onda smo Marta i ja zapalile cigarete i dugo sedele na klupi. Sve do jutra. Gledala me je kako kašljem, pa i sama pokušavala da dozove sestre ne bi li mi pomogle. Nije bilo nikoga. Samo nas dve i sve tiši šapat starice u sobi, koji je utihnuo tek pred zoru kada je, iscrpena, pala u san.

    III

    Nekada sam i ja bila ta starica. Kada su me doveli u bolnicu, moj strah je bio takav da ga je teško rečima opisati. Ni po koju cenu nisam želela da ostanem na tom mestu. Kroz maglu se sećam kako su me vukli, terali da uđem na B-deo. Sestre i Stefan. Onda su me vezali za krevet.

    Jeziv je osećaj bespomoćnosti koji sam osećala. Ja sam samo htela da me neko čuje. Imala sam da kažem nešto o Bibliji i evoluciji. Bila sam ubeđena da bi, samo kada bi me saslušali, shatili bi da nisam luda. Da sam, naprotiv, imala uvid. Međutim, sopstvene misli su me izdavale. Govorila sam konfuzno. Moje rečenice kao da su imale kružnu strukuru. Govorila bih dugo, skačući sa teme na temu, pa se ponovo vraćala na početak.

    Pacijentkinje su ulazile u sobu. Uputile bi mi beli pogled. Pogled bez ikakvog izraza. Bez imalo saosećanja. Onda je medicinski brat došao i dao mi još jednu injekciju. Cilj je bio da me uspavaju. Prethodnih sedam dana nisam oka sklopila. Ipak, injekcije kao da nisu imale dejstva. Ležala sam na krevetu, batrgala se i urlala. Onda su došle dve sestre i pritegle kajševe. Ja sam samo želela da me neko sasluša. Da me pogleda. Ponašali su se kao da sam divlja zver. Moje reči odbijale su se o oronule zidove, zvečale sobom, odzvanjale niz hodnik – a da nisu dotakle nikoga.

    Tako je bilo i sa staricom raširenih kolena. Nisam je posmatrala kao osobu, već kao divlju mačku, na sreću sputanu čvrstim, kožnim kajševima. Bili su beli. Bilo je nemoguće iskobeljati se iz njih.

    Dani su prolazili, a moje stanje je bilo sve bolje. Počela sam da spavam. Počela sam da komuniciram jezikom koji je i drugima bio razumljiv. Sestre su bile stroge i odsečne. Pa ipak, počele su da mi se obraćaju kao razumnom biću.

    IV

    “Moja Đurđa”, rekla sam Marti držeći je za ruku. Hodnik A-dela bio je prazan. Samo nas dve, sklupčane na klupi kraj radijatora. Posmatrala me je očima šestogodišnje devojčice. Imala je povez na sićušnoj glavi. Previli su je nakon što je, u trenutku očaja, počupala pramen kose. Sa leve strane, iznad uha. Njena donja usna bila je blago opuštena. Slušala me je naizgled pažljivo, njene tamne zenice upijale su svaku moju reč.

    “Moja Đurđa biće malena devojčica bucmastih ručica i rumenih obraščića. Njena gusta, crna kosa, upletena je u kiku skakutaće levo-desno dok bude preskakala lastiš. Tu, u dvorištu ispred zgrade, gde sam se i ja nekada igrala. Bila je tu jedna velika bara. Kao deca smo je preskakali. Uz baru su bile betonske kocke koje su se klimale i pravile šljapkav zvuk kada bi se na njih zgazilo. Sada je ta velika rupa u asfaltu zakrpljena. Nestalo je bare, ali ima puno automobila. Mnogo više nego kada smo mi bili deca.”

    Zaćutala sam nekoliko trenutaka. Ćutala je i Marta, pa skrenula pogled i oblizala vlažne usne. “A je li”, upita me potom, “Zašto je Emina Jahović tako popularna?”

    Osmehnula sam se. “Je l’ bismo mogli da usvojimo Martu”, pitala sam Stefana jedom prilikom. “Ne možeš usvojiti punoletnu osobu”, odgovorio mi je, “Marta ima dvadeset i osam godina.” U jednoj svojoj priči opisala sam je kao mitološko biće bez roda i uzrasta.

    Irena, sa kojom sam se sprijateljila kada sam prešla na A-deo ju je imitirala. Bilo je smešno, ali opet i nekako neprimereno. Marta bi stegla ruku u pesnicu, koja joj je služila kao mikrofon, pa zapevala svojim promuklim glasom: “Izgledaš mi kao lutkica iz prsta…” Svakog jutra, kada su nam delili cigarete, dolazila je kod mene da uzme jednu. Nije znala da puši, već je samo pućkala. Posmatrala gust oblak belog dima koji joj je izlazio iz usta. Volela je i nes kafu, ali ju je valjda mrzelo da je razmuti u vodi, pa ju je sipala direktno u usta, žvakala i gutala.

    Bila je moja mezimica. Sve mi sa A dela imale smo po jednu mezimicu sa B dela. Nekoga na koga smo bile slabe. Kome smo udovoljavale.

