fbpx

S ove strane granice (odlomak)

Početna Forumi PROZA S ove strane granice (odlomak)

Gledanje 6 niti odgovora
  • Autor
    Članci
    • #23596
      Milica
      Учесник
      • Teme: 10
      • Odgovori: 48
      • Ukupno: 58
      • Mudrica
      • ★★

      Stajao sam u redu, među gomilom žena na ovom pederskom faksu, kada mi se učinilo da je prošla. Gomila riba je ovde furala crvenu kosu, ali njena je sijala posebnim sjajem koji se prelamao na krivinama kovrdža i reflektovao svetlost tako da mi privuče pažnju sa većih razdaljina. Nisam je video šest meseci. Možda mi se priviđa. Svako bi obnevideo čekajući na šalteru Filološkog. Danas sam došao po ispisnicu. Prethodno debelo plaćenu naravno, i novcem i vremenom provedenim po šalterima. Prvi put sam morao da platim to što odlazim. A odlazio sam često. Od nje najčešće. I nikad mi nije naplatila. Sigurno je u parku, uvek je posle faksa išla tamo da puši, dok su svi ostali smradovski studenti stajali ispred ulaznih vrata i pravili gužvu i buku svojim kretenskim pričama i analizama književnosti, koju nisam voleo ni deset posto koliko mi je bio potreban manuelni rad… A voleo sam je. Ona je sigurno sada pušila u parku. Cigaretu. Ona bi to sad sigurno dodala. I verovatno razmišljala o tome kako je dospela na ovo parče planete i u ovo parče vremena. Ili se pitala gde sam ja. Kao što se i ja pitam gde sam i gde sam to sprcao četiri godine života…
      „Po ispisnicu.“
      „Ime, prezime?“
      „Boris Vučinić. “
      „Potpišite ovde.“
      „To je to?“
      „Da.“
      To je to… Sada sam napokon i jedino atestirani zavarivač, koji je zamrzeo književnost. Zazvonio mi je telefon. Ana. Nisam se javio. Čekala me je da joj pomognem oko ispita iz realizma, nije mi se raspredalo s njom o realizmu… zapravo sam samo hteo da je jebem ovog jutra. Verovatno je i ona htela to isto. Nesvesno. Do besvesti. Ali sada, morao sam da proverim da li mi se ona samo učinila ili je nekim čudom zaista sad u parku i puši svoju slim cigaretu.
      Jeste. Sedela je na klupi, leđima okrenuta meni i pravcu iz kojeg sam joj prilazio. Kosa joj je sijala pod refleksijama sunca duž čitavih leđa koja su jedino bila izvan hlada. Žbun koji gori. Sedela je nepomično. Ne sasvim, jer ruku sa cigarom je primicala s vremena na vreme glavi. Voleo sam njene šake. Ženstvene. Bele. Duge i spretne prste i želeo sam često da me udave. A mrzeo sam njenu nesposobnost da to uradi. Kada bi me ubila, voleo bih je. Ovako sam je samo žalio, kao i sve oko sebe.
      „Znao sam da ću te ovde naći. “
      Seo sam pored nje na drugi kraj klupe, nije se ni pomerila. Sa strane, kroz naočare za sunce koje je nosila, video joj se profil levog oka i video sam da je trepnula. Neka dva slinava klinca su se spremala da se pobiju, pomno ih je pratila.
      „Video sam te na faksu. I hteo sam da te nađem i pitam nešto.“
      „Znaš da je odgovor ‘ne’.“ – progovorila je, iritantno lažnim i smirenim glasom.
      „Zar ne možeš da mi oprostiš?“
      „Mogu. I jesam. Ali to je sve. “
      „Sereš. Kajaćeš se.“
      „Serem. Ali neću se kajati.“
      „Dobro, ako je tako.“
      Kučka. Mislila je da mi naplaćuje. Ustao sam i otišao. Okrenuo sam Anu i rekao joj da dolazim. Ana je živela na pet minuta od faksa i ta garsonjera je bila savršen jebarnik između vežbi i predavanja za sve ove četiri godine naših revnosnih konsultacija oko studentskih pitanja. U njenoj selendri čekao je dečko, dok se sa mnom jebala kao da s njim nije nikad. Voleo sam Anu i njene sise. I to što se svetila dečku preko mene. Mada je nikad nisam pitao zašto, niti je bilo bitno. Ali bilo je očigledno. Možda ćemo se poslednji put jebati, stoga nisam želeo da traje dugo, pa sam je dovatio odmah sa vrata. Pre nego što je otišla u kupatilo da se istušira, obukao sam se i otišao.
      I mene je u mojoj selendri čekala Marija. Voleo sam i Mariju. Mariju ću oženiti. Odvešću je iz usrane selendre, a možda i iz ove usrane zemlje. Rodiće mi troje dece. I uživaće u njima, ja u poslu, oboje u Kanadi.
      A ona.. Ona je verovatno još uvek sedela na klupi. S kosom boje plamena. I melanholično posmatrala igru dima svoje cigarete. Postojalo je nešto u njoj što me je bacalo u bezumlja. Nešto što me je izluđivalo. Nešto zbog čega sam je često mrzeo. A nenormalno želeo. Dizao mi se na samu pomisao na njen dodir i miris. I od svega toga sam morao da bežim. Mrzeo sam tu iluziju osećanja u koju me je uvlačila svojim prisustvom i dahom, i mrzeo sam što nije bila svesna te svoje moći, već nesigurna, iako je tu nesigurnost vešto krila.
      Ručao sam u menzi i ispešačio do gajbe. Trebalo je danas da se vidim sa Irenom i dam joj lovu koju su poslali matorci. Samo što sam skinuo jaknu i spustio ranac u ćošak sobe, uletelo je to crveno čudovište, uletela je kao furija, sa nekim meni nepoznatim izrazom lica, koji me je činio razdražljivim.
      „Opa… predomislila si se? Znao sam da hoćeš, samo nisam te očekivao tako brzo.“
      „Ne. Mislim jesam. Zapravo…“
      Crvene kovrdže su joj lelujale oko ispijenog belog lica, poput zmija koje su se uspinjale i gmizale oko glave. Pogled je bacakala po prostoriji. Onda ga je fokusirala na neku tačku u vazduhu levo od mene i izgovorila:
      „Želim dete.“ Tek tad me je pogledala u oči koje sam, verovatno razrogačio toliko da mi se na njenom licu učinila briga da ne ispadnu.
