fbpx

ТЕСТАМЕНТ

Početna Forumi PROZA ТЕСТАМЕНТ

Gledanje 4 niti odgovora
  • Autor
    Članci
    • #27772
      Goran Došen
      Учесник
      • Teme: 33
      • Odgovori: 61
      • Ukupno: 94
      • Mudrica
      • ★★

      Центар мале вароши је изгледао сасвим обично и није се разликовао од других градића сличне величине. Ту су биле црква и школа, а преко пута се налазила зграда општине. У многим улицама умјесто асфалта, још увијек је стајала турска калдрма. Током љетњих мјесеци, центар је постајао велика променада, гдје су се могли срести људи до раних јутарњих сати. А зими, попут ове, варошица је постајала град духова. На улици се тада налазио само онај који је послом или неком невољом морао изаћи из куће. Снијега нема, али нема ни сунца. Само тамни облаци што покривају уснули град и вјетар који као жилет сијече непокривене дијелове коже. Рано се смркава и касно свиће.

      Пар улица даље, на крају града (крај града, у варошицама попут ове, је увијек пар улица од центра), налазила се једна од најстаријих кућа. Направљена је крајем 19. вјека у типичном турском стилу од дрвета и земље са малим прозорима, чардаком и кара-таваном. Кућа повелика, на спрат. У приземљу, налазила се стара кафана, архаичног имена ,,Крчма“. Био је то породични посао, који се преносио са оца на сина, са генерације на генерацију. На спрату је остало још неколико соба за издавање.

      Власник кафане, Рајко Алексић, човјек у раним педесетим, устајао је свако јутро у четири сата. Са спрата куће, силазио би дoле и потпаљивао ватру у старој фуруни.. То је био једини начин да се ово здање загрије, јер будући да је кућа била под заштитом државе као споменик културе, тешко је било добити дозволу за уградњу цијеви за централно гријање. Сама кафана је била доста велика, са старим дрвеним столовима прекривеним црвеним каро столњацима. Радно вријеме је почињало у шест сати. За тако нешто није било баш потребе, али се традиција у тако малим срединама веома поштовала. Одмах по отварању два, три локална пијанца, су већ чекала испред врата да би заузела своје мјесто. Стари Рајко се борио да одржи посао, али са падом промета је био приморан да затвори кухињу. Од тада је и кувар Ђоле постао дио инвентара.

      Рајко је стајао иза шанка, бришући чаше, када је у кафану ушао Михајло и упутио се право ка њему.

      -Дај једну љуту, да се мало загријем. – рече Михајло трљајући руке да им мало угрије.

      -И ти си почео од зоре, а? – рече Рајко сипајући му ракију.

      -Ма не. Враћам се из ноћне. ‘Ладно напољу, мајку му… У десет морам у суд, па ми се не исплати ићи кући.

      -Шта си то забрљао? – упита Рајко.

      -Ма, ништа – рече Михајло ексирајући ракију и показујући да му се доспе. –Знаш да ми је скоро умрла тетка, па идемо буразер, сестра и ја на оставинску расправу

      -И шта мислиш да ти је оставила?

      -Искрено речено, ништа – рече Михајло ексирајући и другу чашицу.

      Рајко крену да му доспе, али Михајло одмахну руком.

      -Ништа није ни имала – настави причу Михајло, само ту биједну пензијицу и то је све. Буразер и ја смо ускакали као помоћ око рачуна или неких плаћања. Швеца јој је кувала и тако. Лично мислим, да ћемо сво троје да добијемо по трећину те куће и плаца. Ништа нарочито. Мислим, Бог да јој душу прости, хвала јој и на томе али… Плаћаћемо порез на кућицу, а коме да је продаш? И за колико? Не вриједи ни огласа у новинама.

      -Јес’ вала – рече Рајко.

      -Него, јел’имаш данашње новине? – упита Михајло.

      -Имаш једне, тамо, за оним столом. – показа му Рајко.

      – Е, супер, сјешћу мало да читам – рече Михајло, а ти буразеру, стави ово на црту.

      -Опет? Јел’ти знаш кол’ка ти је црта? – упита Рајко.

      -Знам, буразеру, знам. Само до плате. Ти знаш да боем као ја увијек плаћа.

      -Ма, какав си ти боем? Боеми су умјетници, који су у својој муци, стварали своја дјела и од тога плаћали своје рачуне.

      – А, зар ја нисам умјетник? Зар ја нисам писац? – упита Михајло. –Моје приче су биле објављиване…

      -Прије двадесет и пет година. – прекиде га Рајко. –И то двије приче. У дневним новинама. Јел’пишеш ти још?