    Inače su odnosi među pacijentkinjama bili surovi. Bile smo direktne. Drske kada je bilo neophodno. Sasule bismo jedna drugoj u lice apsolutno sve što bi nam bilo na umu. Svađale smo se i mirila kao da je to nešto najnormalnije. Kao što to čine deca u vrtiću.

    Odlutah na tren u mislima. Đurđa je u dvorištu preskakala lastiš. Otvorila sam kuhinjski prozor, pa glasno viknula: “Đurđa, hajde kući! Ručak!” Miris musake sa krompirom ispunio je stan.

    Sedela sam za trpezarijskim stolom i prevrtala viljuškom po bljutavim krompirima i mlevenom mesu, koji su samo na oko delovali primamljivo. Musaka je bila potpuno bezukusna. “Bar sam malo smršala”, pomislih u u pokušaju da se utešim.

    A onda je na vrata trpezarije, u pratnji Dušana, medicinskog brata koji me je dočekao na prijemu, ušetala sićušna prilika pink kose. “Ovo je Tamara”, reče mi, pa je smesti za moj sto. Prkosno je podigla nos i prekrstila ruke na grudima. Nije htela ni da pogleda jelo koje su joj servirali.

    V

    Šetala je po bolnici sva važna, vukući sa sobom torbu. U torbi sveska, hemijska olovka, metalna kutija sa duvanom i pakovanje rizli. Izvadila bi svesku na sto, pa ponosno zapisala datum u gornjem desnom uglu. “Šta pišeš”, pitala sam je. “To su moje pesme”, odgovori, pa ljubomorno primače svesku sebi, ne dajući mi da vidim. “Ma zabole me za tvoje pesme”, pomislih, ali sam se uzdržala da to glasno izgovorim. U to vreme već sam bila mnogo bolje. Uspostavila sam koliku-toliku kontrolu nad svojim reakcijama.

    Tokom prvih nedelja na A-delu bilo nas je četiri. Četiri bolničke drugarice: Dragana, Irena, Anita i ja. Druge su nam se priduživale, pa bi nas napuštale. Međutim, nas četiri bile smo čvrsto jezgro. Sedele smo za istim stolom u trpezariji, pozajmljivale jedna drugoj cigarete i uveče dugo pričale pred spavanje.

    Dragana je imala dugu, prosedu kosu i široko, prerano izborano lice. Bila je visoka žena, krupne građe. Ne znam zašto je bila u bolnici, koja ju je muka tu dovela. Pričala nam je da ima fast food ispred Srednje medicinske škole i da prodaje vegetarijanske sendviče. Bavila se transcedentalnom meditacijom. Bila je kompletni ekscentrik. Ipak, zvučala je racionalno. Inteligentno. Mogli su se sa njom voditi smisleni razgovori.

    Anita je hospitalizovana zbog samopovređivanja. Bila je srednje visine i neobično mršava. Njeno usko lice bilo je prošarano krupnim mitiserima. Zubi nepravilni, a kosa nemarno vezana u konjski rep. I pored svega toga, bila je lepa. Neobično lepa. Njena lepota nadilazila je njen fizički izgled, bila je kao aura koja ju je uokvirivala. Ne znam da li je to ono što ljudi nazivaju “unutrašnjom lepotom”. Možda je jednostavno bila toliko draga osoba, da njena fizička nesavršenstva nisu uspevala da dođu do izražaja.

    O Ireni ću pisati kasnije. Ona zauzima posebno mesto u toku prvog meseca mog boravka u kovinskoj bolnici.

    Večeru su služili u osam uveče, a u devet smo dobijale terapiju. Svetla su se gasila u jedanaest. Ponekada bismo još dugo sedele u polumraku zajedničke prostorije i razgovarale. Ništa u Kovinu nije prijatno, pa ne mogu reći ni da su takvi bili naši razgovori. No, pomagali su nam da prevladamo očaj koji smo osećale zbog boravka na tom mestu. Bili su, doduše slaba, ali ipak kakva-takva uteha.

    VI

    Irena je bila simpatična ženica iz sela na jugu Banata. “Ženice”, tako nas je nazivala doktorka u razgovoru sa svojim mužem. “Imam ovde jednu ženicu kojoj bi trebao ginekološki pregled”, rekla mu je preko telefona, a ja sam se osetila pomalo poražena tom rečju. Iako mi je već bilo trideset i šest, bilo mi je teško da razmišljam o sebi kao “ženi”. Reč “ženica” zvučala je još gore. Imala je konotaciju patrijarhalnog, asocirala me na skromnu domaćicu koja u staroj, izlizanoj kecelji na cvetiće kuva ručak. Zar sam to ja? No, Irena je bila upravo to. Negde na granici između devojke i žene, simpatično luckasta i nekako sva nespretna. Nesnađena u ulozi koju je trebalo da igra.

