fbpx

PISMO

Gledanje 87 niti odgovora
  • Autor
    Članci
    • #21364
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Jutro je bilo hladno i bjelo.  Kada je otvorila oči, sunce je već odavno grijalo zemlju. U stanu je vladala tišina. Ustala je i pogledala kroz prozor. Krovovi kuća, ulične svetiljke, klupe i parkirana vozila,  blještali  su zamrznutim sjajem  staklenih perli. Napolju je bilo pusto. Nisu se kretali ni ljudi, ni kola. Sve je utonulo u duboki san. Prvo jutro u novoj godini uvjek  je takvo.

      Uputila se prema kuhinji da skuva  kafu.

      Tada ga je ugledala!

      Mali bjeli plik, naslonjen, stajao je ispod jelke. Nehotice, pogled na pismo joj izmami osmeh. Je li u pitanju neko iznenađenje ? Možda se radi o poklonu kojeg ne očekuje ?  Vidi sad, što će to biti?!

      Podigla je obrve čudeći se.   Od kuda se ovo našlo ovdje?

      Sasvim je sigurna da ga predhodne večeri nije bilo. Ispod jelke nije bilo u stvari ničega. Bila je to samo  obmana. Jelka.  Žrtva, prinesena na oltar popularne kulture i opšteprihvaćene tradicije. Iz nekakve neobjašnjive griže savesti, sama je sebi nametala taj običaj, da bi održala sliku normalnosti i pripadnost zajednici živih i trendovima epohe.  Odavno je jelku kitila bez radosti. Razmeštala je lampione, ne vodeđi računa o skladu oblika i boja, pa ni o krajnjem utisku. Samo je htjela da ubedi sebe, da je ista kao i svi ostali.  Mada je osećala da nije. Ista. U suštini, nije znala ni kakvi su ti, ali je verovala da ona i drugi, odavno ne pripadaju jednom istom svjetu. Oni su se kretali po drugim krugovima. Krugovima čega? Osećanja, interesa, ambicija, događaja. A ona? Gde je ona to tačno bila, nije mogla sebi da odgovori sa sigurnošću? Ali sa ostalima, svakako ne.

      Odjednom se uozbilji. Ali stvarno, ko bi mogao da ovo tu ostavi? Da li to neko ima ključ od njenog stana? Nije se mogla sjetiti. Žena koja povremeno dolazi  da  joj pomogne oko pospremanja? Ne, ne, pa stvarno nije moguće da je napravila takav propust. Naravno da niko drugi nema ključ, ona to vrlo dobro zna. Je li možda toliko rasejana, da ga je sama pokupila i tu odložila, zaboravivši na nj, zajedno sa svim onim papirima iz poštanskog sandučeta? Bili su to uglavnom nepotrebni katalozi za robu iz marketa i poneki račun za plaćanje. Niko joj drugi, nikad nije pisao.

      Gledala je u pismo. Delovalo je nekako, primamljivo. Bilo je neobičnog pravougaonog oblika, sa manjim dimenzijama od običnih, službenih pisama. Iako se činilo bjelo, ipak, bilo je tu nečeg drugačijeg. Nije mogla sasvim da mu dokuči nijansu. U zavisnosti od  svjetla, bilo je  biserno-ružičasto, pa se preljevalo u boju šampanjca, a povremeno je postajalo nežno ljubičasto.       Mora da je od vrlo neobičnog papira, mislila je.

      Ali,odakle je stiglo ovo misteriozno pismo? Na njemu nisu stajala  imena ni pošiljaoca, ni primaoca. Kao da ga je doneo sam Deda Mraz  predhodne noći. Eto, setio je se, napokon.

      Zavtre glavom, kao da hoće da rastera ove smješne misli. Pa nije li blesavo da ona uopšte ozbiljno razmišlja o takvoj mogućnosti? Je li možda bolesna? Ili se je juče napila, sama sa sobom? Nije bilo praznih čaša da to potvrde. Šta se to sa njom dešava? Ponovo joj dođe da se smije, ovog puta, zbunjeno i po malo nervozno.

      Ostavi  pismo na  kuhinjskom stolu i ode do aparata za filter kafu. Dok je radila, glava joj je bila prazna, bez misli. To joj omogući da sporim i smirenim kretnjama dohvati šalicu sa police iznad glave, a da sa drugom rukom izvadi bokal sa kafom iz aparata i da polako sipa  crnu, vruću tekućinu u čašu,  sa  elegancijom, svojstvenom, hiljadama puta ponovljenom  pokretu.

      Uze tacnu i na nju stavi šalicu, pa je polako, bez i najmanje žurbe,  odnese do stola gde je ležalo pismo i sede na  stolicu, udišući sa uživanjem, miris kafe. Nekoliko minuta je tako nepomično sjedila, ne razmišljajući ni o ničemu,  gledajući rastreseno u mali predmet  pred sobom, koji joj je pokvario savršeno preciznu jutarnju rutinu.  Više je voljela da razmišlja o rutini kao o ritualu. Voljela je da pridaje ljepe, tople sadržaje i imena, beznačajnim svakodnevnim postupcima.  To joj je bilo sasvim izvežbano. Godinama se to stvaralo. Malo šta je odudaralo od  okvira tog sveta, koji je izgradila za sebe. Ali nikada se ne može sve do kraja predvideti, zar ne? Tako i sada, evo tu ispred nje, leži neočekivana opasnost.  Preteća, zastrašujuća ruka realnosti i nepoznatog,  progurala se kroz  pukotinu  zida koji ju je okruživao. I sada je izaziva. Već je osećala na koži hladne ruke neizvesnosti, kako je škaklju.

      Da li da prihvati igru? Ako to učini, vratiće se godinama unazad, kada je još živila dan za danom u očekivanju šta joj život donosi. Koštalo ju je mnogo napora, boli i rada da izbaci život i te njegove trikove iz ove igre. Samo je ona znala  cenu koju je za to platila. Ograničiti se samo na ono što se može kontrolirati. Da, tako je izgubila mnoštvo ljepih stvari, ali je život postao lakši. Podnošljiviji. Sve do ovog trenutka, kada ju je suočio sa ovim novim izazovom.

      Za trenutak pomisli, da joj je ipak dopuštena mala odstupnica. Ko i da je režiser ove  predstave, imao  je velikodušnosti ili samilosti da joj ostavi barem mogućnost izbora. Suptilni je to neki napadač. Mogla je da izabere. Mogla je da ne otvori ovo pismo, zar ne? Tako, sasvim jednostavno, ne bi prihvatila uslove igre. Možda unutra i nama ničega? Samo prazni omot. Neslana šala. Neko se samo okrutno sa njom poigrava.

      Ipak,  znala je, da tako nešto više neće biti moguće. Sami čin probijanja njenog brižno stvaranog oklopa, bio je dovoljan da sve promeni. Bez razlike dali će otvoriti pismo ili ne, ništa više neće biti isto. Ništa.

      Uze ga u ruke. Uhvatila  ga je vrhovima prstiju za rubove i okretala ga  zamišljeno neko vreme. Nije izgledalo prazno. Unutra je ipak nečega bilo. Onaj koji ga je poslao,  povukao je prvi potez, diktirao pravila i vodio igru. Pa dobro, pomisli. Neka bude po njegovom.

      Ustala je i iz kuhinje uzela mali nož. Pažljivo je uvukla oštricu između poklopca i osnove pisma i započela da je ravnomerno pokreće. Poklopac se odlepi. Mali beli list hartije, presavijen na pola,  virio je iz unutrašnjosti omota. Već od pogleda na tu bjelinu, tjelo je počelo instinktivno da joj reaguje. Srce je ubrzalo ritam, disanje se produbilo, postalo joj je nekako vruće, a prsti na rukama su se zgrčili. Izvadi listić i otvori ga:

      „ Ja  znam“ ,   stajalo je napisano na sredini tamnoplavim mastilom  i sigurnim, krupnim i zaobljenim rukopisom, iskošenim u desno.

      Ona preblede i ispusti  pismo.

      Desilo se. Ono čega se odavno pribojavala, napokon se desilo.

    • #21382
      Darko Tadic
      Главни мајстор
      • Teme: 19
      • Odgovori: 187
      • Ukupno: 206
      • Heroj
      • ★★★★

      Jako lepo napisana priča. Zrelo, promišljeno,dobra rečenica…Čekamo još 🙂

    • #21415
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      odlično, napetost raste ♥

    • #21416
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Hvala

    • #21453
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (2)  Jednom davno,  napisala je pismo Djeda Mrazu. Odnjela ga je do pošte i poslala. Preporučeno. Želela je biti sigurna da će stići na tačnu adresu. Sećala se, djevojka iza šaltera joj je uputila dug i začuđeni pogled.  Razmaknula je usne, kao da će progovoriti, ali se predomislila.  Uzela je pismo, osmehnula se i zaljepila marku. Znala je da je ovo detinjasto od nje, svakako.  Ali je osjetila neverovatno olakšanje, jednom kada je to pismo bilo  napisano i poslato.

      Ideju je dobila gledajući televiziju. Ljubazni i nasmijani Djeda Mraz sjedi u svojoj ljepoj kućici u  selu u Laponiji,  na rubu Sjevernog Pola i pije vrući čaj, dok iza njega, u kaminu, plamti topla i ljepa vatrica. Njegov svjet je bio pun  radosti, ljubavi i topline.  On uzima, jedno po jedno, pisma, koja su mu poslala djeca iz cjeloga svjeta i lijepo im napiše odgovor, pa ga pošalje nazad. Zapisala je adresu na kojoj mu može pisati. Svako dobije odgovor, rekli su. Možda će i njoj odgovoriti. Savetovati je šta da radi. Nekome je morala ispričati sve što ju je mučilo. Morala se povjeriti, a nije imala nikoga. Bila  je  tada na rubu razuma. Sama i izgubljena. Svuda oko nje samo snjeg i hladnoća. Ljudi zatvoreni  u svoje kutijice od stanova, spremali su se za  doček Nove godine.    A kod Djeda Mraza je bilo tako ljepo, tako toplo. Njegov osmeh sa ekrana, grejao joj je dušu. I obećavao čuda.

      Stajala je u kuhinji i gledala kako majka secka crni luk za sarmu. Kuhinja je bila tjesna i loše osvetljena, a u ovo doba godine i prilično hladna.  Majci je na čelo padao onaj njeni neukroćeni pramen kose, koji se nije češljao  ni desno ni ljevo. Imala je ravnu  i tanku kosu boje sjena, koja je neuredno padala  do ramena, sljepljena u slapove, slične skuvanim rezancima. Bila joj je okrenuta leđima,  koja su se, lako pogrbljena,  oslonjala na uske bokove, na kojima  se ocrtavahu  izbočene kosti. Majka je bila tako fizički slaba i energija joj je uvek nedostajala. Nije da se žalila, baš obrnuto, svakodnevno je naporno radila, ali  je uvek izgledalo, da će se svakog trena srušiti na zemlju od iscrpljenosti.

      Ponekad se pitala  kako ju je takva žena uopšte mogla roditi. Nju, tako jedru i visoku, oblu i rumenu, sa gustom kovrđavom kosom i velikim plavim očima.  Bile su sušta suprotnost jedna drugoj.

      Oca nije bilo. O njemu je znala veoma malo. Otputovao, razboleo se, umro. Te tri reči su bile sve što je ikad izvukla od majke o njemu. Bilo je to brzo nakon njihovog venčanja. Gde je i zbog čega putovao, nije znala. Bilo je to neko daleko mesto, daleka zemlja. Ne zna se šta je tamo tražio. Poslom, govorila je majka. U tom dalekom mestu uhvatio  je neku  domaću groznicu. Nije bolovao više od tri dana.

      Majka nije  znala ništa o tome. Tada nije bilo mobilnih telefona. Nikoga, da je nazove i obavesti je: „ Halo, žao nam je, vaš muž je veoma bolestan.“   Tako je on umro brzo i  nelogično.  Nelogično, tako je majka uvek to opisivala. Kao da smrt  mari za ljudsku logiku.  Majka je potajno dugo željela da veruje, da je on, u stvari,  još uvek na putu. I da će jednog dana stići nazad, sa prašnjavim cipelama i pohabanim koferom i pokucati im na ulazna vrata. „Evo mene“, uzviknuće vedro,  prelazeći prag sobe,  kao da je tog  jutra iz nje izašao, poljubiće ih u čelo i baciti zgužvani šešir na sto. Onda će se nasmešiti  i pitati ih:

      “ Ima li nešto za pojesti ?“

      Nikad nije sasvim razumela majku. Nije da je ona sa njom loše postupala. Naprotiv. Uvek je bila puna  razumevanja. Nikad, čak ni kada je bila malena, nije ju grdila ili tukla. Ponekad je bila  nadljudski strpljiva,  dok ju je ona, dečije bezobrazno, kinjila i mučila.

      Pa ipak, kako je  rasla i stasavala u zrelu devojku,  u njoj se javila neka neobjašnjiva ljutnja na majku. Krivila ju je, a nije znala tačno zbog čega. Ponekad joj je to osećanje tako nadimalo  grudi, pritiskalo ih i željelo van, da nije mogla disati.  Drugi put, javljalo se u vidu dubokog, strastvenog  prezira, pa je morala da istrči iz kuće i da hoda ulicama bez cilja, dok to nešto divlje u njoj, ne izgubi snagu. Da, prezir  je bilo ono što je najčešće osećala prema majci. Isprva se toga stidela. Pokušala  je da to promeni, ali je bila bespomoćna. To saznanje joj je strašno razdiralo dušu i mučilo je danju i noću, ali nije mogla ništa protiv toga da uradi.

      Još  više ju  je nerviralo što je povremeno osećala majčin zabrinuti pogled, kako počiva na njoj, misleći da je ona ne primećuje.  Pun razumevanja, pun  ljubavi. Čak sa nekim izrazom izvinjenja na licu. Ali, nažalost, to ju je samo još više razjarivalo. Bilo bi joj lakše da joj majka da barem malo povoda. Da nije uvek, tako savršeno  divna prema njoj.

      Nije tu bilo pomoći. Morala je sebi da prizna istinu.  Nije htjela da bude povezana sa tom slabom utvarom od žene. Gadila se njene retke kose, bledog ispijenog lica i slabih, nemoćnih ruku. Njen večiti nedostatak snage ju je gušio, dovodio do ludila. Osećala je sopstvenu  vruću krv kako joj teče žilama i zove je. Zove, kao vuka puni mjesec.  Bila je tako snažna,  da joj se ponekad činilo da će planuti kako vatra i sagoreti i sebe i sve koji je okružuju.  Osećala je majku kao  kamen oko vrata. Vukla ju je dole, ka dnu. I to ju je ispunjavalo besom. Bjesom  koji se gomilao.  A bjes ju je ispunjavao tugom. Beskrajnom tugom izgubljene duše,  koja nije mogla da oseti  ljubav.

      Tako je rešila da mora napustiti  majčinu kuću.

    • #21478
      Tijana Branković
      Модератор
      • Teme: 16
      • Odgovori: 153
      • Ukupno: 169
      • Heroj
      • ★★★★

      Slobodno smem da kažem da svi nestrpljivo čekamo nastavke 😉

    • #21483
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      👍👂

    • #21537
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (3)

      Ava  je bila prijateljica njene majke. Moglo bi se reći, njena jedina prijateljica.  Osim nje u njihovom životu postojala je još samo stara majčina tetka. Ona ju je odgojila. Majka je bila siroče. Roditelji su joj umrli dok je bila sasvim mala. Posvojila ju je neudata tetka, koja je živila u malom mjestu, blizu velikog grada.

      Avine posete nisu bile česte, ali su tjekom godina bile postojane.  Za nju su ti trenutci sa Avom u njihovom skromnom domu, bili pravo slavlje. Unosila  je ukuse i mirise nekog različitog, uzbudljivijeg  svjeta, o kome je ona samo maštala. Ava mu je pripadala i nosila obeležja tog života  na sebi.

      Kada je majčina prijateljica bila u pitanju, čula su joj bila neverovatno izoštrena, kao u životinje. Mogla je da osjeti kog dana će im Ava doći u goste, da li se već približava njihovoj kući,  prije zvona na ulaznim vratima, znala je  da  je već stigla. Posjedovala  je skoro telepatsku povezanost sa njom, ali joj to nikada nije kazala. Zbog nečeg neshvatljivog i instinktivnog,  uzdržavala se da joj ovo  ispriča. A i nije baš nešto posebno, mislila je. Samo njena bujna mašta, koja nije nalazila  drugi način da se oko nečega zaposli.

      Avu nisu  interesovala  predosećanja  ni telepatija. Živila je skoro isključivo u materijalnom svjetu i nije imala želje ni namere da iz njega izlazi i upušta se  u avanture duha.

      Vozila je veoma, veoma skup i luksuzni  automobil, boje tamne, kao noć bez mjesečine. Takav nikada nije prolazio njihovom ulicom. Njen je egzotični parfem ulazuo u kuću, još pre nego što bi ona kročila preko praga. Uvek je bila obučena po poslednjoj modi iz Pariza ili Londona, čak i Njujorka ili Tokija, u zavisnosti od  preovlađujićeg  joj raspoloženja te sezone. Od kožnih tašni i cipela do nakita i akcesoara, na njoj je sve koštalo previše. Nokti uvek sređeni, frizura bez mane, šminka savršena, zubi blistavo beli, skupi ručni rad vrhunskog stomatologa.

      Kako je jedna ovakva žena bila bliska prijateljica njene majke, ona nije mogla uopšte ni da zamisli. Gledala ih je kako sjede, jedna pored druge, na maloj sofi u dnevnom boravku i ispijaju crnu tursku kafu. Izgledalo je kao da su stigle iz različitih vremenskih epoha. Majka je ličila, svakako, na neku od junakinja Viktora Igoa, a njena prijateljica je bila prava Grejs Keli, princeza od Monaka. Pa ipak, njihov je odnos odražavao neku spontanost, čak duboku, uzajamnu nježnost. Toplina pogleda, kojim su se sporazumevale bez reči,  povremeni dodiri  dlanovima, kao da su željele da jedna drugu ohrabre i uliju si snage, sve je to bilo stvarno i ni malo odglumljeno.

      Pričale su joj da su porasle u istoj ulici i bile veoma bliske. Nerazdvojne. Kao sestre, govorile su obje, sa osmehom gledajući jedna drugu. Ko zna šta ih je to u detinjstvu tako povezalo, pitala se?

      Kasnije, moglo se to iz priloženog vidjeti, život ih je odveo  veoma različitim putevima, ali to na njihov odnos, kao da nije bitno uticalo. Njena majka nije voljela mnogo da priča o Avi i njihovoj zajedničkoj mladosti. Bilo je poznato da se Ava udala za nekog vrlo bogatog čovjeka i sada je živela lagodnim životom, okružena luksuzom.  Nije imala djece, ni bilo kakvih drugih obaveza, osim da sama sebi ugađa. To je njoj, činilo se, bilo sasvim po volji i nije mužu dosađivala, zahtevajući  njegovu nepodeljenu pažnju.  Dane je provodila u kupovini ili na putovanjima. Sumnjalo  se, da je već nekoliko puta obišla skoro svako intersantnije  mjesto na svjetu. Ćesto im je donosila poklone sa tih dalekih putovanja.

      Maštala je ponekad da je Ava jednom povede sa sobom. Ali njena majka nikada nije nagovestila takvu mogućnost.  Bilo je još čudnije, što nikade nije pozavidela svojoj prijateljici ni na jednoj od svih tih blagodeti, kojima je bila okružena. Kako je majka mogla biti takva prava pravcata svetica? Da li se možda samo uspešno pretvarala? Duboko u sebi,  znala je da majka nije bila ljubomorna žena. Avin skupi život nije joj ništa značio.  Ali njoj jeste. Bila je mlada i željna uzbuđenja. Ava je bila snažna kao i ona i grabila je život zubima, plućima, rukama. Koristila je do kraja svaki njegov trenutak. Samo je ona ostajala van tog prirodnog životnog kruga, mislila si je tužno pre nego što će noću zaspati. Opet ju je držala budnim, snaga krvi koja se nije dala smiriti.  Žurilo joj se, a da i nije znala kuda. Činilo joj se da će ovako, sputana u ovoj kući, polako uvenuti. Užasavala ju je ta pomisao.

      Majka je završila pripremanje sarmi baš u trenutku kada se  Avin automobil parkirao ispred kuće. Nisu je očekivali. Ušla je uobičajeno, ispunjujući  prostoriju  živahnim i veselim cvrkutavim pozdravima. Uvek je bila raspoložena i nasmijana.

      „Čujem, upisuješ matematiku?“ pitala ju je odmah posle pozdrava, vedrim tonom lepršave bezbrižnosti. „ Uh, teško si baš odabrala. Ali to znači da dolaziš u grad. Mogla bih ti pomoći oko smještaja“.

       

      Majčino lice se ukrutilo. Pažljivo je pratila njihov razgovor. Nije se ubacivala. Osetila je da joj Avin predlog nije po volji, iako nije shvatala  zbog čega. Svaka bi joj pomoć dobro došla.  Još je razrađivala svoj plan begstva od kuće i pre svega begstva od majke. Upis studija u velikom gradu bio je najbezbolnije rešenje za to, mada su njihova finansijska sredstva bila i više nego skromna. Majka joj nije ništa odbijala. Osećala je, daće sve od sebe da joj omogući  ostvariti  želju. O drugim stvarima nisu razgovarale. Pitala se, osjeća  li majka njenu netrpeljivost?  Nikada nije pokazala da je bilo šta primjetila. A bilo je dosta toga. Svakim novim danom, sve joj je teže bilo kontrolisati se i ne iskazati osećanja koja su je razdirala.

       

      Ava je govorila dalje i  pravila planove, nesvjesna neugodne tišine, koja je zavladala.

      Na ulaznim vratima se oglasi zvono. Sve tri se pogledaše iznenađeno.  Nezvani posetioci su kod njih bili ređi od pada meteora.

      Majka ode da otvori.

      Na vratima sobe pojavi se visok, nepoznati čovjek,  širokih ramena, u dugačkom sivom kaputu i sa šeširom na glavi. Crte lica su mu bile nježne,  skoro dečačke, kosa mu  je padala preko ušiju,  ali je ipak delovao nekako snažno. Nije bio veoma mlad, ali ni previše star.  Pogledao ih je neodređenim, sanjarskim pogledom tamnih očiju, kao iz velike daljine.

       

      Prepala se. Za trenutak pomisli da se to majčin san o izgublenom ocu, ostvaruje.

      A gde je nestala majka?

      Ušla  je u sobu odmah iza nepoznatog čoveka. Izgledala je pomalo neobično. Je li to bilo rumenila na njenim obrazima?

       

      Čovek ih ljubazno pozdravi, a onda se okrenu ka majci. Nije imao nameru da se nameće.  Bio je tu u blizini, pa je pomislio da svrati i donese joj ono što  je obećao. Izvadi neku papirnatu  kesu iz unutrašnjosti kaputa, u kojoj je nešto bilo umotano, i pruži joj. Ah, knjiga o kojoj su pričali, reče majka. To je tako  ljubazno od njega. Da li bi želeo ostati na večeri? Ima dovoljno sarme za sve.

      Odjednom, nije mogla prepoznati majku. Nešto se kod nje promenilo.  Nikad ju ranije nije takvu vidjela. Pogleda u Avu, ali ona je samo ćutala stisnutih usana. Nozdrve su joj lepršale. Netrmice je gledala ovo dvoje pred sobom,  širom otvorenih očiju od iznenađenja i nije se micala.

       

      Hvala, nakloni se mladi čovek, ali stvarno ne želi smetati. Ona već ima društvo, pa se ne bi nametao. Okrenu se ka izlazu, ljubazno i smušeno mahnu i nakloni  se Avi i njoj,  pa žurno izađe kroz vrata, tiho šapućući  izvinjenja majci, dok je nespretno, za pozdrav,  držao njenu ruku među svojima.

       

      Majka se vrati u sobu. Nekoliko minuta vladala je apsolutna tišina. Niko nije progovarao.

      „To je novi kolega sa posla“, prva se oglasi majka. „Profesor engleskog“.

      Njih dve podignuše glave i uputiše joj duge, ispitivačke poglede. Ona ih izdrža mirnog lica, bez izraza.

      “ Hoćemo li sad večerati?” reče napokon i uputi se ka kuhinju.

       

       

       

       

       

    • #21541
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Ja ne dišem i ne trepćem, samo čitam…

    • #21555
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Oh, hvala vam na pažnji,

      onda se stvarno moram potruditi da opravdam taj pobuđeni interes 🙂

       

      Ko želi može  napisati svoj razvoj događaja.

    • #21665
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 41
      • Odgovori: 426
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      👏👏👏👏👏

    • #21679
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (4)

      Ekran mobilnog telefona je zasvetlio. Na displeju se pojavi nepoznati broj.

      „ Halo, dobro veče, javljamo se iz  sanatorijuma Dug život.  Moramo vas obavestiti da se zdravlje gospođe Jovanović večeras iznenada pogoršalo“, sa druge strane linije začula je bezbojni  glas nepoznate žene.

      Dom za stara lica nalazio se izvan grada, okružen gustom borovom šumom. Personal je bio ljubazan i efikasan, a pre svega diskretan i nije bilo nepotrebnog uznemiravanja porodice oko svake sitnice. Klijenti su delovali srećno i zadovojno, ili su barem članovi njihovih porodica dolazili do takvog zaključka,  prilikom redovnih posjeta nedeljom. Stara tetka njezine majke  je tu živila zadnjih  desetak godina.

      Parkirala se ispred glavne zgrade, izašla iz kola i uvukla glavu u jaknu da  se zaštiti od naleta sjevernog vjetra,  pa se uputila  ka ulazu u zgradu.

      Žena na recepciji ju je ljubazno dočekala:

      „Da, vi ste  unuka gospođe Jovanović, odmah sam vas prepoznala. Pozvali smo već i doktora, baš je sada s njom.  Veoma je agitirana, i poprilično konfuzna. Govorila je stvari bez smisla. Veoma se  uznemirila, pa je došlo do komplikacija sa srcem. Izvolite za mnom, odvešću vas do bolničkog krila.  Morali smo je tamo premjestiti“.

      Tetka je već imala blizu devedeset godina. Nisu  bile osobito bliske, njih dvije. Majka ju je uvek držala nekako podalje od tetke. Ponašala kao posrednik između njih, ne dozvoljavajući im da se zbliže.  Ali sada je tetka bila njena obaveza i odgovornost.  Sićušna starica bjele, veoma kratke kose ležala je mirno, umotana u čaršav,  zauzimajući tek mali deo bolničkog kreveta. Spavala je. Doktor joj je dao sedativ. Sjela je na postelju  i uhvatila je za naboranu ruku. Očni kapaci bolesnice su lako zadrhtali od tog dodira, ali se ne otvoriše.

      „ Spavaće nekoliko sati“, reče sestra.

      „ Jutros je primila neko neobično pismo. Bila se baš obradovala. Zamolila me da joj ga otvorim i ja sam to uradila. Kako sam mogla znati, pa nisam ništa čudno primjetila.   Nova je godina, pisma stižu i drugima. Ali unitra nije bilo čestitke. Samo desetak presavijenih listova, sve to ispisano gustim rukopisom.  Baš sam pomislila, više niko ne piše tako,  mislim mastilom. Ali stariji ljudi dobiju  ponekad  i nešto iz prošlih vremena.   Mastilo, bilo je ipak to malo odviše neobično.

      Kada sam izlazila iz sobe, bila je srećna, nasmijana.  Radovala se kao djevojčica prvoj čokoladi.  A onda,  možda samo desetak minuta kasnije, upravo  sam bila stigla do trpezarije, čuli smo je kako viče.   Vikala je i vikala bez prestanka, kao da joj je, oprosti me Bože,  sama smrt stajala kraj postelje. Uznemirila je sve druge.  Nastala je prava gužva, prava gužva, kažem vam. Jedva  smo ih sve smirili.  Već su bili u hodniku, oni koji mogu sami.  Neki  su bježali ka stepenicama.

      Znate kako je sa starijim ljudima, njihova psiha  je veoma osetljiva stvar. Sitnica ih obraduje, ali ih isto tako može baciti u ponor očajanja. U depresiju. Paniku.  Ne znam od čega se tako uplašila. Cjelo vreme se pitam, šta je to bilo?  Da li je nešto pročitala  u pismu ili  je možda samo došao njen čas? Oh, oprostite što tako kažem, nisam mislila…ali…nikada sa njima ne znate.   Jednog trena su sasvim dobro, a već sledećeg….već sledećeg, eto, naprosto odu.“

      Sestra je govorila tiho i u jednom dahu, olakšavajući si savest. Na časak zaćuta i obrisa oči rubom uniforme. Bila je to jedna izuzetno empatična osoba.

      Nije joj se dopadao razvoj događaja. Pismo? Opet nekakvo pismo?   Kao njeno ispod jelke? Ali kakve veze ima stara tetka sa svim tim?   Ko šalje ova pisma i sa kojim ciljem?

      Neprijatan hladan osećaj straha joj se širio kroz utrobu. Dade znak sestri da će izaći na kratko i uputi se ka tetkinoj sobi. Unutra je vladao nered. Postejljina je bila izvrnuta, svučena sa dušeka, jastuci razbacani na sve strane, bočice i čaše na noćnom ormariću, prevrnute,tekućina prosuta,  raznobojne pilule rasute po podu.  Malo dalje od postelje, ispod velikog i svetlog prozora okrenutog ka jugu, ugleda na podu mali beli plik. Opazila ga je krajičkom oka, ali već pre nego što je ta slika stigla do njene svesti, saznanje ju je pogodilo kao udarac u glavu. Pismo je bilo isto kao njezino. Iste one dimenzije, iste boje. Nemoguće. Šta se to dešava?

      Sjela je na krevet, za trenutak, da se sabere.  Događaji su eskalirali opasnim tempom. Logika iza ove priče, izmicala je njenoj  sposobnosti razumevanja.

      Igra se zahuktavala, ulog se povećavao. Osećala se progonjena od nekog nevidljivog neprijatejla,  koji voli da se šali sa svojim žrtvama, dok ih saterava u bezizlazni položaj. Ali nije ni ona bila naivna. Ne, svakako nije.    Možda je nepoznati pobedio u prvom krugu, i to sve zbog faktora iznenađenja, ali ako želi dobiti cjelu igru, e za to će se  malo pomučiti.

      Njena slabost je uvek bila u  onim ostatcima savesti, koji su još preživlavali u njoj. Zbog njih je ponekad samu sebe sabotirala. Vukla pogrešne poteze, dopuštala da bude poražena. Kao da je htjela da je neko zbog nečega kazni. Negde u  sebi, verovala je da će tako uspeti da nađe mir, jednom za svagda.

      Ali, svakako, postojala je i druga njena strana. Ona  predatorska. A ta se već počela buditi. Čak se i ona sama nje pribojavala. Ta se nikad nije mirila porazom, nije sklapala kompromise.  Posle bitke, ostavljala je pustoš, ali je uvek u borbi ostajala  zadnja na nogama. Razorna je to bila snaga, koju ova sa savešću nije ni razumela,   ni mogla da  kontroliše.

      Ustala je, došla do prozora  i sa zemlje podigla otvoreni plik. U njemu je bio samo jedan list. Osvrnula se po sobi, ali nigde nije primetila druge delove pisma. Desetak stranica, rekla je sestra. Možda su ih bacili. Možda ih je sama tetka bacila.  Otvori  preostali list, rukama koje su podrhrtavale i poče da čita:

      „ […] i uzimajući u obzir sve ovo što si mi napisala, drago moje djete, ja te upućujem i naozbiljnije molim, da svakako potražiš pomoć od nekog  iskusnijeg, kome možeš vjerovati i koji će ti pomoći. Treba da odlučiš šta  dalje preduzeti. Najiskrenije se nadam da ćeš moj savet shvatiti i poslušati ga. Želim ti da se sve završi na najsretniji mogući način. Već samim tim što si mi pisala, uviđam da je to ipak i želja tvoje duše i da je u tvom srcu dobrota. Nemoj samu sebe osuđivati. Ali, molim te,  razgovaraj sa nekim, ko nije u sve lično umešan, a u koga imaš poverenja. Možda je to neki tvoj profesor, svještenik, ljekar.

      Sa srećom djete, tvoj Djeda Mraz […]“

      Stajala je nepomično i tupo buljila u list pred sobom. Njen mozak je odbijao da razmišlja. Šta je  ovo trebalo da znači? Da li se tu radilo o onom njenom pismu,  upućenom Djeda Mrazu na adresu u Finskoj?  To je bilo  pre više od desetak godina. Nikad nije dobila nikakav odgovor. Naravno, nije joj ni bilo bitno da joj neki izmišljeni   Deda Mraz piše. To je verovatno radila  čitava ekipa zaposlenih, kojima je to bio posao kao i svaki drugi. Da šalju pisma deci i roditeljima koji im pišu, u ime Djeda Mraza?

      Je li to neko od njih njoj najozbiljnije poslao odgovor? I  je li ovo što ima u rukama deo tog odgovora? Nije imala drugo objašnjenje. Ako je to uopšte i bilo nekakvo logično  objašnjenje.  Šta to pobogu treba da znači?

      Ona svakako nije ništa nikad očekivala. Stvar je bila u samom pismu. Njoj je pomoglo to što je mogla da izbaci sve ono iz sebe. Nije mogla nikome drugome ništa da kaže. Djeda Mraz  iz Laponije jos se tad učinio kao dobra ideja. I stvaran i nestvaran u isto vreme. Šta bi tamo neki čovjek,  na samom sjevernom kraju svjeta, mislio o tome što je napisala? Nije mogao znati ko je ona. Nigde u pismu nije se identifikovala. Povratnu adresu je ostavila na poštanskom fahu. Nije primila odgovor. Pa ipak, čini se da se nešto  tada dogodilo. Da je odgovor stigao.  I da je odjednom, sada, to nejno pismo postalo za nekog od izuzetne važnosti. Ali za koga? Za koga kad  skoro nikog više nema…

      „ Gospođice, Jovanović, gospođice Jovanović“  iz razmišljanja je trgnu uzbuđeni glas u hodniku. Na vratima sobe se pojavi zadihana mlada sestra sa intenzivne nege. Nije mogla da dođe do daha nekoliko sekundi:

      „ Oh gospođice, tako mi je žao. Vaša tetka, oh izvinite me molim vas, ali vaša je tetka…ona, ona je upravo preminula.“

       

       

       

       

    • #22653
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (5)

      Gledala je u list pred sobom   zamišljeno, držeći kraj  olovke u ustima.  U velikom amfiteatru bilo je hladno. Studenti su sjedili raspoređeni  u svakom drugom redu,  a između njih u istom, nalazile su se po četiri prazne stolice.  Ispit.  Njen prvi, na studijima matematike. Nije osećala tremu. Ni zbog ispita ni zbog matematike. Naprotiv, volela je  da posle dugih dana sedenja, učenja i priprema, konačno pređe u „ akciju.“

      Nije se pokajala odabirom studija. Hladna logika matematike je bilo baš ono što je tražila.

      Nikakve emocije, samo formule, zadatci, brojevi,grafikoni,  rešenja. To joj je prijalo.  Nije s tim nikad imala probelma. Snalazila se u svetu logike i  brojeva, prostora i varijanti.

      „Nemoj ih potceniti, matematičari su ipak, veoma strastveni ljudi“ rekla joj je majka. „ Znaš, kao u onoj izreci, hladne ruke, topla ljubav“, nasmešila se i pogledala je, „njihov pristup životu nije nimalo hladan, naprotiv, strastven je, a borbe za akademski prestiž, mogu  se, ponekad, slobodno  nazvati epskim.“

      Ona nije obraćala pažnju onome što joj je majka govorila. Pakovala je ravnodušno kofer i imala samo jednu želju, da što pre ode iz kuće.  Našla je smeštaj po veoma povoljnoj ceni kod neke Avine prijateljice. Ta je dosta putovala i  veoma malo vremena provodila u gradu, pa bi joj  bilo  u interesu da neko vodi račun o  kući dok je bila prazna. Kuća je bila u mirnom kraju grada. Nije bila prevelika, ali ni mala. Kada je gazdarica bila  u gradu, ona bi se povukla u mali  zasebni deo,  gde je imala spavaću sobu, kuhinjicu i kupatilo. Kad je bila sama mogla je da koristi i veliki dnevni boravak, luksuzno namešten kožnim nameštajem, umjetninama, knjigama, slikama, skupocenim tepisima i čime sve ne. Ostali deo kuće je bio zaključan i tamo nije smela ulaziti.  Ovaj aranžman je za nju bio i više nego povoljan i  bila je veoma zahvalna Avi na pomoći.

      „   Doći ćeš bar za Novu godinu? – upita je majka. Ona je samo pogleda i slegnu ramenima. Majka se osmehnu. Za trenutak stajaše kao da je htela nešto da izusti, a onda  je samo pogladi po kosi i ode u kuhinju.

      Njeno begstvo  u svet nauke nije  bio samo mladalački protest. Ozbiljno je prigrlila učenje,  čak  opsesivno. Knjige su  joj  bile neka vrsta bjega od svega, pa čak i od sebe. Sama, okružena  svim tim skupim stvarima naokolo,  fantastičnim likovima sa uljanih platna,  jarkim bojama,  figurama ljubavnika, ratnika, konja, mitskih životinja, predmeta od skupocenih metala, maski od rezbarenog drveta,  figurica od slonovače, žada, i  hartijama ispred sebe sa nizovima brojeva, formula, funkcija, sve to,  stvaralo joj je atmosferu „materice“. Sigurnog,  sakrivenog  od sveta i samo nejnog  gnezda. Činilo joj se da je našla svoje mitsko utočište u kome je svakog dana jačala, sazrevala i postajala neko sasvim drugi. Nova ličnost. Ličnost koja joj je bila draža od one predhodne.

      Ponovo pogleda u zadatak ispred sebe.  Teško joj je polazilo za rukom da sakupi misli i da ih usredoči na  postupak  rešenja. Pogleda u dnu amfiteatra. Za katedrom je sjedio mladić ne mnogo stariji od nje. Asistent profesora.   Bio je bljed i nervozno je  jednom rukom pravio nekakve šare po listu papira.  Uhvatio je kragnu od košulje i otkopčao dugme, pa malo raširio prorez oko vrata. Kao da ga je nešto gušilo. Ona ga je uporno gledala. Znala je da ju je primetio iz prve. I da je  celo vreme svestan njenog prisustva. Njegov nemir i nelagodnost nju su već zabavljali. Osećala je kako se bespomoćno koprca, kao riba u mreži izvučena na suho. Nije mu bilo pomoći, mada on to ne zna.   Nije morala čak ni da nešto uradi, plen je bio ulovljen. Gotov.  Njen. Šta joj je ono majka rekla, da su matematičari  prikriveno  strastveni ljudi. Ali njihova strast  je matematika.  Rešavanje matematičkog  problema  je moglo da im postane pitanje života ili smrti.  Mislila je da žene nemaju takav pristup matematici.One već imaju oko sebe dovoljno  svakakvih  prevrućih životnih strasti za izabrati,  sumnjala je da je matematika pri vrhu te  liste, čak i za matematičarke. Ako je po njoj sudit, onda…

      „ Koleginice“  šapnu neko blizu  njenog uveta. Podigla je glavu i susrela se sa tamnim i  dubokim pogledom  na bledom licu.  „ Koleginice“ pripazite  ovde  – pokaza joj, tiho govoreći, na jedno mesto u formuli na njenom papiru. „Mislim da trebate da još jednom proverite ovaj zadatak, nešto ste ispustili u žurbi“ , blago joj reče i nasmeši se.

      „ Je li zgodan? – pitala ju je Ava docnije tog dana dok su sedele na kafi.

      „ Ne znam baš, hahaha“,  nasmeja se  začudivči se i sama sopstvenoj veselosti.  „ Ali ću otkriti uskoro“  reče. Ava upitno  podignu obrve.  „ Vodi me na koncert iduće subote“ , reče ona.          „ Novogodišnji“,  doda  pa prsnu u smeh.

      „ Oho, pa to brzo kod vas napreduje. Vidim već da dobro utiče na tebe. Napravio te je veselom, a to mi se sviđa.“

      „ Nije to ništa ozbljno“ reče ona  i pogledala Avu. „ Dosadno mi je. Na fakultetu nema mnogo devojaka, a ovde u gradu nikog osim tebe ne poznajem.“

      „Hej, pogledaj, pogledaj“ odjednom je Ava, uzbuđeno uhvati za ruku, razrogačenih očiju. „ Zar ono nije…“

      Pogledala  je  u pravcu u kome je Ava pokazivala. Nekoliko trenutaka nije mogla da vidi sasvim dobro. Napolju,  na ulici , malo dalje od njih, prolazio je jedan par. Muškarac i žena.  Žena je bila  obučena u crni elegantni  kaput, a oko vrata je nosila jednostavnu belu  svilenkastu maramu. Bila je tanka i nježna. Kosa joj je bila podignuta i začešljana  unazad, u malu banana punđu, pričvršćenu  ukrasnom šnalom.    Cela je  pojava te žene  na nju delovala kao udar struje.

      Muškarac je koračao polako i pažljivo,  prateći  korak žene. Bio je visok i sa poludugom kosom. Uhvatio je ženu  nježno  iznad lakta ruke i otvorio vrata  jednog automobila, pa joj je  obzirno pomogao da uđe, a onda seo na vozačko sedište. Na kolima se upališe farovi i krenuše. Kad  su prošli  sasvim blizu njih, nije bilo sumnje. Bila je to, na suvozačkom sedištu, njena majka. Za volanom  je sedeo  čovek kog su već jednom srele.

      Profesor engleskog.

       

    • #23298
      MarijaK
      Учесник
      • Teme: 13
      • Odgovori: 35
      • Ukupno: 48
      • Mudrica
      • ★★

      Nestrpljivo čekam nastavak…

    • #23305
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      🙂 biće uskoro

    • #24077
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (6)      Ustala je iz kreveta  i pogledala usnulog mladića koji je ležao kraj nje. On  otvori oči, protrlja ih оsmehnuvši se, i pogleda je. „ Hej, koliko je sati ?“ upita, pa pruži ruku i pomilova je po licu.  Ona  ga blago odgurnu. Žurno  je zakopčala košulju,   pa je naglo ustala i otišla u kupatilo da se umije, ostavljajući  vrata otvorena.

      „  Gde ćeš tako rano?“ doviknu joj iz sobe, „ danas je nedelja.“

      “Da dragi moj, možda je nedelja  za asistente profesora, kao što si ti“ , odgovorila mu je veselo, češljajući kosu i skupljajući je u rep. „ Ali mi obični  studenti bez para po džepovima, mi moramo raditi i nedeljom“ , ona uđe nazad u sobu  i baci mu peškir  preko lica.

      Dohvatio je peškir i bacio ga nazad,smejući se. Potom se uspravi, skokočivši  sa postelje.  Uhvati je oko struka, dok je prolazila pokraj njega, i privuče je u zagrljaj. „ Hej, ozbiljno, gde se to žuriš? Nećeš me valjda rano ujutru, izbaciti iz ovog raja,  na ulicu? “ , upita je.

      „ Držim časove matematike srednjoškolcima. A nedelja je ponekad njihov jedini slobodni dan.“

      „ Ma zar i  dan pre Nove Godine?“, upita je on začuđeno.

      “ A zbog čega pa ne?” , odgovorila mu je, „Hajde ustaj, nije tako rano, već je deset sati.”

      „A posle?“, upita je, „ kad ćemo se videti ?“

      Ona zastade  na tren i pogleda  ga. Za trenutak  je izgledalo da duboko razmišlja. Onda  se okrenu, sede na rub kreveta i  stavi ruke u krilo: „ Posle se nećemo videti“, reče mu naglo i odsečno.

      On je pogleda sa nerazumevanjem. Otvori usta da nešto kaže, ali ga ona preduhitri : „ Sutra putujem kući za praznike“ reče.

      Pogledao ju je kao  da mu je udarila šamar ili  izbila vazduh iz pluća. „ Ali…“ zamuca, zbunjeno.

      Odmahnula je glavom odlučno i ustala sa kreveta, izbegavajući njegovu ruku, kojom je pokušao da joj okrene glavu ka sebi i pogleda je u oči.

      „ Ali obećala si mi… doček Nove Godine, ja i ti zajedno. Sećaš se toga?“

      „ Obećala, obećala….eto, sada   ti kažem da  se plan promenio. Moram kući“ , grubo mu odbrusi ona.

      „ Moraš? Da li se nešto dogodilo? Je li ti majka dobro?“ , pitao je, za trenutak zabrinut.

      „ Naravno da je dobro“, odgovorila je već sa nestrpljenjem u glasu. „ Čuj“, pogleda ga, „ to je samo na nekoliko dana. Nemoj biti tako cmizdrav, kao kakva devojčica. Ne podnosim to kod muškaraca.  Idem kući i to je nepromenjiva odluka. Ukoliko želiš,  dođi sutra u pet, u  kafić kod  autobuske stanice. Popićemo kafu. Biću tamo pre polaska autobusa.”

      On je još uvek  gledao u nju kao da ništa ne razume. Izgleda kao mali pas, kome su oduzeli omiljenu igračku, pomislila je sa gorčinom.

      “Sad moram da krenem. Žurim.  Ostavi ključ u sandučetu za pisma kad ižađeš” nagnu se i ovlaš ga poljubi u obraz. Zatim uze jaknu i šal i  izađe iz sobe, ostavivši  ga zbunjenog i razočaranog.

