fbpx

Zidar

Početna Forumi PROZA Zidar

Gledanje 4 niti odgovora
  • Autor
    Članci
    • #24924
      Ivanji
      Учесник
      • Teme: 30
      • Odgovori: 36
      • Ukupno: 66
      • Mudrica
      • ★★

      „Onoga dana dogradismo krov,

      Visok i pristao.

      Pala je kiša i polila krov

      On je blistao.

      Oprasmo ruke. Sjedosmo ručat,

      A pri objedu

      Pogledasmo često na blistavi krov –

      Na našu pobjedu.“

      Dobriša Cesarić „Zidari“

       

      Zorica je uvežbanim pokretom ruke iz svoje torbice izvadila karmin jarko crvene boje, da bi ga potom nanela na svoje usne oblika spojenih velikih zagrada, pojačavši ih poput deteta koje vlažnom kredom piše po školskoj tabli. Prizor koji je videla pred sobom, bilo je malo prilično zapušteno gradilište, koje su lokalci koristili za odlaganje nepotrebnih stvari, poput starog dvoseda koji se tu našao i koji je Zorica iskoristila kako bi sela i posvetila se doterivanju. Bila je zabrinuta ugledavši samo temelj nečega što je trebalo da bude njena, zapravo njihova kuća koju je nameravala da popuni. Začuvši žamor dece koja su po ulici šutirala odbačene knjige, Zorica je rešila da se nakon usana posveti svojoj dugoj kosi kroz koju je provlačila plastični beli češalj uskih zubaca, očistivši ga pri svakom povlačenju, da bi otpale dlake prepustila zemlji.

      „Ne bacaj dlake na zemlju!“ začu se prodoran muški glas.

      „Ja te nisam nikada pitala šta treba da radim, ali koristim priliku da te pitam kada nameravaš da završiš kuću?“, reče Zorica prepoznavši ko joj se obraća. Očekivala ga je, imajući u vidu da on nikada nije kasnio, osim kada je u pitanju izgradnja  kuće, koja gotovo da još nije ni krenula.

      „Nikada!“ odgovori muškarac odsečno, sevši pored nje na dvosed koji se malo nakrivio pod neočekivanim teretom.

      „Počeo si pre godinu i po dana da zidaš i ništa osim temelja?! Dokle misliš ovako?“ reče Zorica vrativši češalj u torbicu koju je potom pedantno zatvorila.

      „Jel me voliš Zorice?“ reče muškarac popravivši treger na svojim zidarskim pantalonama.

      „Volim te, eto. Jesi li sada zadovoljan? Uvek sam te volela i voleću te zauvek!“

      Jato vrana je iznenada poletetlo, obojivši do tada plavo nebo u crno. Prašina gradilišta koje je podsećalo na đubrište se podigla za njima. Zorica je povukla haljinu ka kolenima osetivši dodir muškarčevog kolena.

      „Glupo je da ti ja zidam kuću, znaš“

      „Pa jedino si ti to mogao da uradiš, jedino u tebe imam poverenja. A ti mi jedini želiš dobro. Da li me voliš?“

      „Volim te Zorice!“ reče muškarac samouvereno, pokušavši da je zagrli. Njegov zagrljaj je odllučno odbila nagnuvši se na suprotnu stranu, što je kauč dovelo u horizontalu.

      „Čudna je ta naša ljubav, priznaćeš“ reče muškarac naglo ustavši, dok je kauč ostao u nepromenjenom položaju. „I?“ upita pogledavši u Zoricu.

      „Pa rekla sam ti da nastaviš da zidaš“.

      „Znaš ljubavi, ja sam u ovaj temelj uzidao sva sećanja i sve emocije“ reče muškarac uhvativši se za glavu.

      „ Koliko sam ti samo puta rekla da si trebao ranije da mi kažeš da me voliš“ reče Zorica, okrenuvši glavu u stranu suprotno od njega. Vrane su se vratile gotovo nečujno. „Sada je gotovo, a od tebe samo tražim da završiš šta si započeo.“

      „Voliš me“

      „Da, volim te“

      „ I volećeš me?“

      „Da voleću te. Rekao si mi da ti je potrebna ljubav, i eto ja te volim i voleću te“

      „Pa onda nema razloga da ova kuće ne bude naša“ reče muškarac, pokušavši da „ulovi“ Zoričin pogled.

      „Ima razloga, ti u njoj nećeš živeti“ reče Zorica hladnim glasom.

      „Ali zašto Zorice?“ Znao je da je ponovo gubi.