    Očekivalo bi se od nje da veze, da se bavi naivnim slikarstvom. Da uređuje baštu i čisti trem pred svojom savršeno skockanom, idiličnom seoskom kućicom. No, ona je htela da bude psiholog. Htela je da ofarba kosu u zeleno. Htela je da joj se skinu s vrata, da je ostave sa njenim knjigama i dnevnikom koji je u tajnosti vodila. Majka je vikala na nju. Terala je da pere sudove. Da pokupi opalo lišće u dvorištu. Koliko god da se Irena trudila da bude drugačija, da ispliva iz mora osrednjosti kojim je sa svih strana bila okružena, ipak se nekako uvek svodila na “ženicu”. Na buntovnu, ali nespretnu devojku koja će kroz koju godinu ipak da legne na rudu i veže oko struka svoju staru kecelju na cvetiće.

    Sedele smo za trpezarijskim stolom B-dela. “Ispričaj mi o nekom događaju iz detinjstva kada si se tako osećala. Odbačeno od ostale dece”, rekla je, pa u crticama zabeležila moj odgovor na parčetu papira. Nekada je dolazila na praksu u istu ovu bolnicu. Sada je i sama postala njen pacijent.

    Delovalo je da stvari idu u dobrom pravcu. Kao i ja, i Irena je iz dana u dan bila sve bolje. Kada je došla, njen pogled se gubio, odlutao bi u sred razgovora, a lice bi joj prekrio izraz panike. No, sada je delovala staloženo. Lekovi su delovali. Kada bismo pred spavanje satima sedele za stolom u zajedničkoj prostoriji, pušile i pile nes kafu, uporno je pričala o svom momku. Otišao je poslovno u Suboticu. Od kada je hospitalizovana, nije uspevala da uspostavi kontakt sa njim. Pokušala je preko majke i brata ali bez uspeha. Nije odgovarao na njihove poruke.

    “Kada izađemo, ti i Stefan ćete doći kod mene”, rekla mi je tog prepodneva, “Sad će proleće, kada u mom selu sve ozeleni. Ići ćemo na Dunav. Šetaćemo. Videćeš, prijaće ti takva promena.”

    Moja duša je čeznula za promenom. Bila sam zarobljena u svom gradu, ispunjenom mirisom fabričkih dimnjaka. U svom stanu bez terase, po čijim je sobama konstantno lelujao duvanski dim. Želela sam skockanu, idiličnu seosku kućicu nalik Ireninoj. Želela sam verandu na kojoj bih jutrom radila jogu, a potom, skrivena u hladu, pisala na svom laptopu satima, dok sunčevi zraci obasjavaju lepo uređeno dvorište. Želela sam jedan drugačiji život. Želela ga je i Irena. Zapitala bih se u pojedinim trenucima, da nismo sve mi ovde zapravo sasvim normalne osobe? Da li je naša anksioznost posledica tog užasnog osećaja zarobljenosti u životu koji nismo birale?

    Imala je napade panike. Pričala mi je da se tresla i preznojavala, ostajala bez daha. Koji li je bio uzrok tome? U bolnici su se slabo bavili uzrocima. Lečenje se uglavnom svodilo na saniranje posledica.

    A onda sam ja, jednog sunčanog jutra, puštena kući na vikend. Irena je istog dana prebačena na lakše odeljenje. Nikada se nakon toga nismo videle. Nas dve ženice, nas dve lujke sa Drugog ženskog, ostale smo jedna za drugu samo maglovita uspomena.

    Zapitam se ponekada šta je s njom. Da li joj je kosa i dalje zelena? Da li ju je mama ikada ostavila na miru, pustila da se posveti svojim knjigama i tajnim dnevnicima koje je čuvala u zaključanoj komodi kraj kreveta? Verovatno ne. Verovatno je pomirljivo stavila svoju cvetnu kecelju udovoljavajući očekivanjima svog malog, naoko idiličnog mesta na obali Dunava. Kao što sam se i ja na kraju vratila svom monotonom poslu u multinacionalnoj kompaniji, svom skučenom stanu bez terase u jezgru industrijskog grada nadomak Beograda.

    A sećam se kako sam se, kao mala, često osećala odbačenom od ostale dece. Jednom sam o tome razgovarala sa Irenom. Bilo je to jednog sunčanog prepodneva u trpezariji Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti u Kovinu.

    VII

    Postoji veliki broj tema iz mog života o kojima nikada nisam pisala. Kada sam izašla iz bolnice, pisala sam vrlo intenzivno, vrteći se stalno oko jednih te istih događaja. Onih koji se, u tom trenutku mog života, činili najupečatljivijim. Prelomnim u prethodnih par godina.