      *

      Kuća   joj se učini manjom nego kad ju je poslednji put videla.  Stajala je na ulici ispred ulazne kapije i gledala u malo dvorište, kao da se  predomišlja.  Onda odlučno pređe kratku stazu i zazvoni na ulazna vrata. Neko vreme  nije se čulo ništa. Konačno,  začu  okretanje ključa u bravi. Majka je stajala na vratima. Iznenađeno  i bez reči  gledala je u nju.

      „ Oh draga moja. Pa  nisam te uopšte očekivala. Rekla si da ne dolaziš.“  Oči su joj se neobično caklile,  lice joj se ozarilo, ali u pogledu je bilo još nečeg. Nečeg novog i nepoznatog. Nije mogla da dokuči o čemu se radi, ali nešto ju je ispunilo nepoverenjem prema majci.

      „ Nadam se da te nisam razočarala“, drsko je rekla i unela  treskom kofer u mali hodnik, pa skinula kaput i šal i okačila ih na čiviluk…..

      „ Razočarala?”, ponovi majka polako i zbunjeno, „ Ali naravno da nisi, kako možeš tako nešto da kažeš?“

      Ušla je u sobu i pogledala naokolo.  Sve je bilo  na svom mestu, čisto i beprekorno. Jelka  je stajala  u jednom ćošku sobe, skromno ukrašena lampionima. Beli, novi stolnjak  sa čipkom, blistao je na  stolu. Tiha,  prijatna muzika  svirala je na radiju.

      Soba joj se učinila ljepšom nego ranije. Kao da se u nju  uselio neki spokoj, kojeg, dok su stanovale zajedno, nije bilo.  Svetlo i senke, peć, zlatni i crveni lampioni, zelene grane bora i jelke, crvene mašnice, zvončići, pahuljice od pamuka, figurice Deda Mraza, sve je to odisalo nekom  ugodnošću, toplinom, skoro pa, skoro… Da, čime ? Tražila je u sebi reč koja je nedostajala i okretala se na peti u središtu  sobe, pomno razgledajući. Odjednom joj sinu. Sve je odisalo ljubavlju. Da, ljubavlju. Nije znala kako, ali  u njoj se javilo saznanje, da je samo ljubav mogla tako ogrejati ove hladne predmete i skromnu sobu.

      “ Da li si gladna? “ upita je majka smešeći se.  „Samo što sam završila sa pripremom jela.  Ako želiš, mogu ….”

      Pre nego što je uspela da završi rečenicu, oglasi se zvono na vratima. Nije se iznenadila. Skoro pa da je očekivala taj zvuk. Osećala je da se nešto približava. Znala je. Ipak, pogleda u majku upitno. Primeti  sitni nervozni trzaj njenih usnica. Jedna bora joj se načas  pojavi na sredini čela, ali  ubrzo nestade. Nervoza koja se za tren videla na majčinom licu, prošla je kao dašak vjetra i isčezla. Majka je toplo pogleda. Njene tamne oči izgledahu kao dva duboka, crna  jezera, koja sijaju u noći punog mjeseca. Nasmeši joj se blago.

      “ Draga…,počela je, “htela sam ti nešto reći, ali si me iznenadila dolaskom, pa nije bilo vremena. Imaćemo gosta za  večerom. Pozvala sam  prijatelja. Mislim da si ga jednom već upoznala. To je onaj novi profesor koji radi sa mnom u školi.”

      U tom trenutku kroz vrata sobe prođe visok muškarac.  Bio je to onaj isti od prije, naravno. Onaj, koji je došao da donese majci knjigu. Onaj, s kim su je Ava  i ona videle u gradu, kako ulazi u kola i odvozi se.  Misteriozni čovek, nejasnih motiva, koji  je postao stalni pratilac njene majke. Njene neugledne majke, koja je do skora, jedva udisala vazduh, kao da nije imala snage  ni za to. Čovek, koji je, verovatno, bio razlog majčine potpune fizičke transformacije. Njenog, skoro pa ljepog izgleda,  drugačije topline,  koju je oko sebe počela širiti. Kao da je postala druga žena. Da li je takva promena zbog drugog čoveka uopšte moguća, pitala se?

      Odakle se samo stvorio? Ko je on? Šta je to radio sa njenom majkom? Zbog čega se za nju interesovao? Morala je da zna.  Gonilo ju je da shvati.  Ponašala se kao zver na tragu ranjenog  plena. Nešto je tu nanjušila. Nešto krupno i veliko. I nemilosrdno je krenula u poteru, prateći trag krvi.

      Približavao im se  polako,  laganim, sigurnim korakom,  ali ipak nekako oprezno. U njegovim pokretima bilo je ritma muzike. Hodao je kao plesač tanga, graciozno i snažno. Pognuo je glavu da ne udari u okvir vrata. Kosa mu je pala  napred i u valovima zalepršala po licu. Odmahnuo  je  malo glavom i uhvatio pramen rukom, pa  ga nemarno zabacio unazad. Videla  je  kako mu riđoplave obrve  uokviruju visoko čelo. Ispod njih, duge trepavice, kao u deteta, skrivale su mu zenice. On se polako uspravi,  podiže  glavu, pa je zadrža na tren i pogleda je nekako odozdo i sa strane, sanjarskim pogledom, koji je dolazio iz neslućenih daljina, noseći u sebi led iz beskrajnih prostranstva severa i vrući dah pustinje.  Bio je to  ozbiljan i istovremeno izazivački pogled, sjajnih očiju. Kao u mladića  koji se napola stidi, napola zavodi. Laki, nehajni smešak lebdeo mu je oko usana.

      Njegov ulazak je trajao neobično dugo ili se njoj tako učinilo. Majka je stajala nepomično. Nije mogla da joj pogodi misli. Osećanja još manje, kao i uvek. Ali ona je osećala njegovo prisustvo u sobi. U ruci je držao flašu vina.  Stao je ispred njih, visok, vitak i lepo obučen, pa poljubio majku u obraz i pružio joj flašu, osmehnuvši joj se, sa nekakvim tajnovitim izrazom razumevanja na licu. Oko njega se širio  ugodan miris muškog parfema. A onda neočekivano, polako se okrenuo ka njoj i pogledao je dugo, pravo u oči.  Nije izdržala taj pogled. Ruke su počele da joj drhte. Postade joj vruće. Učinilo joj se, da se soba oko nje naglo okrenula i počela da se vrti, sve brže i brže, a ona je bila u centru te spirale i tonula je dole, sve dublje, u nekakav topli i prijatan mrak u kojem se osećala ljepo i bespomoćno. U ušima  joj je bubnjalo, sjevalo joj je pred očima i gorelo u grudima.

      “  Darjana,  da li si dobro?  Šta ti je? Darjana!”,  majčin uzbuđen glas dolazio je kao  iz dna vrtloga.

      Nije mogla da joj odgovori. U tom trenutku, osećala se kao da je sama u sebi ekplodirala i sad je  bila raznesena na hiljadu nepovezanih komadića i ponovo sastavljena, oko nečeg u centru njenog vidokruga. Oko  jednog bledog lica, nježne ruke koja ju je snažno pridržavala, oko  dubokih očiju koje su  je gledale, tamnozlatnih trepavica, koje su osenčavale obraze, usana koje su se micale i izgovarale neka pitanja, koja nije razumela.

      Potpuno je utonula u mrak. Ali nije bila bez svesti. Naprotiv.    Prvi put u životu, ona je  razumela šta oseća.  Bilo je to tako neverovatno. Tako uzbudljivo. Bila je to prastara magija. Najbolji trik života.

      Pa da, shvatila je. To je ona osetila ljubav.

      Napokon, to je bilo to. Bila je sasvim sigurna. Nagonski, kao i svako živo biće, bez sumnje znala je o čemu se radi.

      Doživila je duboku, snažnu, ogromnu, radosnu, zastrašujuću silu.

      Ljubav. Kako je dosad bez  te energije, tog  osećanja, uopšte mogla da diše? Da živi?

      Znači tako je izgledalo?  To je ljubav? Eto, sad napokon  zna!

      I to saznanje, tako neočekivano, tako nezvano, neželjeno, koje je sustiže baš ovde, u njenoj  skromnoj kući, kad je najmanje očekivala i planirala,  sasvim je porazi.

      Odjednom, ona  oseti da joj se suze slivaju po licu. Plakala je. Plakala od  ljubavi, od muke, od boli, od poraza, od sreće i od nesreće, od svega toga,  pomešanog, što se godinama u njoj skupljalo.

       

      Bila je kao zvezda.  Veliki prasak u njoj,  stvorio je nove i nepoznate svetove.  Crna rupa progutala je onu staru nju.

      Konačno, upoznala je sebe.

      Sebe pravu.

       

    • #24102
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Bravo @Jedna, dosledno sebi, citala sam i one druge koje ste postavili na svom sajtu, odlicne su!

    • #24103
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Hvala vam Nataša.  Od vas mi svaka pohvala mnogo znači 🙂

    • #24104
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Radujem se kad god naidjem na nesto zanimljivo jer onda imam sta da citam, biblioteke su sve oskudnije za ludog citaca 😉

    • #24111
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Sasvim razumem.

      Biblioteke su izgubile korak sa trendovima, definitivno.

      Barem u  mom gradu.

      A u ludog čitaoca-kupca, probušeni džepovi 🙂

      A ovaj moj triler prvenac, koji je počeo sa idejom  da pišemo priču zajedno,

      sad se već i sam zahuktao. Nadam se da će  da vam dalji zaplet-rasplet  zadržati pažnju 🙂

    • #24112
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Mislim da nema lepšeg komplimenta za kreatore Autorskog kutka!

      Inače, Boris Akunjin ( pseudonim ruskog pisca kvalitetne beletristike ) kaže da je počeo da piše zato što mu se žena žalila kako nema šta da čita ( a on voli svoju ženu ); iz najneverovatnijih razloga ljudi stvaraju i raduju i nas.

      • #24573
        Jedna
        Учесник
        • Teme: 14
        • Odgovori: 248
        • Ukupno: 262
        • Heroj
        • ★★★★

        Ha ha Nataša, dobro vam je ovo poređenje.

        U svakom slučaju, oko ovog  romana u nastvacima, čak sam se i sama zainteresovala.

        Svaki mali, nebitni doživljaj u danu, odjednom, nađe si svoje mesto u ovoj priči.

        Tako moja stvarnost i ona iz priče, nadopunjuju jedno drugo i isprepliću se.

        Veoma interesantno iskustvo

         

    • #24567
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (7)

      Kiša je padala neumoljivo. Otopila je sneg i sada se tlo pretvrilo u veliku, blatnjavu jarugu. Čizme na nogama su joj bile već sasvim zaprljane zemljom. Hladnoća i vlaga su joj ulazile u kosti, teravši je da nevoljno podrhtava. Ispod njenih nogu, u raki, nekoliko ljudi u žutim kabanicama, izbacivali  su ašovima mokru zemlju.

      Pogrebu su prisustvovali samo ona i mlada sestra iz doma. Konačno, sanduk je bio spušten u jamu i potrpan zemljom. I to se završilo, pomislila je sa neskrivenim olakšanjem.  Uzela je grudvu mokre zemlje i bacila na vrh kovčega, pa polako, pazeći da ne sklizne u jamu, krenula ka popločanoj stazi između spomenika.

      Sestra ju je sustigla. Pogleda je ispod kišobrana. Bila je veoma mlada, čak premlada za takav posao, pomisli. Imala je  dugu plavu kosu skupljenu u  rep na potiljku. Tanka jakna i farmerice nisu se činile kao dovoljna zaštita od hladnoće i ona je, rukama gurnutim u džepove, skupila jaknu oko tela kao da će je to malo ugrijati.

      „ Gospođice Jovanović!“ obrati joj se nesigurno i nekako sa ustručavanjem. Ona joj se ovlaš osmehnu. „ Možeš me zvati, samo Darjana. Gospođica i nije baš moja omiljena reč“ reče joj tiho i polako,  da je opusti.

      „ Hvala vam Darjana. Svakako, i ja ne volim formalnosti, ali znate, to je deo mog posla“, ponovo se osmehnula kao da se izvinjava. „Htela sam da vam saopštim  da sam uspela  da otkrijem odakle su poslata pisma. Sećate se da sam vam to obećala, pošto imam prijateljicu koja radi u pošti?“

      Da, sećala se. Bilo je to ubrzo nakon što je tetka preminula. Njih dve su bile zajedno  u sobi i pakovale njene stvari. Ona je uporno ispitivala mladu medicinsku sestru o svim detaljima koji su neposredno predhodili tetkinoj smrti. Kako je stiglo pismo, ko ga je doneo, gde su nestali  ostali listovi ? Kasnije  su zajedno razgledale omot, pokušavajući da razaznaju detalje na umrljanom pečatu, ali nisu mnogo toga postigle. Tada je ona dala taj predlog. Može da pita prijateljicu. Daće joj omot, ako gospođica to dozvoljava, naravno.  Razmislila je za trenutak, ali nije mogla da nađe prigovor na taj predlog. Zašto da ne? Složila se.

      „ Malo je neobično“, produži devojka da joj objašnjava. „ Mislim, to mesto sa kojeg je pismo poslato. Zove se Sao Tomé et Príncipe”, reče slegajući i nehotice ramenima, kao da je začuđena. ” Pitala sam se, da li vam možda to mesto nešto znači?”

      “Sao Tomé et Príncipe?”, ponovila je ona polako. Negde u glavi, kao da je bljesnulo  neko slabo svetlo, ali nije mogla ničeg jasno da se seti. “ Gde je to?”, upita naglas, kao da govori sama sa sobom.

      “ Potražila sam”, produži sestra, opet kao da se izvinjava, “ To je tropsko ostrvo. U stvari, mala država u vodama  kod zapadne obale Centralne Afrike. Negde oko ekvatora.”

      Znači ništa od Laponije i Sjevera, pomislila je. Osim ako je Deda Mraz svratio malo na jug, na godišnji odmor.  Ali brzo je odbacila tu ironičnu pomisao i zamislila se. Centralna Afrika, ostrvo….nejasna  slika joj se polako probijala kroz maglu sećanja.

      “ Poznajete li nekog tamo?”, uporno je pitala devojka, hodajući kraj nje, sa malo više radoznalosti nego što je bilo korektno.

      “ Ne, ne poznajem nikoga”, okrenula se naglo i otsečno joj odgovorila, dajući joj do znanja da je razgovor na tu temu završen.  “ Hvala vam ipak što ste se potrudili da mi ovu informaciju dobavite. I svakako, hvala vam što ste došli  na pogreb. Tetki bi to bilo drago.”

      “ I meni je ona bila draga”, reče devojka. Skupi još čvršće jaknu oko tananog tjela i zatrese se od hladnoće. “ Potražite me kad dođete po njene stvari. Možemo popiti kafu i popričati.“

      Prihvatila je tanku, ispruženu ruku za pozdrav, zaklopila kišobran i ušla u automobil. Nekoliko časaka je nepomično sedila razmišljajući. Pogleda u retrovizor. Devojka se već izgubila u oblaku kiše. Kako je tako brzo nestala, pomisli? Možda je trebalo da je poveze do grada? Zbog čega nije to uradila? Uzdahnu i ulovi svoj odraz u ogledalu. Oču su joj bile upale i umorne. Izgledala je nekako starije. Iscrpljeno. Je li to bilo samo od umora? Možda od napetosti ? Straha?

      Najbolji lek za strah je krenuti mu u susret. Oduvek je to znala. Nije bila od onih koji bi izmaknuli i skrenuli od neizbežnog suočavanja u poslednjem trenutku. Ovog puta, borba joj je bila nametnuta, ali to nije značilo da je neće prihvatiti. Da vidimo, pomisli, možda je ovo podatak od koga mogu krenuti sa istraživanjem. São Tomé et Principe, ostrvo, Centralna Afrika, ponavljala je zamišljeno dok je stavljala ključeve u bravu i palila kola. Ličilo je na neko mesto koje  bi Ava posetila. Ona je putovala svugda, osobito na južna, egzotična i manje poznata mesta. Ko zna što je tamo radila? Ava, da Ava, ponovi u sebi i zamisli se na trenutak. Lampica u sećanju opet se ukluči. Da, nešto oko Ave i ovog mesta, neka asocijacija je tu ipak postojala.

      Odjednom se lupi po čelu. Pa naravno. Mapa. Mapa u  salonu. Ostrvo, Afrika. Sao Tomé et Principe. Koliko je puta gledala u tu mapu okačenu na zidu salona kuće u kojoj je stanovala dok je studirala, i maštala da jednog dana otputuje tamo. Uvek kad bi sa pisaćeg stola podigla pogled sa formula i geometrijskih figura, pred njenim očima bi se pojavila ta starinska mapa. Do nje je bila mala figurica od rezbarenog drveta. Pokazivala je neku masku. Afrička narodna umjetnost. I malo ispod, nalazila se slika prelepe uvale sa peskom, tirkizno-zelena voda mora i sjene visokih zelenih palmi. Raspoloženje joj je uvek postajalo toplije, vedrije, kad god bi lutala očima po tom iscrtanom krajoliku. Zatvarala bi oči na trenutak i osećala na sebi tople zrake sunca kako je miluju. Raj. Da, uvek je to mesto, tu sliku, smatrala rajem na zemlji. Privlačilo ju je do bola. Baš tako. U grudima je osećala bol gubitka, uvek kad bi pogledala tu lagunu boje tirkiza i kristalno nebo iznad.

      Ali šta je to trebalo da  znači? Kakva je veza između mape, slike, Avine prijateljice i pisma koje  su dobile ona i tetka?  Logičar u njoj je ispitivao korelacije između subjekata i nije uspevao da pronađe ništa statistički značajno. Nešto je u ovoj zagonetki  nedostajalo. Neki ključni uslov, koji je sve ove činioce povezivao,  još joj nije bio dat. Postojalo je I previše nepoznatih. Kroz mišiće joj prostruji nervozna drhtavica. Morala je da ih otkrije. Kao matematičar voljela je da rešava misterije. Ali ne ovako. Neko se grubo šali sa njenim živcima, a to joj se nije dopadalo.

      Vlasnica kuće u kojoj je nekad živela bila je prilično tajnovita osoba. Još na početku, Ava joj je rekla da ta gospođa iznad svega ceni  svoju privatnost i da nije veoma društvena osoba. Svoje dolaske je najavljivala porukom ili telefonom, ponekad  i preko Ave. Uvek je bila precizna u pogledu vremena. Dolazila je u tačno zakazano  vreme i tako i odlazila. Nema potrebe da se s njom upoznaješ, rekla joj je Ava. Ona to ne voli. Usamljenik je. Samo se povuci u svoj deo dok je tu i trudi se da joj ne smetaš. Ponekad dolazi sa društvom, prijateljem ili prijateljicom. Tvoj ulaz je zaseban, na suprotnoj strane kuće. Nećeš ih sretati. Mislim da će tako svima najviše odgovarati. Ona ima poverenja u mene, tako da  moja preporuka, za nju važi isto, kao da te je lično upoznala.

      Njoj to svakako nije smetalo. Nije joj bilo ni najmanje važno, sve dok je sve ostalo funkcionisalo. Plaćala je samo deo troškova koje je sama pravila i neku simboličnu  sumu za stanarinu, da bi se prijatnije osećala. Mislila je da razume te ekscentrične, bogate ljude i njihove male hirove. Ništa je oko toga nije interesovalo i  uklopila se u aranžman i više nego dobro.

      A ipak, pomislila je najednom, sada, posle toliko godina, ipak možda  je bilo čudno što baš nikad nije  upoznala tu ženu. Samo ju je videla iz daleka. Ponekad je sa njom dolazio i neki muškarac. Visok i smeđe kose. Delovao je zgodno. Ali uvek je mogla da uhvati samo obrise njihovih pojava. Kad su  na tren izlazili ili ulazili u kola na prilazu do kuće. Njihove sjene noću na osvetljenom prozoru. U stvari, shvatila je, ona apsolutno ništa o njima nije znala. Ništa. Uključujući i misteriju mape na zidu salona, i šta je ta slika i to mesto predstavljalo za tu ženu. A sad se uvuklo i u njen život I pokušava da preuzme kontrolu.

      Vozila je kroz noć staklastog pogleda prikovanog na put ispred sebe, ispunjena nekim čudnim predosećanjem. Kiša nije prestajala.  Ulice su bile puste. Kišovito januarsko popodne je vuklo ka depresivnom. Osvetljeni prozori grada ličili su na svetionike izgubljene u izmaglici sa pučine. Napokon stiže do zgrade u kojoj je stanovala. Parkirala je kola u garaži još uvek razmišljajući o neobičnoj koincidenciji.   Polako i umorno popela se do svog stana i ne paleći svetlo u hodniku, otključa vrata. Odjednom, nešto joj pade pred noge. Pogleda dole. Načas cela protrnu.

      Na zemlji, ispred njenih blatnjavih čizama, ležalo je novo pismo.

       

    • #24643
      KoturB
      Учесник
      • Teme: 7
      • Odgovori: 59
      • Ukupno: 66
      • Mudrica
      • ★★

      Biće ovo lep roman.

    • #24652
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Hvala vam @KoturB

      Počelo je od druge ideje, ali evo pretvara se u priču sa sopstvenim životom 🙂

    • #24868
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (8)

      Ljubav je odležala kao bolest. Posle  tog  sudbonosnog trenutka slabosti u dnevnoj sobi,  pala je u postelju. Majka ju je negovala. Naravno, ona je sve  pripisala  sasvim drugačijim  razlozima. Početak fakulteta, premorenost, ispiti, samački život u velikom gradu.  Za majku je sve to bilo glavni i jedini razlog njene iznenadne nesvestice.

      Nije se protivila. U tim trenutcima,  odgovaralo joj je da se na sve što se desilo gleda iz tog ugla. Želela je da dobije u vremenu i uhvati se u koštac sa novonastalom situacijom. Posle će odlučiti šta će i kako da radi.  Prijalo joj je da se odmori od svega. Bila je fizički i psihički uvek snažna. Osećala  je tu svoju energiju, tu sirovu, divlju  životnu snagu u sebi, ali sad se sudarila sa nečim isto tako moćnim, ako ne i moćnijim od nje. Ta nepoznata sila ju je, na kratko, sasvim savladala i učinila ju slabom. Morala je da se povrati. Ovo joj je bilo prvo  iskustvo te vrste. Sve ostalo, prije ovog, bilo je samo igra u kojoj je njena prednost i potencijal daleko nadmašivao onaj njenih  protivnika. Pomisli na  mladog profesorovog asistenta, koji se zaljubio u nju. Sada ga je razumela. Čak se na trenutak i sažalila nad njim. Ali misli o njemu su brzo bledele i topile se kao sneg na suncu. Majka joj je rekla da je zvao telefonom nekoliko puta. Zabrinuo se oko njene bolesti. Čak je hteo i da dođe da je vidi.

      „ Ne, ne nikako“, užasnuto je odgovorila, strahujući i od same  pomisli da se s njim susretne ili da je vidi u ovakvom stanju. „ Molim te, reci mu da ne sme dolaziti, da je bolje da ne dođe“, preklinjala je, skoro očajno.
      Majka ju je gledala začuđeno.Nije razumela razloge takvog njenog ponašanja. Obećala joj je da će tako postupiti, samo neka se ona odmori. Neka ozdravi. Važno je da bude smirena i da se oko ničeg ne uzbuđuje.

      Neprestano je ulazila i izlazila iz sobe noseći sokove od ceđenog voća, supu od petla i povrća, meke i vruće kiflice sa sirom i svakojake druge ponudice, za koje se nadala da će je osnažiti i ozdraviti. Toliko je bila zabrinuta i požrtvovana da  se umalo na nju sažalila. Skoro pa da joj je i oprostila.  Još nije shvatala šta  joj  tačno zamera, ali živela je s tim osećanjem tako dugo, da joj je sraslo za srce.

      Bila  je povremeno tužna zbog majke. Zbog sve te pažnje i njenog uzaludnog truda oko nje. Zbog te besmislene, neuzvraćene ljubavi prema njoj, nezahvalnom detetu. Detetu koje ju je umalo bilo pojelo. Da, tako je, baš pojelo, u svakom smislu te reči. Kao da je u njihovom životu, postojala neka unapred određena količina energije, dovoljna samo za jednu od njih.   I majka ju je uvek, svu prepuštala njoj. Živele su po nekom nepisanom i nerazumljivom prirodnom zakonu, koji je važio sam za njih.  I dok je majka, dobrovoljno, celoga života sve njoj ustupala, a ona je verovala da je snažna sama po sebi, sada se odjednom situacija promenila. Prvi put je njoj nedostajala snaga, a činiilo se da je majka ima u izobilju.

      Tako je ležala satima, zatvorenih očiju i razmišljala o svemu ovome. O osećanjima i njihovom uticaju na ljudski život. Bilo joj je bolje bez njih. Ljubav, ma koliko bila divna, prizvala je mnoštvo drugih neželjenih aveti. Komplikovala stvari. Menjala ih.

      Osećanje bespomoćnosti, tako novo za nju, ukrotilo je na kratko divljakušu u njoj, pa se čak trudila da bude sa majkom ljubaznija. A onda bi začula zvonjavu telefona i majčine brze i nestrpljive korake u hodniku. Žurila je da podigne slušalicu. Začula bi njeno meko i toplo, „ Halo? Ah, ti si…“,  izgovoreno novim, dubokim glasom, promenjenim od emocija. Potom bi produžila tiše, pa više nije mogla da joj razabere reči.

      Njoj bi tada nešto nepoznato i hladno steglo srce i zgnječilo ga tako jako da bi skoro zaplakala od boli. Bilo je to novo čudovište u njoj, koje se pojavilo niodkuda. Povremeno je sasvim vladalo njenim umom i srcem. Ljubomora.  Bila je užasno ljubomorna na majku i tu nije mogla ništa da promeni. Mrzela je sebe zbog te slabosti. Mrzela, ovo novo osećanje u stomaku. Kako je to moglo  da joj se desi?  Zbog čega, ma zbog čega  nije ništa naslutila? Kako je tako  naivno i sljepo upala pravo u zamku koju joj je ljubav postavila? Čak što više, krenula joj je u susret. Nešto ju je progonilo od samog početka. Ona iznenadna odluka da otputuje kući za praznike, koja joj se rodila u glavi kada je ugledala majku i njega u kolima. Trebala je još onda da shvati. Ali nije. Kako je samo mogla? Kako, kako….?

      Danima je sebe mučila pitanjima. Plovila je između dve krajnosti, žestokog besa i dubokog očajanja, ležeći bezvoljno u krevetu, u svojoj staroj devojačkoj sobi, praveći planove, kako da se svega ovoga reši. Pa valjda još uvek ima kontrolu nad svojim životom? Nije moguće da je bilo drugačije. Neće ona biti rob osećanja. Još manje ljubavi. Svakako, svemu ovome će jednostavno pobeći i opet će biti po starom. Jedva je čekala da se vrati u svoj staro-novi život, koji je započela da gradi daleko od ove kuće.

      Majka je pozvala doktora. Stariji čovek  ju je pregledao  dugo, ozbiljnog lica, malo govoreći. Na kraju je klimnuo glavom i pogledao je pa se okrenuo ka majci. „ Nije ništa ozbiljno“ reče. „ Stres  i virus, ali za nekoliko dana će biti sasvim dobro. Ipak, savetujem vam da se oko ničeg ne napreže i ne uzbuđuje.  I jedno i drugo  oslabe organizam i može lako doći do komplikacija, čak i kod mladih i zdravih osoba“. Majka se osmehnula sa olakšanjem. “ Naravno doktore”, reče vedrije, pa izađe s njim u hodnik i  otprati ga do ulaznih vrata.

      A ljubav, mislila je ona, ostavši sama u sobi, može li ljubav oslabiti čoveka, tako da nikad ne ustane iz postelje? Kao u narodnim pesmama, u kojima su ljudi bolovali od neuzvraćene ljubavi i umirali od toga u punoj fizičkoj snazi. Nekad je verovala da je to samo plod preterane pesničke mašte. A sad je znala da je sve to deo  velike priče života.

      Mora da ubedi majku da je pusti da se vrati u grad što pre. Tako će sve ovo za kratko vreme proći i biće zaboravljeno. I niko, nikad, ništa neće saznati. Da, ostaće to samo jedna neugodna epizoda. Ubeđivala je sebe da  je to jedini put spasenja.

      Kad je majka bila kraj nje, pokušala je nekoliko puta da je ispita o njenom novom prijatelju. Ali, začudo, ona bi postajala istog trenutka zatvorena i jedva da je progovarala po neku reč. Tako  je bilo i sa pričama o ocu, pomislila je sa gorčinom. Uporno je poricala da  se radi o ljubavnoj vezi. Govorila je da su ona i njen profesor veoma dobri prijatelji, koji imaju puno toga zajedničkog.  Zajedničkog, zajedničkog… samo je to ponavljala…imamo puno toga zajedničkog i to nas je zbližilo.

      Jednog jutra oglasi se zvono na vratima. Ustala je iz kreveta, još slaba i iznemogla i provirila iza zavese prozora, koji je gledao na ulicu. Ali i pre no što su joj oči uopšte shvatile u šta gledaju, celo telo joj je zadrhtalo. Opet joj noge počeše klecati, a u rukama oseti slabost.  Samo na čas uhvatila je pogledom pramen tamnosmeđe kose u pokretu, ruku u sakou svetlo braon boje, uvučenu u džeb famerica,  a već je bila poražena novim naletom neverovatne slabosti. Skoro se četvoronoške odvukla nazad do postelje i legla postrance,  privukavši kolena na grudi i obgrlivši ih rukama, sva drhteći.

      On. To je on došao. To je bila jedina misao koja joj je prolazila glavom. I videvši opet njegovu pojavu, maker na tren i samo u magnovenju, sva groznica joj se povratila. Oh, Bože, pomozi mi, skoro je zavapila. Zbog čega me ovako mučiš? Kakvo je ovo osećanje? Ova slatka, a strašna slabost, kojom me iskušavaš? Šta hoćeš od mene? Šta? Jesam li nešto skrivila? Jesam li?

      Ljubav joj je izgledala kao umiranje. Ne smrt, ne konačnost i kraj muka. Samo umiranje bez kraja. U sebi je nosila istovremeno i slast i prokletstvo najdublje spoznaje o životu. O, jadni li oni koji su voleli. Koji su ovako umirali svakog dana, samo od pogleda na predmet te svoje ljubavi. I još jadniji oni koji ljubav nikad nisu upoznali. Zbog čega se javio taj duboki osećaj povezanosti sa osobom o kojoj ništa nije znala? Zbog čega bi radije umrla, nego živela u svetu gde njega nije bilo? Kako je mogla nekoga tako osećati, tako doživljavati, a čak ga i ne poznavati? Kako je mogla nekog, sasvim nepoznatog, uprkos razumu, toliko voleti?

      Kakve je to misterije nosio život i gde da potraži odgovore na njih? Ko da joj pomogne? Majci nije smela ništa da kaže. Nije ni htela. Ava? Nekako najprirodnije joj je Ava pala na um. Ali ipak se uzdržala. Nešto joj je govorilo da ni njoj ne treba da kaže ništa o ovome. Setila s Avinih razrogačenih očiju, nosnica koje su drhtale i pogled kojim je zurila u profesora kad su ga prvi put srele. Nešto tu nije bilo sasvim u redu, ali bila je preslaba da razmišlja sad o tome. Imala je dovoljno svojih muka.

      Uspela je da ustane iz postelje i da se odvuče do zatvorenih vrata sobe. Spustila se na kolena i naslonila uho i vreli obraz na hladnu površinu. Osluškivala je u daljini vesele glasove koji su dolazili iz dnevnog boravka. Muški i ženski. Povremeno, povišene tonove uzbuđenja. Smeh. Veselje. Radost. Položi polako svoje raširene dlanove na ta vrata, pokušavajući da kožom i vrelinom krvi koja je pulsirala u njoj, u ritmu otkucaja zaljubljenog joj srca, dotakne titraje zvuka tog smeha, tu duboku boju njegovog glasa. Ali vrata su ostala  neprobojna i ledena.

      Osećala se kao divlja životinja, ulovljena na prevaru i zatvorena u kafez.  Postade joj žao same sebe. U kakvu očajnicu se ona pretvorila? U sjenu nekadasnje Darjane.  Postala je ono, što je kod majke uvek prezirala. Odjednom, obuze je mračno saznanje o apsurdnosti njenog položaja. Uzdahnu duboko i  sažali se nad sopstvenom, jadnom sudbinom. Legnu na pod, savi se u klupko i gorko zaplaka.

      Narednog jutra, u zoru, još pre nego što je sasvim osvanulo, tiho i odlučno je koračala pustim ulicama ka autobuskoj stanici, sa koferom u rukama.

      Majci je napisala samo jedno kratko, zbogom.

      Javiće joj se uskoro.

       

    • #24871
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Pa ovo je divno, kao nekada kad smo čitali feljtone, samo još bolje!

    • #24928
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Hvala Nataša.  Veoma mi znači što čitate ovaj roman u nastavcima <3

       

    • #25129
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (9)

      Gledala je u pismo, nepomična. Prva instinktivna pomisao bila joj je da ga zgužva i baci. Dosta joj je ove glupe igre mačke i miša, pomisli. Pisma su već imala jednu žrtvu. Tetku. Ko zna šta  će sad ispasti iz ovoga.

      Ipak, sagnu se i uze ga u ruke. Bilo je isto kao i predhodna, ali je sada na njemu stajalo jasno ispisano njeno ime. Pogledala je u žig.  São Tomé et Principe, ovog puta, naoružana dodatnim saznanjem, mogla je jasno da razabere štampana slova.

      Ne paleći svetlo u stanu, ušla je u sobu i umorno spustila ključeve na sto. Skinula je sa sebe skoro sasvim pokislu jaknu, odložila blatnjave čizme u hodnik, pa držeći mali omot u rukama, ode do stolice sa velikim naslonjačem, kraj prozora, i sede u nju, zagledavši se u nebo kroz mokro staklo. Pruži ruku i iz ormarčića sa pićem u blizini, izvadi flašu pa natoči sebi čašu konjaka i otpi gutljaj. Hrabrost ju je napuštala. Nije htela to sebi da prizna, ali ipak to je bila istina.  Nije mogla da skupi dovoljno snage da produži sa raspletom ove zagonetke. Kud ju je vodila? Sve joj se u glavi pomešalo. Prošlost se vratila, nezvana i neželjena. Jednom se jedva popela preko ruba ponora,  koji ju je zamalo uvukao u sebe i progutao. Pobegla je od svega. Raskrstila sa savesću. Šta se sada iznova događalo?

      Obrisi grada u tami koja se spuštala, plesali su joj pred očima. Pronađe mobilni telefon i uključi ga. Poče da pretražuje. Stiže do jednog imena i stade. Miljenko, pisalo je na displeju. Nekoliko trenutaka neodlučno je gledala u slova i broj na ekranu. Htede da dodirne ikonu za poziv, ali se u poslednjem trenutku predomisli i gurnu telefon dalje od sebe.

      Uzdahnu duboko i opusti se, naslonivši se na uzglavlje stolice. Polako, umorna od dana koji je prolazio, zatvori na čas oči i potonu u tišinu. Nekoliko minuta ništa se nije kretalo, ništa se nije čulo. Onda, prvo tiho, zatim sve glasnije,  odnekud se začu muzika. Žičani instrument. Duboki, intenzivni ton, lomio je mrak i vlažnu izmaglicu ulice i postajao sve jači. Ona otvori oči i pogleda kroz prozor. Ulica je bila pusta. Prošla bi poneka kola, ali sa visine sve je to bilo utišano i u daljini. Niko se nije kretao, nigde nije bilo žive duše. Zimska noć je pala na grad.  A ipak, duboko dole sa ulice, dolazio je, prosto navirao, taj zvuk sve jasnije i jasnije.

      Melodija ju je privlačila. Opijala ju kao piće. Kao da ju je oduvek znala. Bilo je nečeg neodoljivog u tim tonovima, koji su putovali kroz srebreni noćni vazduh, dolazili do njenih ušiju, ulazili u njih kao topli val i slevali joj se pravo u srce. Nešto je zabole u grudima. Pritisnu dlanom  srce. Oseti kako joj užurbano lupa.

      Htela je da otkrije odakle nadire zvuk.

      Otvori vrata male terase i izađe napolje. Zadrhta od naleta svežeg vazduha. Onda pogleda dole. Kiša je prestala da pada. Na uglu ulice, na pločniku nasuprot njenim prozorima, do same ulične svetiljke primeti mačku. Lepo se videla na svetlu sijalice. Bila je čista i bela. Svetlela je kao da je od snjega. Glava  joj je bila podignuta ka gore, uši uspravne. Učini joj se da gleda pravo u nju. Oči su im se susrele. Obadvje su stajale nepokretne, kao zamrznute u vremenu. Onda se mačka pomeri. Polako proteže prednje noge spuštajući grudi ka zemlji, pa se opet pridignu, okrenu se i uđe u jednu tesnu i tamnu ulicu.

      Glavu i telo joj proguta tama. Samo je još rep virio iz mraka. U narednom trenu, ponovo izroni na ulično svjetlo glava, sa očima koje su je fiksirale i sa njuškom, koju se razvukla u nečujni mjauk. Ona zadrhta još jače. Bez mnogo razmišljanja, uđe unutra, u hodniku dohvati kaput i čizme, navuče ih brzo na sebe i potrča stepenicama dole na  ulicu.

      Kada se našla na snježnom i vlažnom asfaltu za trenutak nije znala šta joj se dešava. Gde ide, šta to traži u noći? Neka nepoznata sila gurala ju je ka uličici gde je nestala mačka. Kad je zašla dublje unutra, primeti je kako mirno stoji. Činilo se, kako da je nju čekala. Nekoliko sekundi stajale su tiho gledajući se, a onda se mačka značajno i polako okrenu i pođe napred, dublje u tamu. Ona ju je sledila. Kako su išle dalje, muzika se čula sve jače. Kao da je izvirala sa svih strana, odjekivala,  odbijala se o zidove zamrlih kuća sa zamračenim prozorima i vraćala se nazad k njoj, obuhvatajući joj celo biće i vukući je napred. Nije razmišljala više šta to radi, samo je osećala da mora da sledi mačku.

      Ulica je postajala sve više pusta, svetiljke sve ređe, dok na kraju nije bila osvetljena samo mjesečinom, koja je izronila iz oblaka.

      Mačka je stigla do jedne niske građevine iznad čijeg je ulaza visila nekakva poluraspadnuta  tabla sa nečitkim natpisom. Vrata su bila odškrinuta. Mačka prođe kroz njih. Ona ju je pratila. Tesan,  dugačak hodnik vodio je do velike prostorije, slabo osvetljene samo u centru. Ostatak sobe je bio u polutami. Ispod slabog žućkastog svetla, uzdignut malo od  poda,  nalazio se podijum od dasaka. Na njemu, na drvenoj stolici, sjedio  je neki  mladić.

      U rukama, oslonjen na ljevo rame i između razmaknutih koljena, držao je violončelo. Lice mu je bilo veoma bledo. Kosa mu je u pramenovima padala preko čela i očiju sve do brade. Oči su mu bile zatvorene. Uokvrene tamnoplavim trepavicama. Bio je veoma mlad. U rukama, koje su i treperile i  snažno se lomile i stezale, držao je gudalo i vrat instrumenta, kao u zagrljaju punom strasti. Prsti ljeve ruke pritiskale su žice. Pri svakom pokretu, kapaci očiju su mu treperili kao leptirova krila kad sljeću. Muziku kao da je stvarao u glavi, iza bledih obraza i stisnutih usana, a onda se izljevala iz njega i prenosila se na drvo, oblike,šupljine  i žice instrumenta, pa dalje u prostor oko njih. Odatle se širila u koncentričnim krugovima  sve dalje i dalje. On sam je bio izvor tog zvuka, te božanske harmonije.

      Ona nije znala da li je neko drugi bio u prostoriji. U senkama,  po ćoškovima, kako da se nešto kretalo.  Tihe, bezšumne sjene. Mačka je nestala iza nekih vrata u dnu sobe.

      Stajala je kao omađijana muzikom i izvođačem. Na sebi je imao  belu košulju i crni prsluk od somota. Manžetne su mu bile raskopčane, rukavi  košulje zavrnuti ka gore, podlaktice ogoljene. Lako je tresao glavom, ponekad odsečnim kretnjama u ritmu zvuka  i njihao se blago napred i nazad, lupkajući nogom o drveni pod. Oči su mu bile još uvek zatvorene. Činio se dalek, neprisutan, a istovremeno neizbežan. Ona požele da dotakne instrument, da dotakne to lice, koje  je emociju pretvarlo u zvuk izvežbanom kretnjom. Nešto je pecnu oko srca. Nešto davno i zaboravljeno. Neko veoma, veoma udaljeno osećanje izroni iz mulja uspomena i pruži svoje  pipke ka njoj.

      Najednom, on naglo zaustavi pokret. Ruka sa gudalom stade. Pramen kose mu kliznu ka vratu. U trenu, nešto se promeni. Usne mu se blago razdvojiše, usta otvoriše. Polako podignu trepavice. Otvori tamne, duboke oči. Kao da se budi iz dugog sna, u pogledu mu se iz trenutka u trenutak vraćala svest o prostoru i vremenu.  Oči mu behu usmerene pravo ka njoj. Kolena joj zadrhtaše. Osetila se nesigurno, prestrašeno i ushićeno u isto vreme. Netrmice je gledao u nju. Skoro kao, kao nekad…

      Nije se pomerao. Nije izustio ni reč. Onda polako pusti violončelo i pruži jednu ruku prema njoj. Okrenu dlan i podade ga. Pozvao ju je lakim pokretom prstiju. Bez reči. Bila je to istovremeno i molba i zapoved.

      Ona, kao mesečar u transu pomeri svoje otežalo telo kao od kamena, i pokuša da korakne prema njemu. Ispruži nezgrapno ruku ka njegovoj. Umalo mu je dotakla prste.

      „ Ne!“ , začu se odjednom jedan odsečnan i glasan uzvik. „ Neee! Nemoj…….“

      Naglo  otvori oči,  skoči, sva zadihana, van sebe i uspravi se.

      Stajala je kraj prozora u dnevnoj sobi svog stana. Mora da je zaspala u naslonjači. Pogleda okolo. Da, nema sumnje, bila je kod kuće. Sve je bilo tiho i mračno.  Sruši se nazad u stolicu i uzdahnu. Obrisa čelo. Bila je sva u znoju. Čaša na stolu je bila prazna. Onda pogleda u svoju ruku. U njoj je još uvek čvrsto držala pismo. Namršti se. Dosta je bilo sa sentimentalnostima  i samosažaljenjem. Ovog puta ljutito pocepa omot i baci ga na zemlju.

      Iz unutrašnjosti ispade samo jedno malo parče papira.

      “ Ava!” pisalo je,  kao da se radi o naslovu.

      „ Avino pravo ime je Anđelika.”

      „ Ava nije  prijateljica tvoje majke. Ona je njena sestra.“

    • #25605
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (10)

      Na peronu ugleda poznatu priliku. Otkud on tu, pitala se? Lice mu se ozari, kad je ugleda iza stakla  velikog autobuskog prozora. Osmehivao se, obradovan i mahao joj rukom.

      “ Hej, drago mi je što si se vratila” , reče i poljubi je nesigurno u obraz. „ Zvao sam  jutros telefonom. Tvoja majka mi je rekla da si krenula ovamo. Pomislio sam, da bi bila dobra ideja da te sačekam. Došao sam kolima. Znam, bila si bolesna i nije dobro da se zamaraš. Tvoja majka je zvučala veoma zabrinuto. Brinula se što si naglo otišla, bez pozdrava“ , govorio je brzo, bez zaustavljanja, uzimajući joj kofer iz ruku i obgrlivši joj nesigurno ramena.
      Još  nedostaje da maše repom, pomislila je ironično. Ipak, morala je sebi da prizna da joj je bilo drago što ga vidi. Nije željela da bude sama u ovom trenutku, prepuštena mislima. Dobro je što će neko biti kraj nje,pomisli. Neko, ko ne zna ništa o svemu što se dogodilo. Prijalo joj je njegovo tetošenje i način na koji je nespretno pokušavao da je razmazi, mada se pribojavao da ne pređe dozvoljenu granicu i da je naljuti. Znao je da je samostalna, nezavisna i da ne voli otvoreno da pokazuje osećanja. Nije podnosila ni prenemaganja, ni romantiku.

      „ Miljenko!“, izgovorila je iznenada njegovo ime. On stade iznenađen. Pogleda je iskosa, nesiguran što sledi.
      Ona mu se osmehnu. „ Miljenko, stvarno mi je drago što te vidim,“ reče mu i uhvati ga za ruku. Osetila je kako je zadrhtao. Bilo je sad i njoj poznato osećanje koje ga je obuzelo.  Da, sasvim ga je razumela.

      Ohrabrio se i zagrlio ju. Prvo nesigurno i okljevajući, a onda je čvrsto prigrli i zadrža u naručju. Ona mu, na sopstveno iznenađenje, uzvrati zagrljaj. Prijalo joj je da nasloni umornu, izmučenu  glavu na njegove grudi i da na časak zatvori oči. Život je mogao da bude tako lep, pomisli. Mogao je, kada ne bi bio tako komplikovan. Kada ne bi tvrdoglavo pleo svoje priče, uprkos našim željama.