      -Пишем. Кад’ имам времена.

      -Е, мој Михајло. Ближиш се педесетој, радиш као ноћни чувар, ни кучета, ни мачета.

      -Тежак је живот нас умјетника.

      -Добро, добро – рече Рајко, ево пишем ти ово…

      Михајло је сјео за сто и почео да чита новине. По свом чудном обичају, прво је пажљиво прегледао читуље.

      -Чудно је то –понекад је Михајло себи говорио у мислима – како човјек старећи, све више обраћа пажњу на читуље, а све мање на нека дневна дешавања. Да ли је то страх од смрти? –питао се Михајло. –Или просто, нека ствар морбидне радозналости, кога си то претекао у трци живота, иако оставља горак укус у устима, сазнање да ту нема побједника, да се из тог круга нико жив није извукао.

      -Буразеру – рече Михајло, јел’може један црњак?

      -Једи говна – одговори Рајко са осмјехом, сипајући у чашу јефтино црно вино.

      На спрату зграде суда, скроз на крају ходника, налазила се судијина канцеларија. То је била невелика, стерилна просторијица са неколико омањих ормана са књигама и списима. Под је био од расклиманог, сасушеног паркета са кога је одавно спао сав лак. На појединим мјестима недостајали су дјелови паркета, а свуда наоколо је био неред изазван гомилом папира и судских предмета, који су у недостатку полица одлагани гдје се стигло. За својим столом који је такође био у нереду, сједио је судија. Преко пута њега, на једној дрвеној клупи, налик на оне клупе из парка, сједило је троје људи.

      -Добро, да почнемо. – рече судија, стављајући наочаре за читање. –Вас троје сте позвани овдје као једини насљедници покојне Ленке Урошевић. Њен тестамент је депонован у суд и сад ћу вам га прочитати: ,,Ја, Ленка Урошевић, изјављујем пред свједоцима, при свјести и здравој памети, да је ово моја посљедња воља и да се према њој има и поступати у складу са мојим жељама и упутствима. Онај ко ме је познавао, зна ко сам и шта сам, те на овом мјесту нећу причати о мом животу, већ ћу прећи одмах на ствар. Пошто ме Бог није благосиљао потомсвом, скоро сва моја имовина има се дати мојим нећацима тј. дјеци моје покојне сестре Дане, Бог да јој душу прости. Оно што посједујем у часу моје смрти, распоређујем на сљедећи начин: кућу и плац од пет ари остављам општини која у њој има за обавезу приређивати догађаје културно-умјетничког садржаја и у друге сврхе се не може користити; мојој сестричини Јованки Петровић рођ. Зорић, остављам рачун који у тренутку писања овог тестамента износи 1 030 700 евра, да послије моје смрти, са припадајућим каматама, њим располаже по сопственој вољи и нахођењу; Јованкином малољетном сину Игору остављам фонд који ће искључиво служити за његово образовање. Из тог фонда, уколико буде било потребно, има се платити школарина за факултет. Такође, по отпочињању студирања, мјесечно му се има исплаћивати апанажа у висини једне просјечне плате у земљи. Пуно располагање фондом, Игору припада по стицању дипломе факултета или навршених тридесет година живота (шта се прво догоди); мом нећаку Михајлу Зорићу, остављам рачун који док ово пишем износи 1 000 370 евра, да послије моје смрти, са припадајућим каматама, располаже по сопственом нахођењу; мом најмлађем сестрићу Петру остављам рачун који тренутно износи 1 200 010 евра, да послије моје смрти, са припадајућим каматама, располаже по сопственој вољи. Такође обавезујем све своје насљеднике да ми, када за то дође вријеме, подигну споменик.“

      У Ж. 20… Ленка Урошевић

      Неколико тренутака собу је испуњавала тишина. Троје људи је са изразом невјерице гледало једно у друго.

      -Друже, – обрати се Петар судији –ишли смо заједно у школу. Важио си за велико спадало, али сад није ни вријеме ни мјесто за шалу.

      -А, ко се шали? – упита судија.

      -Па, ти. – устаде Петар са клупе. –О каквим милионима ти причаш? Наша тетка није имала пребијеног динара.

      -Господине судија, – обрати се и Михајло, ако је ово нека шала, ја је стварно не разумијем.

      -Господо, ја само читам тестамент. Онако како га је покојница издиктирала. – рече судија.

      -Па, добро, господине судија, она је издиктирала, али да ли је заиста оставила те паре? – упита Петар.

      Судија отвори једну фасциклу, и из ње извади хрпу папира коју показа трима странкама.

      -Хоћете да кажете да тај новац заиста постоји? – упита сад и Јованка.