    Nikada ranije nisam pisala o Ireni. Kao da sam je zaboravila, a nisam. Nisam zaboravila to prepodne u trpezariji B-dela kada je pokušala da bude moj psiholog. “Ispričaj mi o nekom događaju iz detinjstva kada si se tako osećala. Odbačena od ostale dece”, rekla je. Razmišljala sam nekoliko trenutaka. “Ono što mi prvo pada na pamet je jedan događaj iz osnovne škole”, rekla sam, pa nabrala obrve. Bilo je suviše teško razgovarati o tome. Možda bi to bio preveliki zalogaj za moju, ne toliko iskusnu psihološkinju. “Jednom su moje drugarice ismevale Crnogorce”, rekla sam, odustavši od prvobitne namere, “A ja sam pokušala da se pobunim. Takvo vređanje na nacionalnoj osnovi činilo mi se neprihvatljivim. Nisu prestajale. Moj bes kao da ih je još više podsticao da zbijaju uvredljive šale i da se na njih kikoću. Kasnije sam se žalila učiteljici. Mislila sam da će ih opomenuti, da će objasniti da to nije u redu. Međutim – ništa. Nije im ništa rekla. Valjda je i ona volela viceve o Crnogorcima.” Ispričala sam to preko volje. Bio je to jedan tako nebitan događaj, u tom trenutku možda i bolan, ali sada je predstavljao samo neutralnu uspomenu. Nije budio nikakve emocije. Irena je savila list hartije na kojoj je u crticama zapisala moj odgovor. “Sada ćeš ovaj list da izgužvaš i iscepaš. I bacićeš ga u onu korpu tamo. I time smo prevazišle ovu bolnu uspomenu. Nećemo se na nju više vraćati.”

    A ja sam razmišljala o nekim drugim uspomenama, koje je bilo nemoguće tek tako prevazići. Bile su mučna senka u mojoj utrobi. Pomisao na njih me je gušila.

    Nisam želela da njima opterećujem Irenu. Imala je dosta svojih problema.

    Bila je noć. Mrkli mrak lišen boja i zvukova. Vrtela sam se u krevetu u polusnu, a misao mi je zapela na jednoj slici, koja se iznova i iznova vraćala, uznemirujući me. Šestar je iscrtavao krug po sred prave. “Ne može biti po sred prave” ponavljala sam sebi u bunilu, “Prava je beskonačna, ona nema sredinu.” Oštri grafit šestara kružio je iznova i iznova. Odjednom sam se trgla. Setih se prozora na trećem spratu svoje osnovne škole. Setih se drvenog okvira prozorskih krila. Bila su kao slepljena jedno za drugo. Uporno sam vukla bravicu ka sebi, ali bilo je nemoguće otvoriti prozor.

    “Ti imaš sreće u životu”, govorila mi je mama. „Toliko puta si imala neverovatnu sreću. Kao da te je sam Bog pogledao.“

    Izvukla sam se ispod teškog jorgana i ogrnula ružičasti bade-mantil koji je bio prebačen preko radne stolice. Obula sam svoje meke, svetlo plave papuče. U stanu je bilo hladno. Odbauljala sam do vrata sobe, pa ih polako otvorila. U hodniku mrkli mrak. Upalila sam svetlo i krenula prema spavaćoj sobi svojih roditelja.

    Misli su mi bile konfuzne. Grafit šestara iscrtavao je savršen krug, koji je po prečniku presecala prava. Prozorska krila bila su slepljena. Tiho sam ušla u sobu, pa čučnula pored kreveta. “Mama”, šapnula sam. Trgla se i momentalno uspravila u krevetu. “Šta ti je, što ne spavaš?”

    Misli su mi odlutale na nekoliko trenutaka. “O čemu sada razmišljaš”, pitala je Irena. “Ma, ništa, nešto sam…”, promrmljala sam u pola glasa.

    Onda je došla sestra i vičući iz sveg glasa naredila da svi izađemo iz trpezarije i premestimo se u hodnik.

    VIII

    Hodnik B-dela ispunjavao je ustajali miris prljave posteljine. Gurale smo se na klupi uz radijator. Irena je sedela do mene, zagledana u pod pod svojim nogama. “Ne znam zašto mi ne odgovara”, reče, “Plaši me šta je s njim. Da mu se nije nešto desilo?”

    Dovezli su me jednog hladnog prepodneva. Sneg je zavejao njive i put među njima, po kome su lagano klizila kola hitne pomoći. Pored Stefana i mene, u vozilu je bio i mladi policajac, koji je po protokolu morao da pođe s nama. Sećam se prijemnog odeljenja, stroge doktorke i medicinskog brata u plavoj uniformi. Sećam se sebe, kao kroz maglu pamtim kako sam šetala gore-dole i govorila. Činilo mi se, u stihu. Činilo mi se, dozlaboga mudro. Nisam uspevala da se fokusiram, da se držim teme. Moj glas kao da se otuđio od mene, pratio misli koje su se otrgle mojoj kontroli i sledile neku svoju logiku.

    Bila je hladna noć, bez grejanja u stanu, bez boja i zvukova. Noć kada su moje misli po prvi put iskočile iz koloseka. Kao da su se vrtele u mestu, iznova me vraćajući na početak. Na sliku slepljenih prozorskih krila na trećem spratu osnovne škole.