      Pogledala je mladića kraj sebe. Ništa mu nije nedostajalo. Bio je lep momak smeđe kose i tamno plavih očiju. Crte lica su mu bile pravilne, odlučne. Brada pomalo četvrtasta, a usta puna, sa nizom besprekorno belih zuba. Kad bi se nasmejao, lice bi mu obasjala neka skrivena lepota i oči bi mu zasjale. Imao je lep osmeh koji je razoružavao i opuštao.  Bio je srednje visine, čvrste građe i mišičavog tela. Pametan i vredan. I dobar matematičar. Iskren i otvoren, nije uopšte manipulisao ljudima. Znala je da je bio sposoban za duboka osećanja. I za ljubav i za patnju. Bio je veran i lojalan. I bio joj je drag. Osećala ga je bliskim kao da ga je dugo poznavala. Možda zato, što je za nju pretstavljao otvorenu knjigu. Ništa nije mogao da joj sakrije. Sve o njemu već je znala. A on se tome nije protivio. Bio je srećan da ga samo pusti da bude kraj nje.

      Zaista, bio je on jedan, skoro savršeni, primerak muške vrste.

      Zbog čega onda nije njega tako zavolela?

      *

      “ Promjenila si se “, rekla joj je Ava kasnije tog dana. Sedele su za stolom u jednom malom restoranu i večerale. „ Nekako si drugačija, ali ne mogu dokučiti zbog čega“, produžila je, zamišjleno je posmatrajući ispod oka, sa jednom podignutom obrvom.
      „ Čini ti se“ odgovorila je. „ Prošlo je samo nekoliko dana. Kako bih mogla da se toliko promenim u tako kratkom vremenu?“
      „ Kako ti je majka?“, Ava promeni temu razgovora. Učinilo joj se, da je to neizgovoreno pitanje za celo vreme večere, lebdelo u vazduhu. Avin glas je bio bezizražajan,  sa tonom ravnodušne uljudnosti, ali ona je znala da je to samo varka.  Ava je sa napetošću, njoj sasvim nesvojstvenoj,  pomno  čekala odgovor.

      „ Dobro je“, namerno je odgovorila kratko i zaćutala. Čekala je da Ava opet učini prvi korak.  Vukla ju je u zamku, ni sama ne znajući zbog čega.
      „ Kako je prošao doček Nove Godine?“ , Ava je opet uspela da izbegne direktno pitanje.
      „ Ja sam se odmah razbolela, tako da sam veći deo večeri provela u postelji“, ponovo je odgovorila šturo, izbegavajući da prokomentariše bilo šta drugo. Ono, što je, očigledno, bilo Avino neizgovoreno pitanje ostalo je da lebdi u vazduhu.
      Ava se uzdrža. Nervozno se ugrize za donju usnicu i dohvati tašnu pa poče nešto po njoj nestrpljivo da pretura. Nikad je ne beše videla takvu. Napustila ju je uobičajena ležernost, koja je bila njen svojstveni stil ponašanja. Ava kao da nikad nije imala nikakvih problema. Osobito se nikad, oko ničeg nije uzbuđivala. Sad se ponašala neuobičajeno, čak čudno i nju je interesovao razlog te promene.

      Ava ustade sa stola. Mora do toaleta. Pokupi tašnu i krenu ka izlazu iz sale.  Kad se udaljila, ona primeti da joj je nešto  ispalo na podu ispod stola. Bio je  to list papira. Dohvati ga je i pogleda. Deo avionske karte.  Poletanje iz Lisabona, ka nekom gradu u Africi, za koji nikad nije čula. Gledala je nezainteresovano u papir pred sobom, a onda se odluči da ga vrati odakle ga je uzela i da Avu ne pita ništa.  Nije bilo ničeg čudnog u tome. Ona je neprestano bila u pokretu. Putovanja su joj bila deo života. Odabir mesta koje je posećivala nikada nije bio predmet njihovih razgovora.

      Primeti Avu kako se vraća ka stolu. Prilazeći, ugleda papir na zemlji. Nervozno ga podignu i stavi u tašnu.

      “ Uskoro putujem“, reče joj zamišljeno. „Biću duže vreme otsutna. Ali, pre nego što odem, organizovaću mali, interesantan susret. Biće to malo iznenađenje. Ja, ti i tvoja majka. Vodim vas na jedno zanimljivo mesto. ” izgovori to nekako sa usiljenom vedrinom, gledajući je još uvek ispitivačkim pogledom.“ Ustvari, mogla bi da povedeš i Miljenka. Volela bih da ga upoznam“, doda na brzinu.
      „ Zašto da ne“, uzvrati ona ne razmišljajući i osmehnuvši se sa neiskrenom vedrinom. Nešto joj se u svemu ovome nije dopadalo. Opet je imala utisak da joj stvari izmiču kontroli, i da je neka, dotad nepozanata sjena, pala na njih.

    • #26074
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (11)

      Pogleda kroz prozor na devojke u bašti. Sjedile su ispod krošnje  javora, nagnutih glava, jedna ka drugoj i čitale časopis. Povremeno bi Anđelika podizala lice, zabacivala kosu i smejala se na glas, tako da su joj grudi podrhtavale. Vedri, grleni smeh joj je pristajao.

      Zvezdana je gledala dole u časopis koji je držala u rukama. Njene velike pametne oči bile su prikovane za  tekst. Čitala je naglas i povremeno hvatala rukom Anđeliku, vukući je bliže sebi, kao da hoće da joj zadrži pažnju, koja je ovoj, lako lutala po okolini.

      Plavetnilo letnjeg dana, sjaj sunca u očima koje su se caklile od veselosti i sreće,  sve je to davalo skoro nestvarnu ljepotu tom prizoru. Bile su ljepe, te dve devojke okružene zelenilom i cvećem. Tako različite, a opet  slične. Dva izdanka iste grane. Sestre.

      Ona  uzdahnu i okrenu se od te pastoralne slike, kao sa platna  engleskih romantičara. Sa nekim nemirom u grudima  produži  da posprema po kuhinji. Prošle su godine, a još se nije navikla na prisustvo njih obadvije pod njenim krovom. Kad  su njen brat i snaha stradali u saobraćajnoj nesreći, Anđelika je bila s njima u kolima. Preživela je čudom, ali je dugo bila u bolnici.  I sada je progone slike male devočice sa plavim kikama  u prugastoj bolničkoj pidžami, koja grli krpenu lutku. Stresla je glavom da ih odagna. Ona je odmah uzela Zvezdanu kod sebe. Dobila je starateljstvo za nju, bez većih problema. Ali nije nikad planirala da uzme i Andjeliku. Ne, to nije željela. Zbog toga nije osećala grižnju savjesti. Radije bi, da je devojčicu  uzela rodbina njene snahe. Tako je bar trebalo da bude. Ali se to nije ostvarilo.

      Andjelika je uvek bila posebno dete. Nije se to na prvi pogled primećivalo. Ali, bilo je nečeg u njoj još od rođenja. Nešto što je i njene roditelje  onespokojavalo. Trošila je ljude iz svoje blizine. Ličila je na anđela, ali je imala sasvim suprotni uticaj. U njenoj blizini,  svi su postajali iscrpljeni, bez snage. A ona nije nikad bila zadovoljna. Uvek je tražila više i više.

      Ipak, posle nekoliko starateljskih familija u kojim je Anđelika živela, i problema s njima, nije više mogla da izdrži pritisak sopstvene savesti. Jednog dana,otišla je u Centar za socijalni rad i prijavila se za njenog staratelja. Ona i Zvezdana su već dugo živile zajedno. Nije bilo nikakvih problema. Zvezdana je bila zlatno dete. Uvek dobra, uvek predusretljiva. Vredna, požrtvovana. Ponekad, nije nalazila dovoljno reči  da opiše sve te njene vrline.

      Ubzo nakon svoje ženidbe brat joj je ispričao porodičnu tajnu svoje supruge. Postojala je legenda o nekom davnom prokletstvu. Neko ih je ukleo. Imaće uvek problema sa ženskom decom. Jedna drugoj nanosit će zlo. Rekao joj je, da se to već mnogio puta i ostvarilo. On u to nije verovao, naravno. Sve su to sujeverja, kazao je. Neke bapske priče. Samo uzgred je to pomenuo. Mučilo ga je što je njegova žena sve to uzimala veoma pri srcu. Bojala se tog prokletstva iz porodičnih priča. Kada su im se rodile dve devojčice, počele su da je obuzimaju crne slutnje. Stanje se polako pogoršavalo. Bio je zabrinut za nju.

      Tog dana, kad su krenuli kolima na put sa kog se nisu vratili, putovali su kod snahine sestre. Na venčanje. Nikad na njega nisu stigli. U strašnoj nesreći koje se dogodila na pustom putu iz nepoznatih razloga, samo je dete ostalo nepovređeno. Policajci koji su stigli na  mesto događaja,  zatekli su  neobičan prizor. Slupana, skoro sasvim zgnječena kola, koja su udarila pravo u stenu iza jedne okuke na putu, i mala, plavokosa devojčica, koja je mirno sjedila na zemlji, neposredno pored mesta nesreće i ponavljala reči nekakve pjesmice.

      Svedoci su kasnije pričali  da je  čovek bio još živ kad je stigla kola hitne pomoći. Da je izgovorio jedno ime,  „ Anđelika“ i pokazao rukom u pravcu djevojčice, sa čudnim izrazom u očima. Ona je u taj mah zaćutala i podigla glavu sa očicama uprtim u nebo.  Mlada medicinska sestra iz hitne se sažalila i podigla je u naručje. Čovek na nosilima je još jednom otvorio usta,  zgrčio lice u grimasu, kao da je pokušavao nešto da izgovori, pa je opet ispružio ruku. Dete ga je pogledalo, ućutavši na čas. Onda mu je glava klonula na nosilima. Više nije došao svesti.

      Tako su joj prepročali događaj. Nije ništa razumela. Bol zbog gubitka i šoka bio je prevelik. Nije shvatala, nije ni razmišljala o svemu tome. Samo je instinktivno grlila malu uplakanu Zvezdanu i tešila ju. Anđeliku, zbog nečega, nije mogla da zagrli.

      Anđelika je provela dugo vremena u bolnici i po raznim sanatorijumima za oporavak. Nije se sećala nesreće. Dugo vremena nije govorila. Samo je povremeno pjevušila  istu pesmicu. Nanovo i nanovo.

      Bila je mlađa od Zvezdane. Privržena roditeljima. Tog sudbonosnog jutra, nije htela da pusti svoju majku. Držala se grčevito za nejno koleno i nije se micala. Tako su, na kraju, odlučili da je povedu sa sobom, a Zvezdanu su ostavili s njom. Trenutak u životu, koji im je sve promenio.

      Anđelika se najzad oporavila.  Brzo je rasla i napredovala. I pokraj trauma koje je preživela bila je snažno dete puno energije i talenata. Snalazila se dobro. Znala je da se brine o sebi još od malih nogu. Kao da joj niko nikad i nije bio potreban. Uzimala je od života sve što joj je trebalo. I nije marila ako je to nečije. Izrasla je  u pravu lepoticu. Njena  lepota je bila skoro zapanjujuća. Začuđujuća. Uvek kad bi je pogledala, u njoj se istovremeno javljao osećaj strahopoštovanja pred tom skoro nadljudskom lepotom, ali su je pod kožom podilazili  ledeni žmarci nekog nejasnog užasa. Nije željela da o tome mnogo razmišlja.

      Još dok je bila mlada, oko Anđelike su se uvek vrzmali muškarci. Nije ništa ni radila da bi ih privukla. Pojavila bi se među svetom i već bi je svi primetili, željela ona to ili ne. Neki su bili  omađijani njome. Drugi su postajali opsednuti njome. Jednostavno, bila je takva stvorena i tu nije bilo pomoći. Bila je to ona. Fatalna žena.

      Njih dve se nisu previše zbližile. Ona je uvek podozrevala da joj devojka nikad nije oprostila godine provedene po tuđim kućama. Možda je u pravu, mislila je. Ostavila sam bratovo dete da se zlopati. Za to nije postojalo opravdanje. Nije mogla nikome kazati da je dete ispunjava nekim užasom. Ko bi to razumeo? Pred njima je stalaja jedra, plava, prelepa devojćica koja se smješila osmehom anđela. Možda je ni Bog ne bi razumieo. Njeni argumenti su se uvek topili kao šećer u čaši vode pred Anđelikinom pojavom. Zbog toga je više volela da ih zadrži za sebe. Odavno je prestala da bilo kome, bilo šta, objašnjava.

      Slušala je kako  iza leđa  govore o njoj svakakve stavari. Da se to moglo očekivati od jedne krute usjedelice. Da je bez srca. Da nema osećanja. Da je ljubomorna na Anđeliku. Kakve sve  gadosti su u stanju da izgovore čovečija usta.

      Niko nije razumeo. Čak ni Zvezdana. Najmanje ona. Kad je malo porasla i doznala pojedinosti oko Anđelikine prošlosti, uvek  je osećala, da je to njena krivica. Kao da je ona bila razlog teškog detinjstva svoje sestre. Zbog toga je  postala popustljiva prema njoj. Čak i suviše. Pokušala je da je posavetuje ali nije ju slušala.  Gajila je nežnu i duboku ljubav za sestru koja se graničila sa samožrtvom. Nije mogla biti srećna dok i Anđelika to ne bude.

      A  Anđelika? Ona je  sve to prihvatila sasvim prirodno. Čak je taj osećaj kod sestre bezbroj puta upotrebila da  je iskoristi. Kad god stvari nisu išle njenom voljom, potezala bi taj stari spor.  Ja sam ono dete, koje je raslo bez ljubavi i svog doma, govorila je ne samo glasom, već i celom svojom pojavom i ponašanjem. I uvek je uspevala da postigne željeni efekat.

      Pokušala je da na sve to ukaže Zvezdani. Da joj otvori oči da se radi o beskrupuloznoj manipulaciji. Ali malo je toga postigla. Zvezdana se samo ljutila na nju. Smatrala ju je bezosećajnom. Onda bi prestajala da je izveštava o onome što se između njih dve događalo pa nije mogla da ih prati.

      Čak i kad  se u njenom  životu pojavijo  Simon, stvari su ostale nepromenjene.

      Simon i Zvezdana su se upoznali jednog dana u avgustu. Tog ljeta su zajedno radil u pekari. Zarađivali  džeparac i novac za studije. Simon je bio došljak iz velikog grada. Ostao je sam sa bolesnom majkom, pa su se preselili u manje mesto, zbog troškova. Od prvog njihovog susreta, povezali su se kao jedno. Za kratko vreme postali su nerazdvojni. Zvezdani bi se zenice širile, a usne razdvajale i disanje postajalo duboko,  kad god joj je bio blizu. A on bi se uvek nesvesno nasmijao, kad bi mu lutajući pogled prešao preko  njenog lica.

      Te godine Anđelika je otišla na letovanje sa školskom drugaricom. Pozvali su je  na more, gde je familija imala kuću. Vratila se veoma promenjena. Nekako je bila odrasla i zrelija. I veoma zaljubljena. Barem je tako govorila. Upoznala je momka koji  je na nju ostavio veoma dubok utisak. Bio je stariji od nje, ali njome oduševljen. Iz imućne  je porodice, rekla je. Veoma su bogati. Studira u inostrantvu. Otac mu je uspešni biznismen. Njih dvoje se odlično  slažu.Celog ljeta su bili su nerazdvojni.

      Odmahivala je glavom zabrinuto. Dve mlade devojke u osetljivim godinama,  glava punih ljubavlju. Činilo joj se da je preslaba da sa njima iziđe na kraj. Vidljivih problema nije bilo. Sve se  odvijalo bez većih trzavica. Ali ispod mirne površine, spremala se bura. Ona  je osećala da nadolazi. I pribojavala se onoga što sledi.

      Anđelika se sa mora vratila sa adresom u rukama. Odmah je započelo pisanje i slanje pisma. Zvezdana se veoma radovala zbog nje i ohrabrivala ju. Bile su srećne. Obadvije, veoma srećne.

      A onda ju je jednog dana upoznala sa Simonom.

    • #26104
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Podilazi me jeza kad čitam ovo, i uvek jedva čekam još, imate plodnu maštu 🙂

    • #26116
      jjasminka
      Учесник
      • Teme: 81
      • Odgovori: 335
      • Ukupno: 416
      • Heroj
      • ★★★★

      Stalno držite čitaoca u napetosti.

      Likove , osjećanja opisujete tako da trenutno prenosite osjećaj na čitaoca.

      Bravo !

    • #26122
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Hvala vam Nataša i Jasminka <3

      Kao kolege pisci, znate koliko svima nama znači odziv i utisak čitalaca, a tek ako su ko vi, pa tako nešto možemo samo poželeti.  Zato vam još jednom najiskrenije zahvaljujem što pratite i komentirate.

      Ovaj je „roman“ počeo  slučajno,  pa se nastavio zbog vas koji ga čitate. A naravno, i ja sama sam se usput zainteresirala. Ko zna odakle su se pojavili ovi likovi u njemu, ali su mi postali veoma realni. A nekad se nešto pojavi i u stvarnom životu i odma postane deo priče. Na primer, sretnete osobu koja živi na malom afričkom ostrvu za koje nikad niste čuli ranije. A ostrvo, prelepo…i tako se sve samo slaže 🙂

      Ali, da podelim i ovo  iskustvo, ono što sam otkrila je da  stvaranje zapleta ide  nekako, kao kupovina na kreditnu karticu. Veoma lako i lepo dok  ne stignete do limita. Dodaj još ovo, sad još ono….i zapetlja se. E tek onda postane veselo. Sada sledi „razduživanje“  odnosno rasplet, a to je naravno, komplikovanije. Čini mi se da se mora napisati razvoj svih događaja do samog kraja, pa onda proveriti dali se  svi detalji uklapaju u zamišljeno.

      Videćemo kako će to ispasti  🙂

    • #26123
      jjasminka
      Учесник
      • Teme: 81
      • Odgovori: 335
      • Ukupno: 416
      • Heroj
      • ★★★★

      Pisac je stvaralac, nadahnut svakodnevnicom. Treba samo osluškivati ljude, biti radoznao. Dolaze nadahnuća, slažu se kockice. Ni sami nismo svjesni kako, ali dešava nam se.

      „Razduživanje “ je sad stvar tog ozbiljnog dijela iskusnog pisca.Ali i to će doći kao kupovina na rate, a možda i kao dobitak na bingu. Nikada se ne zna.

      Želim vam uspjeh i strpljenje do kraja. <3

    • #26126
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      🙂  Veliko hvala

    • #26127
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Vidi  se da uživate dok pišete i to se prenosi na čitaoca… možda sam naopaka, ali uglavnom počinjem od kraja, tj. od efekta koji želim da izazovem, pa se odmotavam ka početku, nekako mi je lakše tako

      😁

    • #26132
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Ma super ste Nataša  🙂  I ja često radim isto

      Baš kao što  je @diotima,  u jednoj svojoj pesmi ovde, rekla:

      „Zaintrigiram samu sebe zapletom..Svaki put“ 🙂

      Važno je samo da je autentično. Nikad  veštačke emocije

    • #26687
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (12)

      Pozvonila je na kapiji  velelepne kuće, okružene  velikim parkom, smeštene na brdu iznad grada. Kiša je još uvek padala bez prestanka. Dobovala je po krovu automobila i kvasila  joj odeću, lice i kosu dok je stajala kraj ulaza zureći u oko kamere iznad svoje glave. Mala crvena lampica se upali i kroz zvučnik,  metalni glas je upita koga traži.

      Avu, traži gospođu Avu, skoro je vikala, dok se zvuk njenih reči, nošen vjetrom,  gubio u šumu kiše. Ekran je ostao  nekoliko minuta nem, a zatim se začulo zujanje i velika, teška kapija od kovanog gvožđa se razmaknu, propustuvši je unutra. Ušla je sva mokra u kola i skrenula ka pošljunčanoj stazi, koja je vodila prema ogromnoj kući sa nadsvođenim prilazom, kao iz američkih filmova zlatne ere Holivuda.

      Nikad ranije nije bila u Avioj kući. Adresa joj je bila poznata, ali poziv za posetu jednostavno nije nikad stigao. Dok je bila mala, navikla se da ne pita majku, a ni  Avu, o bilo čemu iz tog dela njenog života. Nije znala zbog čega je to bilo tako postavljeno u njihovom odnosu, ali bila je premlada da u toma vidi  nešto neobično. Sa majkom je živela povučeno, dalje od radoznalih komšija, bučnih i veselih prijatelja ili rodbine. Verovala je da je slično i sa Avom. Da, jednostavno, drži svoj svet samo za sebe. Ne meša one koji ne pripadaju zajedno, jedne sa drugima.

      Kasnije je to sve za nju postalo najnormalnije i nikad nije postavljala Avi bilo kakva pitanja o mužu, kući ili nečim povezanim sa tim temama.  Ava je bila neka druga žena kad je bila sa njima. To se nekako podrazumevalo samo po sebi. Kod kuće je možda bila bogata i razmažena Ava, koja  troši Bogu dane i mužu novac. S njima je bila neka drugačija, stara Ava iz  njene i majčine zajedničke prošlosti i to je tako trebalo i da ostane.

      Možda je ipak podsvesno verovala, da je ta granica do koje su mogle da idu sa Avom,  rezultat njihovog skromnog, čak siromašnog načina života, pa joj je  zbog toga sve bilo razumljivije. Bilo bi previše očekivati da će Ava pomešati  svoje bogate, uglađene prijatelje s njima dvema. One to nisu ni tražile ni želele. Pogotovo majka.  Sada je odjednom shvatila, koliko je sve to bilo čudno. U stvari, premalo je o bilo čemu znala. O gazdarici kod koje je nekad živela, o Avi, gospodarici  ove grandiozne kuće na brdu, o Avi koja se  zvala…kako je ono pisalo u pismu? Anđelika. Ko je bila ta Anđelika? Kakva je to žena?

      Pozvoni na vrata vile i pokuša da sa sebe  ocedi barem malo vode. Bila je mračna noć i duboka tišina i tama vladali  su oko kuće. Čula se samo kiša koja je padala bez prestanka. Prozori kuće okrenuti prema prilazu bili su zamračeni. Kuća je delovala pomalo zlokobno, kao da je napuštena. Ili ukleta, pomisli ona.

      Konačno,  brava na vratima škljocnu  i  na dovratku se pojavi visoka i snažna žena u nekoj vrsti uniforme.

      „ Ko ste vi? Što želite?“,  upita je bezizražajnim glasom i još bezizražajnijim izrazom lica.
      Pokuša da objasni razlog svoje posete, kako je najbolje umela. Ćerka je  gospođine veoma bliske prijateljice. Ako radi u kući, mora de je bar nekad  čula za nju. Nije dolazila u posete, ali se godinama javljala telefonom i predstavljala se posluzi. Darjana, ime joj je Darjana. Svakako neko zna za nju. Mora da vidi gospođu Avu jer se radi o veoma važnoj stvari. Zbog toga je banula ovako noću, po kiši i vjetru, nenajavljena. Neka samo prenese Avi da je došla Darjana.

      Žena je posmatraše nepromenjenog izraza koji nije ništa nagoveštavao. Onda joj reče da sačeka, pa zatvori vrata i nestade. Posle kraćeg vremena opet se pojavi i uvede je u prostrani hol. Bila je to  velika polukružna  prostorija bez ćoškova, sa podnim pločicama od tamnog oniksa i sa bezbroj ogledala u pozlaćenim ramovima  na zidovima. Stepenište u čelu prostorije, naspram ulaznih vrata, uzdizalo se ka velikoj galeriji i hodnicima na spratu. Zidovi galerije su bili prekriveni brojnim slikama. Sa plafona je visio  veliki kristalni luster. Bio je to neočekivan prizor raskoši koji je nekako ostavi zatečenu. Nikad nije razmišljala o Avinom bogatstvu. Ili tačnije rečeno, o bogatstvu njenog muža. Ali je samo po ulazu u kuću moglo da se nasluti da je ogromno. Veće nego što je i predpostavljala. Nekako, ta je činjenica iznenadi.

      Žena u uniformi je uvede u jednu  manju prostoriju sa leve strane, odmah pored ulaza, i zamoli je da tamo sačeka. Bez pitanja, donese joj  peškir da se obriše i osuši i uze joj mokri kaput iz ruku. Onda nečujno nestade iza jednih vrata.

      Soba je bila poluzamračena. Žućkasto, toplo svetlo je dolazilo od nekoliko starinskih lampi sa abažurima od kitove kože, koji su stajali sa strane, na komodama i zidovima sobe. Činilo se da se radi o nekoj vrsti male biblioteke. Stajala je nekoliko trenutaka oklevajući da  sedne u neku od fotelja. Onda se uputi ka velikom prozoru koji je verovatno gledao na prilaz ispred glavnog ulaza i rukom pomeri  debele zastore koji su ga pokrivali. Napolju je kiša padala još jače. Nebo su presecale munje i  osvetljavale predeo i grad u daljini,  ispod kuće. Ustruknu, kada se prolomi  zvuk grmljavine i  ispusti zavesu. Kraj prozora primeti  mali stolić sa par ukrasa na njemu. Približila se i pogledala. Drveni rezbareni predmeti neke naivne umetnosti. Afričke možda? Bilo je dosta takvih predmeta po sobi. Stajali su i na policama ispred knjiga. Male crne figurice životinja i  ljudi. Razgledala ih je, polako hodajući unaokolo. U jednom udubljenju, na polici nešto malo iznad  visine očiju, primeti fotografiju u starinskom ramu,  koja je bila gurnuta ka unutra i okrenuta licem prema polici. Podiže ruku i dohvati je. Ode polako do najbliže lampe i pogleda u sliku.

      Troje veoma mladih ljudi  poziraju  na obali  reke. Stoje kraj  čamca izvučenog na obalu pod sjenom drveta. Fotografija je bila izrađena u nekoj starijoj tehnici i nedostajala joj je danjašna hiperealna dubina oblika i oštrina linija i boja. Obrisi lica su bili mekani, zaobljeni, boje tople, žućkasto crvene nijanse. Dve devojke, obe sa dugom kosom koja im je padala do polovine leđa i jedan mladić, koji je stajao ispod drveta u njegovoj najdubljoj sjeni. Jedna od devojaka je bila bliže mladiću i držala ga je za ruku. Kao da su se oboje baš tog trenutka okrenuli jedno od drugog i pogledali ka osobi koja je fotografisala. Druga devojka je bila u prednjem planu slike. Visoko podignute glave ka nebu sa isturenom bradom, nasmejana,  sa rukom podignutom u vis, kao da otpozdravlja suncu,sa dugačkom i bujnom, plavom kosom uhvaćenoj u pokretu kako se talasa oko ramena, bosonoga, sa jednom nogom savijenom u kolenu i podignutom na pramac čamca, kao da ga poseduje. Bila je vođa ove male grupe. To se moglo odmah  jasno primetiti po njenom i držanju ostalih.

      Vrata prostorije se naglo otvoriše i začu se škripa točkova. Žena u uniformi je ušla gurajući invalidska kolica na kojim je sedio čovek bledog, ispijenog lica sa maskom za disanje i bocom kisloroda pored sebe.

      „ Tražite moju suprugu?”, progovorio je polako, ali sigurnim i jasnim glasom. „Ko ste vi?“
      Nije znala što bi mu rekla. Nije uopšte očekivala da se suoči sa Avinim mužem. U stvari, nije ništa očekivala. Kad je pročitala onih nekoliko redaka u pismu doživela je šok. Nagonski je istrčala iz stana i bez plana u glavi krenula pravo ka Avinoj kući, prekršivši sva dotadašnja pravila njihovog odnosa.  Morala je da je vidi. Samo je na to mislila. Ava, ona će mi sve ovo objasniti. Ove laži. Pisma. Sada nije znala što bi uopšte rekla čoveku pred sobom. Ona je došla po odgovore, nije očekivala pitanja.

      „Ja sam ćerka Avine dobre prijateljice. Znam da se nikad nismo upoznali, ali verovatno ste o nama čuli.  Ava se godinama družila sa mojom majkom, još dok su bili deca i stanovali u istoj ulici u malom gradiću u unutrašnjosti. Ava je bila uz majku i kada je moj otac nastradao. Godinama nas je redovno posećivala“, pokušala je da govori smireno i razložno koliko god je bila u stanju.
      Čovek ju je gledao ispitivački. Bio je neodređenih godina, ljepuškastog izgleda, nekad visok i verovatno snažan, sada očigledno oslabljen bolešću. Ali iz njega je još izbijala neka snaga ličnosti,  koju bolest nije dotakla.

      „Mora da bar nešto znate o nama“, produžila je, skoro sa prizvukom očajanja u glasu, pošto je on još uvek ćutao kao da čeka da ona sama nastavi. „ Molim vas, moram da razgovaram sa Avom? Sa vašom suprugom. Gde je  ona? Da li je kod kuće?“

      Bila je previše uzbuđena i veoma premorena. Ponestajalo joj je snage.  Dan je bio veoma, veoma dug, pun neopisivih iznenađenaj, naporan i kako je izgledalo, nije još  pokazivao nameru da se okonča. Naprotiv, kao da je upravo ubrzano jurio ka svom kreščendu.

      Čovek je nešto razmišljao. Još uvek je gledao u nju sa nekim čudnim pogledom, koji nije mogla sasvim da protumači.  Primetio je da u ruci drži sliku. Dao je znak ženi koja ga je dovezla da se udalji i da ih ostavi nasamo. Kad su se vrata iza nje zatvorila opet je skrenuo pogled ka njoj.

      „ Ava nema prijateljicu sa kojom je bliska.  Nikad takva osoba nije postojala. Ne znam ko ste vi, zašto pričate ovakve stvari i zbog čega tražite moju ženu. Ali ona svakako  nije ovde. Pre izvesnog vremena je otputovala.  Ne znam ni kad će se vratiti, ako to želite da znate. Tako je to s njom.  Moja bolest nije ju sprečila da vodi život na koji je navikla. Možda sam i ja sam tome kriv. Sve sam joj dopustio. Razmazio je.  Nikad joj ništa nisam prerekao. Previše sam je voleo i plašio se da je ne izgubim. Čovek čini takve gluposti kad je mlad i kad ne shvata život. Sada sam pametniji, ali mi to svakako ne pomaže puno. Dani su mi odbrojani. Moja mudrost je zakasnila“,  činilo se kao da je govorio sam sebi sa nekom blagom ironijom koja ga čak zabavlja.
      „Ne znam ni gde je tačno otišla. Gde je to prokleto mesto, koje je toliko privlači. Umoran sam i bolestan da bih imao energiju da je pratim. A nema ni smisla da je sada tražim. Treba začuvati barem mrvicu dostojanstva za kraj“, govorio je skoro teatralno.
      „ Ali mogao bih vama pomoći. Naravno, ako želite baš toliko da je nađete. Morate me uveriti, svakako, da nemate nikakve loše namere prema njoj. Jer, znate, ja je ipak volim i ne želim da je iko povredi. Uvek ću je voleti, bez obzira na sve. U životu svako ima neku fatalnu slabost. Ava je izgleda, moja.“, poslednje rečenice izgovorio je skoro šapatom.
      Nije shvatala što joj govori. Nesvesno, podiže predmet koji je držala u rukama i zagleda se u njega.  Sada ih je već raspoznavala. Devojka na pramcu je ličila na Avu. Malo mlađu i neuglađenu verziju Ave, ali ipak je to bila ona. Druga devojka je bila njena majka. Nikad nije videla sliku majke, na kojoj je tako lepo izgledala, ali nema sumnje da je to bila ona u mladosti.

      Čovek ju je i dalje posmatrao. Ona podiže pogled i pruži sliku ka njemu želeći da mu je pokaže, ali je on preduhitri.

      „ To je Ava sa sestrom“, reče polako. „ Ne znam zašto je sačuvala sliku, sa obzirom da su odavno prekinule svaki dalji kontakt među sobom. Ava je imala velikih problema sa familijom. Poneli su se veoma loše prema njoj. To je slika koja je napravljena negde, u vreme kada sam je upoznao. To je bio kratak deo njenog života, kad je među njima dvema bilo sve dobro i nekako funkcioniralo. Ali kasnije nisu uopšte više kontaktirale.“
      Zapanjeno je zurila u njega širom otvorenih očiju. Sestre? Opet to. Kako je bilo moguće?  Zbog čega niko to nije znao?  Zbog čega su njoj lagale sve to vreme? Njih obadvije. Čak i stara tetka. Nikad joj ništa nije rekla o ovome. Šta to sve znači? Zbog čega Avin muž misli da nisu bile u kontaktu od njihove rane mladosti? I ko sada piše i šalje ta užasna pisma? Ko? Ko zna ove porodične tajne, koje ni ona nije znala? Zbog čega je neko progoni?

      „ Izvinite“, rekla je i naglo poskočila, čak nagonski, uputivši se ka vratima sobe.  „ Izvinite što sam vas uznemirila. To je bilo sasvim  nepromišljeno i grubo s moje strane.“
      Čovek je ćutao. Činio se veoma sićušan i slab, izgubljen u tim kolicima sa velikim točkovima. Umorio se. Teško je disao i izgovarao kratke rečenice  isprekidane napadima kašlja.

      Ona odjednom oseti neodoljivu potrebu da što pre napusti  ovu kuću. Da pobegne od  aveti prošlosti koja je došla niodkuda i počela da je sumanuto juri. Zakorači ka vratima i već je bila stigla do njih, kad začu kako čovek nešto tiho mrmlja,  boreći se da dođe do daha. Otvori vrata i pozva  ženu koja je stajala u holu i čekala na znak.  Čovek joj mahnu dozivajući je rukom. Približi se i nagnu glavu k njemu da čuje što je govorio.

      „ Sao Tome et Principe“, jedva je razabrala da izgovara ime mesta na koje je danas, odjednom, svuuda nailazila.
      Pogleda ga začuđeno, ne shvatajući šta hoće da joj kaže. On okrenu glavu ka ženi koja se približavala.

      „ Gospođa je  tamo“ , oglasi se ona, dok je spretno nameštala masku sa kiseonikom  na nos i usta pacijenta. „ Gospodin želi da vam kaže, da je to mesto gde je verovatno gospođa Ava otputovala. Javili su se iz agencije da potvrde njenu avionsku kartu. Ja sam bila na telefonu, pa sam kasnije to prenela i gospodinu. Prvo za Lisabon, a odatle  na to ostrvo u Africi. Tako smo skoro sigurni da je to destinacija gde je gospođa Ava sada.“
      Gledala ih je bez reči. Žena se nakloni, klimnuvši joj glavom, pa pokaza rukom ka izlazu. Izvežbanom kretnjom, okrenu kolica sa čovekom koji se borio za dah, gurajući ih pred sobom. Zatim nestade u nekom od hodniku ispod stepeništa.

      Ona ostade da stoji nepomična još nekoliko minuta. Pokušavala je da se sabere. Nađe svoj kaput na jednom čiviluku i polako i bez žurbe ga obuče. Pokreti su joj bili kao u mesečara. Stresla se od hladnoće, ali nije na to uopšte obratila pažnju. Grmljavina i tutnjanje koje joj se javilo u glavi bilo je jače od onog vani.

      Izađe  napolju na kiši i brzo požuri prema kolima. Tek tada primeti da u ruci još uvek drži sliku sa police. Sestre, brujalo joj je u glavi.  Ava i njana majka. Anđelika i Zvezdana, drugarice i sestre. Godinama su je gledale u lice i lagale joj. Celog života su joj lagale. Laži, laži na sve strane. Izdaje, prevare, tajne.

      Polako upali kola i krenu nazad ka gradu. Znala je da se ovde više nikad neće vraćati. Ma gde  trebalo ići i ma što uraditi, u ovu hladnu grobnicu od kuće neće više dolaziti. A to je kuća njene tetke, pomisli naglo. Nije još mogla da poveruje. Upravo je razgovarala sa tetkinim mužem. Bolesnim čovekom na samrti, koji je gajio beskrajno razumevanje i ljubav za svoju lažljivu ženu. A možda je i on bio deo cele zavere. Mozda je baš ova žena, u uniformi, sa licem isklesanim kao od kamena, pisala i slala ona pisma  na njegov izričiti zahtev. Možda je hteo da se osveti supruzi, što ga je ostavila samog i bolesnog, dok je očigledno ništa nije sprečavalo da  koristi njegov novac za svoje  luksuzne potrebe. Ko to putuje zbog zabave i odmora, dok mu je bliska osoba u ovako lošem stanju?

      Zatresla je glavom. Ne sme pustiti mašti na volju. Izgubiće se nepovratno u lavirintu obmana. Mora se držati činjenica. Mora sačuvati zdrav razum. Zasad, činilo se da su ona i Ava zaista iste krvi. Ali zbog čega joj je i majka lagala? Majka, uvek tako čestita, tako ispravna? Što je bilo u pitanju? Na žalost, nju nije mogla da pita za objašnjenje.

      Oseti slani ukus u ustima. Pa to su suze, pomisli iznenađena. Nije to više bila samo kiša. Licem su joj se slivale suze.  Nije plakala još od ….ah, bolje da sad ne misli i o tome. Bilo je stvarno i previše uzbuđenja za jedan dan. Mora se sabrati. Srediti misli, dovesti glavu u red. Vratiti si barem stari život nazad.

      Logika. Logika je bila njen hram. Koliko puta ju je izbavila da ne poludi. Uteha hladnih činjenica, bez razarajućeg dejstva emocija. To joj uvek pomaže. Ona je u tome bila i više nego dobra. Napisaće na čistom, belom papiru sve nesporne, do sad poznate, činjenice pa će poći u potragu za relacijama i skrivenim vezama između njih. Bila je uvek dobra u rešavanju matematičkih problema.  Naći će  rešenje ove misterije. Mada će morati sve sama da uradi. Da, uzdahnula je. Sama, kao i mnogo puta do sad. Nije joj ni to novo. Pa ipak, požele da može s nekim barem da porazgovara. Kad bi na čas nekom mogla….

      Ekran mobilnog telefona zasvetli. Već je  stigla do ulice ispred  svoje kuće. Parkirala se sa strane, nasuprot ulaza u zgradu i pogleda ime na ekranu.     „ Miljenko“, pisalo je na njemu. Raširila je oči od iznenađenja. Prošle su godine, duge godine otkad….Pruži ruku da dohvati mobilni, pa je brzo  povuče, pokolebavši se, i prođe njome nervozno kroz kosu. Nasloni glavu na volan ignorirajući zvonjavu telefona. Da li joj je i ovo baš sad potrebno? Još jedna avet iz prošlosti je izabrala baš ovaj dan…

      Vrata njenog automobila se odjednom otvoriše i u tami, neko brzo uđe unutra i sede na sedište  do njenog. Ona podiže glavu iznenađeno. Nije reagovala, nije stigla ni da se uplaši.  Muški profil pravilnog oblika, ocrta se u tami, obasjan svetlom ulične svetiljke. Do nozdrva joj dopre miris poznatog parfema. Prepozna ga po njuhu još pre nego što mu u tami razazna lice. Bio je to Miljenko. Ugasio je mobilni, koji mu je bio u ruci. Njen telefon istog trena prestade da zvoni. Okrenula je glavu u desno i pogledala ga. Nije se micala, nije ništa govorila.  On ju je gledao veoma ozbiljno, mirno i bez reči. A onda polako ispruži ruku, skloni mokri pramen kose sa njenog lica, pa je privuče k sebi i zagrli je.

    • #28611
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (13)

      Te jeseni i rane zime činilo se da je u njihovoj kući sve u najboljem redu.  Vladao je neki sklad i mir. Zvezdana i Simon su već i oficijalno  postali par. On je često dolazio u njihovu kuću, nekad ostajao i na večeri. Bila  je prava divota gledati to dvoje zaljubljenih. Bili su u svemu slični, slagali se i zaneseno gledali  jedno drugo.  Sviđao joj se taj mladić.  Taj Simon.  Nekako, verovala je da će biti dobar  za Zvezdanu. Uhvatila je sebe kako pokroviteljski ohrabruje tu vezu,  pa čak joj se i neizmerno raduje.

      Anđelika se ponašala sasvim nesvojstveno za nju. Bila je nekako povučena, izgubljena u mislima, tiha.  Nikada ranije nije ju videla takvu. Skoro pa da se uozbiljila.  Ova novopojavljena zrelost bila  je nešto sasvim neočekvano za nju. Prebacivala je sebi da je nepravedna prema njoj kao što je  uvek bila. Sve dobro očekivala je od Zvezdane, ali možda je Anđeliki  s time učinila veliku nepravdu. Možda ju je i suviše strogo ocenila. Eto, možda su samo godine bile u pitanju i sada  kad je malo odrasla,  sve će biti u redu. Smiriće se. Sazreti. Neće više biti problema.

      Iz dna srca željela je da u to poveruje.  U dugim besanim noćima, dok se u hladnoj sobi, okretala ispod jorgana i osluškivala tišinu noći,  koja je dolazila iz devojačkih  soba, prebacivala je sebi da je bila previše zabrinuta oko ničega.     I možda,  užasno nepravedna. Eto, na kraju će ispasti da je sve u redu. Samo se nepotrebno brinula i zagorčavala im tim brigama zajednički život.

      Dani su polako i lenjo prolazili. Zvezdana je već spremala diplomski  ispit i zato je bila više kod kuće nego u velikom gradu. Učila je i vredno radila u svojoj sobi. Kraj njenog školovanja se približavao. Već će postati svoj čovek. Simon je  diplomirao malo pre nje. Bilo je to veliko slavlje za njih dvoje. Radovala se njihovoj sreći. Svakog dana  je dolazio da obiđe Zvezdanu, ali nije hteo da joj duže smeta. Trebala je da završi svoj rad.

      Anđelika  je bila zadubljena u svoje misli i svoja  pisma. Momak s ljetovanja. Nije mnogo  važnosti pripisivala toj njenoj vezi, ali činilo se da Anđelika ne primećuje to. U svakom slučaju, bilo je dobro da devojka bude okupirana nečim svojim. Ljubav na daljinu nije bilo nešto što je očekivala od nje, ali možda je i oko toga pogrešila. Anđelika je delovala kao da zna šta želi, a želela je baš  tog  udaljenog stranca,  koji je studirao veoma daleko, čak preko okeana na drugom kontinentu.  Pravili su planove za novi susret. Ali do susreta trebalo je da prođe još dugo vremena. Pitala se da li će ta veza opstati? Poznavajući Anđeliku verovala je da neće. Mada, ko zna?  Mogla je da  pogreši. Ponovo.

      Anđelika se sa Simonom dobro slagala, ali njihovo druženje nije  prelazilo prag uljudnosti. Sve je bilo nekako i previše dobro, ponekad bi pomislila gledajući u te mlade ljude pred sobom. Anđelika ukroćena  i smirena, Zvezdana pred diplomskim i u  ozbiljnoj vezi sa svojom srodnom dušom. Da li je rano da sebe pohvali da je uspela u njihovom odgajanju? U nametnutom  zadatku roditelja, koji joj nije posebno odgovarao?

      A onda odjednom, negde pred  sam kraj godine, nešto se pormenilo. Nije znala šta tačno, ali nešto više nije bilo ko što treba.  Osećalo se u vazduhu. Zvezdana je sve više ostajala u sobi i izbegavala  zajedničke obede. Okretala je glavu od nje i krila oči, kad bi se srele u kući. Govorila je malo. Pokušala je da s njom razgovara, ali  nije uspela. Na sva pitanja samo je odmahivala glavom i govorila da je to stres zbog diplomskog.

      Simon je sve ređe svraćao, a Anđelika se sasvim izgubila. Preko celog dana je bila negde napolju. Atmosfera je postajala sve uzavrelija. Jednog dana kad se ranije vratila kući,  iz Zvezdanine sobe začula je uzbuđene glasove. Primakla se do vrata baš u trenutku kada se sva van sebe na njima pojavila sama Zvezdana,  sa koferom u rukama. Unutra, u sobi,  sedela je Anđelika namrgođenog, zgrčenog lica i ruku presavijenih na grudima.

      „ Šta se dešava?“  uitala ih je izvan sebe. „ Šta je to s vama devojke, odmah mi odgovorite?“

      Zvezdana je stala i spustila kofer kraj nogu. Oči su joj bile natečene i  crvene. “  Idem u grad  tetka”, rekla je šapatom i uhvatila je za ruku pa joj je  stegla dlan svojim hladnim dlanom.

      „ Molim te nemoj da se uznemiravaš. Samo ću malo ranije otići u grad. Ispit mi se već nabližava i tamo ću na miru moći da ga spremim do kraja“

      „ Ali Zvezdana, o čemu se radi?  Šta se desilo? Što tu radi Anđelika?“  u slepoočnicama počela je da oseća lupanje sopstvenog bila. Nešto nije bilo u redu, a nije mogla da shvati šta.

      „ Tetka, molim te, sve je u redu“, prošaputa Zvezdana, „  ja sam kriva, previše sam nervozna zbog diplomskog. Veruj mi samo je to u pitanju. Zbog toga je bolje da odem. Sve će biti u redu. Ovo će se uskoro završiti i sve će onda biti u redu. Molim te tetka.“ – poljubila ju je ovlaš u obraz.

      U njenom glasu je bilo toliko molećivosti, da je ona  rešila da ne insistira više. Možda je bolje da je pusti. Imala je sobu u gradu i verovatno će joj bolje biti da bude sama neko vreme. Možda je to samo nervoza pre ispita, kao što je i sama rekla.