      -Да, тај новац заиста постоји. – одговори судија.

      – Видите, господине судија, – поче Михајло, ми нашу тетку знамо као више него скромну. Шта више, као сиромашну. Па, мој брат и ја смо јој помагали са рачунима и набавком. Наша сестра, Јованка, јој је кувала и носила храну. Одкуд сад толики новац?

      -Овдје није ријеч о неколико хиљада евра – убаци се Петар, већ о милионима. А ако сам добро чуо датум када је писан тестамент, то је било прије дванаест година. Због разних камата, сада је то и више, много више. Зато те питам, као друга, одакле јој те паре?

      -То мени није познато. – одговори судија.

      -Па, коме је познато? –упита Јованка. –Како ми да знамо, да је он легално зарађен? За толики новац, мора постојати неки траг.

      -Тачно. – рече судија. –И најбоље би било да се обратите пореском одјељењу. Они ће вам рећи.

      -А, да ли ћемо морати да платимо неки порез на ово? – упита Михајло.

      -Да, мораћете. – одговори судија. –Пошто ви нисте први насљедни ред, мораћете да платите порез. Колико тачно, то не знам. Нису ми познате пореске стопе. Али без обзира, опет вам пуно остаје.

      Троје људи су се ћутке гледали, као да једни од других траже објашњење за оно што су управо чули.

      -Господо, журим се, имам обавезе. – рече судија. –Молим вас, потпишите се овде, да сте примили к знању посљедњу вољу покојнице.

      Једно по једно су прилазили столу судије и стављали свој потпис.

      -Шта даље? – упита Јованка.

      -Сљедеће недеље дођите у писарницу суда да подигнете документа – рече судија. –На име трошкова, платићете таксу и са тим документима идете у банку да подигнете новац. А сад ме извините, журим.

      Троје људи је изашло у ходник.

      -‘Ајмо до мене. – рече Михајло. –Све ово захтјева дужи разговор.

      Брава на вратима шкљоцну и она се отворише. У малу, приземну кућицу уђе Михајло, а одмах за њим и Јованка и Петар. Из кратког уског ходника уђоше у хладну кухињу која је била у нереду и заударала по лошој ракији и јефтином вину. Михајло поче да склања своје ствари са столица, како би направио мјеста да се сједне. Одмах затим поче да потпаљује ватру у пећи.

      -Радио сам ноћну и јутрос нисам долазио кући, већ право у суд. – објашњавао је Михаило као да се извињава. –Сад’ ће брзо да се загрије. Добра је ово пећ. Може ли кафа?

      И Петар и Јованка потврдно климнуше главом, Михајло насу воду у џезву и укључи електрични шпорет. Затим из креденца узе флашу са ракијом и три мале чаше и спусти их на сто.

      -Ја ћу само кафу. – рече Јованка.

      Михајло и Петар се куцнуше и ексираше пиће.

      -Добро људи, јел’ може неко да објасни све ово? – упита Михајло гледајући час Јованку, час Петра.

      -Кол’ко ти знаш, тол’ко знам и ја – одговори Петар. –Ама, људи, – настави даље, ми говоримо о милионима. О милионима. Јел’ знате ви кол’ко је то? Одакле јој толика лова?

      -Све ове године, толику је лову имала, а живјела је к’о посљедња сиротиња. – рече Јованка. –Ту нису чиста посла, ја да вам кажем.

      -Јока је у праву. – рече Михајло. –Зашто би неко ко има милионе живио к’о посљедњи просјак? Да није било нас, умрла би од глади. Дакле два питања се намећу: одакле јој паре?; и зашто их није трошила?

      -Можда се плашила лопова, да је не убију ако би се сазнало да има толике паре. Видиш у каквом времену живимо. – рече Петар. –Зар да изгуби живот због пар стотина евра које би додатно потрошила?

      -Могуће је да се плашила за живот – рече Јованка, али мислим да је имала мало другачији мотив.

      -Како то мислиш? – упита Михајло.

      Вода на шпорету поче да ври и Михајло устаде да закува кафу.

      -Хоћеш да кажеш да је она тај новац украла? – опет упита Михајло.

      -Не знам – одговори Јованка, можда је она само била у неком послу са неким.

      -То је смјешно. – убаци се Петар. –Како би она уопште, могла да се нађе у једној таквој ситуацији?

      -Полако, ‘ајмо да размислимо – рече Михајло стављајући шољице са кафом на сто. –Сви смо чули да је тај тестамент написан прије дванаест година. Значи, да је она те паре морала да има прије тог периода. Треба само да се сјетимо да ли је било нешто необично у том периоду. Али ово је мало мјесто, па се чудим како нико ништа није спомињао. Такве ствари се брзо сазнају.