      „Šta lupaš, majke ti?“
      Na kojim je drogama?! Nisam ni stigao da shvatim šta joj se dešava, već je pobegla od svega što je izgovorila, a nije mnogo toga: neće da me požuruje, hoće da razmislim, ne traži da budem odgovoran, ni prisutan, mora da ide… Bila je bleđa nego inače, izgledala je usrano, a zenice su joj se neobično caklile… Prvo što mi palo na pamet jeste da je sigurno poklekla i počela da se drogira. Plus te fiks ideje… Ne fiksa se valjda. Vuk… Nije lik koji bi joj to dozvolio. Ali koja narkomančina je pouzdana. Doduše, ne znam ništa o tom govnaru, osim da nije toliki govnar koliki sam ja ispao. Čovek je samo želeo da mi pomogne, a ja sam mu je skinuo. Sad se pitam da l’ je on navukao. A oduvek se pitam da li je navlači. Na drogu. Ona bi sad to sigurno dodala. Navodno ga nije viđala, navodno su prekinuli svaki kontakt od kad je mene upoznala. Kučka se sigurno s njim navlači, možda je već trudna pa sad ne zna koga da lovi za oca. Narkomančinu sa dijagnozama ili mene ruinu… s dijagnozom, koji treba da joj kaže da će uskoro za Kanadu i da nikakva deca ne dolaze u obzir. Niti ona dolazi u obzir. Niti moram imati obzira… Trebalo je što pre da joj to kažem. Trebao mi je alkohol, te sam rešio da nakon što se nađem sa Irenom i dam joj kintu, svoju rastočim u nekoj birtiji. Irena je još bila klinka, tek je upisala faks, ugrabila je mesto u studenjaku, studirala je istoriju umetnosti i ko zna kada će joj doći iz dupeta u glavu da ništa gluplje nije mogla da učini sa svojim životom, al jebe joj se, žensko je. Neće se od nje očekivati da plaća račune.
      Dogovorili smo se da se nađemo u nekom kafiću gde se već ustalila i gde je već uveliko na pauzama između predavanja razglabala sa drugaricama, mladim brucoškinjama, o ispitima i profesorima, sa entuzijazmom od kojeg mi se želudac nadimao… Ali neka. Ko sam ja da joj rušim snove, što bih sigurno učinio trudeći se da je od svega zaštitim, zato nisam radio ništa po pitanju njenih izbora, kad već nisu ni matorci, a valjda nije ni trebalo, niti bi mi dozvolila. U njenim očima bio sam samo propali stariji brat koji se još uvek traži, a sve više gubi.
      „Znam da nema svrhe, al dokle misliš da nerviraš mamu? Rekla mi je za tvoje brilijantne planove. Hoće da ti ja kažem da se urazumiš i završiš to što si započeo bar jednom u životu… Ja ti to neću reći. Ti znaš da sam ja uvek na tvojoj strani… I baš me briga i čime ćeš da se baviš i šta ćeš da radiš, kopaj njivu kod kuće ako te to ispunjava, al samo… molim te… “
      Srkutala je nes kafu kroz slamčicu, zauzela superiorni stav i držala predavanje iako se svojski trudila da to tako ne izgleda, da bi došla do tog molećivog dela kada je vratila čašu kafe na sto, i kada su joj oči postale vodnjikave. Napravila je pauzu koju sam ja iskoristio da prekinem tu monodramu. Izvadio sam kovertu iz ranca i poturio joj na sto. Uzela je kovertu, otvorila, na brzinu preletela prstima kroz novčanice i kroz suzne oči preleteo je odsečni prekor.
      „Zašto nisi uzeo svoj deo?“
      „Zato što to nije moj deo. To je njegov novac…“
      „Nije njegov! Mama kaže da je ona poslala od ušteđevine.“ Brže bolje me je prekinula.
      „Još gore… To je njegov novac i znaš već… Ne interesuje me. Uostalom, ja sam samo kurir, nije valjda pomislila da ću ga samo zato uzeti.“
      „Nije… Znala je da nećeš, al sad se meni nakačila, sad sam ja odgovorna za tebe, umesto da je obrnuto. Gde uopšte spavaš? I kako plaćaš kiriju?“
      „Ne treba ti o tome da brineš, ne treba niko da brine.“
      „Dobro! U pravu si, sve si u pravu, sa svime se slažem osim… Stvarno neću da ti tupim… Prekinuo si me… Samo sam htela da ti kažem da… Ok, već si odlučio, znam da te niko ne može od toga odgovoriti… Ali… shvataš da će to sve da se ponavlja, već koliko, nema kraja… Molim te…“ Opet je zastala kad joj je glas ufitiljio, malo se pribrala, pustio sam da završi tu dosadnu rečenicu koju slušam od kad znam za sebe…
      „Ne možeš sam s tim da se nosiš
      … Molim te… Obećaj mi da ćeš… Ako ne sad, onda kad tad, pa makar i u jebenoj Kanadi, potražiti pomoć… Neku terapiju bilo šta…“
      Klimao sam glavom u znak obećanja.
      „A ti, da mi se obratiš ako i kad god ti bude nešto trebalo, kinte će svakako biti, možda ne u prvo vreme, al prvu kintu šaljem tebi. Kad se tamo ustalim, neće biti potrebe ni ti da uzimaš od njih.“
      I jebi ga, doslovno sam video momenat kada joj je kap prešla granicu donjeg kapka i potonula dole u krilo… Krenula je da cmizdri. Što nisam mogao da svarim nikako.
      „Ajd idemo, idem s tobom ka Studenjaku, ako ćeš tamo?“
      Klimala je glavom i pakovala torbu, krijući pogled i brišući slučajno suze da neko ne vidi. Kad smo već zagazili u strogi centar i kad se već uveliko pribrala zbog gužve ljudi, pitala me je obazrivim tonom neke tinejdžerske suzdržano razdragane radoznalosti:
      „Jesi joj rekao?“
      Odmahnuo sam glavom. Nije htela više da ispituje. Da je dobila potvrdan odgovor usledio bi sigurno buljuk pitanja. Ovako joj se lice uozbiljilo, i već sledećeg trenutka dobilo nezainteresovan izraz.
      Kad smo već odgamizali od strogog centra, raziđosmo se, svako je otišao na svoju stranu, Irena u čitaonicu, ja u prvi pab, dovoljno mračan da mogu da ga podnesem i sebe u njemu takođe.