      Kada je Zvezdana otišla, Anđelika nije izustila ni reč. Povukla se neko vreme u sebe i čak nije izlazila iz sobe. Prolazili su dani bez posebnih događaja.

      A onda, jednog popodneva,  videla ju je na ulici kako drži Simona ispod ruke. Možda ga je slučajno srela, pomisli na mah,  dok ih je pratila pogledom iz daljine.

      Ali nešto u njenom držanju nije slutilo na dobro, osetila je to. Ne, nešto tu nikako nije bilo u redu. Pokrila je usta rukom da ne jaukne i zadržala se za ivicu ograde.

      „ Počelo je“, pomisli uznemireno. „ Sada će se sve izokrenuti naopačke. Eto, moje slutnje će se obistiniti.“

       

       

       

       

       

       

       

    • #28612
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Ova priča je sve napetija i dužina joj ne oduzima čari već ih dodaje.

      Nestrpljivo čekam nastavak 🙂

    • #28613
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Hvala Nataša što pratite ovu literarnu “ sapunicu“  🙂

      Priča  je  posledica ovog predivnog foruma i sjajnih ljudi na njemu.

      Osim toga, interesantno je,  da se deo zapleta  odvija  u maloj, afričkoj  ostrovskoj zemlji, koja se zove  Sao  Tome i Principe.

      Veoma lepo mesto  koje je jedno od 18 zemalja  sveta,  koje  u ovom trenutku nemaju covid 19. Tamo se i dalje živi  stari dobri život, kome se nadamo da ćemo se svi vratiti.

      Eto, priča je ispala pomalo i vizionerska.  I ne sluteći, otkrila  je  tačku na planeti u kojoj je veoma poželjno biti ovog trenutka.

      Makar čitajući  ovu priču  🙂

    • #28614
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Ma vi tako lepo pišete da ja poželim da budem u toj priči, privlači me ta čvrsta struktura, koja u stvarnom životu često izostaje 🙂

    • #28630
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (14)

      Posle onog neslavnog dočeka Nove godine kod kuće, koji  ju je suočio sa nekim novim spoznajama o sebi,   grad joj se učini kao mirno utočište od svega neprijatnog.  Nakon povratka  Darjana se opsesivno posvetila studijama i ispitima. Polagala ih je u zadatom roku i sa visokim ocenama. Profesori su bili i više nego zadovoljni. Stekla je reputaciju jednog od najboljih studenata generacije.  Bilo je to razumljivo.  Zatvorila  se u kuću i  skoro ni s kim nije kontaktirala. Osim povremeno sa  Miljenkom. Njega je  nekako nevoljno prihvatila, kao nužnost bez koje se ne može, u tom, za nju, mučnom periodu.

      Njena osećanja prema njemu bila su podeljena. Nije to bila onakva ljubav kakvu je osetila kod kuće, prema onom stranom čoveku, ali nije bila ni ravnodušnost. Možda  ga je samo trebala? Koristila ga da sebi zaleči rane? Pa i da je to bilo u pitanju, mislila je, nije osećala grižnju savesti. Nije imala volje da sve to  nepotrebno analizira. Postao je deo njenog života i to joj je u ovom trenutku više godilo nego što joj je smetalo, pa je ostavila misli po strani i prepustila se stihiji događaja.

      On je ponekad osećao da postoji nešto više iza te njihove nove ljubavne fasade, ali se činilo da ne želi da sve to dublje istražuje. Bio je presrećan kako se situacija razvijala. Iskreno i duboko se zaljubio, a njegova devojka je imala oči i vreme samo za njega. Ili je barem tako izgledalo. Deo one njene divlje naravi  s početka njihovog poznanstva,  je nestao, a da on nije znao zbog čega. Nije propitivao i nije analizirao.  Njegova dobra strana bila je što joj je uvek ostavljao dovoljno prostora i slobode. Nije bio posesivan, nije postavljao  pitanja na koja ne bi dobio odgovor.  Ostavljao ju je na miru, a kada bi poželjela,  uvek je bio tu, spreman da bude kraj nje ma šta ona  zahtevala. To je bilo sve što je tražio i činilo se da je pogodio pravu formulu za održanje njihove veze.

      Majka se javljala nekoliko puta. Bila je veoma zabrinuta. Da li je sve u redu? Je li ozdravila? Gnjavila ju je  pitanjima i brigom koju nije  podnosila. Taj nežni ton i podrhtavanje straha u glasu. Da, svakako da je sve u redu, odgovarala je. Zbog čega ne bi bilo? Veoma je zauzeta, polaže ispite jedan za drugim. Ne, ništa joj ne treba. Ne treba da se o njoj brine previše. Sve je sasvim dobro.

      Njeni odgovori bi  nekako umirili majku,  pa neko vreme nije bilo novih poziva. A onda, jednog dana,  stiže   pozivnica od Ave. Kratko pisamce i dve karte za neku svečanost.  Godišnji gala koncert učenika muzičke škole Luiđi Rossi, čiji je pokrovitelj bila Ava. U pisamcetu je kratko stajalo da bi joj bilo veoma drago kada bi joj se Darijana i njen mladi prijatelj pridružili u ovoj prilici. Biće pozvana i njena majka, svakako. Nada se da je to ljep povod za ljepo zajedničko druženje.

      Setila se da je Ava nešto spomenula poslednji put kada su se susrele. Na ručku, po njenom povratku od kuće. Pominjala je nekakvo iznenađenje za nju i majku, pre nego što otputuje na neko vreme. Nije znala šta bi to moglo da bude. Mada nije imala želju da se susretne sa majkom posle onog  događaja, nije želela ni da odbije Avino gostoprimstvo. Ipak,  Avino prisustvo je taj ponovni susret veoma olakšavao. Nije bilo razloga da odbije. Miljenko se naravno složio da je prati. Prijateljski, kako su se dogovorili. Neće  ništa više od toga nagoveštavati  bilo kome. Samo, da su njih dvoje dobri prijatelji  s fakulteta.

       

      Koncertna sala  je bila iznenađujuće puna za jednu takvu priliku. Ugledala je Avu blistavu i doteranu kao i uvek,  u laganoj svilenoj haljini sljezove boje,  kako razgovara sa nekim otmenim starijim gospodinom u  svečanom fraku. Kad ih je ugledala  mahnula im je rukom da je sačekaju.

      –                Oh, divno je da ste došli. Baš me to raduje. Vi mora da ste Miljenko. Sretna sam  što vas mogu upoznati- procvrkutala je na svoj svojstven način i pružila im ruku, neprimetno duže zadržavajući Miljenkovu u svojoj i smešeći se besprekornim nizom belih zuba.

      – Eno i nje, eno i tvoje majke- produžila je  veselo.

      Majka se probijala k njima kroz gužvu posetilaca. Darijana je pogleda. Potrudila se, pomisli. Majka je izgledala skoro pa ljepo. Njeno držanje se popravilo, kao da joj je telo očvrsnulo i konačno se oduprlo gravitaciji koja ga je vukla ka dole. Leđa su joj bila uspravna, vrat i glava podignuti uvis, pogled siguran i miran. Nosila je malu crnu haljinu, dovoljno elegantnu  za ovu priliku, a oko ramena prebacila je nježni prozračni sivkasti šal od čipke. Odakle su se pojavili ovi odevni predmeti, upitala se pomalo iznenađeno? Ona ih u kući svakako nikada ranije nije videla.

      –       Draga moja, tu si- reče majka i ovlaš je poljubi u obraz. Oči su joj radosno sijale. – Hoćeš li nas upoznati ?- upita je i okrenu se ka Miljenku.

      Miljenko je  već bio pomalo zbunjen ovim upoznavanjima i naglim prodorom u njen  život o kome je uvek veoma malo govorila. Sada je stajao pred tim dvema ženama koje su ga sa neskrivenom radoznalošću posmatrale i nije bio siguran kako bi trebalo da se ponaša. Kao prijatelj, ponavljao je u sebi Darijanina uputstva. Kao  dobar prijatelj sa fakulteta.

      Zauzeli su mesta u prvom redu, odmah do Ave i drugih  specijalnih gostiju škole. Koncert  se odvijao po programu. Mlada ozbilnja lica su se ređala na bini, udubljeni u zvuke žičanih i udarnih instrumenata. Veliki pijano stajao je po strani, a do njega čitav orkestar instrumenata.  Vreme je prolazilo dok su zaneseno slušali. Dela koja su izvođena pripadala su eri  baroka.  Voljela je klasičnu muziku. Njen sklad i harmonija bio je skoro pa matematički.

      Koncert se polako bližio kraju. Na bini se pojavi direktor škole. Zahvalio se publici, učesnicima i njihovim porodicama, naravno i pokroviteljima. Na kraju, rekao je, jedno malo iznenađenje za publiku. Naš bivši učenik, veoma nadaren muzičar, koji je  nekad bio na pragu svetske karijere, danas je ovde kao cenjeni gost.  Posle dugih godina boravka  u inostranstvu, vratio se u domovinu, a karijeru u muzici zamenio drugom profesijom. Ipak, to ne umanjuje njegov talent i veštinu i pošto je od nedavno ponovo u zemlji, na specijalni poziv naše škole i  njenih uvaženih mentora, pristao je da ovom prilikom, izvede nešto iz svog repertoara  za našu publiku.

      Usledio je aplauz. Videla je kako Ava podiže polako ruke u rukavicama i nonšalanto i ritmično udara dlanom o dlan. Namestila se nestrpljivo na sedištu.  Usta joj se razvukoše u samozadovoljan osmeh.

      Na bini, iza zavese, pojavi se jedna visoka prilika. Bela košulja sa leptir mašnom i tamni svečani sako sa satenskim porubom. Sjajne cipele. Poluduga, smeđo-riđa  kosa  koja se talasala sa strane i padala preko čela i lica. Osetila je kako joj se mišiči nogu grče, a ruke lede. Nešto u toj pojavi ju je uznemirilo. Nešto poznato i neočekivano. Muškarac se elegantnim korakom primakao ka sredini bine. Svetla pozornice mu osvetliše lice. U rukama je držao violončelo. Lako se naklonio publici i pozdravi ih zamahom ruke ka podu. A onda je uhvatio vrat instrumenta i kliznuo gudalom po žicama. Zvuk glazbe ošinuo ju je kao udar struje. Stresla se, skoro zadrhtala.  Usta joj se osušiše. Miljenko je pogleda iznenađeno i uhvati je za ruku. Ona se i nehotice izmače od tog dodira i okrenu se da pogledom potraži majku. Bledilo njenog lica je zaprepasti. Majka je izgledala kao da će se svakog časa onesvestiti. Poslednaj kap krvi isčezla je s njenih obraza. Htela je da se nagne ka njoj i da joj nešto kaže, kad se Ava svojim telom ispreči između njih i pokretom ruke vrati je nazad ka naslonu sedišta:

      –                Pogledaj draga-  prošaputa  Ava  okrenuvši se ka njoj. – Pa zar to nije novi prijatelj tvoje majke?  Profesor engleskog iz njene škole? – smešila se, sa čudnim izrazom na licu i gledala je u oči ispitivački.

      –                Ili, kako što ovde piše – nastavi nehajno, pokazavši na list sa ispisanim programom-  Dimitri  Aleksejev, violončelista, do skora živeo u radio u Londonu.

      Zurila je u Avu ne znajući šta da misli. Njeno lice je bilo slika i prilika  nevinosti. Treptala je očima  kao da je i sama veoma iznenađena tom slučajnošću, pa se onda veselo i zvonko nasmejala,  kao da se dobro zabavlja i nagnula se na drugu stranu, ka majci,  i počela da joj nešto šapuće na uho.  Darijana primeti kako su zglavci na prstima šaka, kojima se majka grčevito držala za naslon stolice,  pobeleli od jačine stiska, a majka se sasvim uvukla u naslon stolice, tako da je skoro propala unutra. Dok joj je Ava nešto brzo govorila u uho, ona je bez treptanja, očajno  gledala  muškarca na pozornici.

       

    • #28645
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (15)

      Anđelika  je mirno stajala na sred sobe i gledala je pravo u oči. Njoj se utroba stegnu od onog  što je upravo čula.  Dohvati drhtavom rukom naslon stolice i  polako se spusti u nju. Noge su je izdavale, a glava bila prazna i nepodnošljivo laka. Nije mogla da poveruje sopstvenim ušima ni da sabere misli.  Zar su uistinu iz devojčinih usta upravo izašle sve one reči i  najpodliji plan za koji je ikada u životu svome čula?  Bila je u još u šoku. Stvarnost se pokazala mnogo  gorom nego što je  mogla i da pretpostavi. Zurila je nemo u šaru na stolnjaku i skupljala snagu za borbu sa unukom. Snagu, koju je znala da nema u  dovoljnoj količini da bi se toj sili prirode suprotstavila. Mada mlada, bila je jača od nje   Pred njom je stajalo neobično moćno biće, neiscrpne energije.  Minuti su prolazili  u mrtvoj tišini dok je smogla dovoljno  hrabrosti da se obrati devojci pred sobom:

      –   Ne možeš to da uradiš Zvezdani –  usta su joj bila suha, a glas joj je podrhtavao, kad je progovorila.

      –  Mogu- polako i mirno odgovori Anđelika. – I hoću.

      Njeno lice je bilo bez izražaja. Trudila se da nešto na njemu pročita, ali nije mogla da otkrije nikakav trag emocije. Još je stajala pred njom, ali je okrenula glavu i sada gledala kroz prozor, očiju  uprtih u neku tačku u daljini. Ona zadrhta kao da je u prostoriji odjednom ušla zima. Čak je obuze čudan strah, kakvog dosad nije poznavala. Strah od tog stvorenja, koje je stajalo pred njom u čovečijem obliku, ali sasvim lišeno čovečnosti. Šta je to bilo s njom? Zbog čega je takva? Njen brat je bio prekrasan čovek, a isto i snaha? Odakle se stvorilo ovo dete tako različito, tako drugačije? Kao da ju je sam đavo posedovao. Na što li  je sve drugo bila spremna, pomisli sa strahom?

      –   Anđelika, poslušaj me i razmisli- ona započe blago, nadajući se da ipak nije sve izgubljeno. Možda će nešto dopreti do nje. Proraditi joj savest. Možda ta njena  izvitoperenost ima neku slabu tačku, koju mora pronaći i sprečiti sve ovo.

      Devojka polako okrenu glavu i vrati pogled na nju pa sede na stolicu nasuprot njene i mirno položi dlanove na kolena. Bila je oličenje mladosti, sklada i ljepote. Kakva varka, užasnu se ona. Kakva strašna zabluda.  Anđelika se nagnu napred i približi se sasvim blizu njenog lica pa polako progovori, značajno naglašavajući pojedine reči. Njoj se učini kao da kleči podno nekog strašnog Božijeg suda i sluša sopstvenu presudu:

      –   Nemoj ni pomišljati da možeš nešto promeniti- kaza joj devojka. – Nikad me, ama baš nikad nisi prihvatila. Istini za volju, nisam ni i ja tebe. Evo, napokon,  došao je i taj trenutak,  da se  ti i ja rastanemo. Zvezdani sam sve objasnila, ona zna sve i slaže se sa mojim predlogom. Isto tako i Simon. Među nama  je sve već dogovoreno. To ne možeš zaustaviti. Oni će postupiti onako kako  ja želim I još će se tome oboje radovati.  A ja?  Znaš li šta će biti sa mnom? – na trenutak je stala i zadovoljno se osmehnula sa neobičnim sjajem u očima.

      –   Ja sam već od danas zaručena. Robert me je zaprosio.  Pismom naravno, ali  poslao mi je i prsten. Naše zaruke su oficijalne  i sa blagloslovom njegovih roditelja. Kad dođe kući sa studija, što će biti tek za godinu dana, to je jedini uslov njegovog oca,  mi ćemo se venčati. To je ono što želim od momenta kad sam ga ugledala i od toga me niko neće odvratiti. Niko! Razumeš to zar ne?

      –  Ali kako se možeš sada udati za Roberta? Da li si poludela? I kako se mogu Zvezdana i Simon venčati, nakon svega što si im učinila? – bila je iskreno preplavljena užasom na te reči.

      –    A kako ste mogle ti i Zvezdana da me ostavite godinama po sirotištima?- naglo je ustala i počela hodati gore dole  po sobi. – Je li to bilo lepo? Je li bilo humano? Razumno? Čak su me i otac i majka izbegavali. Mislite li da sam bila mala da to shvatim?

      Reči su padale na nju kao  strele koje  ubadaju srce. Oborila je glavu nemoćno. Uvek ta ista priča, pomisli. Uvek.

      – Šta je Zvezdana tu skrivila?-upita. –  Ona je bila samo mala devojčica.

      –   Možda- reče Anđelika nekako pomirljivim tonom. – Ali svakome dođe trenutak kada mora da plati  svoje dugovanje. Sada je red na nju. Neka se malo i ona zlopati u životu. Možda će očvrsnuti- nasmeja se na tu pomisao.

      Ona je ćutala. Nije imala nikakav uticaj na ovu devojku, pomisli. Jasno je bilo da  će sprovesti ono što je naumila. Upropastiće život svima. I ona tu nije ništa mogla da promeni. Mora barem da razgovara sa Zvezdanom. Da  pokuša da je urazumi dok ne bude kasno. Zvezdana joj se mora odupreti sama.Naći će dovoljno snage za to.

      Kao da joj čita misli, Anđelika opet sede naspram nje i grubo joj zapreti:

      –    Nemoj ni pomisliti da utičeš na Zvezdanu. Ona je moja sestra i ona me ipak voli za razliku od tebe. Sve mi je oprostila. Razumela me je.  Ona prihvata moj plan i zadovolna je njime. Simona ću zaposliti u jednom od Robertovih preduzeća. Tako će moći da obezbedi  novac za njih i dobru zdravstvenu negu za svoju majku. On je s tim presrećan. Njih dvoje će već naći načina da pređu preko njegovog malog i smešnog neverstva- nasmejala se kao da govori o nečemu zabavnom. –  Biće zajedno, zar je to malo za njih?  To su oduvek i željeli. Moraš  priznati da sam ipak bila veoma  velikodušna. Sve je dogovoreno i ti nećeš to pokvariti. Inače ću se postarati da je nikada više ne vidiš. Da nikad više ne sretneš Zvezdanu.

       

      Oči su joj se punile suzama dok je nemo  gledala u to lepo lice. Odakle takva  razorna snaga u tako mladoj devojci, pitala se.  Ne, nije mogla ovo duže da podnese:

      –    Napolje – reče odjednom ne mogavši se više suzdržati. – Napolje iz moje kuće i da te nikad više ne vidim- uspravila  se i ponovila reči vičući i sva drhteći od besa.

      –     Oh, draga tetka, sa najvećim zadovoljstvom. Nisam ništa manje ni očekivala od tebe- reče Anđelika sa ciničnim osmehom na licu. Okrenu se lagano na peti i napusti sobu zalupivši vrata za sobom,  dok je ona, iznemogla, skliznula sa stolice na pod gušeći se u glasnim jecajima.

    • #28646
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Suzana tvoj roman lepo napreduje, baš me raduje 😀

      Ova platforma će biti primalja za mnogu novorođenčad 😉

    • #28650
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Nadam se , hvala Nataša.

      Interesuje me,   da li će rasplet  opravdati zaplet?

      Ako je razumljivo šta hoću reći. Ostaje da vidimo 🙂

      Nadam se da su svi aktivni članovi foruma dobro.

      Pisanjem protiv izolacije,  motiv za proleće-leto 2020   🙂

    • #28655
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (16)

      Nakon   te zajedničke posete koncertu koja se završila tako dramatično, svi su nestali. Neko vreme niko se nikome nije javljao.

      Darjana se povukla u svoju iznajmljenu kuću, koja je  za nju postala pravo utočište i skrovište od sveta i ljudi i predala se mislima.  Sećanja na ono što se događalo posle koncerta bila su maglovita i na mahove sasvim nejasna.

      Bina, njegova prilika pod svetlom reflektora, žamor publike, očajan izraz na licu majke, osmeh likovanja koji se nije skidao sa Avinih žakrocrvenih  usana. Sve joj se iznova vraćalo I odmotavalo pred očima, kao na usporenoj filmskoj traci.  Ti trenutci u kojima je postala  bolno svesna njegovog fizičkog prisustva. To osećanje ju je paraliziralo.  Kao lutka od krpe, obamrla i nemoćna gledala je njegovo visoko čelo, zatvorene oči i kosu koja je poigravala. Zvuci muzike koju je stvarao, strast s kojom je svirao. Nepodnošljivo je bilo gledati ga na sceni. Sasvim nepodnošljivo. Cela je sala oko nje utonula u mrak i centar sveta postala je ta figura na bini koja je isijavala neverovatnu  snagu. Zatvorene oči, pokreti glave u ritmu muzike, snažni i vešti prsti na žicama.  Energija kojom je zračio širila se kao talas i stizala do nje, obuhvatala je i nosila do neslućenih nivoa sreće i želje. Da, postala je bolno svesna da ga je očajno željela. Htela je da je pogleda, de je primeti. Da svira samo za nju, da živi samo zbog nje. Kad bi samo to bilo moguće.  Sve je drugo moglo da ode do đavola. Baš sve. Čak i majka.

      Uticaj koji je ostavljao na nju bio je skoro hipnotičan. Nije imala nikakvu moć da se tom osećanju odupre. Bilo je za nju toliko stvarno, da nije mogla da shvati da i on to ne oseća. Činilo se da niko nije ništa primećivao. Svi su bili zaokupljeni sopstvenim  unutrašnjim  doživljajima. Onim što se s njima zbivalo. Samo je Miljenko shvatio da se nešto veće i neobično dešava, ali nije podozrevao istinu. A kako bi i mogao? Apsurdnost situacije izmicala je zdravom razumu.

      Nastavak  večeri  bio je pravo mučenje.  Avin  grleni smeh dok je sa bine, držeći ga  pod ruku,  dovukla zatečenog i iznenađenog Dimitrija do njihove male grupe koja je stajala u holu. Njegov molećiv i izvinjavajući pogled  kojim je tražio majčine oči dok je ona uporno  okretala glavu od njega. Svest o njenim pokošenim osećanjima i urušenom zidu odbrane koji je gradila  od trenutka njihovog zadnjeg susreta. Sve se to sada pred njim srušilo u sitni prah ništavnosti.   Obrazi su joj plamtili kad joj je uzeo ruku u svoju za pozdrav i učtivo je upitao da li se oporavila od bolesti?  Srce nije prestajalo da joj ubrzano lupa u grudima. Miljenko joj je nešto govorio, ali ga nije uopšte slušala. Onda je nestao nekud, što je jedva i primetila. Čak je sasvim zaboravila na njegovo prisustvo i samo  se nervozno okretala na sve strane, kao zver uhvaćena u klopci, tražeći načina kako da umakne.

      Govorila je jedino Ava. Na njeno insistiranje su svi zajedno seli za neki sto postavljen za zakusku u posebnom delu svečane prostorije. Do njene svesti su dopirali samo pojedini fragmenti tog razgovora. “Oh, kako je ovo baš neverovatno… kako je svet mali”, cvrkutala je Ava svojim najmilozvučnijim glasom.

      “Pa ko bi pomislio da se naš slavni violončelista sakrio u osnovnoj školi u malom gradiću i radi zajedno s njenom dobrom prijateljicom? Pa ko je mogao to da zna, je‘ l da? Ona ga uistinu nije prepoznala prilikom prvog susreta. Ne,  stvarno nije. Je li majka znala? Zvezdana, pa mora da si znala zar ne ?“

      Okretala se ka majci nekoliko puta i postavljala joj uporno to isto pitanje na desetak različitih načina.

      Majka  je izbegavala odgovor.  Bilo je očigledno po njenoj reakciji da nije ništa znala. Konačno, odmahnula je odrečno glavom, da bi Ava zašutela.  Profesor je, lica bljedog kao list papira,  promrmljao  da nije  nikome govorio o tom delu svoje prošlosti. „ Eto, možda nije stigao, a možda nije ni hteo. Ali verovatno bi, jednog dana“, reče polako, pa pogleda opet ispod obrva u majku,  pokajničkim izrazom na licu. „On odavno sebe ne doživljava  ni slavnim, pa čak ni profesionalnim muzičarem. Takve su bile okolnosti.  Dugo godina je samo običan  čovek koji radi svoj posao. Dani slave, ako ih je ikada i bilo, ostali su iza njega“.

      „Ali“, produži da objašnjava nekako značajno,“ iz škole su se javili i veoma uporno insistirali da se pojavi na ovom koncertu“, reče kao da se još tome čudi. „Odbio je,  ali je pritisak bio izuzetno velik. Ne razume zbog čega. Na kraju,  čak mu se javio i njegov stari profesor, sa molbom koju nije mogao da odbije. Eto zbog toga, skoro u zadnjem trenutku, prihvatio je ovaj nastup.“

      “ I evo nas sada tu zajedno”, produžila je Ava veselo se smejući.  “Svi na okupu, kakva čast za nas. Šta ti misliš o tome Zvezdana?”  Pitala je majku nekoliko puta, ali je ova uporno uzvraćala ćutanjem. “Nije važno”, produžavala je Ava. “Pričajte nam nešto o vašem životu u Londonu.”

      “ Ah, pa nije to baš za priču”,  odgovorio je Dimitri s nekom oštrinom u glasu.

      “Jeste li tamo nastupali?”, Ava je bila neumorna sa pitanjima, kao islednik.

      “ Ništa posebno, bio sam neko vreme deo jednog orchestra”, kratko je odgovorio.

      “ Jeste li oženjeni?”, nastavila je Ava bez imalo pristojnosti.  On zaprepašteno pogleda u nju. Hteo je nešto da odgovori, kad odjednom majka naglo ustade od stola i napusti salu bez ijedne reči.  “ Molim vas izvinite me”, reče Dimitri pa i on ustade i požuri za njom ka izlazu.

      –                Kakav neobičan susret- reče Ava i pogleda je u oči, značajno se smešeći. Darjana ju je ozbiljno gledala.  Da li je sve ovo bilo Avino planirano iznenađenje?, pitala se. I šta je s time htela da postigne?  Izgledala je sasvim mirno i nevino, ali u njenom pogledu se nazirala neka do tad za nju nepoznata drskost. Nešto divlje, koje je prvi put kod nje primetila.

      Miljenko je bio nestao, tek tada je toga postala svesna. Osvrnu se i ugleda ga napolju, na velikoj otvorenoj terasi naslonjenog na ogradu, kako drži cigaretu u rukama i gleda u daljinu ka svetlima grada. Nije  htela da nastavak večeri provede s njim.  Reći će mu da mora da ide i da potraži majku. Mala bela laž za njegovo dobro, tešila je sebe. Miljenko je i ne pogleda u lice, kad mu se približila,  samo klimnu glavom na njene reči. „ Naravno, ako ona tako želi“, reče joj, sa nekom neobičnom hladnoćom u glasu.  Nije se na to uopšte osvrnula. Sada nije bilo vreme da o njemu razmišlja.

      Izašla je napolje  u prohladnu  noć. Ulica je bila pusta. Od majke i Dimitrija nije bilo ni traga ni glasa. Tako je bolje, pomisli ona pa uputi se  polako ka taksi stanici na uglu ulice.

      ***

      Nekoliko meseci je prošlo,  a da  se ništa nije događalo. Dimitri je isčezao iz života njene majke. Barem je tako izgledalo.  Ava joj se javila pre polaska na put i kao usput pomenula da se majka izgleda naljutila na svog profesora. I da o njemu više ne želi da priča. „ Verovatno nije bio sasvim iskren s njom“, rekla je  nezainteresovano, sa prizvukom odglumljene dosade i ravnodušnosti u glasu,  kao da priča o paru novih cipela koje je rešila baciti jer su joj već dosadile. Ipak,  Darijana je osećala da joj Ava to ne saopštava bez razloga. Još uvek nije mogla da  shvati šta se to dešava, ali  više je bila obuzeta sobom i svojim osećanjima, nego majkinim i Avinim odnosom.

      Avine priče su se pokazale istinitim. Ako po ničemu drugom promena u njenom životu mogla je da se primeti po majčinom izgledu. Da,  stvari su se vratile na staro, kakve su oduvek bile. Majka je opet nekako posivela i postala ona ista žena bez energije i snage, koja se samo vuče naokolo. Ubrzo po događaju, javila joj se telefonom. Izvinila se što ih je onako naglo te večeri napustila. Molila je Darijanu da joj oprosti. Ništa nije spomenula o razlozima takvog postupka. Darijana ju nije ništa ni pitala. Posebno se htela izviniti Miljenku. On se čini veoma dobar momak, rekla joj je.

      Darjana se mrštila slušajući te reči izbgovorene od strane majke. Skoro da je to bilo dovoljno da reši da ga više nikad ne sretne. Ipak,  uspela je da se savlada i pređe preko toga.

      –                Darjana, obećaj mi da ćeš voditi računa o sebi- majka je ovo izgovorila s nekim značajnim tonom glasa.

      –       Naravno- suho je kazala. – Zar to i ne radim?

      –                Ipak- nastavila je majka nekako kolebljivo – nekad ne pretpostavljamo s koje strane vreba opasnost- dodala je malo i odviše teatralno, što nije bio njen  uobičajen način izražavanja.

       

      –       Ne brini- skoro pomirljivo joj je odgovorila. – Znam da se čuvam.

       

       

      –                Nadam se draga- majka duboko uzdahnu s druge strane slušalice. – Ti si snažna i samostalna, znam to. Ali  mlada si i ponekad te život može iznenaditi. Osim snage, potrebno nam je i iskustvo. Ljudi znaju biti mnogo različitiji od predstave koju o njima imamo i od onoga što o nima verujemo- učinilo joj se kao da čuje tiho jecanje na kraju rečenice. Zbulila se. Nikad ranije nije videla majku da plače.

      Iznenađujuće brzo nakon tih događaja, vratila se u svoj već uhodani životni tok. Miljenko se nije javljao.  Ona ga nije tražila. Nije o njemu ni razmišljala. Tako je prošlo nekoliko nedelja. A onda se jednog jutra iznenada pojavio pred vratima kuće u kojoj je stanovala, vozeći bicikl i  gurajući kraj sebe još jedan. Kad je otvorila vrata, stajao je pred njom nasmejan, sveže obrijan i mirisao na ljubičice. Njegov osmeh je imao ljepotu i snagu da obasja čak i tmuran dan. Kao sunce. Mali buketić divljih ljubičica ležao je u korpi bicikla. „Za tebe“, reče i pruži joj ga.

      –                Mislio sam da bi ti vožnja kroz prirodu prijala. Proleće je stiglo, a siguran sam da ti to još nisi primetila- progovorio je jednostavno, smeškajući se, kao da se između njih ništa nije dogodilo. Kao da su se rastali tek  predhodnog dana.

      Uistinu, kao i uvek, morala je da prizna da je  znao da se pojavi u pravom trenutku i sa pravom ponudom. Bolje od nje same shvatao je šta joj je u tom trenutku potrebno. Kao da je s njjom bio intuitivno povezan, znao je kako je čak i kad je od njega bila fizički i duhovno udaljena.

      Nehotice se nasmejala, razoružana njegovom pojavom i nastupom pa se  popela na bicikl i krenula s njim. Ceo dan su proveli napolju. Vozili su stazama kroz polja, hodali, pričali o sasvim običnim i nevažnim stvarima. Svoj odnos i ono nevidljivo nešto, što je na njega palo poput mračne sjene, nisu spominjali.  U sumrak, umorni, dovezli su se nazad do kapije njene kuće.

      – Hvala ti za ovaj divno proveden dan– reče mu,  silazeći s bicikla.

      On je stajao blizu nje mirno i u tišini  i gledao zamišljeno nekud  ispred sebe. Na trenutak je zastala i ostala da stoji kraj njega. Nešto se dešavalo. Nije bila sigurna što uopšte želi. Bilo je prijatno opet biti kraj Miljenka, svakako, ali…ali. Postojala je zapreka. Veliki problem.

      Zar ne?

      Nije mogla da u sebi dovrši započetu misao. On se okrenu ka njoj. Polako, sa dva prsta ruke uhvati je lagano  za bradu i podiže njeno  lice ka sebi. Pogleda je u oči. Bila je obamrla od umora i neke nejasne želje i nije se protivila. Uzvratila mu je pogled bez opiranja i on se glavom naže ka njoj i lagano spusti svoje usne na njene. Kad mu je uzvratila,  zagrli je drugom rukom oko struka i privuče ka sebi, pa je podignu u naručje i lako kao da je bez težine, unese je  u kuću na rukama.

    • #28656
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Ubedljivi likovi, baš kao iz stvarnog života 🙂

    • #28657
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Hvala Nataša. Meni su svakako postali živi.

      Uživila sam se u njihove sudbine.

      Sada ću se malo posvetiti i  nekim drugima 😉

    • #28658
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Mora se, inače ostadoše siročići 😉

    • #28668
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (17)

       

      Kroz okno avionskog prozora, ugleda na tlu pistu malog  aerodroma. Avion je upravo sletao u Sao Tome,  glavni grad male ostrovske države u Centralnoj Africi, nekadašnje portugalske  kolonije. Vulkanska ostrva su bila nenastanjena kad su ih u XV veku otkrili moreplovci. Prvi stanovnici su se naselili krajem tog veka. Polako se dalje kalemila civilizacija. Danas je Sao Tome i Principe mala  i samostalna državica sa demokratskim uređenjem. Glavno zanimanje na ostrvu je poljoprivreda, uglavnom plantažno uzgajanje kakaoa i nekih drugih kultura.

      To je otprilike bilo sve što je o ovom malom delu sveta uspela da nađe i pročita.  Lepo mesto sa prekrasnim plažama i egzotičnim hotelskim kompleksima, mada  povučeno i ne baš na udaru pomodnog turizma. Pitala se, šta li je Ava tu pronašla i šta ju je vuklo da godinama dolazi ovde?

      Rezervirala je sobu u hotelu u centru grada. Taksi ju je odveo do njene destinacije. Aerodrom nije bio previše udaljen. Nije znala gde će je potraga dalje odvesti. Možda će joj biti potrebna kola, ali pretpostavljala je da može da iznajmi neko vozilo. Nije čak znala ni šta traži.  Avu? Pošiljaoca pisma? Da li je Ava slala pisma sama? Nije tako izgledalo. Kad bi to činio neko drugi, ko bi to bio?  Očigledno da je taj neko znao i previše tajni, i njenih, a još više Avinih. Kakvu je onda vezu imao nepoznati pošiljaoc sa ovim istim mestom, koje je Ava često posećivala i koje je godinama bilo upleteno u njen život?  Ponovo se setila slike u luksuzno nameštenom salonu kuće u kojoj je živela kao studentkinja. U salonu Avine prijateljice. Ko je bila ta žena i kakva je bila njena veza sa ostrvom?

      Previše pitanja bez i jednog odgovora. Nije mogla da otkrije nikakvu povezanost između svega toga pa  se odlučila na naredni logični korak. Posetiće ostrvo i  pokušati na licu mesta da nađe tragove. Samo je Sao Tome bio povezujuća činjenica u svemu što joj  se događalo. Pisma, Ava, prošlost. Možda će tu otkriti neki trag? Nije mogla da nastavi  sa pasivnim čekanjem. Bila je uvučena u nekakvu igru i već je gubila. Drugi je vukao poteze brzo i primoravao je da nešto poduzme.

      Miljenko ju je savetovao da ne putuje nikuda. Ispričala mu je samo ponešto o svemu. Rekla mu je za neobična pisma koja su razotkrila da je Ava njena tetka. Još uvek se pitala da li je to istina.

      Uzdahnula je setivši se njihovog ponovnog susreta. Toliko godina je prošlo. Kao i uvek, imao je neku izvanrednu, skoro pa telepatsku sposobnost da se pojavi u njenom životu u trenutku kada je najpotrebniji i kada ona nema snage da se od njega udalji. Bila je sigurna da je njihov zadnji rastanak bio konačni kraj te veze. To se desilo neizbežno,  posle svega onoga što joj se dogodilo. Tada, zbog svega što je učinila, njihov odnos jednostavno nije mogao da se nastavi. Napustila ga je zauvek. Barem je u to verovala celo ovo vreme.

      A onda, pre nedelju dana, jednostavno se pojavio pred njenom kućom u trenutku kada je bila van sebe od  poražavajućih novih otkrića o sopstvenoj prošlosti. I kao i uvek, nije postavljao neugodna i suvišna pitanja, nije moralizirao, nije ju osuđivao. Samo je bio tu, kraj nje, kao da su se juče rastali. Isti onaj stari, dobri Miljenko. Veran kao pas.

      Kasnije joj je ispričao da je od njenog kolege s posla saznao o smrti stare tetke. To je bio dovoljan povod da je potraži. Ali ispod te priče,  postojalo je more drugih razloga, koje su obadvoje naslućivali. Mada se nisu usudili da talasaju tu vodu, da je ne bi zamutili.  Neka za sad sve ostane netaknuto i neizgovoreno. Rešavaće probleme jedan za drugim. Prvo misteriju pisama.
      Uzela je ključeve sobe i popela se na prvi sprat hotela. Sobica je bila mala i uređena po svim hotelskim standardima. Na zidu su se nalazile ukrasne, drvene maske u afričkom stilu. Mala terasa je gledala u uličicu koja je vodila ka pristaništu. Napolju nije bilo puno ljudi. Bilo je  vlažno, vetrovito, mada ne i  hladno. Turistička sezona je počinjala tek za nekoliko meseci, u suvom periodu godine.

      Rešila je da se odmori od puta i da sa istraživanjem počne narednog dana.

      ***

      Na recepciji je naišla na tamnoputu  mladu devojku,  koja se na svaki njen pogled smešila širokim osmehom i blistavo belim zubima. Bila je veoma ljubazna i spremna na bilo koju vrstu pomoći. Sa vedrinom je odgovarala na svako pitanje.

      Darijana je odmah propita o svemu, bez ustručavanja. Ovo je bilo mali gradić i van sezone su se verovatno svi poznavali.  Prvo je pokazala omot pisma.  Pošta, upita je? Gde je mogla da nađe glavnu poštu? Devojka je na to pitanje imala odgovor. Onda joj je pokazala sliku Ave. Da li slučajno poznaje ovu ženu? Da li ju je nekad srela, možda ovde u hotelu? U gradu?  Devojka se zagleda neko vreme u Avinu sliku,  sa izrazom lica kojeg nije mogla da odgonetne. Onda polako odmahnu glavom. Kao da joj je bilo žao što nije mogla više da joj pomogne. Zatim se iznenada nasmeja, kao da se nečeg dosetila. Može da pita svoga oca, reče joj. Ona je tek nedavno počela da radi u hotelu, ali njen otac je tu duže vremena. Kad  bi mu pokazala sliku možda bi on mogao da joj pomogne?
      „Svakako“, obradovala se Darjana takvoj preduzimljivosti. Dala joj je sliku, od koje je pre puta napravila više kopija. Neka je pokaže svima za koje misli da bi nešto znali, reče joj. Devojka klimnu zadovoljno glavom, a ona joj ostavi malu napojnicu, pa je pozdravi s osmehom i izađe iz hotela.

      Glavna pošta je bila malo udaljena od centra,  na kraju jedne ulice koja je produžavala ka putu za izlaz iz grada. Stigla je do nje pešice i ušla na glavni ulaz, razmišljajući kako da dobije informacije koje je tražila. Okrenu se unaokolo. Iz glavnog hola, nekoliko vrata su vodila u kancelarijske prostorije sa radnim stolovima za zaposlene. Pogled joj pade na mladog čoveka koji je ličio na Portugalca. Nekada je imala veoma uspeha sa muškarcima, pomisli skoro setno. To i nije bilo baš tako davno. Sama se je kasnije izolirala od svih. Kaznila sebe. Željela je da pobegne od svoje prirode. Trudila se da se promeni. Možda je ipak ostao neki trag one stare nje, pomisli. Možda je sad trenutak da to otkrije?

      Prišla je mladiću i sa snebivanjem, glumeći nespretnu devojku u nevolji, obratila mu se, obasipajući ga pažnjom. Nastup je pretstavljao prastari ženski trik za manipulaciju, najčešće naivne žrtve muškog pola. Potreseno i uzbuđeno, ispričala mu je neku nepovezanu priču. Doputovala je  na ostrvo gde je trebalo da se nađe sa rođakom, koju godinama nije videla. Dobila je  od nje nekoliko pisama sa adresom i telefonom, ali ih  je ona nespretno izgubila dok je putovala. Ima samo ovo jedno, žig pošte je tu, ali u njemu nema adrese. Moli ga da joj pomogne. Njena sudbina je sada u njegovim rukama. Mora da joj nađe adresu pošiljaoca. Pokazala mu je Avinu sliku da priči doda uverljivost. To je njena rođaka, evo je.

      Mladić  ju je zbunjeno i s nelagodnošću gledao. Ona ga uhvati za ruku molećivo ga gledajući u oči.
      Pokušao je da objasni da to ne bi smeo da uradi bez odobrenja pretpostavljenog. Izvukla je maramicu iz tašne i počela da briše oči. A kako da ona ostane sama i bez smeštaja na nepoznatom ostrvu? Nema para da se vrati kući, da plati hotel. Oh, samo je on može spasiti. Onda briznu u plač. Mladić se s nelagodnošću vrpoljio na stolici, pa pokuša da je smiri, ali ona je samo glasnije jecala. Konačno, ustao je zarumenjenih obraza. Pokušaće da nešto uradi, reče joj.

      Izađe i uputi se ka nekoj prostoriju u dnu sale. Nakon kratkog vremena vratio se sa poluzadovoljnim izrazom na licu. Možda će ipak da joj pomogne, reče. Ali ne sme ga nikom odati. Da, svakako, klimala je glavom ubedljivo. Pisma su bila poslata sa adrese jedne  male knjižare, reče joj. Pretpostavlja da nije problem da joj da tu adresu. Dalje može da se sama tamo raspita.  Zahvalila mu se poljubivši ga u obraz, pa se okrenu od njega i otrča, ostavljajući ga sasvim zbunjenog.

      Knjižara je bila već zatvorena za taj dan. Morala je da posetu odloži za ujutro. Sela je da nešto pojede u mali restoran kraj obale. Mesto joj se dopadalo. Velike građevine oko centra u portugalskom, kolonijalnom stilu, bile su uglavnom izgrađene u prošlim stolećima.
      Boje fasada svetlih, toplih nijansi  pastela, uklapale se se u ambijent mora, neba, peska i sunca. Mesto je nudilo mir i ljepotu ali i nekakvu neobičnu egzotičnost.

      “Ka jugozapadu ostrva  proteže se brdovit predeo vulkanskih planina, i kišnih šuma”, ispričao joj je konobar koji ju je posluživao i kome je isto pokazala Avinu sliku.

      “Ne, nije ju sreo.  Možda živi u nekoj od vila na plantažama. Na ostrvu ih ima dosta. Plantaže uglavnom proizvode kakao. Nekad davno  uzgajala se šećerna trska, zbog klime. Sada je to kakao. Ranije je bilo više plantaža. Kasnije, došlo je do promena i propadanja. Deo njih preuzela je država, ali se  još mogu naći evropski vlasnici, koji se time bave.  Savetuje je da se provoza ostvrom. Videće sve njegove strane,  drvene barake u kojima uglavnom žive radnici; ljepe hotele i prekrasne plaže za bogate goste. I privatne plantaže, svakako.

      Naravno,  mora posetiti i njihov najpoznatiji vrh koji se nalazi u okviru nacionalnog parka. Vrh Cão Grande, vulkanski obelisk, koji se uzdiže kao igla pravo u vis ka nebu, iznad okolnog  predela. Visok je preko dve hiljade metara. Vrh je stalno u magli, pogotovo u kišnom delu godine. Ali je njegov prizor spektakularan.”

      Ručak je bio izvrstan. Zahvalila se ljubaznom ugostitelju na ukusnoj kuhinji i korisnim informacijama i izašla da prošeta glavnom ulicom.  Polako je hodala kraj radnji. Jedan izlog, malo uvučen u sporednu uličicu privuče joj pažnju. U njemu su se nalazili brojni suveniri, i među njima primeti iste onakve figurice od drveta kakve je videla u biblioteci u Avinoj kući. Uđe u radnju da razgleda.   Približi joj se  žena evropskog izgleda koja  se ponudi da joj pomogne. Raspitala se o suvenirima.

      “Da, izrađuje ih lokalni umjetnik, reče žena. Veoma su atraktivni kod  turista.”

      Ona se za trenutak kolebala, ali onda izvuče  Avinu sliku i pokaza je ženi. “Da li  je nekada videla ovu gospođu?  Mušterija možda?”

      Žena uze sliku i  zadrža svoj pogled neuobičajeno dugo na njoj. Onda pogleda u nju kao da je proučava. Darjana se oseti neugodno. Morala je da ponovi pitanje. Na ženinom licu izboranom od sunca, pojavi se duboki zarez između obrva.
      “Ne, reče joj napokon, ” čini mi se da ne. Znate, kroz radnju prolazi mnoštvo  ljudi. Moguće je da je i bila ovde, ali da je ja nisam zapamtila.”

      To se činilo malo verovatno, pomisli Darijana u sebi. Svako ko bi jednom sreo Avu, nije ju lako zaboravljao. Kupi jednu malu figuricu, pa pozdravi ženu i izađe napolje. Zamakavši iza ugla ka glavnoj ulici, nije primetila čoveka sa tamnim naočarima i kapom navučenom preko čela,  koji uđe u radnju odmah nakon što je ona iz nje izašla. Razgledao je izložene stvari ne skidajući tamne naočere s lica. U dnu prostorije, žena je pričala s nekim na telefonu.