      У кухињи је почело да бива топлије. Образи су постајали руменији, а прсти покретљивији. Михајло у пећ убаци још дрва.

      -Све су то питања на мјесту. – рече Петар. –Али шта ако је она тај новац зарадила легално?

      -У то ни сам не вјерујеш. – рече Јованка. –Ко данас, осим мафије, може да заради толике паре, а?

      -Ама људи, ја само кажем да тетка није криминалац. – рече Петар. Па пошто отпи гутљај настави. –Више је него чудно, али вјерујем да је овде све легално. Па размислите, зар неко из државе не би њушкао одавно око тог новца?

      -Ипак, да није тетке, не вјерујем да бих мог Игора могла да пошаљем на студије. – рече Јованка.

      -Теби је сад лако. – одговори Петар. –Ко је мене питао могу ли кад је моја Сандра ишла на факултет? То су биле муке.

      -Извини, молим те, али ти си добио од тетке двјеста хиљада више. Највише си добио. А школовање не кошта двјеста хиљада.

      -Еј, када немаш, то је као два милиона! – одбруси Петар

      -Доста, вас двоје. – прекиде их Михајло. –Доста о парама. Радио сам ноћну и хоћу да спавам. Ево шта предлажем: да се вечерас, рецимо око осам, нађемо у теткиној кући. Од њене смрти нико није улазио унутра. Мислио сам, ако се слажете вас двоје, да мало проњушкамо., можда нађемо неки траг, нешто што би дало одговор на све ово, а?

      -Одлична идеја. – рече Петар. –То смо требали прво да урадимо.

      -Тачно. – рече и Јованка.

      -Онда је договорено. Вечерас у осам испред теткине куће.

      Јованка и Петар попише кафу и одоше. Михајло закључа врата и погледа на сат. Било је дванаест и двадесет.

      Тек што је сат откуцао 19 часова, у ,,Крчму“ уђе Михајло. Била је скоро празна, осим бившег кувара Ђолета који је за столом у углу пио ко зна које по реду пиво. Михајло га поздрави.

      -О-хо-хо – узвикну Рајко крчмар кад је спазио Михајла. –Ево нама Рокфелера. Опростите господине јесте ли можда за шампањац? – шалећи се упита Рајко.

      -Па фелер имам, још само оно рок да набавим. – исто тако шаљиво одговори Михајло

      -Јел’ истина? – упита Рајко.

      -Шта?

      -Штапови за пецање. Знаш ти добро, немој да се правиш луд. Цијело село прича.

      -Шта то цијело село прича? – упита Михајло.

      -Па да сте ти, буразер и швеца, од тетке добили неке грдне паре.

      Михајло је размишљао шта да одговори и само је климнуо главом.

      -Е, па честитам – рече Рајко.

      -Хвала. – одговори Михајло

      -И колико си добио?

      -Пуно.

      -Па, кол’ко је то пуно?

      -Пунооо. – рече Михајло

      -Дооообро кад нећеш да кажеш. О’ш попит’ нешто? – упита Рајко

      -Може. Дај једну љуту. – наручи Михајло.

      -Па, од куд’ твојој тетки толике паре? – упита Рајко сипајући ракију.

      -Јебем ли га, буразеру. Појма немам. За све нас је то био шок.

      -Могу мислити. – рече Рајко.

      -Идем, морам да се нађем са буразером и швецом. А, ти стави ово на црту, па ћемо кад дође плата пребити.

      -Шта, бре, на црту? – упита Рајко. –Сад си пун к’о брод.

      -Нисам још, док се не заврши папирологија. ‘Ај’ у здравље и не мораш да помињеш ником овај разговор. Нек’ се питају.

      -Важи, буди без бриге. – рече Рајко.

      Михајло изађе и хладан ваздух испуни крчму.

      Тужни хук вјетра се разлијевао улицама малог града. Немирну празнину је несигурно испуњавао ужурбани бат корака прилике у црном. Михајло се приближавао кући своје покојне тетке. Примјетио је свјетло у кући. То су Петар и Јованка. Ушли су да га не чекају на хладноћи. Михајло уђе у кућу и поздрави се са њима.

      -Е, сад кад смо сви ту, да почнемо. – рече Петар. –Јованка, ти претражи спаваћу собу, ја ћу кухињу и дневни боравак, а ти, Михајло, ону малу собу и оставу. Може?

      Јованка и Михајло се сложише.