    Od svih stvari na ovom svetu koje sudbina može da nam dodeli, meni je, eto, zapalo da budem ludak. Na Drugom ženskom odeljenju bilo je utešno to što nisam jedina. I što nisam najgora. Kraj klupe pored radijatora čučala je sićušna žena romske nacionalnosti, skupljala sa poda pikavce i jela ih. Žvakala ih svojim nepravilnim, sitnim zubima, pa gutala i tražila nove.

    Setre su otključale rešetke koje su razdvajale A deo od B dela. Irena i ja krenusmo niz hodnik. U A delu bilo je mirnije. Nestalo je i onog neprijatnog, ustajalog mirisa.

    Smestile smo se za sto u zajedničkoj prostoriji. Izvadila je kutiju cigareta i ponudila me. Zapalile smo, pa pušile u tišini.

    “Ti si pokušala da izvršiš samoubistvo”, pitala sam je konačno, razbijajući tišinu među nama. Gromoglasno i naglo. Pogledala me je na tren, pa spustila pogled ka stolu. Klimnula je glavom. “Zašto”, upitah je. Slegla je ramenima. “Ne znam… mama me je nervirala. Non-stop mi je za vratom. Ne da mi da živim.”

    Ćutale smo nekoliko trenutaka, pa joj rekoh: “I ja sam. Davno.” “Kada?” “U osnovnoj školi. Mislim da je to razlog zbog koga sam ovde. Zbog koga sam poludela.”

    Mama se probudila i brzo uspravila u krevetu. “Što ne spavaš”, pitala je, a ja sam ćutala stežući usne. “Ne mogu da spavam”, rekoh. “Zašto?” “Zbog onoga. Zbog prozora. Da sam uspela da ga otvorim…”

    Podigla je jorgan i pokazala mi da se uvučem pored nje. “Ajde da spavamo”, reče, pa me je dugo milovala po glavi. A moje misli potpuno su iskočile iz koloseka. Oštri grafit šestara uporno je ucrtavao krug, koji je po prečniku presecala prava.

    IX

    “Opsesivno-kompulzivni poremećaj”, rekao je moj prvi psihijatar. Umro je nekoliko nedelja nakon toga, od srčanog udara. “Paranoidna shizofrenija”, napisala je u karton stroga doktorka sa velikim naočarima i pisaćom mašinom po čijim je dirkama glasno udarala. “Bipolarni poremećaj”, zaključio je kasnije privatni psihijatar kod koga sam otišla po preporuci.

    Za Anitu sam ubrzo saznala da je žrtva porodičnog nasilja. Doktor je pozvao njenu majku i brata na razgovor, nadajući se da će se problem tako rešiti. Bilo je uzalud. Nakon što sam puštena na vikend, vratili su me u bolnicu posle dve nedelje. Bila sam u lošem stanju. Vratili su i Anitu. Imala je sveže ogrebotine na vratu i levoj podlaktici. Tragove svojih oštrih noktiju. Brat ju je ponovo istukao.

    Draganu su pustili pre svih nas i više se nije vraćala. Nikada nakon bolnice nismo stupile u kontakt, mada je insistirala da se vidimo, da mi pokaže svoj fast food i da me povede sa sobom na čas transcedentalne meditacije. Prijateljstva iz bolnice su, gotovo po pravilu, osuđena na propast. Valjda niko od nas ne voli da se vraća na taj period svog života.

    Toaleti su bili prljavi. Tople vode je bilo premalo za sve pacijentkinje. Ne bih se istuširala po deset dana. Na sreću, Stefan mi je redovno donosio čiste trenerke, spavaćice i veš kada je dolazio u posete, pa je to malo kamufliralo moju higijensku zapuštenost. Smršala sam šest kilograma za mesec dana. Hrana je bila na granici nejestivog.

    Od mojih nekadašnjih drugarica ostale su samo Marta i Anita. Sa Anitom je bilo gotovo nemoguće komunicirati, jer je bila jezivo anksiozna. Sedela bi u hodniku, stežući zube i grčevito stiskajući klupu pod sobom svojim tanušnim prstima. Pokušala sam da razgovaram sa njom, međutim ona bi samo odmahivala glavom. Nervozno, kao da pokušava da otera taj neprijatni zvuk tuđeg obraćanja. Pre nego što su je pustili na vikend, bila je entuzijastična. Verovala da će se situacija u kući srediti. Ono što je usledilo kao da ju je konačno slomilo. Postala je potpuno nepristupačna.

    No, Tamara je bila prijatno iznenađenje. Nakon samo tri nedelje terapije, sa njenog lica nestalo je onog drskog, arogantnog izraza i zamenio ga blagi, pomalo stidljivi pogled. Njen karakter bio je nakako mek, elastičan, lako se prilagođavala sagovorniku i bila naobično prijatna za komunikaciju. Tek tada sam primetila da je neobično inteligentna. Strašno je šta bolest učini od čoveka. Kada je došla u bolnicu, imala je emocionalnu zrelost problematične tinejdžerke. Sada kao da je, u samo par nedelja, sazrela u prijatnu, nenametljivu ženu. “Ženicu”, kako bi doktorka rekla.