      „ Da, da, bila je malope ovde i pokazala sliku”, čuo je prigušeni glas u dnu prostorije. ” Da, duga kosa, kovrdže,  plave oči …da. U redu. Razumem. Pozdrav.“

      Muškarac stade na sred radnje, oslušnu na tren kao da se nešto predomišlja, pa požuri ka izlazu.

      – Nešto ste tražili gospodine? – začuo je dozivanje žene, pre nego što je zatvorio vrata za sobom i izgubio se među prolaznicima.

    • #28669
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Uživam čitajući nastavke, biće mi žao kad dođe kraj… jedino ako ne usledi drugi deo 😀

    • #28670
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Uvek postoji šansa za trilogiju 🙂

       

       

    • #28673
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (18)

      Zvezdana je otvorila ulazna vratia i ostala da stoji,  zureći tupo u pojavu koja je stajala na pragu. Nekoliko dugih minuta nije se micala niti govorila. Onda se ukloni u stranu i propusti  posetiteljku da uđe.

      Anđelika prođe kraj nje, ostavljajući trag skupocenog parfema iza sebe  i  ušeta u mali salon, graciozna, u crnom elegantnom kompletu,  i opasna kao predator.  Promenila se, pomisli Zvezdana. Bila je veoma skupoceno, mada neupadljivo,  obučena. Držanje tela postalo joj je čvrsto i još uspravnije  nego ranije. Hodala je oprezno,osvrćući se unaokolo, meko i lako  kao panter. Frizura, nova, svetlija boja kose, elegantni nakit, sve  na njoj davalo joj je dopunsku  auru moći i značaja. Prosto je mirisala na novac i luksuz, pomisli Zvezdana skoro automatski, bez imalo pristrasnosti ili zavisti.

      –       Anđelika- napokon pročisti grlo i obrati joj se nesigurno.

      –     Ava! – prekinu je njena sestra odsečno, okrenuvši se preko ramena da je pogleda, pa se spusti bez pitanja u najbližu naslonjaču i  prekrsti duge noge u svilenim crnim čarapama. Okrenula je lice sa diskretnom šminkom k njoj i značajno skupila usne pune ko trešnje, kao za poljubac.  – Sada se zovem Ava – ponovi  sa važnim osmehom. – Više mi se sviđa to ime, a i nekako primerenije je. Novi život, novo ime, novi početak. I Robertu se dopada  ova kratka verzija. Pristaje mi, kaže. Ulazi u glavu i ostaje u njoj, baš kao i ja- slatko se nasmejala dosetci svoga muža.

      Nisu se videle više od dve godine. Posle skromnog venčanja, ona i Simon su se vratili u mali gradić i uselili se u njegovu kuću. Stara  tetka je živela u blizini, a Simonova majka je bila u sanatorijumu.

      Za Anđelikino spektakularno venčanje čitala je u magazinima i novinama.  Svi su pisali o tom događaju. Svadba bogatog sina jedinca poznatog magnata,  koji je poteklom iz ovih krajeva, u javnosti nije moglo proći nezapaženo.  Mladi par će za početak da ostane i da živi tu u zemlji. Planirano je da se otvori novi ogranak porodične firme. Sin će upravljati tom filijalom. To će biti i dobra investicija za zemlju.

      O Avi i njihovom slučajnom susretu na moru, poznanstvu i ljubavi preko pisama, dok su studirali, koja je potrajala  čak godinu- dve, pisalo se u holivudskom senzacionalističkom maniru. Izabranica je bila siroče, nastavljali su novinari dalje sa pričom. Roditelji su joj davno poginuli u saobraćajnoj nesreći. Nema druge bliže familije….

      “ Nema bliže familije, nema familije“…dugo su Zvezdani ove štampane reči po naslovima novina, izlazili pred očima kad god bi ih sklopila. U srcu i duši osećala je tugu i bol gubtka, kao nikad do tad.  Ali nije bilo druge. Znala je unapred da će sve tako biti. Oni su se dogovorili. Anđelika i ona i Simon. Svako je od tog dogovora dobijao ponešto.   U interesu  neke zamišljene budućnosti,  svi su se složili da nešto žrtvuju, da bi već nastala šteta u njihovim životima, bila  svedena na najmanju moguću meru. Ili je barem Anđelika na tome insistirala, a njih dvoje su se složili. Ubedila ih je da je to najbolje rešenje za sve.  Već nekoliko godina su živeli sa tom svojom odlukom. Na momente činilo joj se da joj njen teret pritiska nejaka pleća i gura je uporno ka tlu. Ali nije bilo povratka nazad.

      Sada, iznova Zvezdana se borila sa osećanjima koja su je preplavljivala, gledajući u prelepu priliku svoje sestre u salonu njene male kućice. Bila je skoro anestezirana od boli koja ju je razarala. Nije reagovala. Anđelika ju je uhvatila sasvim nespremnu za ponovni susret. Sada, kada ju je ovaj novi udarac sudbine tako pokosio. Kada Simona više nema. Nema ga. Nije još u to potpuno verovala. U njenoj duši prosto nije ostalo  mesta za  nešto više od tog bolnog saznanja..

      –       Kako se to desilo? – upita Ava polako.

      -Ne znam ništa o detaljima- odgovori  Zvezdana skoro pomirljivo  i skrhano sede u stolicu naspram nje. – Trebao je iznenada da ode na put u inostranstvo- nastavi dalje sa pričom.  –  Tamo ga je čekao kolega iz te inostrane podružnice firme. Sreli su se u Portugalu.  Potpisivao se važan ugovor o inostranoj trgovini. To je  bilo veoma značajno za firmu, pa su hteli da on prisustvuje lično,  kao dopunsko obezbeđenje da će sve da se odvija po planu. Da ne bi stvari krenule pogrešnim tokom.   Firma je iz inostranstva nabavljala deo sirovina. Iz nekog malog egzotičnog mesta u Africi. Tamo je iznenada došlo do neke lokalne pobune. Nered, nemiri, eskalacije političkih tenzija. Čak su se pominjali i oružani sukobi između radnika i policije. Simon mi je to javio telefonom. Promena plana, rekao je. Mora da  otputuje u to mesto i da na licu mesta zaštiti interese firme. Tamo nije postojala stalna telefonska veza, kazao je. Posle toga se nije više javljao. .  Otprilike nakon  nedelju dana,  razboleo se. Malarija.  Nije bilo mogućnosti da ga prebace nazad, pa je ostao u nekoj lokalnoj bolnici. To su mi saopštili iz te bolnice. Neka sestra se javila…glas joj se gubio dok je s mukom nastavljala da govori. – Stanje se naglo pogoršalo i…i …- grlo ju je napokon izdalo. Pognula je glavu, dok su joj suze bez prestanka kapale sa lica u krilo.

      Ava je ćutala. Kao da se bila okamenila. Gledala je negde iza nje u daljinu, zamišljenim pogledom. Na čelu joj se ocrtala neobična bora među obrvama. Nervozno je iz tašne izvadila cigaretu i pripalila je. Uvukla je prvi dim, pa zatvorila oči i naslonila glavu na naslonjač stolice.

      Zvezdana je pogleda. Čudno, pomisli, izgledala je nekako izgubljeno.

      Na vratima sobe pojavi se mala devojčica u pidžami sa lutkom u rukama.  Obe se okrenuše i pogledaše u nju. Dete je stajalo na pragu i posmatralo ih. Pogledalo je u majku pa se okrenulo zbunjeno ka gošći.  Zvezdana se uspravi i naglo priđe detetu. Uze je nežno i podignu u naručje. Detence je imalo oko dve godine. Bilo je jedro i krupno, plavokoso, sa velikim plavim očima koje su imale prosto hipnotički pogled. Činilo se da je veća i teža od same majke. Virila je preko njenog ramena i uporno gledala u došljakinju.

      Ava ustade i približi im se. Zvezdana nevoljno ustruknu korak unazad, još uvek  čvrsto stežući devojčicu u rukama. Ava se osmehnu skoro nežno  i pogleda dete u oči.

      –     Ja sam Ava, reče polako smešeći se i obraćajući se devojčici.  – Ja sam dobra prijateljica tvoje majke, doodade polako, naglašavajući svaku reč. Onda pogleda u Zvezdanu značajno i ponovo se osmehnu,  kao da je uverava u svoje iskrene namere.

      – Molim te, dopusti mi da se pobrinem o vama, dvema –  obrati joj se.  –  Pomoći ću vam.  Nemam nameru da se mešam u vaš život, veruj mi.  Ali mogu vam olakšati stvari, barem sada,  dok ne staneš na svoje noge.

      Zvezdana je ćutala. Ava je gledala neko vreme u  devojčicu, pa opet u nju. Onda je uzela svoje stvari sa stola i krenula ka izlazu.

      –       Doći ću na pogreb- reče  kratko i napusti kuću.

      Zvezdana spusti dete na pod, pa ode da zaključa vrata za njom. Onda se vrati u sobu i tiho zaplaka stavljajući  lice u ruke. Devojčica je gledaše. Onda se malo lice snuždi. Zagrli jače  lutku koja joj je bila još u rukama.

       

    • #28695
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (19)

      Darjana je stajala naslonjena na ogradu velike terase hotela i posmatrala prizor pred sobom.  Nizovi staza, ispresecani serijom od po nekoliko kratkih stepenica, spuštale su se kaskadno, u blagom padu,  do male uvale sa dugom  peščanom plažom na kojoj su se šerenili brojni suncobrani i ležaljke na rasklapanje. Bilo je rano jutro i sunce je bilo još prijatno bez uobičajene podnevne vreline. Na plaži su bili samo ranoranioci, koji su koristili  te mirne  trenutke pre gužve, koja će uslediti  nakon doručka. Površina mora se plavila, ravna i glatka kao ogledalo. U vazduhu se osećala svežina jutra i  miris soli  i joda.

      Ona se lako protegnu i ispruži ruke iza leđa.  Dohvati  pramen guste plave kose koji joj je  pao preko lica pa ga zabaci unazad i namesti čvršće traku koja  joj je držala kosu skupljenu iza ušiju.   Dok je tako stajala i gledala prizor hotelske plaže pred sobom, ukrašene bujnom vegetacijom palmi i saksija i leja raznobojnog, mediteranskog cveća, pomisli da je život odjednom postao uistinu lep. Zadnjih meseci nije mogla da se požali na  ništa. Sve je teklo  lako, bez problema, čak savršeno. Završila je godinu na fakultetu, položivši sve ispite sa visokim ocenama.  Htela je da preko ljeta nešto zaradi, pa kad joj se ukazala prilika  za dobar sezonski posao u ovom prekrasnom  graduiću  na moru, rado je prihvatila. Radila je u jednom hotelu kao pomoćno osoblje; bila je sasvim dobro plaćena.   Posao nije bio težak; imala je slobodno popodne ili veče, tako da je i sama mogla da ode do plaže i uživa u moru i suncu.

      Predhodnih meseci se redovno viđala  sa Miljenkom. Njihov odnos se razvijao nekako spontano; nije bilo većih nesuglasica među njima. Možda ni previše uzbuđenja, pomisli ona. Ali ipak, ta veza joj je sasvim odgovarala. Miljenko je bio neko, ko nije lako i bez borbe odustajao. On se za nju borio na svoj način, a njoj ostavljao slobodu da živi po svojoj volji. Za to mu je bila veoma zahvalna.  Očekivala ga je da joj se uskoro pridruži, čim mu posao to dozvoli.

      Sa majkom se viđala povremeno. Između njih dve nije došlo do  velikih promena.  Darjana je sve svoje misli sada bila usmerila na druge, za nju važnije stvari, pa se nije toliko bavila  majkom.  Telefonom joj je kratko saopštila da  će celog leta raditi na moru i da nema vremena da je poseti pre puta. Majka je s druge strane slušalice,  šutila.  Onda je samo kratko, blagim tonom glasa, rekla da je to veoma dobro i da se raduje zbog nje. Na trenutak je zavladala neprijatna tišina; promrljala je nekoliko reči pozdrava i rekla joj da će pisati s mora, pre nego što je naglo prekinula vezu.  Eto, sad je bila zaista slobodna.  Ava je već dugo bila na putu, a o Dimitruiju se posle onog koncerta više ništa nije čulo. Majka ga nije spominjala. Kao da ga nikada nije ni bilo. To joj je donelo veliko olakšanje. Čvrsto je odlučila da ga istera iz glave. Da ga sasvim zaboravi.

      Da, život je bio lep na neki novi i primamljiv način. Sreća kao da je lebdila u vazduhu i mogla je samo da se udahne pa da se oseti. Bila je opijena tom ležernom lepotom bez obaveza.  Osvrnu se lenjo oko sebe kao mačka i pogleda na sat. Trebala je da pospremi nekoliko soba  koje su gosti napuštali, a kasnije  da zameni koleginicu u baru na plaži.  Polako se odmaknu od ograde i krenu ka ulazu u hotel, nesvesno se i bez razloga  smešeći.   Nova grupa gostiju je upravo stizala; silazili su iz autobusa parkiranog pred ulazom. Pred njima je bio vikend;  očekivala se poseta i veća gužva.

      –                Darjana – učini joj se da je doziva poznati glas. Okrenula se sa nevericom i našla lice u lice sa majkom.

      Nije moguće, pomisli zbunjeno. Ali…ali, otkuda ona ovde?

      – Darjana draga- kod vrata sa automatskim senzorima na ulazu, stajala je majka sa ručnim prtljagom u rukama, i mahala joj.

      Bila je zapanjena. Majka nije skoro nikad  putovala; bilo gde, a najmanje na odmor. Kad je bila dete uvek ju je slala  na letovanje sa školom ili sa  nekim dečijim organizacijama.  Nije bilo mogućnosti; nije bilo dovoljno novca. Uvek je postojao neki izgovor. A sada, odjednom i bez najave, stajala je nasmejana u holu hotela,  obučena u laganu, belu lanenu haljinu i jednostavnim sandalama na nogama, i sijala od sreće. Šta se to događa?

      –                Draga moja – reće majka prilazeći joj sasvim blizu i grleći je. – Htela sam da te iznenadim. Sasvim slučajno iskrsla je prilika da doputujemo za vikend, pa… – stala je u sred rečenice i nesigurno pogledala u Darjanu, kao da se  odjednom koleba kako da nastavi dalje.

      „Da doputujemo?“- ponovi  Darjana u sebi majčine reči. „Ko je to doputovao sa majkom? Možda Ava?“  Pre no što je završila  misao, na ulazu u hotel pojavi se poznata visoka prilika, vukući u rukama dva kofera. Darjana ostade bez reči.  Bespomoćno je stajala, sa željom da nestane.  Ne, ne ponovo, pomisli u sebi skoro preklinjući.

      Dimitri je koračao približavajući im se i prijateljski se smešio. Majka odjednom duboko udahnu vazduh u pluća pa skupi svu snagu koju je posedovala i pogleda značajno Darjanu.  Čvrstim glasom, kakvim nikad ranije nije govorila,  obrati joj se gledajući je netrmice u oči. Nikad ju nije vidila takvu. Izgledala je kao da ima groznicu. Darjana ustruknu, skoro da se uplaši majčinog izraza lica. Govorila je brzo, pokušavajući da što više kaže, pre no što on stigne do njih.

      –                Darjana, ja i Dimitri smo doputovali zajedno na vikend. Trebalo je da ti to kažem, znam, sasvim sam toga svesna; ali ti si već bila otputovala i nisam željela da o ovome razgovaramo preko telefona. Jasno mi je da ti znaš da je nešto i ranije postojalo između nas, mada ja to nisam priznavala. Moram te zamoliti da mi oprostiš takvo moje detinje ponašanje. Teško je i meni sve ušlo u glavu. Posle toliko dugo vremena…..Onda smo se neko vreme udaljili, zbog nekih okolnosti koje su bile iskrsle iznenadno – majka zastade za tren, duboko izdahnu, kao da sa grudi odbacuje teško breme, pa žurno produži. – To se  promenilo. Stavri su se razjasnile pre kratkog vremena. Od sada ćeš nas češće  gledati zajedno. Barem ja u to verujem. Naravno sve ovo nema nikakve veze sa mojim odnosom prema tebi. Ništa se ne menja, nadam se da to shvataš. Dimitri mi je jako važan i ja…ja – počela je da zamuckuje, tražeći prave reči.

       

      Darjani je bilo veoma neugodno da sluša majku. Kapi znoja su joj klizile duž kičme.

      –                 Trebaš ga bolje upoznati pa ćeš i sama uvideti da je on jedan divan čovek. Molim te Darjana…- naglo prekinu i molećivo je uhvati  za ruku pa je stegnu svojom hladnom šakom.

      Darjana je tupo buljila u majku stojeći mlitavo kraj nje, bez snage da bilo šta uradi ili kaže. Osećala se kao da su joj pesnicom izbili sav vazduh iz pluća i sada se borila da dođe do daha. Pošto ju je majka uporno gledala u oči i ispitivala njen izraz lica, ona se prisili da klimne glavom i uzvrati joj stisak ruke;  pozdravi sa i sa Dimitrijem koji je tog trenutka stigao do njih i spustio kofere kraj nogu.  Čak je pokušala i da im se dražesno osmehne. Na svoje iznenađenje, začu sebe kao sa strane, kako izgovara neke nepovezane reči dobrodošlice:  „Veoma joj je drago što ih vidi. Pravo iznenađenje, naravno veoma prijatno.“  Dimitri ih na trenutak ostavi i ode da uzme klučeve od sobe. Ona iskoristi tu priliku da se žurno udalji pod izgovorom da  je posao čeka i da već kasni. Videće se svakako posle smene.

      „Da, da“, obrati se majci još jednom, „uistinu joj je veoma drago što su tu.“

      ***

      Kad ih je izgubila iz vida, uđe u jedan sporedni hodnik na prizemlju, koji se protezao  iza kuhinje i  skloni se u malu sobu za spremačice; tamo zari lice u šake i dade oddušku svojoj tuzi.

      „Pobogu, šta sad da radi?“

      Majka i on, zajedno; tu u njenoj blizini; u ozbiljnoj ljubavnoj vezi.

      „To nije moguće“,  pomisli. „Kako će nastaviti svoj život? Može li sasvim pobeći od majke? I od njega? Ima li to smisla? Šta da učini? Da  joj prizna? Oh, ne nikako“, brzo je odbacila tu pomisao. „Kako ga otstraniti iz svojih misli? Šta da uradi? Ko da je o svemu posavetuje?“

      Želela je da viče, ali se samo ugrize nemoćno za donju usnicu dok joj nije  prokrvarila.  Vreme je prolazilo ne donoseći joj olakšanje. Čula je kako je neko doziva u hodniku.  Pokušala je da se sabere koliko god je mogla. Izađe iz skloništa i uputi se na prvi sprat. Dovrši svoj posao u hotelu,  pa se spusti do šanka na plaži i  nasu sebi piće.  Devojka s kojom je trebala da se menja, začuđeno je pogleda. – Hej, jesi li dobro?- upita je podižući obrve iznenađeno.  – Izgledaš kao da te juri sam đavo.

      Darjana joj ne odgovori. Zamoli je da  odmah preuzme njenu smenu. Radila je celog dana automatski, kao mesečar. Pića, sendviči, gosti. Posluživala je,  prala čaše, pospremala. Dobro je, pomisli posle nekog vremena. Nema njega i majke nigde na vidiku.

      Nakon smene otišla je u svoju sobu da se okupa i presvuče, pa se spustila ponovo do plaže i sela na udaljenu klupu;  bila je na samom  kraju staze duž obale,  gde se nalazio  mali  drveni mol, kod mesta gde su već počinjale stene uvalice.

      Bilo je tiho i mirno i ona se opusti gledajući u horizont koji je tonuo u suton.

      –                Je li slobodno? Mogu li sesti ? – začu muški glas iza sebe; okrenu se kao ošinuta. Ugledala ga je; stajao je na stazi i smešeći  se gledao u nju.

      Nosio je  belu letnju košulju zavrnutih rukava i svetle  farmerke. Bio je još ljepši nego što ga se sećala. Pogled mu je bio taman, topao i prijateljski, čak nekako pokroviteljski. Gledaše u nju držeći ruke u džepovima pantalona, nesiguran da li da pristupi korak bliže ili da sačaka na njen znak.

      Ona zausti da mu nešto odgovori,  ali je on već prešao prostor koji ih je delio. Sede do nje na klupi i opruži duge noge ispred sebe,  nemarno ih prekrstivši. Ćutali su neko vreme svako gledajući u neku svoju tačku u daljini.

      Ona ga je skrišom pogledavala sa strane. Imao je lep i pravilan profil. Kosa mu je bila meka i svilenkasta i mirisala na laki cvetni šampon. Padala mu je do ugla donje vilice i po vratu, u lakim valovima, presijavajući se na zadnjim zracima sunca  i plamteći svojom neobičnom, smeđo – crvenkastom bojom. Brada mu je bila malo narasla, nemarno dan-dva neobrijana, a oko očiju su se nazirale sitne bore. Ruke sa vitkim dugim, ali snažnim prstima  premeštao je po sebi kao da nešto traži. Premišljao se kako da započne razgovor, pomisli ona. Bilo mu je neugodno, mogla je da to oseti. Čak neugodnije nego njoj. Bili su samo stranci jedno drugom. Mada, mada je za nju, on…kad bi samo znao..

      Okrenuo se naglo, bez najave, prema njoj i pogledao  je nasmešivši se široko sa blistavim osmehom. Polako, počeo je da govori.  Bio je u tome vešt, mogla je odmah da primeti. Znao je da opusti sugovornika.

      Prvo je počeo sa sasvim malim i beznačajnim rečenicama; o ljepoti kuća i mora; o umirujućem delovanju velike i ravne vodene površine. Rečenice su postajale sve duže. Uglavnom,  pričao joj je kako je upoznao majku. Kako je u njoj namah otkrio svoju srodnu dušu. Imali su puno toga zajedničkog, reko je polako.  Bili su sličnih karaktera. Voleli su slične stvari. Čitali iste knjige. Smejali se istim dosetkama. Da, sa njenom majkom se ponovo smejao. Posle veoma, veoma  dugog vremena.

      Stao je i zaćutao posmatravši je neko vreme u tišini. Ona nije reagovala. Mirno je sedila i gledala pred sobom. Izraz njenog lica nije ništa oddavao. Kao da je sva obamrla. Mislila je da sve ovo umišlja. Bilo je luđe nego san. Sasvim ludo, pomisli. Evo ih, njih dvoje, sede kraj mora i pričaju o ljubavi. Još tog jutra da joj je neko rekao da će se to desiti smatrala bi da je sasvim lud. Pa ipak, kako se lako u životu dešavaju preokreti, pomisli.

      „Osim toga“, nastavio je,  „obadvoje, i on i majka, imali su slične sudbine. To ih je možda i najviše zbližilo. Majka je rano izgubila čoveka koga je veoma volela. Svog muža, a njenog oca.  Bio je od nje iznenada i nepravedno otrgnut. Pričala mu je sve o tome.“

      Darjana se neprimetno namršti na te reči i stisnu zube. On to ne primeti. Na trenutak kao da je bio u nedoumici. Ispitivao je prvi utisak izgovorenih reči, ali je rešio da nastavi dalje; oprezno i nežno, kao da treba  da zarije oštricu hirurškog noža u zagnojenu ranu.

      “ U Londonu je izgubio ženu koju je voleo. Bilo je to davno. Kao i majčin slučaj.  Tako su se pronašli.  On i njena majka. Razumeli su se. Razumeli su bol koju je svako od njih morao da preživi. Toliko su se razumeli da je to bilo istinsko čudo. Prst sudbine, rekla je njena majka. On nije verovao u sudbinu. Ali, mora priznati, nije se ovome više uopšte nadao od života. A ni njena majka. Nisu to ni tražili. Jednostavno, dogodilo se. Primili su taj dar, eto sudbine, ako treba da tako bude, ne suprotstavljajući mu se.“

      Nije znala zbog čega joj sve to govori? I gde je majka? „Doći će kasnije“, reko joj je. „Umorna je od puta. Prilegla je da se malo odmori.“

      „ Njih dvoje su znali, da je ona mlada i da nema veliko životno iskustvo“. Darjana se nasmeja u sebi toj konstataciji. Kako pažljivo od njih,  pomisli. Šta oni o njoj uopšte misle i znaju?  Da je malo dete? Šta zapravo hoće od nje ? Njen blagoslov? Njeno oduševljenje njihovim sudbinskim susretom? Obećanje,  da će biti dobra i ostaviti ih na miru? Da mogu nesmetano jedno drugome lizati rane? Je li to ljubav?  Ta njihova patetična povezanost?  Srodne duše. Gluposti!“

      Nije više mogla to slušati. Nervozno je ustala, poravnala zgužvanu odeću  i polako  krenula ka hotelu u daljini. Ustao je za njom i pratio je nenametljivo i bez reči.

      Bar na plaži je radio. Bio je osvetljen  prigušenim svetlom lampi sa abažurom  i svećama  na stolovima. Sa pučine je duvao lagani morski povetarac. Sve je počelo da joj se čini nekako nestvarnim. On je sustiže i predloži da tu naruče piće i sačekaju majku. Odjednom, sasvim obrnuto trenutnoj situaciji,  nju obuze neki mir i blaženstvo. Možda je bilo od okruženja. Tiha muzika, prigušeno svetlo, šum mora. Zaboravi na sve, i prepusti se toj atmosferi,  kao iz romantičnih priča. Pomisli, zar nije jednostavno poverovati,  da niko drugi i ne postoji u toj vedroj letnjoj noći na obali pod zvezdanim nebom. Samo njih dvoje.  Putnici kroz vreme i prostor zalutali u ovoj tišini i mraku, na pesku kraj mora. Pronašli su se posle cele večnosti lutanja.  Osećala je da ga oduvek poznaje. Da ga oduvek doziva.  Nije bila majka ona koju je on tražio. Bila je to ona. Darjana.  Ona, koja je sada sedila tu blizu njega, plamteći  od ljubavi. Nije on razumeo sudbinu. Ni ljubav. Pojma nije imao. Zvezde su joj ga poslale. Ne majci, njoj. Poslale su ga njoj.

      Ispijala je vino, čašu za čašom, gledala ga preko oboda čaše i smešila se zamahujući dugom kosom. Neko toplo osećanje  ju je celu ispunilo i učinilo je lakom; kao da lebdi ispod zvezda dok gleda u njegove oči i sluša reči koje joj je govorio, tiho u tami.

      On je gledao ispred sebe u noć i povremeno pogledavao zvezde. I govorio.

      Dugo i bez prestanka pričao joj je priču o sebi. Onu, koju je Ava bila nekako otkrila, a koju je ranije želeo da delimično sakrije. Da li je zbog tog događaja smatrao da sada treba da sve ispriča? Je li se tako dogovorio s majkom?

      “ Bio sam nadaren za muziku još od malena“ , počeo je mirno. „ Veoma nadaren. Muzika je bila njegova strast. Kada bi potekli zvuci  iz instrumenta, gubio se u nepoznatim svetovima, ispunjen neverovatno intenzivnim osećanjima. Taj doživljaj  nije se mogao opisati. Samo neko ko je  to proživio mogao je da ga shvati. Njegovi učitelji predviđali su mu sjajnu karijeru. Vežbao je i svirao. Naporno radio. Sazrevao.

      A tada, desilo se nešto nepredviđeno. Izbili su neredi.  Nemiri na ulicama, promena vlasti, vojska protiv naroda, oružani sukobi.  Pobegao je preko granice. Posle dugog putešestvija,  stigao je do Londona. Tamo je, sa nešto para koje je poneo sa sobom, pokušao da nastavi školovanje. Tako je i sreo nju. Bila je veoma nadarena pijanistkinja. Volela je muziku isto kao i on.  Poticala je iz bogate aristokratske porodice. One sa velikim dvorcem i imanjem u unutrašnjosti i nekoliko kuća u Londonu i okolini. Po njoj se to nije moglo primetiti. Bila je skromna, načitana i svirala je predivno.  Zaljubio se u nju na prvi pogled. Bila je kao anđeo. Pravi anđeo. Zaljubila se i ona. Postali su nerazdvojivi.“

      „Njena porodica nije odobravala njihovu vezu. Kada su se upoznali, bila je praktično već pred udajom sa drugim čovekom. Porodični interesi i ugled, nalagali su joj da te zaruke okonča brakom. I novac. Porodici je bio potreban novac tog drugog čoveka, da bi sva ona silna imanja održavala. Ona je odbila. Vratila tom drugom prsten. Počeli su problemi. Bili su mladi i nisu marili za prepreke. Verovali su da mogu pobediti sve. Samo dok su zajedno. I nejgova porodica ga je trebala. Morao je da otputuje nazad. Ostavio ju je sa obećanjem da će se brzo vratiti. I da će se onda venčati makar se srušio sav svet. Poljubio ju je na rastanku i  stavio joj na ruku prsten koji je imao kod sebe. Majčin prsten, koji mu je dala da mu se nađe, za novac. Ti si samo moja, govorio joj je. I onda otputovao. A ona je ostala. Čekala.”

      “Nije sve bilo kao što su zamislili. Odmah po povratku vojska ga je mobilizirala. Zemlja je bila u ratnom stanju. Poslat je na ratište. Prošli su meseci dok je uspeo da se od toga svega izvuče. Ludilo rata. Ubijanje. Smrt i užas pratili su ga kao sjene. Pisao joj je pisma za koja nije znao da li stižu do nje. Prvom prilikom opet je napustio zemlju, ovog puta zauvek. Opet u London. Tražio ju je svuda. Njena porodica ga je najurila sa vrata imanja. Nigde je nije bilo. Napokon našao ju je. Mala humka na sirotinjskom groblju. Nije znao, bila je  trudna. Familija ju je izbacila iz kuće i otkazala se od nje; htela je da rodi njihovo dete po svaku cenu. Nisu prešli preko toga. Prepustili su je ulici. Završila je sama i bez novca u jednom prihvatilištu za neudate majke. Umrla je od groznice još pre porođaja. U toj ustanovi još su čuvali njene stvari. Među njima i prsten. Njegov prsten.“

      „Godine su prolazile kao u snu. Bio je skrhan čovek. Prestao je svirati. Radio je svakakve stvari samo da preživi. Konačno, jednog dana kao da se probudio iz transa. Prošlo je mnogo  godina. Osetio je da je prošlost ostala iza njega. Bilo je vreme da sve zaboravi. Spakovao se i vratio kući. Želio je samo mir i zaborav. I onda je sreo nju. Njenu majku. Sreo ja Zvezdanu,  na najobičnijem mestu od svih običnih mesta na svetu. Na svom novom poslu u školi.“

      Nije mogla da veruje da joj je sve ovo pričao. Prošli su sati; sedeli su u tami. Dve boce vina su stajale prazne na stolu. Majka se nije pojavila. Drugi gosti u baru, odavno su se razišli. Sveće su dogorele. Samo su još zvezde treperile iznad njih.

      Napokon je zaćutao. Ona ga je gledala, obasjanog svetlom mesečine.

      Onda je podigao oči k njoj  i zamišljeno je pogledao.

      „ Nadam se da nisam pogrešio što sam ti ovo ispričao“, reče. „ Tvojoj majci bi bilo teže da ti to sama kaže. Treba da znaš svu istinu. Nadam se da ćeš nas razumeti. Majka te veoma voli. Ti si joj najvažnija na svetu. A  meni je ona najvažnija na svetu. Ne mogu je izgubiti.“

      Ustao je i još jednom je pogledao naniže  u nju. Njoj je glava bila laka; misli su joj lebdele kao da su bez smisla i značenja. Činilo joj se da joj se Mesec smije, a vetar šapuće luckaste stvari. „ Pa zar ovo nije jedna velika i neverovatna šala?”, upitala se. „Ko bi ovakvu priču izmislio, osim majstora svih  zapleta?  Samog života.“

      Ustala je i ona, protežući noge,  i značajno ga pogledala podignute brade i poluzatvorenih očiju.

      –                Sve za ljubav – prošaputa, smešeći se. – Sasvim razumem – reče rastežući reči i lako se klateći na nesigurnim nogama. Koraknu ka njemu i dotače ga za ruku. On je uhvati čvrsto, da je zadrži da ne bi pala. Nagnula se glavom ka njegovom licu kao da  hoće da ga poljubi u obraz za laku noć. Njegova blizina je ispuni nekom smelošću i lakom vrtoglavicom,  možda i od vina, i ona prasnu ponovo u neumereni smeh.

       

      –                Vaša  tajna i vaša nebeska ljubav su kod mene na sigurnom – reče teatralno i nakloni se kao da je na bini, a pred njom publika. Onda mu se naglo i brzo opet  približi,  ovlaš, vragolasto, dodirnuvši svojim  usnama njegove.

      Nije se izmakao. Možda je bio suviše iznenađen. Nije mogla da zna.  Osetila je njegov miris i njegov dah na svom licu. Požele da mu ovije ruke oko vrata i da se čvrsto privije uz njega, ali se uzdrža.  Okrenu se, izu sandale i uze ih u ruke, pa se uputi  bosonoga, nesigurnim koracima,  ka terasi hotela,  još uvek se poluglasno nečemu bez prestanka smejući.

      On ostade da stoji u tami,  zbunjeno gledajući  za njom.

       

    • #28704
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Priča je isprepletena kao u stvarnom životu 🙂

    • #28708
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      A sada, narednih dana dolazi rasplet 😉

       

    • #28709
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Haahaa, super, jedva čekam da pročitam kakva im je sudbinaa namenjena 🙂

       

    • #28715
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (20)

      Knjižara  je bila  mala ali lepo uređena;  drvene konstrukcije ofarbane u belo, veliki prozori kroz koje je sijalo sunce i mnoštvo knjiga na policama iza pulta. Sitni ukrasi, ručno izrađeni detalji, mali otoman pokraj prozora sa jastučićima jarkih i veselih boja u kontrastu sa belinom prostorije i vaze sa svežim cvećem,  stvarali su ugodnu, skoro domaću atmosferu.

      Darjana je otvorila vrata i zakoračila preko praga; začulo se zvonce koje je oglašavalo ulazak mušterije.  Mlada žena otprilike njenih godina sedila je iza  pulta, glave oslonjene bradom na dlan ruke i čitala knjigu. Na zvuk zvonceta podiže pogled i osmehnu se ljubazno.

      -Izvolite; kako vam mogu pomoći ?-upita mekim, prijatnim glasom.

      Darjana  priđe i pozdravi je.  Potrebna joj je pomoć, reče, vadeći iz tašne već spremljene omote pisma; dve koje je sama dobila i jedno od stare tetke. Pokaza ih ženi;  da li  prepoznaje izradu, papir ili neki drugi detalj, upita je?
      Možda se seća pošiljaoca, s obzirom da su poslata s njihove adrese?

      Žena se osmehnu kada ugleda pisma u Darijinim rukama.

      „Ah svakako, to je njihova specijalna izrada i ponuda“, reče joj. Njena sestra, Sisi, ima taj hobi još od malih nogu. Sama izrađuje papir od raznih sirovina. Najčešće od starog papira pomešanog sa raznim drugim dodatcima, biljke, eterična ulja, ponakad i tekstil. Proces nije previše složen, a Sisi voli da to radi. Lepše izrađene predmete prodaju tu u radnji.”

      Žena je bila prijatna i lako se upuštala u razgovor. Svakako, pomoći će joj sve što može. “U čemu je problem?“- upita je.

      Darjana se već odlučila da se drži iste priče koju je ispričala mladiću u pošti. Izgubljeni kontakt sa rođakom, omoti pisama kao jedini trag koji vodi do nje… „Pisma su poslata sa vaše adrese“- ponovi tu činjenicu, pitajući  ženu za objašnjenje.

      „ Da, da, s vremena na vreme činimo tu uslugu nekima od naših mušterija“ – objasni joj žena.  „Može biti da nemaju dovoljno vremena ili ne mogu da traže sanduče po gradu;  kod nas stiže dnevna štampa poštom, pa ponekad službenicima predamo pisama i razglednice koje su nam mušterije ostavile za slanje. Mala dopunska usluga koja i nama donosi sitnu zaradu. Dešava se da na nekim od  omota već unapred stoji  napisana sa zadnje strane, adresa naše knjižare, pa se mi tako nađemo registrovani kao pošiljaoci, mada je to samo tehnički ispravno. Ništa neobično. Možda se i u vašem slučaju tako dogodilo.“

      Darjana se upita da li je poštanski službenik znao za ovu lokalnu praksu; ako i jeste, njoj to nije objasnio. Možda je zbog toga bio onako samozadovoljan. Pretvarao se da joj pomaže, a njegova informacija nije ni najmanje vredila.

      Rešila je da ovog puta ne odustane tako lako. Iz tašne sad izvadi sliku Ave i pokazala je ženi. To je njena rođaka, reče joj. Može li se setiti da ju  je videla u radnji? Je li ta žena možda kupila pisma od posebne hartije i ostavila njima da ih pošalju? “

      Žena uze sliku iz njenih ruku; sa zanimanjem proučavala je lik na njoj. Pogleda u Darjanu i otvori usta da nešto kaže, ali se predomisli; opet vrati pogled na fotografiju. Konačno, uzdahnu i pogleda u nju kao da se zbog nečega izvinjava.

      „ Vidite draga, ja verujem da sam ovu ženu viđala na ostrvu“- reče joj. Dolazila je  u našu radnju; kupovala povremeno neke sitnice, štampu i slično. Pretpostavljam da  živi negde izvan grada, jer je uvek dolazila džipom ili sličnim terenskim vozilom. Ponekad sama, ponekad ju je neko vozio. Uvek nosi naočare za sunce sa tamnim staklima i retko ih skida, čak i u radnji. Ne  znam joj ime niti bilo šta drugo o njoj. Ali sam je viđala. Godinama. Rekla bih da živi na nekoj od udaljenih plantaža.  Ali…,naglasi tu reč i ponovo pogleda u nju posle značajne pauze,…ali ja ne znam da je ona ikada od nas naručila vakva pisma.”

      Darjana je osetila da joj je srce zadrhtalo. Napokon, neko je video Avu. Primeti da je žena pomno posmatra. Kao da je postala nekako sumnjičava prema njoj. Nekoliko trenutaka obadve su šutele. Onda žena ustade sa stolice i ode u udaljeni deo radnje gde su se nalazila mala bela vrata, koju do tad ne beše primetila. Otvori ih i proviri iza, pa  doviknu nešto na nepoznatom jeziku.  Pogleda još jednom u pravcu Darjane, pa se mirno vrati do pulta. Na mala vrata pojavi se krupna, visoka  žena obučena u plavi radnički kombinezon  uprljan   bojom. Kosa sa rasčupanim pramenovima koji su padali po licu bila je skupljena na potiljku i vezana maramom; obrazi su joj bili zarumenjeni, a koža lica sijala. Videlo se da je upravo bila prekinuta u nekom fizičkom poslu.

      „ Ovo je Sisi“, reče žena obraćajući se Darjani, „ To je moja sestra.“
      Dok ju je Sisi upitno promatrala, sestra joj objasni razlog Darjanine posete. Sisi pogleda omote koje je držala u rukama. Pažljivo prouči rukopis na jednom od njih, na kom je bila ispisana adresa Darjininog stana. Na licu joj se javi zbunjeni izraz, a njega zameni neka pretpazljivost i nepoverenje u pogledu. Odmeri  Darjanu ozbiljno.

      „ Gospođice“, reče joj na kraju, kada je saslušala ono što joj je sestra prepričala. “Ne znam zbog čega tvrdite da je gospođa sa fotografije, navodno vaša rođaka, slala ova pisma, kojima vas poziva na ostrovo. Mislim da to ne može biti istina.  Pošiljaoc ovih pisma nije imao nikakve veze sa tom ili bilo kojom drugom ženom”- zaćuta i pogleda u nju, pa nastavi.

      „Dobro ga se sećam. Dolazio je nekoliko puta, razgledao i kupovao neke stvari; uglavnom sitnice. Veoma ga je interesovao  način na koji izrađujem papir. Interesovale su ga i druge stvari o ostrvu.  Kakve se sirovine i proizvodi mogu naći na njemu.  Što nam nedostaje, koji produkti? Pretstavio mi se kao vlasnik neke male firme iz Evrope, koja se bavila tgovinom i izvozom.  Hteo je da svoj biznis proširi na ostrvu jer mu se veoma svidelo. Pričali smo puno o tome, oboje smo preduzimačkog duha; čak smo jednom popili i kafu zajedno u obližnjem baru”- sestra je na ove reči pogleda uzdignutih obrva, ali Sisi je ignorirala njenu reakciju.

      “ Posetio je ostrvo nekoliko puta u zadnjih godinu dana i uvek bi svratio u radnju i potražio me. Jednom prilikom me zamolio da pošaljem nekoliko pisama i dao mi tačne upute i adrese. Pisma je trebalo poslati u određenim vremenskim razmacima.  Rekao je da su to pisma za neke od njegovih poslovnih suradnika; on je zbog drugih obaveza bio sprečen da to sam uradi. Naravno, nisam videla ništa loše u svemu tome. Uradila sam sve po njegovim instrukcijama. Ovo što imate kod vas je deo tih pisama.”

      Sestre su gledale u nju upitno.
      Darjana  je bila sve više zbunjena. Koji čovek, kakav vlasnik firme? Ko je to bio i zbog čega je neki neznanac  njoj slao onakva pisma baš sa ovoga ostrva?

      Sisi pogleda u sestru, obliza nesvesno jezikom suhe usne, pa produži  sa jedva primetnim oklevanjem. „ Ipak”, reče, “možda postoji neka dodirna tačka u svemu ovome“ – pogleda u Darjanu pre nego što je nastavila: „ Vidite, i on se raspitivao  o ovoj istoj ženi sa vaše fotografije“- izgovorila je to nevoljno, kao da je i nehotice odala tajnu svoga neobičnog poznanika.

      Darjana je pogleda iznenađeno. Raspitivao se o Avi?

      „Mislim da negde imam njegovu vizit kartu“- produži Sisi. Veoma lep čovek, mogu vam reći, ali nekako samozatajan. Tajanstven, povučen. Ne znam da li razumete što hoću reći? Nedostaje mi prava reč koja bi ga sasvim tačno opisala.“

      Uđe iza pulta gde je sedila njena sestra i poče da pretura  po papirima u fioci stola iza nje. Konačno, sa zadovoljnim usklikom  izvuče neki komadić papira i pokaza joj ga.

      „ Evo ga“, reče joj, „Gospodin  Viktor Šmit,  Berlin.

      Darjana pogleda vizit kartu koju je Sisi držala u rukama. Nije bilo napisano ništa drugo, ni ime firme ni kontakt telefon ili e-mejl adresa. Kakva je ovo karta,  upita se? I ko je pobogu  Viktor  Šmit ?

      ***

      Vratila se u hotel sa nesnosnom glavoboljom. Nije sebi htela da prizna, ali već ju je obuzimao očaj. Stvari su se sve više komplikovale. Zbog čega je naivno verovala da će lako doći do rešanja i odgovora na ovu zagonetku samo ako doputuje na ovo mesto? Kako je dublje ulazila u priču, sve je manje razumela šta se krije iza nje.

      Nije htela da prizna sebi, da je Miljenko bio u pravu. Kao i mnogo puta ranije, gorko pomisli. Možda je  trebala da sve ispriča policiji?  Ali šta je mogla da im kaže? Nije tu bilo nikakve pretnje, nikakav kriminal. Samo  stare  porodične tajne i nerasčišćeni emocionalni odnosi. Policija se nije petljala u te stvari. Ipak, nešto je počelo da je uznemirava više od očekivanog. Naka laka jeza joj se bila uvukla pod kožu.

      Tamnoputa devojka  sa recepcije je dočeka ljubaznim osmehom kao i predhodnog dana. Govorila je  engleski sa čudnim naglaskom, ali se veoma trudila da bude uslužna.

      „ Gospođice“ obrati joj se, „ moj otac je otputovao na glavno kopnu pa nisam uspela da s njim razgovaram. Vraća se  večeras. Nadam se da ću uskoro imati neku novu informacije za vas.“

      Darjana klimnu glavom.  Da, svakako, neka joj odmah javi ćim bude nešto saznala. Pogleda u karticu na uniformi  na kojoj je stajalo njeno ime. Luna, pročita na njoj. Nasmeši  joj se pa se uputi ka liftu. „Luna“, okrenu se i pozva je, pre nego što je ušla unutra, „molim te, neka mi večera bude poslužena u sobi“, zamoli je. Devojka  potvrdi da je razumela i uze telefon da uputi poziv.

      ***

       

      Istuširala se, osušila kosu i u laganoj odeći  sela na terasi ne paleći svetlo.  Bilo je oko devet sati uveče. Nije bilo mnogo prolaznika,  a ni saobraćaja na ulici. Od nekud se čula tiha  muzika. Dole, ispod terase, ugleda Lunu bez uniforme kako izlazi iz hotela. Nosila je teksas jaknu i  belu suknju do iznad kolena, a preko ramena imala je malu tašnu. Lakim korakom uputila se ka parkiralištu na kraju ulice. Skupi kosu pa stavi kacigu na glavu; pope se na sedište jedne zelene vespe koja je tamo stajala parkirana. Upalila je motor i krenula negde ka periferiji  grada. Verovatno joj  je završila smena, pomisli Darjana.
      Nije bilo puno gostiju u hotelu; još su bili van sezone, pa je noću bilo mirno. Neko pokuca na vrata sobe. Doneli su joj večeru. Ukusna morska riba njoj nepoznate vrste, sa prelivom od limuna i lokalnog bilja, salata i mala flaša belog vina. Dopadala joj se lokalna kuhinja.