      Дуго су тражили било какав траг разријешења мистерије. Отварали су фиоке, гледали међу књигама, завиривали у старе фото албуме. Послије неких сат времена у дневни боравак уђе Јованка носећи гомилу неких писама и коверти.

      -Шта је то? – упита Петар.

      -Појма немам. Нашла сам у једној фиоци испод кревета на ком је спавала.

      -Шта сте нашли? – упита Михајло, који је начуо разговор.

      -Нека писма. – рече Јованка.

      -Па шта пише? –опет упита Михајло.

      -Сад’ ћемо да видимо. – рече Петар и поче да чита једно писмо. –Ово јој пише неки Радан.

      -Из Аргентине. Погледај марку. – показа Јованка.

      -Радан, Радан – размишљао је наглас Михајло. –Ко је сад тај?

      -Знам! – узвикну Јованка. –То је онај теткин пријатељ који је отишао у иностранство прије педесет и кусур година.

      Михајло и Петар су је блиједо гледали.

      -Ма, сјећате се – настави Јованка, то је она теткина велика љубав, због које се никад није удавала. Долазио је неколико пута. Давно.

      -Да, да, да – поче да се присјећа Петар. –Тачно, тачно.

      -Па, добро, шта пише у писмима? – Упита Михајло.

      -Па, класично – рече Петар држећи неколико писама у руци. –Као, не прође дан да не мислим на тебе, увијек си ми у мислима, класичне љубавне изјаве.

      -Овде пише да је уложио у неки посао са нафтом и да очекује добру зараду. – прочитала је Јованка.

      -Е, а види шта пише овде – показа Михајло. -,,Посао је процвјетао и сад имам пара за три живота“ … ,,кад се само сјетим наше сиротиње из које сам утекао“…

      Читали су писмо за писмом и били свједоци једног живота, њима мало познатог. Читав један свијет, са својим успонима и падовима, бравама и кључевима, плесом и сузама, надама, сновима и одрицањима налазио се пред њиховим очима.

      -Е, ово је тужно – рече Јованка. –Пише да има рак и да му је остало још шест мјесеци.

      -То је посљедње писмо – примјети Михајло. –А шта је у тој великој коверти?

      -Да видимо – рече Јованка. –Ово је умрлица нека… Не… ово је његова умрлица, погледајте слику, то је он.

      -Види, стварно – рече Петар.

      -Шта још има ту? – упита Михајло.

      -Нека гомила папира на енглеском и шпанском… погледајте када је умро… прије тринаест година. – рече Јованка.

      -Па, Бог те маз’о, то је било онда када смо мислили да је тетка скренула. Знате да је једно вријеме плакала и носила црнину. Никоме није хтјела да каже о чему се ради. – присјећао се Петар.

      -Да, да – рече Михајло, мало је фалило да је стрпамо у лудницу.

      -Шта још има ту, Јоко? – упита Петар.

      -Ма нека документа, али ништа не разумијем… Еј ,ево један документ на нашем.

      -Шта пише?

      -Општински суд…судски преводилац… Изјава посљедње воље Радана Крстића… ,,Све што имам, остављам Ленки Урошевић“. Овјерено у суду итд.

      -Па то су његове паре – рече Михајло.

      -Ех – рече Петар –Све што има оставио је тетки. Изгледа да се онај посао са нафтом баш исплатио.

      Михајло однекуд извади флашу ракије.

      -За тетку и Радана – рече Михајло, прекрсти се, просу мало за покој душе по поду и отпи гутљај.

      Исто то учинише Јованка и Петар.

      Пријатно је сад бити у кући, док напољу вјетар носи мраз. Топло и сигурно се осјећају они који сада полазе на починак, Исто то је покушавао и крчмар Рајко, тјерајући посљедњег госта.

      -‘Ајде Ђоле, фајронт, иди кући. – рече Рајко

      Ђоле очито није био задовољан таквим приједлогом.

      -Ђоле, ‘ајде, од јутрос сам на ногама. Имам и ја душу. – нервозно рече Рајко.

      Ђоле невољно устаде и изађе из кафане. Рајко закључа кафану и угаси свјетло. Сутра је нови дан.

    • #27782
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Bravo, odlična priča

       

    • #27784
      Goran Došen
      Учесник
      • Teme: 33
      • Odgovori: 61
      • Ukupno: 94
      • Mudrica
      • ★★

      Hvala puno

    • #27945
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 41
      • Odgovori: 426
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Браво! … све време читања држите пажњу

    • #28294
      Goran Došen
      Учесник
      • Teme: 33
      • Odgovori: 61
      • Ukupno: 94
      • Mudrica
      • ★★

      Hvala, trudim se.

Gledanje 4 niti odgovora
  • Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
Scroll Up