    Dala mi je da vidim njene pesme. Bili su to kratki zapisi u stihu na svakodnevne teme. Pisala je o svojim kućnim ljubimcima, za kojima je neizmerno patila u bolnici. Imala je dva psa i zlatnu ribicu. Pisala je o svom bivšem momku, koga nije prežalila. Nadala se pomirenju po izlasku iz bolnice. Opevala je u svojoj “svesci pisalici” i bolničke dane, svakodnevnu rutinu života na Drugom žensko odeljenju. Pacijente, doktore i medicinske tehničare.

    Sada sam sa njom provodila večernje časove nakon terapije. Naši razgovori bili su iskreni. Maštale smo zajedno o životu koji nas čeka nakon bolnice. “Zamisli iznajmimo kuću zajedno”, rekoh joj jedne večeri. „Jedna soba za tebe i Peđu (kako se zvao njen neprežaljeni bivši momak), a druga za mene i Stefana. Peđa će u podrumu da napravi slikarski atelje, a ti i ja svaka po laptop, pa na verandu i pišemo. Uzgajaćemo organsko voće i povrće. Napravićemo i malenu bašticu sa začinskim biljem. Kuvaćemo čaj umesto ove proklete kafe. Radićemo jogu svakog jutra.”

    Zamislila sam mir savršeno uređene kućice na periferiji grada. Daleko od buke noćnih klubova, daleko od pijanih prolaznika koji viču pod prozorom u dva po ponoći. Negde uz reku. Mora da bude uz reku. Šetaćemo obalom i brati livadsko cveće. “A šta će da radi Stefan”, pitala je Tamara. “Stefan će da radi svoj posao”, rekoh, “On je humanitarac. Vitez.”

    Dani su odmicali, a moje stanje se gotovo potpuno stabilizovalo. Nikada se nisam navikla na život u bolnici. Na miris prljave posteljine, zapuštene toalete i bezukusnu hranu. Nikada nisam zaboravila strašan osećaj bespomoćnosti dok sam ležala vezana za bolnički krevet. Ni bezizražajne poglede pacijentkinja koje su prolazile pored mene zaobilazeći me, kao da sam divlja zver. Ni grubost sestara koje su zatezale kajševe. Ni onaj grozni očaj koji sam osetila kada sam shvatila da je Stefan otišao i ostavio me samu na tom mestu.

    Prošle su otada tri godine. Bila sam na ultrazvuku kod ginekologa. “Sve je u redu”, rekao je sa osmehom, “Vaša devojčica lepo napreduje.”

    Tamara se prošle godine udala. Nekoliko dana nakon što sam ja izašla iz bolnice, upoznala je mladića sa Odeljenja za neuroze. Iznajmili su kuću u čijem je podrumu napravio stolarsku radionicu. Imaju i dvorište. Nije baš veranda, slikarski atelje i baštica sa lekovitim biljem, ali pomalo liči na naša bolnička sanjarenja.

    Ako me Đurđa ikada pita kako smo se upoznale, reći ću joj da je to bilo na kursu kreativnog pisanja. Reći ću joj da sam nekada, pre nego što sam postala majka i prezaposlena domaćica, bila pisac. Imam i zbirku poezije da to potvrdim. Reću ću joj da smo Tamara i ja satima sedele u njenom dvorištu, ze velikim drvenim stolom, i, svaka na svom laptopu izmišljale neke čudne svetove. Neke likove zarobljene u staroj kasarni, koji sklapaju prijateljstva i pokušavaju da prežive na tom surovom mestu. Ali da je kraj priče srećan: da su na kraju izašli na slobodu jači, pametniji i zreliji. Da su prevladali svoje strahove i nesigurnosti i prevazišli bolne uspomene.

     

     

    kao odgovor na: Sećanje #29088
    diotima
    Учесник
    • Teme: 34
    • Odgovori: 83
    • Ukupno: 117
    • Majstor
    • ★★★

    <3

    kao odgovor na: Odlomak iz romana #29086
    diotima
    Учесник
    • Teme: 34
    • Odgovori: 83
    • Ukupno: 117
    • Majstor
    • ★★★

    Hvala! 🙂

    kao odgovor na: Sećanje #29085
    diotima
    Учесник
    • Teme: 34
    • Odgovori: 83
    • Ukupno: 117
    • Majstor
    • ★★★

    V

     

    Ni najmanje nisam uživala u trudnoći. Mučnine su bile celodnevne i nesnosne. Nisam imala snage ni za šta. Po ceo dan sam se prevrtala po krevetu i izvoljevala. Nije mi polazilo za rukom da prestanem da pušim. Nisam uspevala da se odreknem kafe.

    Stefan se toliko trudio oko mene. Ispunjavao sve moje prohteve. Kupio mi je kafu bez kofeina. Molio me da se makar malo pokrenem. Da prošetamo bar pola sata. Kad pomislim na to, čak i danas, nakon godinu i po dana, zapeče me u grudima. Što se trudio, a ja sam ga izneverila. Osećam se kriva što smo izgubili dete. Našu Đurđu. Ili našeg Milana.