      Darjana sede za sto da večera i zamisli se.
      Šta je to do sad saznala?

      Prvo, još neko je potvrdio Avino prisustvo na ostrvu. Žena iz knjižare. Ava je posećivala knjižaru. Drugo, Ava joj nije poslala pisma. Barem je tako za sada izgledalo.  Ko je bio čovek koji je to uradio?  Taj  Viktor Šmit? Preturala je kroz glavu sve svoje poznanike i njihove moguće veze sa Nemačkom. Nije mogla da nađe nikakvu povezanost od značaja. Nešto joj je izmicalo. Vlasnik trgovačke firme iz Berlina? Zbog čega nije ime firme stajalo ubeleženo na karti? Zašto se taj Viktor interesovao i pitao za Avu? Možda je pripadao onom drugom delu Avinog  života? Poslovni  suradnik njenog muža?  Ali ipak, stvari koje je iznosio u pismima bila su u suprotnosti sa tom pretpostavkom. Bilo je puno verovatnije da je Viktor neko ko je Avu poznavao u mladosti, čak i pre udaje.

      Može li verovati sestrama iz knjižare, pitala se? Možda su u sve ovo umešane više nego što se činilo i sada hoće da je uklone s pravog traga?  Ipak, bilo je nečega u načinu na koji je Sisi govorila o tom Viktoru. Nešto što je potvrđivalo da ne laže. Izgledala je zainteresovana za njega. Čak zabrinuta. Ko i da je taj Viktor u Sisi je stekao lojalnog prijatelja. Možda joj je dala informacije samo da i sama  sazna nešto više o njemu, pomisli.

      Uzdajnula je. Sve je tako zapetljano.  Sutra će unajmiti kola i krenuti u obilazak ostrva.  Kasnije, možda će još jednom razgovarati sa sestarama. Bile su jedine koje su imale neki opipljiv trag.

      Upali mali laptop koji je ponela sa sobom i pokuša da na internetu nađe nešto o Viktoru Šmitu.
      Udubila se u  istraživanje koje  ju je odvelo do svakakvih mogućih i verovatno pogrešnih tragova. Konačno se otkazala jalovog posla. Bez malo više informacija o njemu, nije mogla ništa da otkrije.  Bila je umorna, a i popila je dosta vina. Pogleda na sat. Bilo je jedan posle ponoći.

      Odjednom zazvoni telefon kraj kreveta. Darjana se trgnu iznenađeno. Ko bi to mogao da bude u ovo doba, zapita se? Priđe neodlučno i podiže slušalicu.

      S druge strane linije nešto je šuštalo.  Je li to bio zvuk vode?  Talasi? Kiša? Smetnje na vezi?

      – Halo? – povika glasno u slušalicu.- Halo ko je to?

      Sa druge strane začu se  ubrzano disanje. Kao da je neko trčao.

      – Halo, ko je to? …ponovi ona sada već uznemireno.

      -Gospođice…gospođice Darijana, do nje je dolazio uzbuđeni glas sa neobičnim naglaskom- Gospođice Darijana, ovde je Luna. Luna s recepcije…

      -Da, Luna čujem te- povika ona sad već zabrinuto. Prizvuk u devojčinom glasu bio je neobičan. –Luna, gde si? Da li se nešto dogodilo? – Darjana je pokušavala s krajnjim naporom da razazna zvuke koji su dopirali preko slušalice. Neki nejasni zvuk i šuštanje bilo je sve što je usledilo. A onda se veza naglo prekinula.

      Darjana ostade da stoji kraj kreveta  sa slušalicom u rukama. Bila je veoma uznemirena.  Siđe do recepcije. Za pultom je sedeo nepoznati mladić.

      „ Molim vas, povežite me sa brojem koji me je upravo nazvao u sobi na hotelski telefon“ – zamolila  ga je.  Mladić   stisnu neka dugmad na aparatu pred sobom i sačeka izvesno vreme.

      Darjana je hodala uznemeireno gore dole ispred pulta. Mladić ravnodušno sleže ramenima.

      “Ne mogu”, reče joj.  “Zbog čega?”, nervozno upita Darjana. „ Poziv je došao iz spoljne mreže, ne preko unutrašnje centrale hotela“, reče, „ ne mogu da vam pomognem, žao mi je. Za to bi mi trebalo ovlašćenje od vlasnika hotela ili  lokalne policije.“

      Darjana se vrati u sobu i pokuša da se smiri. Možda je postojalo sasvim bezazleno objašnjenje za sve ovo. Možda je Luna ostala bez baterije na telefonu. Možda se pokajala što zove tako kasno, pa će sutra da joj sve objasni. Uostalom, ona sama joj je rekla da je nazove, ranije te večeri.

      Pokuša da zaspi, ali san joj nije dolazio na oči. Zbog čega je devojka zvala?  I zbog čega se vezu prekinula?  Da li je bila sama? Možda joj je neko drugi oduzeo telefon? Odakle je zvala? Kakav je to bio šum u pozadini?

      Rano je sišla na doručak nadajući se da će ugledati Lunu na svom radnom mestu i dobiti odgovore na sva pitanja.  Nije je bilo.  „  Molim vas treba mi Luna. Je li stigla ?“- upita ženu koja je sada bila na smeni. Ona podiže pogled ka njoj zbunjeno, pa se osvrnu iza sebe i pogleda proćelavog, malog čoveka u tamnom odelu koji je sedio iza nje i listao neke papire. Darijana ga u uzbuđenju ne beše primetila.

      „A vi ste?“- upita čovek na engleskom, ustajući i približavajući se pultu, „ Zbog čega vam treba Luna ovako rano ujutru?“

      Darjana se zbuni; pogleda oko sebe. Tek tada primeti ljude u uniformi koji su stajali svuda okolo u holu hotela. Policija.

      Čovek u odelu  skupi veđe i namršteno pogleda u Darjanu.

      „ Ko ste vi gospođice?“- upita strogo.” I zbog čega tražite  Lunu?“-ponovi isto pitanje.

      „ Ja sam gost hotela. Trebalo  je da mi iznajmi kola za danas“- slaga ona na brzinu. Bila je to poluistina. Nameravala je da to učini, ali ipak nije uspela da predhodne večeri da Luni taj zadatak. “Zar je to nešto neobično, za što mi treba opravdanje?”-upita oštro odbijajući napad.

      „Hmmm, mislim da to neće biti moguće“- reče joj on, ne ispuštajući je iz vida.   „ Luna je ovoga jutra pronađena mrtva; na mestu udaljenom oko sat vremena vožnje od grada. Čini se da je pala sa visoke litice kraj puta iznad mora i udarila o stene.“

      Darjana je prebledela. Morala je da prikupi svu snagu da ostane prisebna. Šum, pomisli. Šum na vezi. Bili su to talasi koji su udarali o stene.

      „Njena smrt se zasada vodi kao sumnjiva“, produži mali čovek da govori. „Među njenim stvarima  u tašni, pronašli smo ovu forografiju“ – on joj pokaza Avinu sliku koju je bila dala devojci. „ Ova žena neobično podseća na vas gospođice. Samo je malo starija. Možete li nam nešto o ovome više objasniti? Ko je ona? Zbog čega je Luna imala njenu fotografiju? I zbog čega vi šećeto okolo i svima pokazujete tu sliku, raspitujući se?“

      Darjana se oseti izgubljeno pod pogledom tih crnih sitnih očiju sa orlovskim nosem između njih.
      Otkuda on sve to zna? Glavni inspektor policije Sao Tomea stajao je pred njom i namršteno i neprijateljski ju je gledao.

      Mada nije ništa skrivila, Darjana oseti kako joj  sa čela curi  znoj.

    • #28727
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Intrigantno do kraja 😉

    • #28728
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Ako produži  vako nikad kraja  🙂 😉

    • #28729
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Haahaa, pravi feljton, ali postaje sve bolje, možda treba odložiti kraj 😉

    • #28730
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (21)

      Ava je bila obučena u neupadljivu odeću jeftinog kvaliteta, bez nikakvih dodatnih skupih detalja. Nije htela da na sebe privlači pozornost. Čak je i kosu skupila i povezala maramom da se ne vidi, a oči zaklonila tamnim naočarama. Koračala je suncem obasjanom ulicom primorskog gradića,  zadubljena u nevesele misli. Na kraju ulice ukaza se niska, belo okrečena, jednospratna građevina od drveta, koju je upravo tražila. Gradska bolnica Sao Tomea.

      Ušla je unutra i osvrnula se oko sebe.  Bilo je čak gore nego što je očekivala, pomisli.   Nigde nije videla nikoga. U holu je bilo zagušljivo i vruće, mada su prozori bili širom otvoreni,  neki sa pocepanim mrežama za insekte, a na plafonu su se okretali veliki  ventilatori. Nagonski  odabra hodnik koji se pružao levo od ulaza. Nizovi vrata sa oljuštenom bojom na kojima nije bilo nikakvog natpisa, protezali su se u nedogled. Sretala je samo ponekog pacijenta koji je stajao ispred neke od tih vrata ili čak sedio na podu nasuprot njima, kraj prozora, i  čekao. Nigde nije primetila stolice, čekaonicu ili kretanje nekog bolničkog osoblja.  Sterilna belina zidova koji i nisu bili tako beli, već sa žutim mrljama od  vlage, a na pojedinim mestima i od crne buđi,  pobuđivala je u njoj gađenje. Užasno, pomisli ona. Ovo mesto je užasno.  Potsećalo ju je na sve one domove za napuštenu decu u kojima je nekad davno boravila.

      Konačno,  na kraju tog beskrajno dugog hodnika ugleda jednu časnu sestru u beloj uniformi.   Pozva je glasno i kada se žena okrenu ka njoj ljubazno joj se obrati. Sestra je na sreću razumela malo engleskog.

      Ava joj pokaza sliku. Traži nekog, reče joj. Bio je ovde na lečenju. Doputovala je iz daleka. Mora da ga nađe.  Da li joj je poznat njegov lik sa slike? Ravnodušni izgled na licu žene je malo obeshrabri. Izgledala je kao neko, ko je čuo na hiljade sličnih priča. Ipak Ava nije bila osoba koja je prihvatala  reč „odustati“. Da je bilo tako, ne bi sada stajala na ovom mestu, obuzeta svojom suludom misijom.

      Razmisli  malo ali se ipak reši za ulogu ucviljene devojke-supruge. Molila ju je da joj pomogne. Preklinjala. Nudila i nagradu.  Mora da ga nađe ili da sazna šta se tačno s njim dogodilo.

      Sestra je stajala i gledala u nju. Susret sa Avom joj nije bio po volji, bilo je očigledno, ali se zbog nečeg uzdržala od  reakcije. Ava je bila strankinja, a oni su bili ljubazni sa strancima, posebno sa Evropljanima. To je bilo ukorenjeni obrazac  koji se nije lako menjao.

      –       Kako se zove? Taj vaš čovek, kako mu je ime? – upita je  konačno.

      –       Simon- odgovori Ava. – Simon Jovanović.

      Sestra joj dade znak da je sledi.  Ušli su dublje u zgradu sve dok nisu stigli do  njenog suprotnog  kraja. Tamo se nalazio  izlaz koji je vodio u jedan  dugačak, zastakljeni hodnik; prolaz se pružao  kroz unutrašnje bolničko dvorište obraslo niskom  travom i žbunastim rastinjem. Povezivao je prvo zdanje u koje je Ava ušla sa ulice, sa  sličnim takvim iza njega u velikom zadnem dvorištu. U tom delu su se nalazile sobe gde su ležali bolesnici, a malo dalje i kuhinja. Sve je bilo veoma primitivno. Utisak da se radi o stvarnoj bolnici prizivala je samo bela boja koja je dominirala, ako je to moglo uopšte biti neki kriterijum, pomisli Ava.

      Kako je pobogu Simon dospeo ovde, upita se?

       

      Stigli su konačno do neke centralne prijemne prostorije,  gde se nalazio veliki radni sto sličan prijemnom pultu. Bio je zatrpan papirima i papirnim  fasciklama. Iza stola nalazili su se redovi polica na kojima su stajale  slične fascikle kao i na stolu.  Sve je bilo razbacano i prilično neuredno.

      Žena uhvati  Avin pogled, pa slegnu ramenima. – Izvinite, ovde je bilo gusto zadnjih nekoliko meseci-reče joj. – Politika- ponovi značajno, kao da s time sve objašnjava. – Vojska, pucanje, povređeni- dodade opet jednosložnim rečenicama, pomažući se u objašnjavanju i rukama. – U bolnici je bilo dosta gužve. Sada je bolje. Mirno opet.

      Ava klimnu glavom, mada je ništa od toga nije interesovalo. Za nju nije bilo problema. Niko ju nije dirao. Njihove lokalne razmirice je nisu interesovale. Ili je možda trebalo da je interesuju, upita se?

       

      –       Kada je primljen?- upita je sestra.

      – Pre oko tri nedelje – odgovori Ava.

      Sestra otvori neku metalnu fioku u gornjem delu jedne arhive i preturaše unutra po njoj. – Ah! – ispusti konačno nekakav zadovoljan uzvik. Ava se trgnu i pogleda je. – Simon Jovanović,  primljen petog  maja, preminuo od malarije desetog istog meseca, reče joj i pogleda je sa nekakvim izrazom lica, koji je trebalo da izražava saučešće.

      Ava je pružila ruku i uzela fasciklu iz ruku sestre. Nije mnogo razumela od onoga što je tamo videla. Sve je bilo nažvrjano nečitkim rukopisom i na jeziku koji nije poznavala. Portugalski? Pogleda u potpis na dnu stranice. Doktor Pedro Ramirez.

      –       Molim vas,  htela bih da porazgovaram sa ovim doktorom- reče polako ne dižući pogled sa papira.

      –       Doktor Pedro je otišao na teren. Posećuje bolesnike po plantažama-reče sestra vrativši si ponovo na lice svoj ravnodušni izraz. Vreme za suosećanje je prošlo.

      –       Ali ja moram s njim da razgovaram. Moram! – Ava je skoro vikala na nju.

      Sestra je gledaše iznervirano. Ova gospođa je izuzetno naporna, pomisli. Šta još hoće od nje? Već je učinila i previše.

      – Biče sutra tu oko 10 sati ujutru- reče joj. – Možda tada možete pokušati da dođete do njega. Ali za sada je to nemoguće. – Svi oni moraju da razgovaraju sa doktorom Pedrom-dodade za sebe gunđajući potiho.

      Ava  je morala s tim da se pomiri.  Zahvali  joj se i napusti bolnicu. Trudila se da o ničemu ne razmišlja. Ne sad, dok ne razgovara s doktrom.  Ipak nešto joj nije dalo mira. Datum? Peti maj. Nešto se tu nije uklapalo.

      Vrati se u mali hotel u kojem je našla smeštaj. Nije bio njene klase, ali  ovog puta to nije bilo važno. Sao Tome je u stvari bilo lepo mesto. Veoma egzotično, mada još nerazvijeno. Možda bi i uživala u ovoj poseti da nije povod bio tako mučan, pomisli.

      Isprva, nije samu sebe shvatala. Zbog čega je prevalila sav taj put ? Simon se naglo razboleo prilikom službenog puta i umro u ovom mestu.  Nije ga videla oko dve godine.  Otkada se udala za Roberta, a on se oženio  Zvezdanom. Od kada su svo troje sproveli u delo njihov dogovor.  Dogovor koji je bio njena zamisao. Nije se zbog ničega pokajala. Živela je život koji je za sebe isplanirala. Ništa joj nije nedostajalo. Ništa. Ili možda ipak jeste?

      Vest da ja Simon umro, podgodila ju je više nego što je očekivala. Zbog čega, pitala se?  Možda zbog toga što je bila iznenadna? Uvek je verovala da je ono između njih bio samo flert. Zabava. Naravno,  neko je izašao povređen iz svega toga, ali to nije bila ona. U sve to je  čvrsto verovala. Pa ipak. Kad je doznala vest, čak je i zaplakala. Kakva ludost! A onda je učinila i veću. Kad bi je tetka sada  videla. Rekla bi da je takvo nešto od nje i očekivala. Da, neće joj pružiti to zadovoljstvo.

      Pre samo nekoliko dana stajala je na Simonovom pogrebu, gledajući Zvezdanino bledo i uplakano lice. Odjednom i ona oseti bol gubitka. Duboki bol. Ne, nije Simon bio oduzet samo Zvezdani.  Bio je oduzet i njoj.  Nije htela  da prihvati tu pomisao.  Da ga više nema. Ali šta joj je? Zar ga je još želela za sebe, pitala se?

      U njenoj glavi rodila se luda misao da ode da vidi  mesto gde  je umro. Nije znala šta je očekivala da će tamo naći? Objašnjenje svojih osećanja? Objašnjenje njegovog naglog  i besmislenog odlaska? Utehu?   Ali jednostavno morala je da to učini. Ništa o tome neće reći Zvezdani. Ni Robertu, naravno. On je i onako bio na dužem službenom putu sa svojim ocem. Za nju nije pretstavljao problem da otputuje bilo kuda iz bilo kojih razloga. Podrazumevalo se da je to sada način njenog života. I niko joj nije postavljao pitanja  niti nametao ograničenja.    Sve dok bude u svemu diskretna.  Novca je imala dovoljno. Očekivalo se da se i ona ponaša isto. Da ne pita uvek Roberta gde je i s kim. Njoj je taj aranžman odgovarao.

      Da, otići će sama u to mesto. Mora barem nešto više doznati. Je li sve bilo nelogično, kako što je Zvezdalna ponavljala? Nelogično. Zvezdana I njena logika. Nije ju odvela daleko, pomisli.

      A ona mora shvatiti šta ovo sve njoj znači. Vratila se u sestrin život, ovog puta kao Ava, bogata prijateljica iz detinjstva.

      ***

      U deset sati narednog jutra ušla je ponovo  u  gradsku bolnicu. Prošla je dugim hodnikom sa osunčanim prozorima okrenutim ka jugu. Stigla je do prostorije sa fasciklama u kojoj je juče razgovarala sa sestrom.

      Nije bilo nikoga nigde. Krenula je  jednim od hodnika da potraži doktora Pedra. Nije znala gde bi ga tražila, sve je izgledalo nesređeno. Nekog će već upitati. Možda je bio na viziti?

      Sa leve strane hodnika bila su vrata bolesničkih soba. Neka su bila otvorena. U krevetima, naredanim na po dva suprotna zida, ležali su ljudi u bolničkim pižamama. Bolničarke su upravo posluživale doručak. U nekoj od soba začu se tresak posuđa o pod i uzbuđeni povici. Ava proviri unutra. Mlada  tamnoputa devojka u beloj uniformi, najverovatnije bolničarka,  žurno je skupljala hranu prosutu po podu i po njenoj kecelji. Kada je ugleda, nešto poče uzbuđeno da govori pa se zatim rasplaka. Ava joj rukom dade znak da se ne uzbuđuje  zbog njenog prisustva. Ona će šuteti. Htede da je nešto upita, gde može da nađe doktora, kad joj odjednom pogled privuče nešto u sobi,  iza devojke. Nekoliko trenutaka je stajala nepomično, a onda žurno zakorači, skoro utrča u sobu i približi se jednom krevetu u ćošku. Na njemu je ležao mlad čovek bledog lica i zatvorenih očiju sa povezom preko glave.

      –       Simone- uzviknu Ava. – Simone, oh Bože. Pa to si ti. To je Simon- obrati se zbunjenoj devojci. –Simone, pa ti si živ. Živ si.

       

      Čovek u postelji nije otvarao oči. Nije znala da li je spavao ili bio u nekoj vrsti  bunila. Okrenu se i pogleda u devojku koja je sa izrazom očajanja još stajala na sredini sobe i gledala scenu.  Kad se susretnu sa Avinim očima, poče odrečno da odmahuje glavom, oprezno da uzmiče unazad i da brzo izgovara neke reči na nerazumljivom lokalnom jeziku.

      –                Doktor Pedro- povika Ava, preuzimajući naglo i zapovednički kontrolu nad situacijom, u naletu nove snage koja se je posle ovoga razvoja događaja u njoj probudila. Ona  ljutito zgrabi devojku za zglavak ruke pa je celu prodrma i ponovi vičući. – Hoću da mi odmah nađeš doktora Pedra Ramireza i da ga dovučeš ovamo. Je si me razumela? Odmah.

      Devojka uplakano napusti sobu, a Ava se primaknu postelji i dodirnu dlanom Simonovo lice. Bio je obrastao u bradu. Imao je groznicu. Kapaci na očima su mu bili zatvoreni, a usne su se lako kretale kao da je nešto nerazumljivo šaputao. Ava priđe gvozdenoj ogradi njegovog kreveta i dohvati  bolničku listu.  Prelete brzo očima po njoj,  a onda joj se zenice raširiše od iznenađenja. Alfonso Tomas, pisalo je na vrhu liste.  Pacijent star 28 godina iz Portoa u Portugalu.

      Pa naravno, pomisli. To joj je bilo čudno. Datum na listi sa imenom Simon Jovanovič. On nije mogao petog maja da bude u bolnici. Nije bio još ni doputovao na ostrvo, po Zvezdaninoj priči. Šta se ovde u stvari dogodilo?

      Neko se nakašlja iza njenih leđa. Kad se osvrnula ugledala je sestru sa kojom je juče razgovarala. Iza nje stajala je mlada nespretna bolničarka pognute glave i lica u suzama.

      –       Gospođo, reče joj sestra polako i veoma značajno. – Molim vas pođite sa mnom. Moramo da razgovaramo.

       

       

       

       

       

       

       

    • #28744
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Ah, prekine se na najzanimljivijem mestu, po svim pravilima žanra 😉

    • #28746
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Nataša, šta bih ja bez vas

      Nastavak se već kuha 😉 i uskoro je tu.

    • #28750
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Uverena sam da svi ovo čitaju i prate sa pažnjom, ne znajući kakav kraj da očekuju 🙂

    • #28755
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      <3   Hvala Nataša <3

      Subjektivna sam oko ove priče, ali da mi je neko rekao,  da ću i ja  sama, koja to  smišljam,  da budem tako zainteresovana, čak zaintrigovana,   dok pišem zaplet, ne bih mu verovala  ha ha ha

      Skoro da sam ko podvojena ličnost, jedna smišlja, druga piše i izražava smišljeno :))))

       

       

    • #28756
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (22)

      –       Ličim li na oca?- upita  Darjana.

      Stajala je ispred jednog velikog ogledala u holu restorana gde su večerale i posmatrala zamišljeno svoj odraz u njemu. Ava se trgnu na te reči i namršti se. Pogleda je  iznenađeno. Otkud sad ovo pitanje, pomisli.

      Darjana se okrenu ka njoj upitno podignutih obrva. – Ava? – ponovo joj se obrati – Reci mi, misliš li da ličim na oca?  Ti verovatno to znaš.

      –       Zbog čega me to pitaš ?- Ava je tražila način da izbegne odgovor.  – To bi najbolje znala tvoja majka. Pitaj nju. Ja se ne želim mešati u te stvari.

      –        Ali ja ne želim da pitam nju- produži Darjana uporno.- Želim da pitam tebe. Molim te, sigurno se sećaš kako je on izgledao. Valjda ovo nije komplikovano pitanje?

      –       Pa i ne baš . Mislim, ne sećam se mnogo Simona – Ava produži veoma nevoljno, skrećući pogled u stranu.   – Možda ličiš sasvim malo, ali ipak,  ne, rekla bih da nisi nalik tvome ocu.

      –       Nisam nalik ni na majku- produži Darjana okrećući se opet ka svome odrazu u ogledalu.

      –       Tvoja majka je bila veoma lepa devojka. Nije bila tako slaba i suha kao što je sada; imala je bujnu kosu, lepe velike oči i momci su se okretali za njom- Ava je otezala rečenice i zvučala veoma neuverljivo.

      –       Ali si ti bila lepša od nje – nastavi Darjana uporno, kao da je rešila da je izvadi iz kože.

      –       Draga moja, ja uistinu ne razumem odakle su te spopala ova pitanja? Ne znam, jesam li bila lepša od tvoje majke! To nije moje da tvrdim. Svaka od nas je imala svoje udvarače, ako baš želiš da to čuješ, pa nije bilo problema. Barem pretpostavljam da je tako bilo, ako se dobro sećam tog vremena.

      –       I nikad se niste vas obadve zainteresovale za istog momka?- opet će Darjana.

      –       Gluposti !-prekinu je Ava ljutito. –Šta te je danas spopalo? To su pava detinja pitanja.

      Darjana uzdahnu, pa se odmaknu od ogledala. Uze kaput iz garderobe i obuče ga, pa sustignu Avu koja se već uputila ka izlazu, kao da želi da se udalji od njenog propitivanja.

      –       Majka insistira da je posetim pre praznika- reče joj kada je stigla do nje.  – Ne želim da idem, ali je bila  veoma uporna. Čak me opet pozivala da dođem sa Miljenkom, ali neću ići s njim, naravno. Samo ja i ostaću kratko, na jedan dan. Ne želim  duže ostati.

      –       A Dimitri? Gde je on? – upita Ava polako i sa oprezom, pa ispod oka pogleda u Darjanu. Odavno je shvatila da Darjana ne voli da razgovara o Dimitriju.

      Darjana se namršti. Kao da je neka sena pala preko nje i sasvim joj pokvarila raspoloženja.

      –       Ne znam gde će prokleti Dimitri biti ; nadam se da će moja poseta da prođe bez njega. Čini mi se da se potpuno uselio kod majke.

      –       Darjana…- Ava htede da nešto kaže, ali pogled na devojku je predomisli.

      Uhvati je pod ruku i siđe  zajedno s njom  stepenicama do pločnika, pa se užurbano uputi  ka taksi vozilu koje je čekalo.

      ***

      Majka je postavila sto za ručak veoma svečano. Spremila je supu i Darjanino  omiljeno jelo. U salonu je bilo prijatno toplo. Opet je u jednom ćošku stajala jelka, a novogodišnji ukrasi su bili raspoređeni svuda unaokolo. Lepo je izgledalo, prizna Darjana. Majčini obrazi su bili zarumenjeni; na usnam je imala ruž boje breskve, što je bilo neobično za nju, malo crne maskare na trepavicama i nova boja kose u smeđem tonu lješnika. Skoro je sijala  kao  novogodišnji lampioni na jelci, pomisli Darjana.

      Barem nije bilo Dimitrija, uzdahnu sa olakšanjem. Da, ta njena tužna priča bez kraja. A sve je tu i započelo, eto,  pre skoro tačno godinu dana.

      Rado bi pobegla tim sećanjima. Svi ovi protekli meseci su bili za nju pravo mučenje.  Posle one večeri na moru, nije  bilo mnogo drugih prilika za njihove susrete, ali je ipak, njen pažljuvo građeni svet i život bio poljuljan iz temelja. Pukotina je bila strahovita i ona nije uspevala da je popravi. Barem zasad.

      Osećala se usamljeno, potpuno i apsolutno usamljeno, izdvojena od svih njih, prinuđena da skriva svoju crnu tajnu duboko u sebi i čeka da sve to prođe. Uvek se osećala, i o sebi razmišljala, kao o snažnoj osobi, a onda  ju je život pogodio u toj tački kao Ahila u petnu tetivu i srušio ju na kolena. Otvorio  ranu koja nije zaceljivala.

      Svi su mogli da primete da ju nešto muči, ali nisu. Majka je bila na sedmom nebu od sreće. Miljenko je bio povučen i stalno šutio. Izbegavo je. Povremeno bi uhvatila njegov pogled kako je proučava, u trenutcima kada je mislio da ga ona ne primećuje. Ali nije ju ništa pitao. Čak je povremeno maštala o tome da mu sve ispriča. Da izgovori sve te neprimerene osećaje, tu mučnu neuzvraćenu  i zabranjenu ljubav, koja ju je obeležila kao krst na čelo. Prosto je željela da mu vidi užas,  gađenje, bol;  da prouzroči nekakvu reakciju na njegovom dobrom licu, koje kao da nije moglo da se zbog ničega uznemiri i izađe iz kontrole. Kao da je imao neku skrivenu matematičku formulu savršenog mira i sada ju je primanjivao, u inat njenom unutarnjem haosu.  Da, bila je nepravedno besna na Miljenka. Nije on bio kriv. Ali joj je bio najbliži.  Htela je da se na nekome iskali. Ona je bila tih meseci, otelotvorena katastrofa. Postojala je realna opasnost da stigne do kritične tačke i onda…da, onda BUM!. Sve će odleteti u vazduh. Bolje reći, svi.

      Ava se bila vratila s puta. Neko vreme je bila udaljena od  njih. Činilo se kao da i ona ima neke skrivene probleme koji su je mučili. Oči bi joj potamnele na pomen majke, a još više bi se namrštila kad bi se spomenuo i Dimitri. Čovek koji se preko noći uvukao u njihove živote i oduzeo im miran san. Činilo se kao da svi osim majke imaju nešto protiv njega. Čak i ona. Mrzela ga je,  barem isto toliko snažno koliko ga je i volela. A bilo je dana kad ga je samo mrzela. Iz dna srca.

      A onda bi, posle takvih dana, nastupili  snovi. U njima su uvek bili samo njih dvoje.  Onako, u tami noći pod zvezdama, kao one večeri na moru.  U snovima, on je gledao samo u nju, očima punim ljubavi. Kao da je boginja, a on obožavaoc. Uvek bi je preplavila sreća u tim nebeskim trenutcima iza horizonta jave. Ali je zato buđenje bilo pravi pakao. Momenat kad bi otvorila oči i…

      –       Darjana, Darjana draga, zar me ne čuješ? -trgnu se iz razmišljanja na povišeni ton majčinog glasa. Zanela se .  Nije ni primetila kada je  utonula  u misli i sasvim se izgubila.

      Majka ju je gledala preko stola smešeći se i pružajući ruku da dotakne njenu.

      Šta to ona radi, pomisli Darjana? Htede da povuče svoju od stola, a onda shvati.

      Majčina ljeva ruka, domali prst. Na njemu je nešto sijalo. Prsten. Majka je imala nepoznati prsten na ruci.

      –       Darjana, draga, mislim da me nisi čula- majka nastavi smešeći se. – Dimitri i ja smo se zaručili. Zaprosio me je pre nedelju dana – majka ustade sa stola i priđe do nje, pa joj  stavi ruku sa prstenom na  rame.

      –       Darjana, van sebe sam od sreće.  Oprosti mi što sam ovako uzbuđena, ali… Htela sam da ti prva saznaš. Ja, ja sam prihvatila. Udaću  se  za njega.  Venčanje će biti za tri meseca.

      U proleće.

       

    • #28776
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (23)

      Ava uđe u veliki staklenik prepun svakakvih biljki, koji se nalazio na istočnoj strani kuće, priđe niskom stolu na kome je stajala dopola puna boca konjaka, nasu piće u čašu kraj boce i nestrpljivo otpi gutljaj.  Potom se spusti u jednu staru stolicu sa mekanim jastučićima, koja je stajala odmah do stola i izvadi mobilni telefon iz džepa pantalona.

      Kažiprstom besprekorno negovane ruke, sa još besprekornijim crveno-namazanim noktima, prelazila je po ekranu dok ne dođe do imena koje je tražila. Franciska. Neodlučno stade; da li da je pozove, upita se?  Možda je ipak bolje da pusti da se sve odvija samo od sebe; ona će sama, već uskoro, nazvati.   Dobila je uputstva i znala je šta treba da radi. Nije bilo potrebe da pokazuje pred njom nervozu i nestrpljivost. Franciska je bila iskusna, sposobna žena, znaće da se snađe ako se dogodi nešto nepredviđeno.

      Godinama se nije zbog ničega uzrujavala. Nije ju nikad bio strah. Nije se bojala ni života, ni Boga, a najmanje ljudi. Neće ni sada s tim početi, ubeđivala je sebe. Šta bi uostalom moglo da pođe po zlu? Pametnije je bilo samo se pritajiti i pustiti da se sve stiša samo od sebe. Tako će šteta biti najmanja. Hodala je po rubu noža mnogo puta i dosad se nije posekla; nije  joj bilo prvi put da preuzima rizik na sebe. Bilo je prilika, kada je mogla da izgubi mnogo više nego sada. Nekada je u toj igri živaca uživala. Mnogima bi se zgrčio stomak, kad bi znali što je sve uradila i prošla bez posledica. Nije uvek sve to bilo po njenoj volji, ali svakako, sama je donosila sve važne odluke. Odavno nije bila u nekoj akciji. Ako tako produži, moraće sebi da prizna da je ostarila.
      Pila je polako iz čaše i razmišljala. Ove večeri  je bila melanholično raspoložena. Kakvo neobično osećanje za nju.  Ipak, pomisli u sebi, ipak, ako hoće da bude sasvim iskrena prema sebi, mora da prizna da ju je nešto „žuljalo“ u duši, kao kamičak u cipeli. Iz džepa košulje izvadi pismo i pogleda ga; neobična hartija omota i čitki, zaobljeni rukopis iskošen u desno, kojim je bila ispisana adresa plantaže i njeno ime. Ili  barem ono,  koje je koristila u ovom delu sveta. Gospođa Andrea Jovanović.

      Nasmejala se poluglasno. Ko zna zbog čega, ali sva su njena imena počinjala na A, pomisli, zabavljajući se tom slučajnošću. S vremena na vreme, odbacivala je po jedno ime, kao zmija staru kožu, pa ulazila u drugo i postajala neka sasvim druga. Kao na pozornici. Bilo je to i zabavno i naporno. Možda je ipak starila? Te transformacije zahtevale su od nje sve veći napor. Trebalo je zapamtiti mnoštvo detalja. Ranije je sve bilo igra. Sada više nije želela da  se  zamara. Vreme je da sve pojednostavi. Da stavi krunu za kraj.

      Uzdahnu i namesti rukom punđu na glavi. Pitala se, da li bi menjala nešto u životu, kad bi mogla da se vrati nazad  u vreme i počne iznova? Verovatno ne bi. Sve je ispalo kako je moralo biti. Kismet.

      Ustade sa čašom u ruci i ode do  velikih, staklenih vrata; bila su otvorena a kroz njih je ulazio svež vazduh sa mora. Pogleda u daljinu.  Nastupao je sumrak. Napolju je još bilo vidljivo. Ispod kuće  u daljini, pružao se pogled na zelenu visoravan i široko plavo prostranstvo vode ispod nje.

      Priseti se svojih prvih godina na Sao Tomeu.
      Koliko je vremena od tada prošlo? Trideset godina? Više?  Vreme je naprosto proletelo, sasvim proletelo. Mnoge su se stvari drastično promenile. Živela je dva života, možda i više od dva…koliko je njih u njoj u stvari postojalo? Da li je i sama znala odgovor?

      Na početku, ovde s njom, bilo je njih troje. Nespretna mlada bolničarka, kojoj je sve ispadalo iz ruku, njen mlađi brat i efikasna, skoro savršena, Franciska,  medicinska sestra iz  Portugala.

      Bolničarka se zvala Filipe. Nekako je zvučalo muški, to ime, neskladno, kao i mnogo toga na njoj, ali Ava nije o tome razmišljala. Brzo i uzbuđeno, konstruisala je i oživljavala svoj plan. Svoj novi plan, tačnije. Stara tetka bi sigurno bila u šoku kad bi znala. Ali promena okolnosti zahtevala je  prilagođavanje plana; i ona je to nameravala učiniti.

      Filipe je dovela svog brata, Tomasa. Bio je tih, vredan i snalažljiv momak koji nije rado govorio, ali je vredno radio. Bio je sušta suprotnost sestri. On joj je pokazao ovu plantažu, čijem se vlasniku žurio da je proda, pa ju je nudio veoma jeftino.
      Politički, postao je nepoželjan na ostrvu. Morao je da ga napusti u žurbi.  Kuća je bila u dosta lošem stanju, neodržavana, ali vredela je mnogo više od sume koju je za nju platila.  Bio je to dobar poslovni potez, ako ništa drugo. A toliko novca je imala i mogla ga je trošiti. Mogla je čak Robertu reći i istinu. Dobro, pola istine. Da je kupila plantažu na nekom ostrvu usred ničega, samo zato što joj se dopala.  On je želeo da joj pokloni sve što joj se dopadalo. Bio je u njenoj vlasti, emocionalno i fizički sasvim od nje zavisan. I ona je znala kada i kako da tu njegovu slabost iskoristi.

      Ništa im nije išlo teško. Moglo se sve lako urediti; položaj  imanja je bio, kakav se samo poželeti može u tom trenutku; slabo nastanjeni jugozapadni kraj ostrva.  Vulkanska uzvišenja i brda su započinjala u blizini.  Fascinantni šiljasti pik, neobični vrh  kao igla upravljen prema nebu, vidio se u daljini.

      Za početak Ava je  zajedno sa Tomasom  sredila jedan deo kuće i opremila  ga za stanovanje.
      Tu je uredila i  prostorije za Simona. Dobio je posebnu sobu, negovateljicu  i vrhunsku medicinsku negu.   Ekipa je stigla iz Portugala; morala je da potegne malo više veza i novca da bi ih dovela. Sleteli su malim privatnim avionom na ostrvski aerodrom; Tomas ih je dovezao kolima do plantaže. Doktor i medicinska sestra, Franciska. Simon je imao ozbiljnu  povredu glave i gadnu i zapuštenu infekciju noge. Imao je sreću što nije umro. Bila bi to njegova druga, ali  ovog puta, prava, smrt. Daleko od svojih, koji ništa nisu znali.  Da je zakasnila samo koji dan, sve bi se to dogodilo.

      „Strong  young man“, rekao joj je doktor na lošem engleskom,  smešeći se. „Very strong.”  Ona je klimala glavom i punila njegov novčanik.

      Kokteli  jakih antibiotika sa iglom u venu, čišćenje i hirurška obrada rane  i on je već brzo napredovao ka ozdravljenju.  Sa oporavkom glave išlo je malo teže. Biće dobro, reče joj doktor jedne večeri, kad ju je zatekao samu na tremu kuće,  glavom oslonjenu na gredu ograde, kako uzdiše.
      “Very strong”, opet je ponovio i potapšao je ohrabrujuće po ramenu. Bio je to jedan veoma simpatični doktor. Nije postavljao suvišna pitanja, držao se svog posla i dobro ga radio. Ipak, dobro je platila njegove usluge. I njegovu šutnju.

      Preporučio  joj je specijalistu, neurologa.  Njegov je kolega; zamoliće ga da dođe s njim na ostrvo. On će znati šta treba da se uradi.

      Simon je mogao da hoda i da pokreće sve delove tela. Nije bilo ozbiljnog oštećenja mozga, a to je najvažnije, rekao je doktor. Možda se radilo o psihološkoj traumi, pretpostavljao je. Dugo je imao i groznicu; visoku temperaturu.  Ali neurolog će sigurno pomoći. Biće sve u redu.

      Doktor je otputovao ali medicinska sestra je ostala. Ava joj je ponudila platu kakvu u životu nije imala.  Njeno dvoumljenje trajalo je samo par sati. Prihvaća, radiće za nju, ujedno i živeti na plantaži.

      Avi je trebao neko u koga bi imala poverenja, a Franciska se činila pouzdana i lojalna.  Morala je da se vrati nazad kući. Već je dugo vremena bila razdvojena od  Roberta.
      Biće sigurnija ako sestra ostane i stara se i o Simonu i o plantaži. Filipe nije bila osoba kojoj bi se mirne duše mogla poveriti bilo kakva obaveza,  pa i najjednostavniji posao. Ali učila je brzo. Više je volela plantažu nego rad u bolnici. Radila je u kuhinji, u bašti, čistila i pomagala bratu u sređivanju kuće. Napredovala je svakog dana. Osim toga, Filipe je morala biti poslušna. Ava je bila jedna od dve osobe na svetu, koje su znale njenu tajnu.

      Seti se onog dana kada je našla Simona u bolnici. Uplakane Filipe i glavne medicinske sestre,  koja je gledala u Avu sa ozbiljnim izrazom lica, pa polako, jezgrovito, koliko je to bilo moguće,  objašnjavala joj događaje koje su svemu predhodili:

      „ Filipe je  bila nova u bolnici.  Kratko vremena pre toga, u neredima na ulici, stradao je njen otac. Tako je njena familija  naglo ostala bez svoga jedinog hranioca. Filipe je onda našla  taj posao  bolničarke. Morala je da nešto učini za svoje. Izgledalo je lako,  ali ona se u njemu nije dobro snalazila.”

      “Vreme je bilo veoma nepovoljno. U zemlji i gradu došlo je do socijalnih i  političkih nemira. Radnici sa plantaža su se pobunili.  Dešavali su se I teži sukobi. Bolnica je bila u središtu gužve. Vojska i policija su ulazili i izlazili iz nje,  kada god im se prohte;  vukli su i nosili povređene ili uhapšene ljude unutra, druge su iznosili,  vikali, zapovedali svima, čak i doktorima. Jedan je zamalo pucao u doktora Pedra, samo zato što je odbio da izvrši neko njegovo nerazumno naređenje.”

      “Filipe je još bila u šoku zbog  očeve smrti. Vojnici su je plašili. Užasavala se svega.  Užasavala se i krvi, rana, vrućine, povređenih koji su jaukali, smrada njihovih tela, muha koje su sletale na gnojne rane, dozivanja, vike. Radila je ponekad danonoćno bez zamene.  Ali, kao najstarija nije mogla da zanemari činjenicu da je na njena pleća pao teret izdrške brojne familije koja je čekala hranu.”
      “Tog dana, kad se zbio događaj o kome se ovde radi, bilo je još gore nego obično.  Mnogo ljudi je doneseno u bolnicu. Eksplozija neke bombe u gradu.     I vaš čovek je donesen toga dana“, reče sestra, pa nastavi. “Povreda glave. Našao se u blizini eksplozije. Bio je ranjen i  bez svesti.”

      “Neke od povređenih stavljali smo po sobama bez mnogo reda; gde god je bilo slobodnog mesta. Nije se moglo puno učiniti za mnoge od njih. Doktori su trčali od jednog pacijenta do drugog, a isto i mi.”

      “Vaš, kako se zove, Simon,  da,  Simona su, kako Filipe kaže, njega su stavili u tek ispražnjen krevet, gde je pre toga ležao taj mladi  momak, mislim iz Portugala.  Mladić je umro od malarije. Alfonso. Da, zvao se Alfonso.  Filipe  je trebala da ga sredi, opere i sve to, znate. Pozlilo joj je. Otrčala je napolju da povraća. Doktor Pedro je vikao na nju. Tražio joj je njegova dokumenta. Naoružani vojnici su je gurali u hodniku. Bili su bučni I grubi. Dokumente, opet je dozivao doctor. Papiri, krvava posteljina,  zveckanje oružja, škripa vojničkih čizama. Razumete, zar ne. Nije to nešto u čemu se svako dobro snađe.”

      Tako i Filipe, greškom je pomešala liste okačene na bolničkoj postelji.

      Ne, nije odmah shvatila šta je učinila. Vidite, ona slabo zna da  čita. U normalnim okolnostima, to bi uradila neka sestra. Ali one su bile prezaposlene.”

      I onda…. dokumenti koji su preostali od tog mladića, njih je ostavila kod Simona. A Simonove, odnela doktoru.  Tako je on umesto Alfonsu, napisao umrlicu Simonu Jovanoviću. Posle je sve dalje teklo po službenom protokolu. Alfonso je stavljen u limeni sanduk….i poslat Simonovoj porodici. I niko u tom haosu nije ništa primetio. Osim Filipe, koja je rekla meni, kad je shvatila. Ali bilo je već prekasno.
      Sam Simon je dugo vremena bio bez svesti i nije ništa mogao da kaže o sebi. Nije ni znao šta mu se dešava. Još nije u dobrom stanju. Trebalo ga je operisati, a nema ko da to učini. Lekovi  ne deluju…..uvek je u polusvesnom stanju, sa groznicom zbog infekcije. Ne razume jezik kojim mu se doktor Pedro obraća, a mi ne razumemo njega. Doktor veruje da je to zbog groznice.“

      Sestra  odjednom naglo zaćuta. Sve su tri sedele u tišini i gledale ispred sebe. Samo je Filipe s vremena na vreme  puštala poneki jecaj, ali bi je sestra  gurnula nogom da ušuti. Ava je u prvi mah bila preneražena. Sve što je čula bilo je kao u nekom lošem filmu. Njena prva reakcija, da pozove doktora i da se s njim objasni, počela je da se menja. Očigledno, to više ne bi mnogo pomoglo. Ali, šta ako…

      „Gospođo“- medicinska sestra prekinu nastalu tišinu. „ Draga gospođo, sudbina Filipe  je u vašim rukama. Mi ćemo se prepustiti vašoj volji“- produži ona tiho, završivši svoju  konfuznu priču i pogleda u nju molećivo. Na kraju se prekrsti pa pogleda gore ka tavanici.  „ Ako je prijavite, ako se sazna kakvu je grešku učinila,  završiće u zatvoru;  a verovatno i ja s njom, što sam ju zaštitila;  njena porodica,  majka i petoro gladne dece, svi će oni ostati na ulici…Milostiva gospođo, pomislite o tome.  U vašim smo rukama. Kada o svemu razmislite, što god odlučili mi ćemo vam se pokoriti. Ipak, ne zaboravite, rešite li biti milostivi, i mi ćemo pomoći, vama i Simonu.“

      Ava ju je slušala.  Iz početka je bila veoma ljuta. Ali onda, postepeno, u glavi joj se rodi plan. Možda ovo i nije tako loše, pomislila je. Niko još ne zna da je Simon živ. Čak ni on sam. U bunilu je. Ovo je nova šansa. Novi početak.  Mora ga prvo izlečiti. Naći će bolji način za to, nego da ostane tu u ovoj smrdljivoj bolnici. Nikome zasad neće ispričati da je živ. Kada on bude dobro, onda će odlučiti kako dalje.