    • #23627
      Tijana Branković
      Модератор
      • Teme: 13
      • Odgovori: 148
      • Ukupno: 161
      • Heroj
      • ★★★★

      Milice ovo je majstorsko remek delo! Potpuno sam uvučena u priču! Ovo je više od bravo, skidam kapu za ovo! 👏🏻👏🏻👏🏻👍🏻👍🏻👍🏻😊

    • #23641
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 30
      • Odgovori: 320
      • Ukupno: 350
      • Heroj
      • ★★★★

      Одлично! Чита се у једном даху!👌

    • #23643
      Milica
      Учесник
      • Teme: 10
      • Odgovori: 48
      • Ukupno: 58
      • Mudrica
      • ★★

      Hvala! 😱😍💓💓💓

    • #23666
      Darko Tadic
      Главни мајстор
      • Teme: 19
      • Odgovori: 173
      • Ukupno: 192
      • Heroj
      • ★★★★

      Jako dbro isprišana priča. Vrlo darovito 🙂 Čekamo još!

    • #23676
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 33
      • Odgovori: 279
      • Ukupno: 312
      • Heroj
      • ★★★★

      Bravo Milice, bilo bi zanimljivo znati šta o okolnostima svog začeća misli embrion, heehee…

      Inače, konkurencija se zahvaljujući vama zaoštrava od čega možemo samo da budemo bolji, hvala vam!

    • #23695
      Milica
      Учесник
      • Teme: 10
      • Odgovori: 48
      • Ukupno: 58
      • Mudrica
      • ★★

      💪😊💓
      Hvala vama!

Gledanje 6 niti odgovora
  • Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
Scroll Up