    Teško mi je da se vraćam na to. U ordinaciji privatne klinike na Novom Beogradu, doktor je dugo radio ultra-zvuk. “Nema otkucaja srca”, rekao je konačno. Moj vapaj došao je iz stomaka. Iz najiskrenijeg jezgra mog bića. Priznajem, moje neodgovorno ponašanje u trudnoći činilo je da početnu sreću na kraju potpuno potisne osećaj krivice. Više se nisam radovala detetu. Strepela sam. Grizla se. A onda sam se suočila sa onim što mi se već neko vreme činilo neizbežnim. Tuga me je u trenu progutala. Preplavila mi dušu svojim ogromnim talasom.

    Vratila sam se na posao nakon nedelju dana. Odmah sam se prijavila za prekovremeni rad. Mislila sam da ću tako lakše prebroditi period žaljenja, za koji sam pretpostavila da će uskoro proći. Nikada nije prošao. Dok ovo pišem, ne uspevam da savladam suze. Volela sam Đurđu. Volela sam i Milana. “Do pobačaja je najverovatnije došlo zbog insulinske rezistencije i nedostatka vitamina d”, rekao je doktor. “Gojaznost takođe može biti uzrok”, rekla je doktorka. No, to obašnjanje nije me utešilo. Ja sam znala, osećala sam da moje telo pati. Da ga iz dana u dan sve više uništavam svojom lenjošću, cigaretama i kafom. Nezdravom ishranom. Nikada se u životu nisam osetila bolesnije. Ta stalna, stalna mučnina bila je nepodnošljiva. Imala sam utisak da je nemoguće, nemoguće da taj majušni, krhki život opstane u tako izmučenom telu. Ja sam kriva. Ja.

    Zato se ne usuđujem da pokušam ponovo. Plašim se identičnog ishoda. Imam utisak da ne bih izdržala još jednom.

    Prekovremeni rad nije mi pomogao. Samo sam se iscrpela. Mesec dana nakon pobačaja, prvi put sam imala halucinaciju. Pripisala sam to umoru. Dva meseca nakon pobačaja, kola hitne pomoći prevezla su me u specijalnu bolnicu za psihijatrijske bolesti u Kovinu.

     

     

    kao odgovor na: Sećanje #29078
    diotima
    Учесник
    • Teme: 34
    • Odgovori: 83
    • Ukupno: 117
    • Majstor
    • ★★★

    IV

    Sedela sam na klupi u hodniku B-dela i kašljala. Glasno i neprestano. Činilo mi se da mi se pluća cepaju na froncle. Da mi uporni kašalj struže sluzokožu grla ostavljajući za sobom krvave štrafte. Pokušavala sam da udahnem što sam dublje mogla. Dah bi zapeo na pula puta i nije hteo dublje. Gušila sam se. Tih dana imala sam jak bronhitis.

    S vremena na vreme bih ustala i otišla do vrata između B-dela i A-dela. Bila su otvorena, ali su rešetke iza njih bile zaključane. Pokucala bih na zid, pa glasno viknula: “Sestro!” Nije bilo odgovora. Čula sam da su tu, u ordinaciji tik iza vrata, na početku dugačkog hodnika A-dela. Međutim, nisu htele da dođu.

    Vratila sam se u sobu. Na krevetu preko puta mog ležala je starica, vezana kajševima, raširenih nogu savijenih u kolenima. Naizmenično je šaputala i vikala, a ja nisam znala šta me od ta dva više plaši. Njeni urlici bolno su odzvanjali kroz mrak i mrtvu tišinu. Njen šapat zvučao je kao ciganska kletva, zloslutno i jezivo. A moj kašalj nije prestajao.

    Tek što sam se malo umirila i počela da padam u san, kad neko zakuca na vrata. “Suzana”, čula sam tiho dozivanje. Marta. “Suzana, je l’ imaš cigaretu?” Na ovom mestu, cigarete su bile glavna tema, glavni predmet interesovanja pacijentkinja. Cigarete i kafa. Nije bilo tople vode, pa smo nes kafu sipale u plastičnu flašu koju bismo potom napunile hladnom vodom i promućkale. Ovako pripremljenu kafu zvale smo “zatvorska kafa”. “Ko preživi dvanaest godina u KP domu Zenica…”, pevušio je Stefan zadirkujući me. Boravak u kovinskoj bolnici bio je nalik robiji. Nije nam bilo dozvoljeno da izlazimo. Nedeljama smo bile zatvorene među oronulim zidovima nekadašnje kasarne na rubu grada.

    Da nije bilo Nataše, moj boravak u bolnici bio bi neuporedivo teži. Sprijateljile smo se. To se desilo nedelju dana kasnije, kada su me sa B-dela prebacili na A-deo. Na A-delu bile su pacijentkinje čije je stanje bilo blaže. B-deo bio je rezervisan za kompletne ludake.