      Uostalom, mora prvo da se leči. Bio je u veoma lošem stanju. Šta ako ne preživi? Da,  najbolje je pričekati.

      Bilo je čudno, ali sećala se da je u tim trenutcima retko mislila na Zvezdanu. I na malu devojčicu. Nije osećala nikakvu grižu savesti prema njima.  Nikada, nikakvu. Grabila je život i uzimala sve što je nudio.

      ***

      Neki zvuk napolju, ispred kuće, trgnu je iz misli o prošlosti. Da, davno je to bilo i svašta se od onda izdešavalo. Opet pogleda u pismo. Stiglo je pre nekoliko dana. To glupo, glupo pismo, razgnevi se iznenada. Otvori ga i pročita, po ko zna koji put.

      “ Simon nije mrtav. Znam da živi tu, na Sao Tomeu, s tobom, Anđelika. Njegova ćerka to još ne zna. Zar nije već krajnje vreme da joj kažete istinu? Ili ću ja morati da to uradim umesto vas?”

      Ko je ovo mogao da pošalje, pomisli ona ljutito? Ko?

      Kao da se nadovezuje na pismo, juče joj se Franciska javila telefonom. Neka mlada žena, reče joj,  raspituje se o njoj. Pokazuje fotografiju i postavlja pitanja. Mlada žena, koja izgleda kao Darjana. Čini se da je Darjana već ovde, pomisli, već je na Sao Tomeu. Šta to treba da znači? Koliko zna o svemu?

      Na ulaznim vratima začu se zvono. Ava se nervozno trgnu. Ovde više nije mirno kao nekad, pomisli. Ko je sad? Već se spuštala noć i nije nikoga očekivala. Nije valjda Darjana? Odbaci tu misao kao neverovatnu.  Izađe iz staklenika i prođe kroz kuću sve do  ulaznih vrata u hodniku. Otvori ih  i iznenađeno pogleda u  osobu pred sobom.

      -Dobro veče gospođo  Andrea- reče lepa tamnoputa devojka. Iza nje, kraj spoljašnjeg zida prednjeg trema stajala je parkirana mala vespa. – Sećate  se mene, zar ne? -produži devojka dok ju je sigurnost u glasu napuštala sa svakom novoizgovorenom rečenicom. – Ja sam Luna. Franciskina i Tomasova ćerka.

      Ava je još stjala nepoverljivo na ulazu i motrila devojku.
      Što ovo treba da znači, upita se? Da li je šalje Franciska? Ali zašto bi petljala kćerku u sve ovo? Ne, ovde nešto nije u redu. Ovo joj se nije dopadalo. Više joj se ništa nije dopadalo.

      -Moram o nečemu važnom da razgovaram sa vama- produži devojka nekako sa oklevanjem. Nadala se barem malo toplijoj dobrodošlici. Njena porodica i gospođa Andrea su uvek bili u veoma bliskim profesionalno-prijateljskim odnosima, mada ju ona nije videla od malena. Gospođa je bila povučena i često otsutna sa ostrva. Možda ipak ovaj dolazak u ovu kuću, nije bio dobra ideja. Trebala je da o  svemu bolje rasmisli. Da bolje razradi svoj plan. Požurila se, čak upetljala.

      U jednom trenutku požele da od svega odustane. Htede da se okrene i ode do mesta gde je parkirala vespu. Ali baš tad gospođa na vratima se pomeri i progovori.

      -Uđi Luna – reče konačno sa čudnim osmehom na usnama,  pa se izmaknu da je propusti u kuću.

      Vani u dvorištu, u kućici  gde je živio  čuvar imanja, upali se lampa. Ava pogleda u tom pravcu i ugleda čoveku na prozoru. Mahnu pu rukom i dade neki znak. Onda uđe u kuću za devojkom i zatvori vrata za sobom.

    • #28898
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (24)

      Darijana je bezvoljno  koračala ka autobuskoj stanici.   Rešila je da se vrati  u grad i da na miru razmisli o svemu. Nije znala što će učiniti, ali osećala je da to mora biti neka veoma drastična promena. Stvari su stigle do tačke ključanja i nije bilo povratka nazad.

      Pobeći od svih, bila joj je prva pomisao. Pobeći  veoma daleko, u drugu državu, negde na kraj sveta,  i nikada ih više ne videti. To je bilo lakše pomisliti nego izvesti, znala je. U svakom slučaju osećala se veoma neobično.  Kao čovek koji  više nema ništa da izgubi, pa je spreman na sve, čak da i svoj sopstveni  nazovi život, raznese u paramparčad. Postala je preko noći drugačija, kao da je uprvo umrla i sada, kao duh sebe nekadašnje, lebdi još uvek na zemlji, obilazeći  mesta u kojima je obitavala, nemoćna da sasvim raskrsti sa prošlim životom.

      Majka je bila nepodnošljivo srećna. Toliko, da  je osaćela gađenje kad bi je pogledala. To njeno lice koje je sijalo. Postala je luminozna  kao neko sjajno  nebesko telo, pa je obasjavala prostor oko sebe. Naprosto je zračila.  Možda   će fenomen ljubavi opisati nekom  svojom formulom iz fizike, mislila je Darijana gorko. To je i bila majčina oblast. Fizika.

      Činilo se da majka ne primećuje njeno neraspoloženje. Govorila je bez prestanka, što je bilo za nju  nešto sasvim neuobičajeno; smejala se naglas i milovala je po kosi u prolazu, što ju je posebno nerviralo. Ruku sa prstenom držala je u neprirodnom, ukočenom položaju, kako da je specijalna i kao da se  boji da će joj se razbiti. Osim toga, neprestano je zurila u prsten. Pogled na sve to je u Darjani  izazivao mučninu, koju je jedva savladavala. Suzdržavala se da ne brizne u plač ili dobije napad histerije.

      „ Dimitri je na kratkom putu, ali se uskoro vraća. Ostani malo duže pa  ćeš se sresti i s njim“, ubeđivala ju je majka.  Užasnuta i od same pomisli, opravdala se obavezama u gradu, zbog kojih mora da se hitno vrati. Valjda će uskoro biti slobodnija, pa će doći ponovo za praznike, slagala je nevoljno, ne gledajući u majčine oči.

      Autobuska stanica  je bila trošna i neugledna. Kada je stigla blizu, ugleda autobus koji je upravo ulazio u stanicu. Iz njega su izlazili putnici.  Pogleda ih i nešto je  ubode oko srca. Prepoznala bi tu pojavu među hiljadama. Tamo je bio on. Vratio se verovatno s puta koji je majka spomenula.  Nije očekivala da ga susretne.  Kako je to neobićno, pomisli ona. Ne trebam mu čak ni lice ugledati, da bih znala da je on.

      Nehotice uspori korak,  ne želeći da je primeti. On je već prelazio ulicu u suprotnom pravcu od onog iz kojeg  je ona dolazila. Krenuo je pešice  duž ulice, noseći  mali kofer u rukama.  Sigurno ide kući, pomislila je. Nešto je pogurnu u tom pravcu i ona  isprva nesigurno, a zatim sve odlučnije zaobiđe stanicu i  krenu polako za njim. Osetila je odjednom neki čudan polet, čak neku snagu, koja joj uli hrabrost.  Nije išao brzo pa je  mogla da ga prati iz daljine. Gledala ga je kako korača sigurnim korakom i elegancijom plaseča  zaobilazi prepreke na putu. Bio je to njegov svojstven način hoda, već je to dobro znala.  Gipkost  pokreta usklađena sa ritmom njihanja tela. Nije ju primetio. Bila mu je za petama, kao zver koja je na tragu svog,  dugo traženog, plena.

       

      Nije  živio daleko od stanice. Brzo stiže do jedne niske  jednospratne kućice od crvene cigle sa lepo sređenim dvorištem.  Otključa vrata i uđe unutra. Ona ostade da stoji, skrivena iza jednog zaklona malo dalje niz ulicu, predomišljajući  se šta da učini dalje?

      Zbog čega ga je sledila?  Zar nije  požurila da otputuje od kuće, samo da ga ne sretne? Ali eto, naletela je pravo na njega. Nešto u njoj se uzbunilo kada ga je ugledala. Nešto divlje, koje je mislila da je već nestalo.  Možda bi mogla samo da razgovara s njim, upita se? Da ga ubedi da odustane od te lude ideje da oženi majku? Zbog čega su to odlučili?   Kako je do toga došlo? Nije verovala u njihovu ljubav. To je bio nelogično, što bi rekla majka. Kakav su oni bili par? Nemoguć, sasvim nemoguć.

      Njegova figura se pojavi u ramu prozora. Kretao se unutra po sobi. Činilo se da s nekim razgovara telefonom.  Da, pomisli, i naglo se odluči. Možda neće više imati takvu priliku, da  ga sretne nasamo. Sada joj se pružila  šansa da mu sve kaže. Možda će shvatiti da je njihov plan, njegov i njene majke, sasvim neozbiljan.

      Prelomi se u sebi i prođe rastojanje koje ju je delilo od ulaza u kuću. Udahnu  duboko, izbroja do deset, pa pruži sigurno ruku i  pozvoni. Začula je korake sa druge strane;  vrata se naglo otvoriše i na njima se pojavi nasmejani Dimitri.

      „ Hej, pa to je bilo neverovatno brzo… oh, Darjana, otkud ti?“, osmeh  na licu, s kojim se pojavio pred njom, polako mu se ugasi, a zameni ga radoznali pogled, kojim ju je začuđeno odmerio. „ Pomislio sam…jesi li došla sa Zvezdanom?“, upita je sa nevericom,  pa pogleda iza nje, kao da očekuje majku.

      „ Ne, sama sam. Htela sam da porazgovaramo“-reče ona, čudeći  se mirnoći s kojom je govorila.

      „ Naravno, uđi“, odgovorio je veselo i raspoloženo i propustio je unutra.

      Bio je to momački stan, ali ipak uređen sa ukusom. Dnevni boravak je bio prostran i povezan sa trpezarijom i otvorenom malom kuhinjom. Dominirao je  nameštaj od tamnog drveta i kože i sve je bilo prepuno knjiga, pa je atmosfera potsećala na neku  malo komotniju  biblioteku. Ispod prozora koji je gledao ka ulici, nalazile su se dve velike kožne fotelje sa visokim naslonjačama i jedna manja sofa. On se spusti u jednu od njih i ponudi joj rukom da sedne u drugu.

      „ Ne“, odbi ga ona,“ mislim da ću stajati.“

      Posmatrao ju je sa zanimanjem. Još je imao vedri izraz na licu, kao da ga je nešto veoma  zabavljalo. Bilo je očigledno  da je zbog nečeg veoma dobro raspoložen. Nasuprot njemu, ona je stajala  sumornog lica, stisnutih šaka i borila se da smiri buru osaćanja, koja su vitlala u njenom telu i lomila ga. Sad ili nikad, pomislila je.

      „ Čula sam da  si zaprosio majku“ , zausti napokon.

      On se nasmeši još više i oči mu radosno zasjaše. „Ah“ reče, pa pogleda dole, ka svojim rukama sa vitkim i snažnim prstima i još uvek se umiljato i zadovoljno smešeći, klimnu  nekoliko puta glavom. Polako podiže pogled ka njoj i progovori energično,  sa  neskrivenim oduševljenjem u glasu:

      „Da! Darjana, da!“ ponovo snažno yatrese glavu, kao da hoće da bez sumnje sve to potvrdi.       „ Bio je to najsrećniji dan u mom životu. Nisam verovao da ću to opet doživeti, jedan takav trenutak sa nekom ženom. Da ću nešto takvo poželeti ponovo da učinim,  ali eto, desilo se samo od sebe i ja sam uistinu presrećan. Nemam reči da opišem svoja osećanja.  Jednostavno, na vrhu sam sveta“, govorio je polako, ali je naglašavao pojedine reći sa takvim entuzijazmom i žarom u očima, da se ona bolno trgnula.

      „ Ali ti to ne možeš uraditi“, povika ona, prekinuvši  bujicu njegovih reči, „ ne možeš, ne! Ja to neću dozvoliti.“

      On je iznenađeno pogleda. Uozbiljio se i  gledao je pravo u oči neko vreme, pa onda  se osmehnu blaže i produži malo tiše:

      „ Darjana, ja shvatam da se ti možda bojiš za svoju majku. Misliš da će opet biti povređena“, govorio je polako i obraćao joj se sa nekom nežnošću u glasu, kao detetu, što ju je užasavalo. „ Ali ja te uveravam, da su moja osećanja prema tvojoj majci sasvim iskrena i veoma duboka. Ja je volim, veoma je volim i želim da sa njom provedem ceo život. To nije neka zanesenost, ja nisam mladić koji ne zna šta je ljubav i ja je nikada neću povrediti.  Niti napustiti. Nikada.“

      „Ahhh!“ , povika ona  pa poskoči  sa mesta gde je stajala i  besno udari rukom po naslonu stolice. Bila je van sebe. Oči su joj sevale, a kosa letela oko lica sva rasčupana. On se namršti pa joj priđe ozbiljnog lica i uhvati je snažno za ramena, pokušavajući da je zaustavi i smiri:

      „ Darjana, Darjana, šta je tebi?“ , upita je ozbiljno.

      „ Ne možeš voljeti tu….tu osobu, tako bezličnu, bez trunke energije, bez života. To je samo tvoja zabluda. Ona je kao utvara. Nije istinska. Nema je. Ona ne živi. Ti si, ti si”…, tražila je reči da ga opiše, „ ti si  sasvim drugačiji od nje. Ti si strastven,  voliš život, imaš snage da ga živiš, boriš se. Ti si, ti si  tako sličan meni. Meni. Ne onoj sjeni od moje majke. Ti samo uobražavaš da je voliš, ko zna zbog čega. Vidiš u njoj  žrtvu,  koju hoćeš da spasiš. Tražiš iskupljenje za prošlost, želiš da zatvoriš sopstvene duboke rane. To nije ljubav. Nije ljubav. Ne možeš ti takav, voljeti nekoga, ko što je ona. Ne možeš!“

      Lice mu je potamnelo i postalo sivo, dok je ona još više besnela i vikala na njega. Naglo ju je pustio, namrštio se i otišao do stola gde je stajalo piće, pa nasuo sebi malo u čašu. Stajao je nepomično neko vreme, ćuteći, okrenut leđima ka njoj.  Popi jedan gutljaj iz čaše, pa se onda  polako okrenu i pogleda je.

      „ Darjana“, reče glasom koji je bio dubok i neobičan, kao da se trudio da se kontroliše, „ Mogao bih štošta da kažem na ovo, ali  ipak neću. Molim te, želeo bih više nego bilo šta na svetu, da nas dvoje, ja i ti,  ostanemo u prijateljskim odnosima. Potrudiću se da zaboravim sve što sam sada i ovde čuo. Zaboravićemo oboje ovu posetu, kao da se nikad nije dogodila.  Počećemo iznova. Ne znam zbog čega mi prepisuješ takve stvari, ove koje si izgovorila, ali mogu ti samo ponoviti, da sam ja u svoju ljubav siguran. Ona postoji i ja sam čvrsto rešen da tvoju majku, Zvezdanu, oženim. I to ću učiniti, sa tvojim ili bez tvog  blagoslova. Ti i ja nećemo nikad više o tome progovoriti ni jednu, jedinu reč. A svakako, nećemo ništa o svemu ovome reći  Zvezdani. Nikada! Ona ne sme da zna šta si upravo rekla i šta se ovde dogodilo. Da li me razumeš? “

      Ona je stajala zadihana i trudila se da shvati šta joj je govorio. Bio je tako tvrdoglav. Uporno se držao priče o svojoj ljubavi za majku. Ona mu odjednom priđe i obavi ruke oko njegovog vrata, pa se privi svom snagom uz njega.

      „ Ne možeš ju voleti, ne možeš“- šaputala mu je na uho, plakala, jecala. “ Voli mene. Treba da voliš mene. Ti si moj.”

      On je uhvati za zglavke ruku kojim ga je grlila, pa pokuša da ih ukloni sa sebe.    Postade najednom, neočekivano nežan s njom. Polako je uspeo da je udalji od sebe, i da je odnese do sofe. Spusti je pažljivo na nju, nasu joj piće u čašu i pruži joj ga da se napije. Onda sede pored nje i uhvati je blago za ruku.

      „ Verujem da ti je teško Darjana“, započe blagim glasom, „ vaš život nije bio lak, razumem to. Odrasla si bez oca i to je teško za mladu devojku, osobito ako  živi povučeno, samo sa majkom, kao što ste vas dve živele. Zvezdana mi je pričala o tome.  Možda  nije čudo što si pobrkala osećanja i što sada   misliš da osećaš nešto za mene. Tebi je uvek nedostajao neko, ko bi bio očinska figura u tvom životu. Veruj mi, ti si u velikoj zabludi. Ne voliš ti mene. Ti me i ne poznaješ.“

      Na ove reči ona se divlje otrže od njega, pa opet uzbuđeno ustade i uzviknu, hodajući gore dole po sobi.

      „ Nisam ja u nikakvoj zabludi. Ne treba meni otac. Nisam ništa pobrkala“, prekide se na čas iznemoglo jecajući, pa skupi snagu i nastavi  mirnijim glasom:

      „ Ti, ti si tako sljep. Ti si onaj koji je u zabludi. Ja te volim Dimitri. Volim te od prvog trenutka kada sam te ugledala. Kako to nisi primetio?  Volim te ko što žena voli muškarca koji joj je  ravan par u svakom pogledu. Ti si moj. Nisam znala šta je ljubav dok nisam tebe srela. To osećanje je došlo samo i ja nisam ništa učinila kako bih ga prizvala.  Ali je tu, stvorilo se, živi, raste u meni i ne mogu ga isčupati. Oh, probala sam. Veruj mi da sam probala. Bežala sam od tebe, bežala sam od vas obadvoje. Ali vi niste ništa primećivali.  Bili ste jednostavno slepi za mene. One ljetne večeri, na plaži, skoro da sam ti sve priznala, ali sam se ipak uzdržala. Mislila sam da ćeš se izgubiti iz našeg života, kao što si i došao i da ću te preboljeti. Zaboraviti te. O Bože, koliko sam se nadala da ću te zaboraviti.  Ali sad, sad više ne mogu da to učinim. Sada ćeš postati moj očuh. Ne preostaje mi drugo,   nego da ti sve kažem. Moram ti priznati,  jer ovu  tamnu, neželjenu ljubav koju nosim u sebi, ne mogu više izdržati. Učini s njom što god želiš. Ja ću ići s tobom na kraj sveta, ako od mene to zatražiš. Sve i svakoga ću zbog tebe napustiti. Potpuno sam u tvojoj vlasti. Eto, sada znaš.  Ja te volim. Volim te više od svega. I to se nikada neće promeniti.“

      Izgovorivši ove reči ona zaćuta iznemoglo. Obori glavu i spusti se nazad na sofu. Kosa joj je padala preko lica, obrazi su joj goreli, oči blistale kao u groznici. Izgledala je divlje mada lepo.  Osećala se promenjenom iznutra, i znala je  da više nikada neće biti ista.  Kao Alisa u nekoj morbidnoj zemlji čuda, u kojoj je upravo samu sebe osudila na smrt. Darjana, kakva je do tad postojala, umrla je zauvek. Više je neće biti.

      On je stajao pred njom bljed i uzdrhtao. Bio je potresen onim što je čuo i zurio je  ispred sebe sa nesretnim, izgubljenim  pogledom u  potamnelim  očima.   Okrenu se napola od nje i uhvati se rukama za glavu,  zabacujući unazad svoju poludugu kosu, pa zatvori oči.  Uzdahnuo je duboko pa je pogledao u nju sa strane.

      „ Kako neko može učiniti ovo sopstvenoj majci?“ – upita je napokon sa hladnoćom u glasu.

      Ona ga pogleda razočarano i iznenađeno. Zar nije slušao šta je govorila? Zar nije razumeo da mu je upravo priznala koliko ne može bez njega da živi, htela ona to ili ne?

      „ Majci?“, povika ona sa prizvukom očajanja u glasu,  „Majci?  Ja je ne volim, zar to ne shvaćaš? Nikad je nisam voljela. Nikada.   Bila je tako dobra sa mnom, tako prokleto dobra, ali ja se nje gadim. Ja ne volim sopstvenu majku i to je cela mučna istina! Ako sam nekome i učinila nešto nažao, učinila sam samoj sebi. Sebe sam smrtno povredila i sebe uništila ovom ludom ljubavlju prema tebi.“

      U tom trenutku iz hodnika se začu  zvuk neke lomljave kao da je nešto udarilo o pod a zatim tresak vrata.  Dimitri skoči na noge  prebledevši još više  i izlete iz sobe. Začula ga je kako  otvara ulazna  vrata kuće i doziva:

      „ Zvezdana?  Zvezdana jesi li to ti? Zvezdana, molim te,  vrati se! Zvezdanaaaaa!“

      Ona iziđe za njim u hodnik i  kraj otvorenih ulaznih vrata ugleda  majčin mokri kišobran na podu.  Mora da je neprimetno ušla u kuću, dok su njih dvoje razgovarali u sobi. Kroz otvorena vrata na prilaznoj stazi, videli  su se tragovi njenih čizama na sveže napadanom snjegu. Dimitri je  trčao ulicom i dozivao je. Nigde je nije bilo. Gde je nestala tako brzo? Bilo je oblačno i smrkavalo se. Spustila se magla i ništa se nije moglo videti.  Darjana se strese i pokri lice rukama. Koliko li je majka čula, upita se? Verovatno sasvim dovoljno. Sad zna. Konačno, zna sve. I pomislivši to, obuze je neko neopisivo olakšanje.

       

    • #28919
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (25)

       

      U početku nije postojao neki plan.  Simon se oporavljao polako. Proces njegovog ozdravljenja  bio je dug i naporan.

      Ava se  često vraćala  na ostrvo. Nadgledala je radove na plantaži. Kada  nije bila tu  taj zadatak je prepuštala Franciski i Tomasu. Odluka da zaposli Tomasa pokazala se kao veoma dobra. Bio je pouzdan i vredan momak. Znao je puno toga o uzgoju kultura i radu na plantaži. Ava mu je dala odrešene ruke za sve što se odnosilo na taj deo posla; polako, kako je vreme prolazilo,  uživila se u ulogu vlasnice i počela da planira budućnost. Zbog čega ne bi ova plantaža radila kao i sve druge na ostrvu, mislila je? Mogli su se pripremiti i početi sa proizvodnjom kakaoa. Nije bilo previše teško;  novac za početni kapital nije bio problem, a našli bi i dobre radnike. Tomas bi sve organizirao.  Situacija na ostrvu se uveliko promenila. Došlo je do važnih ekonomskih i političkih promena; demokratijzacija  zemlje. To je poboljšalo uslove za proizvodnju i uzgoj kultura. Kako  je o svemu tome više razmišljala, tako joj se ta ideja više dopadala.

      Simon nije postavljao nikakva pitanja. Izgledao je kao čovek koji ne zna gde pripada; kao neko ko je preživeo brodolom ili se vratio iz dugog izgnanstva. Na početku se nije raspitivao ni za ono što se njemu dogodilo. Uglavnom je ćutao i gledao u daljinu. Ili spavao. Spavao je danima.  Nije bio previše razgovorljiv, ali je sve više surađivao. Prihvatio je medicinsku negu,  koju je u početku odbijao. Počeo je da se i sam napreže da se oporavi. Niko nije znao seća li se svog života pre nesreće?

      Ava je s njim bila veoma strpljiva. Neurolog koji ga je pregledao, specijalista iz Portugala, joj je izričito to savetovao. Treba pustiti da se sve odvija svojim tokom; nipošto, ništa nemojte forsirati gospođo, ni sećanja, ni razgovore. Ništa. Momak je jak; ne postoji trajno oštećenje mozga. Trebalo bi da se sasvim oporavi. Doći će trenutak u kome će sam odlučiti da progovori. Onda ćete  znati na čemu ste.

      Avi vreme nije nedostajalo. Ispunila je svoj život novim smislom. Brinula se  istinski o nekome, što nikada ranije nije radila.  Čak je počela osećati nešto nalik sreći. Vraćajući se na ostrvo, obuzimala ju je skoro detinja radost kad bi ga s prozora aviona ugledala dole pod sobom. Sao Tome i Principe. Tu, na plantaži kraj Simona, počela je da se oseća kao kod svoje prave kuće.

      Prolazili  su meseci. Jednog popodneva  Simon je došao sam i seo kraj nje na trem ispred ulaznih vrata. Ona ga je pogledala ispod oka, ali ništa nije rekla.

      “ Šta je sa Zvezdanom?”, upitao ju je polako, prvi put od kad je došao k sebi.

      „ Niko ne zna da si živ“, odgovori  mu Ava pažljivo birajući reči. „ Zvezdana te je ožalila, isplakala i pokopala sanduk u kome se nalazio nepoznati čovek. Neki mladić po imenu Alfonso. Izgleda da je bio bez bliže porodice; mlad i siromašan  čovek u potrazi za poslom, koji je nekoliko meseci pre tebe došao na ostrvo, da radi na nekoj od plantaža. Dobio je malariju i nažalost umro onog dana kada su tebe stavili u njegov krevet u bolnici. Nastala je zbrka. Niko ga dosad nije potražio.“

      „ Možda je tako najbolje za sve“, napokon progovori Simon sasvim tiho. „ Ne bih mogao da se  vratim svom nekadašnjiem  životu. Veoma sam se promenilo Anđelika.“

      Posle tih reči, obadvoje su neko vreme šuteli, svako izgubljen u svojim mislima.  Ava  se u sebi radovala. Priželjkivala je da čuje kako izgovara takve reči.

      „ Kako si me pronašla?“,  upita je on ponovo.

      Ava obori glavu, kao da je u nedoumici kako da mu to objasni.

      “ Jednostavno, u stvari. Nisam mogla poverovati da si stvarno umro. Da si odjednom, samo tako, nestao. Odbila sam da to prihvatim kao činjenicu. Prvo što mi je palo na um, bilo je da posetim to misteriozno mesto gde se sve to zbilo i da otkrijem šta se stvarno dogodilo. Tako sam te, sasvim slučajno, našla živog. Doživela sam pravi šok ugledavši te u krevetu, skoro polumrtvog.“

      Avin glas je utihnuo. Sedeli su u tišini, gledajući okean u daljini, dok se naokolo spuštao sumrak. Simon ispruži ruku i dohvati njenu; stegnu je, a ona mu polako uzvrati stisak.

      “ Ovo je ipak divno ostrvo” progovori on. “I pokraj cele gužve, nasilja i protesta, odmah mi se dopalo, čim sam zakoračio  na njegovo tlo.“

      Ava je bila neobično tiha i nevidljiva u polumraku.

      „ Mislim da te volim Simone“, izgovori ona naglo.

      „ To je iznenadilo i mene samu, ali kada sam čula vest da si umro, nešto me je toliko zabolelo u grudima, da sam se skoro razbolela. Čudno je to, kako se ljubav nekada ne prepozna. Na samom početku, onog ljeta kad sam te upoznala, sećaš se zar ne, htela sam samo da te preotmem Zvezdani. Da je nateram da pati.  Tada sam verovala da je to među nama bila  samo obična avantura, koji se završila, znaš već kako.  Onda, taj moj plan, kojim sam uredila naše živote. Kako sam bila zla i glupa.  Ucenila sam vas…“

      „Ne znam da li mi možeš oprostiti? Htela sam za sebe sve, sve!  U mom životu su stvari uvek pomešane Simone;  ljubav i mržnja hodaju ruku pod ruku. Ja sam opasna osoba, mislim da to već dobro znaš.  Opasna. To se nikada neće promeniti, bilo bi nepošteno da ti kažem da hoće. Ponekad se užasavam same sebe.  Takva sam od rođenja.  Niko sa mnom nije izlazio na kraj.“

      „Ti i Zvezdana ste živeli zajedno nekoliko godina. Zvezdana ti je sve oprostila, znam to sa sigurnošću. Ona je takva svetica. Bili ste, pretopstavljam, dovoljno  srećni. Meni to nije smetalo. Stvarala sam svoj život iz snova i u tome uživala, svakog trena. Udaja za Roberta je godila mom egu. Ja moram da negde sijam Simone. To je naprosto deo mene. A on me je postavio u centar sveta i zasuo me svetlošću reflektora.  Čak je i sunce sijalo jače zbog mene. Ne znam kako mu je to uspevalo. Učinio bi sve što poželim. On je dobar čovek. Imala sam sreću što sam srela nekog, ko što je on.”

      Na tren je prekinula,  razmišljajući kako da produži. Neprimetno je okljevala:

      „ Ali izgleda da mi je nešto ipak nedostajalo celo to vreme. Posle  tvog nestanka postalo mi je sve sasvim jasno, kao da sam se probudila iz sna. Tebe ipak volim drugačije. Volim te  iznad svega ostalog na svetu. Više od lažnog sjaja mog novog života. Nisam mogla da podnesem pomisao da te više nema. Srce mi je stalo, a mislila sam da ga i nemam“, nasmejala se toj dosetki na sopstveni račun. „ Tek kad sam te ugledala u onoj bolnici, onda je ponovo oživelo i nastavilo da kuca.  Eto, sad znaš celu istinu. Ti si valjda jedini čovek na svetu, koji zna toliko puno o meni. Volim te. Neću te ponovo izgubiti.“

      On ju je u tišini islušao do kraja.

      „ A Robert?“ upita je kratko, sa isčekivanjem u glasu.

      „A Zvezdana?“ uzvrati mu ona pitanjem.

      „Ljubav prema Zvezdani je ostala u prošlosti“, reče on. „ Više se nikda ne bih mogao vratiti tom životu. Ja nisam onaj Simon koji sam nekada bio.“

      „ Onda  budi moj“, reče mu Ava sva uzbuđena.

      “ Hoćeš reći da ćeš napustiti Roberta?” upita je on sa nadom u glasu.

      Ava se glasno nasmeja.

      „ Ne, neću napustiti Roberta. To bi bilo previše komplikovano, a i nepotrebno. Nemoj biti tako prokleto, malograđanski  melodramatičan. Ja te uistinu volim, upravo sam ti rekla da želim najviše na svetu da tebi pripadam. Ali to ne znači da sam postala nerazumna, niti da sam promenila karakter. “

      Simon je gledao u nju, ne shvatajući  šta znače njene reči.

      „ Vidi dragi moj, Robert je bogat i može nam omogućiti veoma lagodan život. Zbog čega se otkazati svega toga, da bih prošla kroz mučan i komplikovan  razvod? Osim toga, ne želim ga povrediti. On je meni ipak drag.                    Biće mnogo ugodnije  da ti naučiš da me s njime deliš.  Robert neće ništa saznati.  Ti ćeš ostati ovde i rukovodićeš plantažom. Za kratko vreme prinosi mogu  postati sasvim unosni. Neće nam ni trebati Robertov novac. Ti se  razumeš u poslove i trgovinu. Imaš novi identitet. Ti si sada Alfonso Tomas. Franciska će te naučiti da govoriš portugalski.  Ja ću dolaziti veoma često; ovde ćemo započeti i izgraditi  naš zajednički život. Samo naš.  Niko neće za to znati. Zvezdana i mala Darijana će te preboleti i nastaviće život i bez tebe. Ja ću paziti na njih. Pomagaću im. Tako će biti najbolje za sve.“

      Simon je šutio. Odjednom, bilo je tako mnogo promena, odluka koja je morao da donese. Anđelika ili Ava, kako je rekla da se sada zove, imala je kao i uvek,  unapred razrađen detaljan plan. I bila je veoma ubedljiva. Razbijala je njegove moralne dileme jednim svojim osmehom. Jednom ga je već ubedila u mnogo šta.  U što će se sada zbog nje upustiti?

      „ Razmisli, nemoj žuriti sa odlukom, ali moj predlog je uistinu dobar. Imaćemo sve, naš zajednički život sasvim nezavisan od onog prije. Novca koliko god poželimo. Ovo će biti naš raj, za koji niko nikada neće saznati.“

      „ A Darjana?“, upita on odjednom.

      Ava uzdahnu i prođe rukom kroz gustu kosu.

      „ Mala je privržena  Zvezdani”, reče mu. „Ne možeš imati sve Simone. Najbolje je da ona ostane za sada s njom. Tako je bilo, tako treba da ostane i dalje.“

      Ustala je sa trema pa krenula ka kući poljubivši ga usput u kosu. On ostade sam  namršteno zureći u prizor pred sobom. Da li je ovo zaista Raj? Novi život  i  novi početak?  Sa ženom koju je silno voleo. Ne mladićki neiskusno. Ovog puta, bio je siguran u jačinu svojih osećanja. Dovoljno dugo vremena ležao je lebdeći između života i smrti; svi oni dani provedeni u polusvesti u bolnici i zatim ovde. Sada je na život gledao drugačijim očima. Koliko ljudi dobije šansu da započne sve iz početka? To je bio poklon sudbine. Da nije bilo Ave i njene ljubavi, ne bi bio uopšte živ. Ona se borila za ono što je volela, nije čudo što je onda to i dobijala od života. A njegova nečista savest? Niko neće biti opet povređen, tešio je sebe. Zvezdana je već preživela njegov gubitak. Bilo bi surovo da se vrati, samo da bi je još jednom napustio. Zar ne?

      Iz dvorišta iza kuće do njega dopre veseli kikot glasova. Franciska i Tomas su se nečemu zarazno smejali. To dvoje se veoma dobro slagalo.  Zaljubljeni su, pomisli Simon, samo još toga nisu svesni. Ljubav, čudno li je to osećanje. Uvuče se  gde ga i kada najmanje očekuješ; spaja i nespojivo.

      On se osmehnu, pa se okrenu iza sebe i pogleda ka unutrašnjem dvorištu odakle je dolazio smeh. Pogled mu privuče visoki vulkanski planinski vrh u daljini. Kakva neobična struktura, pomisli, posebno sada u sumrak.

      Čoveka je podilazila jeza i strahopoštovanje, kad bi iz podnožja pogledao u tu kamenu iglu upravljenu pravo gore,  prema nebu. Sušta suprotnost mirnom okeanu koji se video na drugoj strani kuće.

      Vrh planine, izgubljen u magli oblaka,  kao da  je ukazivao na nešto  u visinama. Na svevideće božje oko.

      Simeon se i nehotice strese. Uspravi se na noge i uđe u kuću da potraži Avu. Imao  je da joj saopšti dobru vest. Doneo je odluku.

       

    • #28927
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Svaki deo je pun novih događaja i iznenađenja, tera te da čitaš dalje ☺

    • #28932
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Da li će neko pogoditi kraj  🙂

       

    • #28936
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (26)

      Voda je izbacila majčino telo posle tri dana, desetak kilometara nizvodno, uz reku.

      Od one večeri kad se pojavila kod  Dimitrija pa nestala, kao da je u zemlju propala. Dimitri je odmah krenuo u potragu za njom. Tražio ju je posvuda, pešice,  kolima, ali je nigde nije bilo. Darjana je otrčala kući, užasnuta,  sa strahom i zebnjom u duši, čekajući da se majka vrati. Vreme je prolazilo; ona se nije pojavila.

      Narednog dana, nevoljno, prijavila je majčin nestanak policiji. Bila je očajna. Pokušala je da dobije Avu, ali joj se ona nije javljala. Napokon, posle cela dva dana, posluga u njenoj kući joj je rekla da je gospođa iznenada otputovala i da se ne zna gde je i kada će se vratiti.

      Bila je potpuno sama sa svojim užasom. Dimitri nije ni jednom nazvao, makar samo da joj kaže kako napreduje njegova potraga za majkom. Izbegavala je Miljenkove uznemirene pozive telefonom. Kratko mu je ispričala da sa majkom nešto nije u redu, ali je insistirala da on nikako ne dolazi. Ovo su porodične stvari koje mora sama da reši, rekla mu je i bila  veoma odlučna, pa je on, mada nerado, na kraju popustio i uslišao joj zahtev.

      Lutala je kao mesečar, danju i noću, ulicama malog gradića u kojem je odrasla,  kloneći se veselih i bučnih prolaznika, obuzetih prazničnim, novogodišnjim raspoloženjem. Stajala je dugo i nepomično kraj izloga dućana prepunih sjajnih ukrasa; anđelčići, zvezde, zvončiči  i Deda Mraz sa torbom punom poklona za dobru dečicu. Ona nikad nije spadala u tu kategoriju, mislila je. Bila je tako izgubljena, da joj se povremeno činilo da je opet mala devojčica, koja je zalutala u tamnoj šumi zla i ne može da nađe izlaz iz nje.

      „Pišite Deda Mrazu“, videla je objavu na jednom ekranu televizora u izlogu.  Izvan sebe od nekog nepoznatog osećanja duboke tuge, krivice i povređenih, prezrenih  osećanja, gledala je u taj natpis dok su joj suze tekle niz lice. Ova nova Darjana, koja se pojavila posle one večeri i razgovora sa Dimitrijem, bila je sasvim promašena osoba, pomisli. Nije imala snage ni za šta. Postala je osetljivija, to je bio problem. Izranjavana u duši. Odjednom, kao Eva izbačena kroz porte Raja, progledala je očima obične smrtne žene i ugledala sve te grozote, nevolje i muke,  koje jednu takvu jadnicu spopadaju  u životu. Ranije su joj takvi ljudi bili dostojni samo prezira. Nije ih razumela, pa čak ih je i mučila, gazeći bezdušno po njihovoj  duši. A evo nje sada. Nisko je pala.   Logika ju je ostavila na cedilu; bila je prepuštena na milost i nemilost osećanjima. Bilo je to mučenje za kakvo dosad nije znala. Valjala se u blatu spoznaje sopstvenog greha i grešnosti. A Bogovi i ljudi su bili podjednako ljuti na nju. Sva su joj vrata bila zatvorena.

      Kasnije, kod  kuće, zurila je ponovo u sliku Deda Mrazove postojbine na televizoru,  poskočivši na svaki spoljni šum pred kućom, u nadi  da se to majka vratila. Možda ju je Dimitri napokon našao?  Ali niko nije dolazio.

      Sela je za sto i napisala pismo. Pismo, koje je uputila tom oličenju dobrote, Deda Mrazu. On će je razumeti. Možda se na nju i sažaliti. Napisala mu je sve što joj je ležalo na duši. Pitala ga za savet. Jedino je takvo nebesko stvorenje, imuno na čovekove grehe, moglo da je u ovom trenutku razume. Narednog dana, posle još jedne besane noći,  to je pismo poslala na adresu u Laponiji. Htela je da poveruje da će neko, negde  u dalekom svetu, ipak pročitati šta joj je ležalo na duši i shvatiti je. Možda se čak i sažaliti nad njom. Pa i oprostiti joj. Jer ona sama sebi, više nije mogla oprostiti.

      Kako je samo od one sretne i zadovoljne devojke, kakva je bila tog ljeta, postala ova utvara, pitala se? Je li to bilo zbog ljubavi? Pa zar ljubav ne prosvetljuje, uzdiže?  Ili je sve bilo zbog greha? Što nije volela onu koja ju je rodila? Je li ona urođeno  zla? Da li donosi nesreću onima koje voli i koji  vole nju? Je li neko, možda, čudovište?

      Pogledala se u ogledalo. Učini joj se odjednom da liči na majku. Pogurena ramena, omršavela, upalih obraza, oči sa tamnim podočnjacima i opuštena kosa bez živosti. Nije mogla sebe više da prepozna. Ko je to gledao u nju? Kuda je otišla sva njena snaga i sva ljepota?

      Napokon, neko je pozvonio na vrata. Otvorila je nadajući se da je majka, ili možda Dimitri. Na vratima su stajala  dvojca muškaraca u uniformi.

      –       Jeste li vi Darjana Jovanović?“ , upita je prvi.

      Klimnula je glavom.

      –       Molim vas pođite sa nama- zamoli je drugi tišim glasom.- Telo koje možda pripada vašoj majci upravo je izvađeno iz reke. Žena se utopila, žao nam je što moramo da vam ovo saopštimo. Verujemo da se radi o samoubistvu. Skočila je s mosta u glavnom gradu.“

      ***

      Jedva se sećala šta se dešavalo posle toga. Kretala se kao u snu kroz neke polumračne, podrumske  hodnike, kako joj se činilo, obasjane žutozelenim svetlom.  Morala je da identifikuje telo, ali je taj događaj skoro potpuno izbrisala iz sećanja.  Onda je dugo povraćala u toaletu policijske stanice, sve dok  joj neka mlada policajka sa sažaljivim izrazom na licu, nije dala  nešto da se obriše i skuhala joj čaj.

      Sati su sporo prolazili, a možda su bili i dani. Sedila je u policijskoj stanici, u nekom dugom hodniku sa drvenim klupama kraj zida, i gledala prazno ispred sebe. Ničega unaokolo nije bila svesna. Čak ni činjenice da više nikada neće videti majku.

      U nekom trenutku tog beskrajnog dana, u daljini, preko zastakljenih prozora kancelarije,  ugledala je Dimitrija.  Bio je sasvim promenjen, kao i ona. Stajao je pognute glave, raskoračenih nogu, sa rukama prekrštenim na grudima i stisnutim pesnicama,  obučen u pohabani kaput  u kome kao da je danima spavao, sa neurednom kosom i licem zaraslom u bradu. Slušao je službenika u civilu, koji mu je nešto dugo govorio. Konačno, čovek ga je suosećajno stegao za mišić nadlaktice, potapšao po leđima i otišao. Dimitri  je ostao da stoji i nepomično zuri u pod. Napokon, podigao je glavu i u jednom trenutku pogledi su im se sreli. Nije mogla da pročita izraz na njegovom  licu. Gledao ju je kao da je iznenađen što ona uopšte još postoji. Ona je izdržala njegov pogled hladne mržnje, vrlo mirno. Dopustila je da  sve prođe preko nje, kao talas, ne pomerivši ni jedan mišeć na licu i telu. Osećala je samo beskrajnu ravnodušnost. Okrenula je glavu od njegovog pogleda  i produžila da zuri u tačku ispred sebe. Kad je ponovo pogledala nazad, više ga nije bilo.

      Na kraju stigao je Miljenko. Uzeo ju je iz stanice i odneo kući. Nije uopšte znala kako je uspeo da je pronađe. Ko mu je rekao gde je? Policija? Možda je već pročitao u novinama. Pisalo je sve o slučaju u jutarnjem izdanju.

      Ostao je s njom dva dana. Kuhao joj čaj, držao je za ruku, sedeo kraj nje i šutio. Čak ju je i okupao. Nije joj smetao. Kao i uvek, i u ovakvoj situaciji,  nije postavljao neugodna pitanja. Nije se interesovao za razloge, nije ju ispitivao. Samo se brinuo o njoj. Ljegao ju je u krevet, umivao, davao da jede. Ona je, naprotiv, jedva  bila i svesna njegovog prisustva. Mogao je to kraj nje biti bilo ko, ne bi primetila razliku.

      Sve što se dalje dešavalo, doživljavala je i videla kao iz dubine neke crne rupe. Nije više pripadala svetu svetla kao ranije. Sada je ta praznina, ta mračna šupljina, koja ju je progutala, bila njeno spoljašnje telo. Izolirala ju je od svega i svakoga i ona je lebdela u toj ovojnici od mraka, kao što nerođeno dete lebdi u utrobi majke, nesposobna da je razbije i da iz nje sama izađe. Polako, postala je dete tame i potonula u hladnoću sjetila.

      Nije znala kada je Miljenko napokon krenuo kući. Nešto joj je govorio, objašnjavao. Da će uskoro da dođe po nju i da je odvede u grad. Da, rekao je nešto takvo  i poljubio je u čelo. Kada je otišao, ostala je sama, u nesnosnoj tišini kuće, ukrašene majčinim novogodišnjim ukrasima.  I čekala je. Čekala svoju sudbinu da se pojavi. Čekala je svoju kaznu. Da se desi nešto što će osetiti. Ali ništa se nije dešavalo.

      Narednih dana, posetili su je neki ljudi u odelu sa kravatom. Stavila je potpise na brojna dokumenta koja je nisu zanimala. Ipak, postala je  samostalnija.  Dobila je majčinu i očevu  kućicu i  penziju. Kada se i to završilo, sve je stalo. Tišina je postala apsolutna.

      Posle pogreba, otišla je kod stare tetke i ostala kod nje. Ava joj se javila telefonom negde iz daleka. Govorila je nepovezane stvari, koje Darjana nije ni slušala. Plakala je ili se barem tako činilo. Na kraju, Darjana je samo spustila slušalicu i zaboravila sve o čemu su razgovarale. Ništa je nije interesovalo.