      „Bila sam iskrena prema tebi, rekla sam ti da je nećeš zidati za nas, a ti, ti nisi bio iskren prema meni. Trebalo je da kažeš da me voliš, trebalo je samo reći te dve glupave reči“

      „ Ti si to trebala da osetiš. Reči ne znače ništa“

      „ Nikada nećeš saznati koliko sam patila, nikada“ rekla je pokušavši bezuspešno da ustane.

      „Toliko si patila, da si pronašla drugog“

      „Da, a šta bih drugo mogla da uradim. Srela sam ga na ulici, ne sećam se više, u prodavnici valjda. I tako je to počelo“

      „Pa jel i njega voliš?“

      „Ne znam“

      „Kada ćeš saznati“ reče muškarac kleknuvši da bi dohvatio knjigu koja se našla pred njim. Bio je to Faulsov roman, „Ženska francuskog poručnika“. Sada je pažljivo gazio između odbačenih knjiga koje je listao vetar. Pomislio je na sve ženske likove u tim romanima. Bilo je tu majki, ljubavnica, preljubnica, ćerki i sve su bile žene, tipične, posebne žene. Sledeća knjiga koju je dohvatio bio je udžbenik astronomije za sedmi razred osnovne škole. Setio se njenog pitanja dok su sedeli u kolima  kada je prvi put video nakon svih tih godina tokom kojih joj je ćutao o svojim osećanjima. Zamislite najdiviniji glas koji ste čuli i koji vas pita: „Da li su ljudi stvarno bili na Mesecu?“, da bi mu potom rekla: „znaš ima jedan dečak kome sam dala obećanje“. Potom ga je pitala, da li bi on zidao za nju kuću. Odgovorio je potvrdno uz nadu da će dečak nestati iz njenog života. Sada je saznao da se to neće dogoditi. A možda i hoće, a možda i neće, a možda i hoće, a možda…..

      „Dokle misliš ovako, da imaš nekoga koga bismo mogli nazvati dečakom kome si se obećala, a da ja budem čovek kog ćeš voleti do kraja života?“ reče muškarac ponovo izabravši nadu.

      „Ne znam, nikada ne planiram duže od par meseci“

      „Da li i njemu kažeš da ga voliš?“

      „Ne, mi prosto živimo život bez velikih reči“

      „Živite kao partneri?“

      „Da, kao partneri“

      „A mene voliš?“

      „Da, volim te!“ reče Zorica jecajući, „i  završi bre već jednom tu jebenu kuću“ nastavi.

      „Voleću te uvek“ ponovo urliknu. U daljini je zacvileo pas, a vrane su ostale na zemlji.

      „Ti imaš svoju kuću, a ja je nemam. Pusti me, pusti me!“ vikala je Zorica zatrčavši se prašnjavim putem, u koji su upadale štikle njenih crnih lakovanih cipela koje su bile potpuni kontrast njenoj žutoj haljini boje Meseca.

      Muškarac je prišao sada praznom kauču i legao pored njega na zemlju.

      Muškarac koji je Zorici zidao kuću.

      Zidar.

    • #26907
      jjasminka
      Учесник
      • Teme: 79
      • Odgovori: 332
      • Ukupno: 411
      • Heroj
      • ★★★★

      „znaš ima jedan dečak kome sam dala obećanje“. Potom ga je pitala, da li bi on zidao za nju kuću. Odgovorio je potvrdno uz nadu da će dečak nestati iz njenog života. Sada je saznao da se to neće dogoditi. A možda i hoće, a možda i neće, a možda i hoće, a možda…..

    • #27144
      Ivanji
      Учесник
      • Teme: 30
      • Odgovori: 36
      • Ukupno: 66
      • Mudrica
      • ★★

      Da, razmišljam o tome, baš o tom pasusu. Mislim da je suština u samom zidanju. Ego kaže, da zidaću pod mojim uslovima. Ali posao zidara je da zida, bez očekivanja. Medjutim, mislim i da zidar svima izgradi kuće, a njegova jedina ostaje nedovršena.

    • #27145
      jjasminka
      Учесник
      • Teme: 79
      • Odgovori: 332
      • Ukupno: 411
      • Heroj
      • ★★★★

      Verovatno zato što zidari zidaju po meri drugih, lična mera uvek bude nemerljiva ili čak potcenjena.

    • #27149
      Ivanji
      Учесник
      • Teme: 30
      • Odgovori: 36
      • Ukupno: 66
      • Mudrica
      • ★★

      Da, njegova kuća nikada ne može da bude onakva kakvom je zamislio.

Gledanje 4 niti odgovora
  • Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
Scroll Up