    Nedelju dana pre nego što ću završiti na ovom mestu, nisam spavala. Noćima sam šetala po stanu, zaneta mislima koje su se rojile u vrtlozima. Činilo mi se da sam nadomak konačne istine. Nekog uvida koji sam slutila. Lišavanje sna dovelo je do halucinacija. Počela sam da čujem glasove. Stefan je bio očajan. Tata je bio očajan.

    “Biblija je napisana u metaforama”, govorila sam im dok smo jednog prepodneva sedeli u tatinoj sobi i pili kafu. “Sve što tamo može da se pročita, zapravo upućuje na nešto drugo. Značenje te knjige je dobro kamuflirano. Pa ipak, oni koji su je pisali nisu računali na evoluciju. Nisu u nju verovali. Nisu bili svesni da će doći dan kada će se na Zemlji pojaviti superiornija vrsta ljudi. Ti ljudi će razokriti tajnu. Dešifrovati spise. Ja sam na korak od toga.”

    “Kakva evolucija, kakvi kompjuteri”, urlao je muški glas u mojoj glavi. Videla sam ga kako svojim snažnim rukama steže vrat žene koja je, u providnoj spavaćici, ležala na krevetu. Žena je imala glas moje majke. Smejala se kao ona. “Videćeš jednog dana”, odgovorila je veselim tonom, kao da se ne plaši, kao da je ne uznemirava to što čovek snažnih ruku pokušava da je ubije.

    Stefan me je uhvatio za nadlaktice. “Suzana, saberi se, molim te”, preklinjao je. Ja sam se prepustila posmatranju filma koji se odvijao u mojoj glavi.

    Pitala sam se šta se dešava u glavi starice koja je, raširenih nogu savijenih u kolenima ležala na krevetu i naizmenično zapomagala i zloslutno šaputala.

    “Suzana”, začuh ponovo Martin glas koji je dolazio iz hodnika. Uspravih se u krevetu. “Evo”, rekoh, pa se ponovo glasno zakašljah. Probadajući bol cepao mi je pluća. “Dolazim.”

    Onda smo Marta i ja zapalile cigarete i dugo sedele na klupi. Sve do jutra. Gledala me je kako kašljem, pa i sama pokušavala da dozove sestre ne bi li mi pomogle. Nije bilo nikoga. Samo nas dve i sve tiši šapat starice u sobi, koji je utihnuo tek pred zoru kada je, iscrpena, pala u san.

    kao odgovor na: Sećanje #29077
    diotima
    Учесник
    • Teme: 34
    • Odgovori: 83
    • Ukupno: 117
    • Majstor
    • ★★★

    Hvala na komentarima. U početku nisam zamislila da prvi deo uopšte ima nastavak. Trebalo je da to bude kratka uspomena na Natašu. Pa mi je onda jedan kolega pisac rekao da bi trebalo da pišem dalje, pa ja napisala još dva dela. Sada razmišljam da nastavim. Napisala sam još jedan deo, sad ću da ga okačim.

    kao odgovor na: Odlomak iz romana #29064
    diotima
    Учесник
    • Teme: 34
    • Odgovori: 83
    • Ukupno: 117
    • Majstor
    • ★★★

    Hvala na komentarima. Rukopis je gotov, ko zna, možda jednog dana bude i objavljen.

    kao odgovor na: Dok nas smrt ne rastavi #28981
    diotima
    Учесник
    • Teme: 34
    • Odgovori: 83
    • Ukupno: 117
    • Majstor
    • ★★★

    Hvala! 🙂

    kao odgovor na: Šetnja pored reke #28911
    diotima
    Учесник
    • Teme: 34
    • Odgovori: 83
    • Ukupno: 117
    • Majstor
    • ★★★

    Hvala svima na komentarima. 🙂

    kao odgovor na: Dok nas smrt ne rastavi #28907
    diotima
    Учесник
    • Teme: 34
    • Odgovori: 83
    • Ukupno: 117
    • Majstor
    • ★★★

    Puno hvala na kometarima. <3

    kao odgovor na: Šetnja pored reke #28899
    diotima
    Учесник
    • Teme: 34
    • Odgovori: 83
    • Ukupno: 117
    • Majstor
    • ★★★

    Upravo tako. 🙂

    Konačno da neko razume pesmu na pravi način. Obično ljudi misle da planiram samoubistvo. 😀

    kao odgovor na: Moja poslednja priča (do daljnjeg…) #28882
    diotima
    Учесник
    • Teme: 34
    • Odgovori: 83
    • Ukupno: 117
    • Majstor
    • ★★★

    Puno Vam hvala! 🙂

    kao odgovor na: Otužna pesma #28851
    diotima
    Учесник
    • Teme: 34
    • Odgovori: 83
    • Ukupno: 117
    • Majstor
    • ★★★

    Hvala! 🙂

    kao odgovor na: Gubitnik #28689
    diotima
    Учесник
    • Teme: 34
    • Odgovori: 83
    • Ukupno: 117
    • Majstor
    • ★★★

    Upravo tako. Slažem se.

Gledanje 1 članaka - 1 do 15 (od 83 ukupno)
Scroll Up