      Stanje totalne anestezije trajalo je mesecima. Kod tetke je našla kakav takav mir. Ona je nije gnjavila pričama. Što god da je osećala nije to pred njom pokazivala. Ponekad bi je uhvatila sa Zvezdaninom slikom u rukama, kako briše oči i šapuće neke reči. „ Oprosti, oprosti mi mila moja“ čula bi je kroz otškrinuta vrata, a onda produžavala dalje. Nije postavljala pitanja tetki, kao ni ova njoj. Nalazile su skromnu utehu u uzajamnom prisustvu i to im je bilo dovoljno. Ništa što bi rekle, ne bi promenilo stvari. A rane su im bile sveže i pekle su nepodnošljivo.

      Kome je sve Zvezdana trebala oprostiti, pitala se Darjana?  Šta joj se stara tetka ogrešila? Da li više nego ona? Svi oni su joj se ogrešili.

      Sećala se kako ju je  Dimitri  dozivao one noći. Očajnički je vikao kroz tamu i maglu: “Oprosti mi, Zvezdana oprosti mi“, odjekivao joj je njegov glas u sećanju. Što je njemu trebala da  oprosti? Laž, da je može  zaštiti od sveta?   Što ju je naterao da poveruje da je može učiniti sretnom?  Sreća je za nekoga neprikladan poklon. Ne može se svako nositi sa srećom. Ona je to pokušala da mu objasni, ali nije ju poslušao.  Sreća nije bila za majku.  Krila sreće su za nju bila kao ona koja je Dedaldus prišio Ikarusu. Kada se približila suncu o kom je snevala,  istopili su se i ….Stresla se od asocijacije koja se spontano pojavila u njenim mislima. Pala je u vodu i utopila se. Da, mada je Ikarus to učinio iz arogancije, a majka da samu sebe kazni zbog želje da jednom i ona bude srećna.

      Da li im je pre kraja oprostila? Njima, sebičnim i oholim ljudima,  kojima je bila okružena u svom kratkom i tužnom životu. Da li se zbog tuge rešila na taj krajnji korak? Ili je htela da ih sve kazni, dramatičnim izlaskom sa pozornice života?

      Nikada neće saznati odgovor. Niko nije znao za  ono što se dogodilo neposredno pre njenog nestanka.  Za mučnu scenu između nje  i Dimitrija, kojoj je verovatno nehotice majka prisustvovala. Međutim, to nije ništa menjalo. Moraće sama da nosi na sebi svoju krivicu kao  nevidljivu stigmu. Obeležena je. Ostaće zauvek obeležena svojim činom i majčinim stradanjem. Na Dimitrija više nikad ne može ni pomisliti. Majka ih je razdvojila zauvek.

      ***

      Kad je prošlo ljeto, Darjana se polako vratila  u realnost života. Nije više mogla da produži samo tako da postoji. Morala je barem da pokuša da nešto sa sobom učini. Razmatrala je neke mogućnosti i na kraju se odlučila.  Produžiće studije u drugom, dalekom gradu. Otići će od svega.  Miljenku je napisala samo kratko oproštajno  pismo. Veoma formalno. Rekla mu je da je ne traži. Darjana, koju je on voleo i poznavao, više ne postoji.

      Onda je jednostavno otputovala. Godinama se nije vratila kući.  Prekinula je skoro svaki kontakt sa Avom. Retko bi samo dobila poneko pismo od nje i još joj je ređe na njih uzvraćala. Pisma su postajala sve hladnija i sve više tuđinska. Konačno, ceo njen stari život počeo je da joj se činio kao neki ružan san.

      Dimitri je takođe nestao. Kratko vreme posle majčine smrti napustio je grad. Nije čula ništa o njemu, a nije ni imala koga da pita.  Kao da ga nikada nije ni bilo. Zameo mu se svaki trag.

      Vratila se kući tek kada je diplomirala i doktorirala. Stara tetka više nije mogla sama, pa ju je smestila u sanatorijum. Zaposlila se, našla dobar posao na fakultetu i kupila sebi  stan u velikom gradu. Ali više nije živila.  Osećajno, ostala je zamrznuta u vrenenu,  još uvek obavijena onom istom tamnom  aurom.  Bitistvovala  je kao stvorenje bez duše. Nije imala istinske prijatelje, samo poznanike i kolege s posla; povremeno se upuštala u  kratke veze bez ljubavi, sa muškarcima koje bi slučajno srela.

      Ipak, život je proticao mirno. Drugo ona i nije tražila. Nije bilo osećanja, nije bilo boli. Našla je u svemu tome neki sopstveni spokoj i utehu. Možda je čak poverovala i da se iskupila.

      A onda su počela stizati ta pisma.

    • #28959
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Napeto je sve do kraja 🙂

    • #28961
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Hvala  Nataša 🙂 <3

    • #28977
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (27)

      Mlada medicinska sestra iz sanatorijuma „ Dugi život“ sedela je u baru i pomalo se nervozno okretala na visokoj, drvenoj stolici uz šank.  Ispijala je četvrto piće za redom. Već se pomalo pijano smešila  čoveku  nasuprot sebi.  On ju je gledao  sa nekim čudnim osmehom na licu,  kroz polutamu koja ga je činila još misterioznijim. U baru je bilo poluprazno i zagušljivo. Napolju, kiša je padala bez prestanka.

      –       Ovo mi se nikada ne dešava- reče mu ona kao da se pravda, uvijajući oko kažiprsta ruke pramen plave kose.

      –       Što to? – upita je muškarac polako, podižući zainteresovano obrve.

      –       Obično ne izlazim na piće sa nekim od bliskih ljudi naših štićenika- uzvrati mu ona pa se zakikota.

      –       Zbog čega si onda  učinila ustupak?- upita je.

      Ona  zabaci glavom dugu plavu kosu i istegnu leđa,  ispruživši ruke ka šanku i oslonivši se dlanovima na njega, pa okrenu zavodnički  glavu u stranu i osmehnu mu se zagonetno, gledajući ga u oči malo zamućenim pogledom. On izdrža mirno njen pogled, ne oborivši  oči.  Onda ispruži ruku i uze njenu među svoje dlanove.

      –       U stvari – reče joj – Ja nisam bio do kraja iskren sa tobom.

      Ona se neprimetno trznu i naglo prekinu sa mačkastim uvijanjem tela. Pogleda ga upitno i pomalo zbunjeno.

      –       Treba mi pomoć- reče joj on jednostavno, razdvajajući i naglašavajući reči kao da želi da ga razume bez greške. – Trebaju mi neki odgovori od gospođe Jovanović koje ne mogu dobiti sam. Od vaše štićenice, kako bi ti rekla, sa kojom si, kako što si mi isprčala, veoma bliska.

      Devojka  nije  ništa govorila. Nekako se ohladila i  izraz opreza joj se navukao na lice.

      –       Gospodine Viktore, vi niste častan čovek- reče mu napućivši usne kao mala devojčica koja izražava negodovanje. – Da li uvek tako na prevaru vodite  devojke na piće?

      On je ćutao,  gledao dole u masivni drveni šank  i smeškao se.

      –                Ne, mlade devojke ne, ali one iskusnije, koje dobro znaju što žele i kako da to dobiju, svakako. Zašto da ne?

      Napravio je malu pauzu, pa opet produžio, pogledavši je pravo u oči.

       

      –         Ništa strašno ti neću uraditi. Predlažem samo mali uzajamni dogovor. Ti ćeš meni  dostaviti  informacije od gospođe Jovanović; osobito  u vezi njenih dviju unuka,  Zvezdane i Anđelike. Specijalno me interesuje sve u vezi smrti  jedne od njih, Zvezdane. Hoću da znam sve što ona zna. Za  to ćeš dobiti lepu sumu novca kao nagradu. A ako se budeš i više potrudila, možda se usrećiš i sa specijalnom nagradom; nešto kao dopunski bonus- završi  on mirno i namignu joj preko stola.

      Devojka se dvoumila kratko vreme. Nije znala skoro ništa o ovom  gospodinu, osim da je došao iz Berlina i da se zove Viktor Šmit. I, da, bio je jako zgodan. Sviđao joj se. Delovao je nekako gospodski, uglađeno. Osećala je kao da na nju ima neki čudan uticaj. Nije imala  ni najmanju želju da mu se suprotstavlja. Naprotiv, htela je da učini sve što bi od nje zatražio. Čak i bez novca bi to uradila, da joj tako predložio.

      Uostalom,  već je podosta znala o gospođi Jovanović.  Jednom ju je posetila  bogata unuka;  Ava se zvala, ako je tačno zapamtila. Ona je slučajno bila  u hodniku ispred sobe stare gospođe. Privukli su je uzbuđeni glasovi pa je htela da uđe, ali se uzdržala kad je čula da gospođa Jovanović ima posetu. Međutim, uspela je da  čuje deo razgovora.  Govorili su o drugoj unuci, onoj koja se utopila. Stara gospođa je bila veoma uznemirena. Nikada je takvu nije videla.  Mlada gospođa je napokon ljutito izjurila iz sobe i prošla kraj nje i ne pogledavši je. Nikad više nije došla. Samo tad, jednom. Gospođa joj je potom rekla da ju je sama pozvala. I zamolila da nipošto ništa ne kaže mladoj gospođici Darjani o toj poseti.  Može oprezno opet navesti razgovor na tu temu. Možda će  doznati nešto više o svemu. Čega tu ima lošega?

      –       Zašto da ne – reče napokon pa se nasmeja i pogleda preko stola u pravcu  Viktora. – Samo mi morate obećati da nećete učiniti ništa nažao staroj  gospođi.

      –       Taman posla- odgovori on tobože uvređeno odmahujući glavom. – Onda uzdravlje – reče i nasu joj novu čašu vina.- Za našu saradnju.

      –       Uzdravlje   – nasmeja se mlada medicinska sestra gledajući ga blistavim očima punim ushićenja i podiže čašu ka ustima.

    • #28989
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (28)

      Policiski inspektor ju je napokon pustio. Rekao  joj je da ne sme napuštati ostrvo dok joj to on ne odobri.

      Luna  je pala sa vrha stene, blizu jedne okuke na putu.   Nije bio poznat razlog zbog kojeg se našla na tom mestu i da li je bila sama. Stenoviti predeo  na mestu nesreće, nije  bio povoljan za ispitivanje otisaka stopa. Njena vespa nije pronađena u blizini.  Vreme smrti je nastupilo negde sat vremena posle ponoći. Ako se uzme u obzir telefonski poziv sa njenog mobilnog ureda, koji je uputila  Darjani, onda  je u jedan posle ponoći,  još bila živa.

      –       Kako se zove žena na slici,  koju tražite? – pitao je inspektor.

      –       Ava- reče mu Darjana.

      –       Koji je vaš odnos sa tom ženom?

      –       Ona je moja rođaka. Nisam je videla godinama.  Imam informaciju da je momentalno na ostrvu pa sam željela da je nađem-odgovorila je ona.

      –       Zbog čega ste dali Luni njenu sliku?

      –       Rekla je da će pitati oca o njoj. On je radio prije nje u hotelu. Možda bi se setio da li ju je ranije viđao – bila je umorna od ovog mučnog ispitivanja.

      –       I to je bilo sve?

      –       Da, inspektore. To je bilo sve.

      –       Je li razgovarala sa ocem?

      –       Nije, koliko je meni poznato. Trebala je da se s njim nađe te večeri. Barem mi je tako rekla.

      –       Njen otac ne zna ništa o tome. Nije ga potražila i nije s njim ništa govorila. Znate li zbog čega?

      –       Uistinu nemam pojma. Kako bih mogla da znam?

      Pitanja su se nastavila sa sličnim intenzitetom i sadržinom, dok se inspektor na kraju ipak nije smilovao i pustio ju.

      Koračala je  glavnom ulicom pitajući se šta da sada uradi. Trebala je da ode  kolima u obilazak ostrva, ali  se zadržala u stanici. Bila je potresena i umorna od svega.  Nije morala da žuri jer je dobila zabranu da napušta ostrvo dok traje istraga. Mogla je  da se danas odmori i ostavi da se sve malo stiša pa da sutradan  ide u obilazak.

      Ušla je u hotel i pošla ka recepciji da uzme ključ od sobe. Ista ona  žena koja je radila i tog jutra sedela je iza pulta.

      –       Gospođice Jovanović,  ovo je stiglo za vas- reče joj ona i pruži  veliki žuti plik.

      Darjana se zbuni. – Ko je ovo doneo? – upita.

      –       Bila je jedna žena. Visoka, krupne građe i riđe kose. Obučena  u neko radničko odelo.

      Darjana se namršti. Opis je odgovarao ženi iz knjižare. Sisi.

       

      Otrča sa plikom u sobu  i baci se na krevet pa ga nestrpljivo otvori pocepavši  ga.  Iz plika ispade svežanj fotografija i rasu se po podu i krevetu.

      Darjana ih polako skupi i stade da ih uzbuđeno razgleda.

      Prvo prepozna Avu.  Velika kuća ofarbana u belo sa tremom ispred ulaza i staklenikom sa leve strane kuće. Ispred ulaznih vrata na tremu, stajala je neka žena, naslonjena na ogradu. Slike su bile napravljene iz daljine, ali se ipak lice moglo videti. Ava, prepozna je odmah. Na slici je bila Ava. Malo starija nego kada ju je poslednji put videla, ali to je bez sumnje bila ona. Iza kuće u daljini video se planinski vrh šiljat kao igla. Vuljanski pik Sao Tomea. To je bila Ava ispred neke kuće ovde na ostrvu.

      Od uzbuđenja su ruke počele da joj  drhte. Brzo poče da pregleda druge slike. Na skoro svima je bila Ava. Na pojedinim se pojavljivao i neki muškarac. Nije mogla da ga dobro vidi. Obuzelo ju je neko čudno osećanje nespokoja,  koje je polako raslo.  Ava  zagrljena sa tim nepoznatim čovekom. Opet Ava s njim,  drži  ga ispod ruke. Što je ovo trebalo da znači, upita se? Je li Ava ovde živela u tajnosti sa nekim drugim čovekom?

      Odjednom,  naiđe na sliku koja nije bila slikana na ostrvu. Na slici su se videla  kola parkirana na prilazu ispred neke kuće u gradu. Nešto joj je bilo poznato u tom predelu.  Pa da. To je bila kuća u kojoj je živela kao studentkinja. Kuća navodne Avine prijateljice. Na nekoliko fotografija videlo se kako Ava i onaj isti čovek izlaze iz parkiranog vozila i ulaze u kuću. Kako stoje u dvorišti ispred kuće. Otključavaju  ulazna vrata. Uzimaju  kofere iz prtljažnika. Izgledalo je kako da u toj kući žive. Svakako, sinulo joj je  odjednom. Ta kuća, nepoznata prijateljica koju nikada nije srela, slike Sao Tomea u salonu, figurice od drveta, suveniri sa Sao Tomea. Kako to ranije nije pogodila. Nikada nije bilo nikakve prijateljice. Kuća je bila Avina. Ave i tog drugog čoveka.  Prevarila ju je. Oh, Bože koliko su je lagali. Ali zbog čega?

      Približi sliku očima  i zadubi se u crte muškog lica, koje se na jednoj od fotografija bolje videlo.  Srce joj je lupalo kao ludo. Kako je više gledala bila je sve uznemirenija.  Ode do svoje torbe i drhtavim rukama izvadi novčanik. Iz malog džepa sa strane  izvuče  jednu sliku. Mala požutela fotografija mladog čoveka sa brkovima. Ovaj na slici sa Avom nije imao brkove, ali kada je slike stavila uporedo, sličnost je bila neverovatna. Obuze je drhrtavica. Ponovo je uporedila lica. Prošlo je tridesetak godina, ali  ipak lice, to lice je pokazivalo neverovatnu sličnost. Da li je moguće da je to sa Avom na slici bio Simon? Simon Jovanović, njen otac?

      Neko pokuca na vrata sobe. Naglo poskoči na neočekivani zvuk, ispusti  fotografije iz ruku, pa sva van sebe ode da otvori,  još uvek cela drhteći.     Ko li je sad to?

      Širom je otvorila vrata od sobe. Pred njom, u hotelskom hodniku, stajao je Miljenko.

    • #29033
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Nadam se nastavku, za nas zaintrigirane 🙂

    • #29037
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Stiže, stiže ovih dana, hvala  od srca zainteresovanima,

      bez njih ničeg ne bi bilo.

      Ostalo bi pismo pod jelkom, nepročitano, i to bi bilo to  ha ha 😀

    • #29057
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (29- 30)

       

      Ava je nervozno šetala po sobi i pakovala  mali kofer. Simon se pojavio na vratima  i začuđeno je pogledao.

      –       Šta se to dešava Ava? Kuda ćeš?  – upita je  podigavši obrve uvis na čelu.

      –       Simone, moramo napustiti ostrvo na neko vreme. Hitno. Ovde je za nas postalo veoma opasno- odgovori mu ona žurno, produžavajući da gura bez reda stvari u kofer.

      On se zbunio. Nikad ju nije vidio u takvom stanju. Ava je uvek zadržavala hladnokrvnost i kontrolu nad sobom i drugima, bez obzira na sve. Hiljadu puta je bio svedok svakakvih napetih situacija iz kojih se izvlačila bez napora i skoro pa i bez posebnog truda. Gledao ju je sada u čudu, ne mogavši dokučiti što ju je moglo toliko uznemiriti da više ne liči na sebe.

      Primetio je da je poslednjih nedelja bila nekako drugačija, ali ju nije pitao za razloge takvog ponašanja. Čekao je da mu sama kaže, ako to poželi. Uostalom,   odavno se navikao na pomisao da Ava vodi dvojni život.  To se nije često primećivalo kada je bila ovde, s njim na plantaži, ali ponekad su se ta dva sveta mešala, hteli oni to ili ne, i tada je privremeno dolazilo do neugodnih situacija. Sve se to uvek brzo rešavalo i prolazilo bez posledica po njihov odnos. Prećutno, bili su dogovoreni da je on ne pita o tom njenom  „ drugom“ životu, dok mu sama ne poželi nešto ispričati. Tako je sve funkcioniralo godinama i među njima nije bilo većih problema.

      Ali sada se očigledno dešavalo nešto veoma ozbiljno. Pogleda  je. Na čelu su joj se pojavile bore koje ranije nisu bile tu, kosa joj je neuredno, u pramenovima, ispadala iz punđe, koja je uvek bila besprekorno začešljana, a odeća  je bila prosto nabacana na nju,  kao da je dohvatila prvo nešto što joj je došlo pod ruku i obukla ga. Ništa od svega ovoga nije bilo svojstveno za nju. Uznemirio se.

      –       Ava, molim te  objasni mi šta se to, kog đavola, dešava ? – reče joj on polako,  namrštivši se.

      –     Ah, Simone -povika ona naglo,  prekinuvši pakovanje  i pogleda ga skoro ljutito. – Mogao bi jednom barem da se uključiš ovde na Zemlji i da primetiš da se nešto oko tebe dešava. Uvek si u nekom svom svetu. Štitila sam te koliko sam god mogla, ali više ne mogu to da radim.

      –   Šta to govoriš?- povika i on  malo povišenim glasom u kome se nazirao ton optuživanja.

      –       Simone realnost, realnost nas je sustigla, zar ne vidiš?- reče mu ona.

      –       Tvoj muž? – upitao ju je oprezno.

      Ava se zasmija naglas i pogleda ga skoro sažaljivo, pa spusti se umorno na krevet do kufera kog je pakovala i stavi ruke u krilo, kao da odustaje od svakog daljeg pokušaja objašnjavanja.

      –       Dragi Simone, ne nije to Robert. Nije još ništa o nama stiglo do njega. Barem se tome nadam, nikad nisam želela da ga povredim. Koliko je samo godina prošlo? Dvadeset  i osam, trideset? Pobogu, skoro da i ne shvatam kako nam je uspelo da nas on ne otkrije? A možda i zna, samo je izabrao da to ne primećuje. Verovatno je tako. Ne, od njega nam, kako se čini, ne preti nikakva opasnost.

      –       Ava, prekini da govoriš u zagonetkama i ispričaj mi šta se događa- Simon joj se obrati strogim glasom, koji nije trpio prigovor.

      –       Pa dobro -reče mu ona ironično, kao da se zabavlja-  Odakle da samo počnem,  pitam se? Biću sasvim kratka, zato me pažljivo slušaj i sledi. Ne želim se ponavljati.

      Iz džepa košulje koju je nosila, izvadi nekoliko zgužvanih pisma i pokaza mu ih.

      –       Ovo je počelo da stiže pre  otprilike mesac dana. Neko je nešto  nagoveštavao o našoj prošlosti. Sve je bilo napisano u nekakvim zagonetkama. Na početku, nisam obraćala pažnju na njih. Uostalom, bilo je poslano tu sa ostrva. Mislila sam da nas neko hoće ucenjivati, iznuditi novac bez povoda ili nešto slično. Sigurna sam da niko na ostrvu ne zna našu tajnu, osim Franciske i Tomasa  naravno, a to nisu bili oni.   A onda, pre neki dan, ovde  na vratima,  iznenada se pojavila njihova ćerka, Luna – Ava tu stade i namršti se pogledavši napolje, kroz prozor.

      –       Luna? Mala Luna je došla ovde kod nas?- Simon je bio sasvim iznenađen.

      –       Da, tako je. Znaš da je nismo odavno videli. Porasla je, nije to bila više  „mala Luna“, postala je prava devojka. Sasvim me je iznenadila. Bila sam čak zatečena njenim dolaskom, a još više onim što mi je saopštila. Htela je da razgovaramo, tako da sam je uvela u kuću,  ništa ne sluteći- ona opet prekinu priču i nasloni čelo na desnu ruku, pa duboko i bolno uzdahnu.

      Simon je ćutao i gledao u nju netrmice. Znao je da sledi deo, koji mu se nikako neće dopasti.

      –       Luna je počela polako i oprezno, skoro snebivajući  i izvinjavajući se, kao da joj je veoma neugodno ono što mi ima reći, ali  konečno je  na čistinu jasno izašao pravi razlog njenog  dolaska. Htela je novac u zamenu za svoje ćutanje.

      Simon ju je gledao sa nerazumevanjem. – Novac? Kakav novac? Ćutanje o čemu?- upita je zaprepašten.

      –       Novac, Simone, novac. Novac  s kojim bi počela novi život. Sve se uvek vrti oko prokletog novca. Imala je momka koga je upoznala na kopnu i kojeg Franciska i Tomas nisu odobravali, pa je htela da s njim otputuje negde i započne život,  daleko od roditelja i Sao Tomea. U nama je videla šansu za to, mada joj je bilo žao da novac iznudi na takav način. Ali, ljubav prema tom mladiću je očigledno bila jača.

      Ava opet zaćuta i zatvori oči. Simon je ovog puta nije ništa zapitkivao. Sačeka da sama nastavi. Ona uzdahnu i s mukom, gutajući pljuvačku kroz suho grlo,  produži.

      –       Luna me je, jednostavno rečeno, bezobrazno  ucenjivala. Tražila je veoma puno novca u zamenu da nas ne oda  nekome. Taj neko je otseo u hotelu u kojem je radila i  svuda je po ostrvu tražio mene. Raspitivao se,  nudio nagradu. Nije htela reći ko je to. Pomislila sam da je možda ona u dosluhu sa pošiljaocem pisma. Čak sam pomislila da ih je sama i slala sa ciljem da stvori  uslove za svoju malu prljavu ucenu.

      –       Ko te je tražio iz hotela? Šta to pričaš? Ali zašto mi ništa o ovom nisi rekla?- povika Simon.

      –       Pa evo, sada ti sve pričam. Štitila sam te, kao i uvek, Simone. Šta ćeš ti sada uraditi, kad sve ovo znaš ? Sve se iskomplikovalo, zar ne shvataš? Veoma se iskomplikovalo.

      Simon se uhvati rukama za glavu, pritisnu slepoočnice i okrenu se ka prozoru.

      –       Dragi Bože, Ava- reče skoro sa očajem u glasu- Šta si to uradila?

      –       Ne trebam ti reći koliko sam bila zaprepaštena razvojem događaja. Ucenjena!  Ja! I to od Franciskine ćerke. One male bebe,  koja se rodila ovde i koju smo ja i ti krstili. Nisam mogla da u to poverujem.  Htela sam da razmislim,  ali je odbijala da mi da vremena. Ipak, mora mi ostaviti dan dva da o svemu odlučim, rekla sam joj na ispraćaju. Bila je napeta i nervozna. Izašla je i krenula ka svojoj vespi.  Onda sam ja nazvala našeg  šefa obezbeđenja, bio je tu u kućici i dala mu zadatak da je prati i da je diskretno zastraši i izbije joj iz glave ideju o uceni.     I svakako,  da dozna da li je u ovome svemu sama ili s nekim u dosluhu.

      Samo što je izašla vani,  videla sam kako ju je presreo u dvorištu i strpao u svoja kola, pa se s njom negde odvezao. Ostavila sam ga da to sam izvede, kako najbolje zna i ume.

      –       Pa ti mora da si poludela-povika Simon- Šta si to uradila, Bože moj Ava, šta si uradila?

      Ona se nije obazirala na njegove reči i viku. Gledala  je u daljinu, kroz prozor prema okeanu, skoro ne trepčući, okamenjenog izraza na licu. Samo su joj se mišići oko usta pokretali. Produžila je dalje da govori:

      –       Odveo ju je do okuke, one okuke na putu ka gradu, znaš, iznad  provalije  nad okeanom. Nameravao je da ju uplaši. Da joj pokaže kako će „završiti“,  ako se ne odrekne glupe ideje da nas ucenjuje. Ispitivao ju je,  da li je s nekim povezana. Da li zna ko nam šalje ova pisma? Ali Luna se uplašila i otrgla se u jednom trenutku od njega, pa počela da beži. Pokušala je da se nekome javi telefonom. On ju je tada pojurio. Stene su bile mokre i vlažne od vode. Došla je do ivice, a on ju je skoro sustigao. I tada se desila nesreća. Bežeći,  neoprezno se sama okliznula o ivicu stene i pala u provaliju.

      Simon ju je gledao  širom razrogačenih očiju, bez kapi krvi u koži na bledom licu. Isprekidano je disao i držao se rukom za grudi. Ava je zaćutala i oborila glavu.

      –       Pobogu Ava – prošaputa on napokon – Šta to govoriš. Ubili smo Lunu?

      –       Oh Simone, nemoj izigravati takvog pravednika. Nisam je ja terala da me ucenjuje. Šta se moglo očekivati? Bio je nesretan slučaj. Naš šef obezbeđenja je odmah napustio ostrvo. Poslala sam ga na duži odmor. Vespu je odneo i sakrio u prašumu blizu „Igle“. Ali to nije kraj svega.

      On zatvori oči kao da se sprema za nalet nove nesreće, koja će ga dotući.

      –       Ne pogađaš ko je to u hotelu i ko se raspituje o meni? Pa dobro, reći ću ti. To je Darjana. Ona je pre nekoliko dana stigla na Sao Tome u potragu za mnom. Bila je i u radnji kod Franciske. Ona mi se tada odmah javila, namah ju je prepoznala. Raspitivala se o figuricama od drveta,  a onda joj je pokazala moju sliku. Šta misliš, šta je odjednom navelo Darjanu da me traži posle svih ovih godina? I kako je znala gde da me nađe? Koliko zna o svemu? Ne verujem da zna celu istinu, pošto bi onda već davno zakucala na naša vrata. Ali nešto se sumnjivo dešava. Ništa nije slučajno. Ne mogu nikome više verovati. I ne mogu shvatiti  motiv iza svega ovoga?

      Simon je i dalje šutio.

      –     Francislka se posle Lunine nesreće više ne javlja na telefon. Verovatno nešto naslućuje.  Posle Darjanine posete,  zna da smo upleteni u sve ovo. Uostalom, policija joj je ispričala detalje, posle Lunine pogibije. Zna da su se Luna i Darjana nešto dogovarale i da joj je ona dala moju sliku. Darjana se još nije pojavila, ali jutros sam dobila novo pismo. Nepoznati pošiljaoc nam je zakazao sastanak. Moramo se pojaviti na ovom mestu, evo, mala uvalica sa plažom označena na karti koju mi je poslao. I to vešeras,   ili će nas „ lično sam doneti“. Mislim da je krajnje vreme da se izgubimo s ostrva Simone,  dok se sve ne stiša. Šta ako počnu čeprkati po tvom identitetu? Alfonso Tomas? Što ako nađu nekog, ko ga je nekad davno poznavao? Veoma mnogo možemo izgubiti igrajući se nekakvih igrica i zagonetki sa pismima.

      On je i dalje šutio kao da ju i ne sluša.Onda ustade i ozbiljnog lica sa izrazom neverovatnog mira, pogleda u nju i reče odlučnim glasom, kakvim još nikad ranije nije progovorio:

      –       Ja ne idem nikuda Ava, a ni ti. Dosta mi je ovog skrivanja, bežanja, glumljenja i laganja. Poslušao sam te mnogo puta dosad, ali tome je  došao kraj.  Neću potrošiti ostatak svog života bežeći i skrivajući se od nevidljivog  progonitelja. I još više, bežeći od sopstvene savesti. Od kćerke, koju sam napustio,  opet po tvom savetu.

      Ko i da je to, taj pismopisac,  suočićemo se sada i ovde s njim.  Sao Tome je naš teren i mi smo u prednosti. A i uželeo sam se istine. Dosta sam obarao oči kad bi me stranci u njih zagledali. Dosta mi je toga,  čak i u ime naše ljubavi,  Ava. Bili smo srećni dugo vremena, zar ne? Možda srećniji nego većina ljudi na ovom svetu i u jednom ljudskom veku. Ne odričem to. Voleo sam te i uvek ću te voleti. Ti si moja jedina ljubav, moj život. Ali ljubav ipak nije sve u životu. Moram spasiti ono malo samopoštovanja koje još imam,  dok i za to ne bude prekasno.

      Naravno, našu smo sreću postigli pogazivši mnoge druge ljude. Možda smo proživeli nešto namenjenu njima, namenjeno tim drugima.  Zvezdani, Robertu, Darjani.  To nas je napravilo kradljivcima. Krali smo im  snove, osećanja, životnu energije. Postali smo kradljivci  tuđe sreće. Potrošili smo je svu  na nas i naš život. Očigledno, neko je konačno to shvatio i pobunio se. I ima na to pravo, moram priznati, sviđalo  se meni ili ne.  Ako ništa drugo,  suočićemo se sa njim, bez  kukavičkog bežanja. Došlo je vreme da platimo za sve,  Ava.   I ja znam isto kao i ti, da to moramo učiniti.

      Ava je stajala zbunjeno i gledala ga. Kakve je gluposti bulaznio. Otkuda  se odjednom probudilo i proradilo sve ovo u njemu. Ove priče o časti, savesti,  sreći drugih ljudi. Upropastiće ih. Načisto će ih, oboje, uništiti. Kako da ga urazumi, dok ne buide prekasno?

      Odjednom se osetila umornom. Veoma umornom. Možda je i nju sustigao taj lažni život večitog pretvaranja. Samo je sa Simonom bila sasvim svoja. Samo je on znao sve o njoj. Ne, neće ga napustiti sada, pomisli. Njih dvoje pripadaju jedno drugom. Možda je  bio u pravu. Moraju se suprotstaviti progonitelju i proći kroz pakao iskupljenja svojih greha. Samo posle toga, može  ih čekati  neki novi, bolji početak. Možda čak i sa Darjanom?

      Uzdahnula je i uhvatila ga za ruku, pa je stegla svojom. On je pogleda i uzvrati joj stisak.  Učini joj se, da se prvi put u životu u njij javilo neko, čak religiozno osećanje, koje nije znala da opiše. Spoznala je da je Bog na kraju svake staze i svakog puta, kojim čovek korača u životu. I ma gde i kako išao, jurio on ili se vukao,  jednog dana, svako će stići do njega, stati i pogledati ga u lice.

      ***

       

      Dok su se vozili kolima koje je Miljanko bio iznajmio, ispričao joj je ukratko kako se našao na Sao Tomeu. Jednostavno, nije mogao da je ostavi samu u svemu ovome, rekao joj je. Od onog što mu je ukratko ispričala kod kuće, osećao je da je prati neka nevidljiva opasnost. Bio je zabrinut. Pisma koje je dobijala nisu slutila na dobro.

      Kada je otputovala, mada mu se nije javila, znao je kuda je krenula i odmah je pošao za njom, već narednim prvim letom. U međuvremenu bio je unajmio privatnog istražitelja. Taj je nešto uspeo otkriti. Tako je došao do imena neke žene sa ostrva, Franciska  Aviljei i počeo od nje. Ona je držila malu radnju za prodaju suvenira u centru grada. Radila je u firmi izvesnog Alfonsa Tomasa, koja se javljala i kao  glavni  proizvođač, distributer i izvoznik suvenira na ostrvu. Osim toga Alfonso je imao plantažu kakaoa i još neke druge biznise, koje su se uglavnom bavili trgovinom.  Ta njegova firma bila je povremeno u poslovnoj relaciji sa Avom. To je bila jedina poveznica, koju je otkrio, a  koja je povezivala Darjaninu priču, Avu i Sao Tome.

      Tako je on ovih nekoliko dana,sakriven,  sa udaljenosti pratio Darjanu, da bi bio siguran da je dobro i da bi ju štitio. U međuvremenu sam je stupio u kontakt sa Franciskom,  od koje nije u početku ništa saznao, sve do danas, kada mu se uzbuđena javila i rekla mu, da ima za njega veoma važne informacije. Još nešto je bilo veoma neobično u svemu ovome, doda Miljenko. Franciska je bila Lunina majka. Luna, devojke iz hotela,  čiju sumnjivu smrt ispituje policija. Darjana je bila sasvim zbunjena od svih ovih informacija, a i od samog iznenadnog Miljenkovog prisustva. Ipak, bila mu je zahvalna na preduzimljivosti u pravom trenutku. Ovu potragu više nije ni mogla ni želela da nastavi sama. Opet su funkcionisali kao nekad davno, kad je bila na studijama. Skoro, kao da nikad nisu prekinuli kontakt. Nastavili su tamo gde su stali i iznenađujuće, to im nije bilo nimalo čudno. Kao da se ni jedan od njih dvoje nimalo nije promenio, sve ovo vreme. Kao da su čekali da se ponovo susretnu.

      Franciska ih je čekala u malom restoranu kraj  same plaže, na izlasku iz grada.  Darjana ju je prepoznala. Bila je to žena sa kojom je razgovarala u radnji  sa suvenirima i koja joj je rekla da nikad u životu nije videla Avu. Očito je lagala. Sada je izgledala nekako drugačije, kao da je mračna sjena pala preko njenog lica i ostarila ga barem desetak godina. Bila je nekada veoma lepa,  to se još moglo videti po čvrstom skeletu lica, pravilnih crta, ljepoj koži i bujnoj kosi, kako i živim tamnim očima.

      Miljenko priđe stolu za kim je sedela i pozdravi je, pa se okrenu i pretstavi Darjanu. Vas dve ste se već susrele, reče im, ali dovršio je  uljudno, oficijalno upoznavanje.

      Darjana sa zebnjom u srcu sede nesigurno za sto pored Miljenka, nasuprot ženi koja je gledala u daljini, kao da vidi kroz  njih, ka beskrajnoj pučini okeana i liniji horizonta. Pred njom je stajala skoro ispijena čaša sa nekim žestokim pićem. Miljenko mahnu konobaru i naruči  svima  po piće.

      Nekoliko trenutaka sedeli su u mučnoj i neprijatnoj tišini.

      Napokon, Franciska okrenu glavu i zagleda se u Darjanu. Čak se i blago nasmeši,  sa nekom setom i tugom u  lepim, tamnim očima.

      –       Veoma ličiš  na majku, ali pomalo i na oca- reče polako i tiho, okrečući čašu u rukama.

      Darjana je zadrhtala. Otvori usta da upita nešto, ali pitanja su bila bezbrojna i nije mogla sve da ih odjednom izgovori. U glavi joj se sve  pomešalo. Još je bila pod impresijom od fotografija u sobi, na kojima je Ava bila sa nekim čovekom koji je verovatno bio njen, dotad  „pokojni“ otac,  Simon. Šta ova žena želi reći?

      –    Darjana- produži Franciska da govori veoma polako. Očigledno  joj je to teško padalo. – Darjana, nisam nikad zamišljala da ću se naći u ovakvoj situaciji. Ali, eto, desilo se nešto veoma loše, nešto što mi je srušilo čitav život. Moja jedinica kćerka, Luna, zenica moga oka….umrla  je.  Verovatno je i ubijena. Moj život se u tren oka srušio i razbio u paramparčad. Više ga nema. Ne znam kako ću dalje, nemam za što živeti… -glas joj utihnu, a žena okrenu glavu u stranu i obrisa oči salvetom koju je gužvala  u rukama. Neko vreme je potrajalo pre nego što je ponovo došla k sebi. Ispod stola, Miljenko pronađe Darjaninu ledenu ruku i čvrsto je stegnu. Ćutali su i čekali. Napokon, Franciska se opet okrenu k njima i izmenjenim, sigurnijim glasom, produži svoju priču bez zastajkivanja:

      –    Avu, ili gospođu Andreu, kako je poznata ovde na ostrvu, srela sam veoma davno. Radila sam za nju, prvo kao medicinska sestra, a posle sam postala sve, i sekretarica, i domaćica na plantaži, njena i gospodinova asistentkinja i što još ne. Bile smo i prijateljice, bliske prijateljice, isto toliko koliko smo bile i suradnice.   Kako se biznis razvijao, tako su se menjala i moja zaduženja. Bila sam joj naklonjena od početka i veoma odana. Volela sam je. Učinila je mnogo za mene. Divila sam se njenoj snazi, srčnosti i energiji. Tu, kod njih na plantaži,  upoznala sam  i svog budućeg muža, Tomasa, koji je od početka radio za nju, kao i ja.  Tu mi se rodila i kćer, Luna. Kasnije smo se Tomas i ja i naša Luna, otselili sa plantaže,  da bi upravljali  njihovim poslovima iz grada.  Uvek smo ostali u izuzetno dobrim odnosima. Znali smo i sve njihove tajne, a njih je bogami, bilo podosta.

      Zaćutala je na tom mestu kao da se poslednji put predomišlja, pre nego što će zauvek preći preko tanke niti greha izdaje i okrenuti se protiv svojih nekadašnjih dobrotvora. Darjana je neprimetno drhtala od uzbuđenja, a Miljenko je sedio u tišini, namršten i ozbiljan.

      –   Zlo uvek nađe način da se na kraju pokaže, zar ne?- reče Franciska otežući reči i setno se osmehnuvši. – Ako ste mu blizu, odneće i vas, bez obzira što ga niste vi hranili, ni stvorili. To je bila i naša priča. Nisam htela da donosim nikakav  sud o životu koji su njih dvoje živeli, Ava i Simon ili Alfonso, kako se zove danas, sve dok su sa nama bili ispravni i korektni.

      Malo, pomalo, tokom godina, doznala sam sve detalje njihove životne priče. Nije mi ništa smetalo. Ali to se na kraju, ipak, ovako nesretno završilo. Luna je stradala, moja draga Luna. Platila sam skupu, preskupu cenu za odanost njima. I za to sve, znam, kriva je najviše gospođa  Ava. To joj nikada neću oprostiti. Nikada. Ne mogu i kada bih htela. Zbog toga vam sve ovo pričam, da bi ono što mora izaći na videlo, jednom izašlo, i bilo manje novih žrtvi tih mračnih tajni. Da sam samo ranije to uradila, kada ste došli u moju radnju, sada bi moja Luna bila živa. Bila bi živa, moja draga devojčica.

      Opet zaćuta na neko vreme, trudeći se da se sabere. Potom produži  jednoličnim glasom, kao bez osećanja:

      –     Mislim da već pogađate da je Ava pronašla na ovom ostrvu vašeg oca, Simona, jedva živog i da ga je izvukla iz čeljusti smrti. Onda je među njima planula stara ljubav. Da, oni su jednom davno već bili zajedno, pre njihovih venčanja za druge osobe. Simon je prvo sreo Zvezdanu i u nju se iskreno  zaljubio. Onda se malo kasnije, pojavila Ava,  njena mlađa i ljepša sestra. Dok je Zvezdana učila u gradu, Ava ga je uspela zavesti.  Verovatno je to uradila, samo da bi naudila sestri, ali ipak, ta se veza produbila i potrajala nekoliko meseci.   Kad se Zvezdana vratila kući, kod stare tetke, našla je izmenjenu situaciju.  Nisu joj ništa rekli, ali ona je naslutila šta se zbilo. Simon je bio drugačiji, hladniji, a Ava povučena i ćutljiva.

      Zvezdana je doznala da su Ava i Simon bili u tajnoj vezi i da je Ava tu vezu prekinula, kada je počela da se dopisuje sa bogatim Robertom, koga je upoznala te godine na letovanju i za koga je bila rešena da se uda.  Simona je izjedala grižnja savesti i rastrganost između njih dvije. Odnos između sestara je  zahladneo. Zvezdana se vratila u grad, da sprema diplomski za fakultet, gorko povređena i duboko ranjena.

      Onda se desilo nešto što je sve promenilo. Sve njihove   živote, njihovu sudbinu i budućnost.

      Ava je ostala u drugom stanju  iz te kratke i grešne veze sa Simonom.   Vidite draga Darjana, tu je ključ ove tajne i onoga što vi ne znate o sebi.

      Vaša majka nije bila Zvezdana. Vaša majka  je Ava!

      Tajno vas je rodila u dogovoru s njima, sa Zvezdanom i Simonom. Ne znam kako je to uspela. Ubedila je svoju sestru da na to pristane. Verovatno ju je emotivno slomila i uništila. Bila je jača od nje, zato što za nikoga nikada nije marila. Gazila je tuđa osećanja bez brige i savesti, uzimala sve od života, to je i sama bezbroj puta o sebi, ispričala. Iskorišćene ljude ostavljala je iza sebe kao prazne ljušture.

      Ava je skovala  plan i ubedila ih da ga prihvate. Niko drugi nije ništa doznao. Samo je to rekla staroj tetki, koja ju je posle toga, očajna,  najurila od kuće. Preuzela je svu krivicu na sebe, uverila je Zvezdanu da  je sve to sa Simonom bio samo naivni flert, greška koju je učinila iz zavisti, zbog toga što je u detinjstviu  dobila malo ljubavi od drugih. Zvezdana je uvek na tu njenu priču bila slaba. Ubedila je Zvezdanu da ju Simon još uvek voli,  da istinski voli samo nju, i da ga ne treba odbaciti,  samo zbog tog trenutka slabosti s njom, Avom. Ubedila ih je da oni treba da uzmu bebu i odgajaju je kao svoju zajedničku. Tako se ona može udati za Roberta, oslobiđena svake odgovornosti o detetu, koga nije želela. Sve se uklopilo u njen plan. Robert nikad ne sme doznati ništa o svemu tome. On je bio daleko, na studijama,  i nije dolazio, dok sve nije bilo već završeno. Zvezdana i Simon su se nakon toga odmah venčali, ubeđeni da čine pravi izbor dobar za sve.

      Na porođaj je otišla u veliki grad, sa Zvezdaninim dokumentima. Simon je bio uz nju. Niko nije ništa posumnjao. Držali su se uvek po strani, bez mnogo prijatelja, osobito u  velikom gradu, gde ih niko i nije poznavao.  Onda se mladi par,  već venčani Zvezdana i Simon,  vratio iz velikog grada kući, sa malom bebom, Darjanom,  i počeo živeti u svom skromnom domu.

      Dogovorili su se da nakon toga više ne kontaktiraju sa Avom. Nisu bili ni na njenom venčanju. Ona će otad voditi svoj život kao bogata gospođa i neće polagati nikakvo pravo na devojčicu. Ostaviće ih da žive u miru, a isto i oni nju.

      Tako je i bilo, sve dok Simon nije stradao na putu. Nakon toga Ava se opet uvukla u Zvezdanin život, koristeći ponovo,  trenutak njene velike ranjivosti. Istovremeno, shvativši da ga voli i da ga je uvek volela,  započela je da vodi  tajni život sa Simonom. Htela je sve. I novac i ljubav. I dobila ga.

      Kako je gledala sestru u oči, svih tih godina,  kada se vraćala sa svojih poseta Sao Tomeu, nisam htela uopšte da znam. Svi mi, koji smo znali da je  gospođa povremeno neka druga žena, u nekom dalekom gradu, jednostavno nismo o tome hteli uopšte  da razmišljamo.  Gospodin Simon se ubeđivao da je tako bolje za Zvezdanu i za vas. To se sve nas nije ticalo. Sve do sada, kad nam je došao račun za naplatu, tog ignoriranja očitog zla.

      Darjana, koja je već neko vreme lomila ruke ispod stola, konačno poskoči  sa stolice, pogleda unezvereno u ženu ispred sebe bez reči,  pa otrča van bašte restorana, dalje, na peskovitu i pustu plažu. Miljenko takođe ustade i požuri za njom. Franciska ostade da sedi nepomično, zureći u praznu čašu pred sobom. Podiže  oči i pogledom zamagljenim od suza  gledaše neko vreme kako u daljini Miljenko hvata Darjanu za  zglavke ruku i pokušava da je privuče na svoje grudi,  dok se ona uvija i otima, vučući i plačući. Konačno, uspeo je da je primiri i prigrli. Privila se uz njega sva se tresući. Dugo su tako stajali nepomični i zagrljeni.  Polako joj je  gladio kosu kao detetu i nešto šaputao, dok je ona zagnjurila glavu u njegovo rame i vrat i plakala.

      Franciska duboko i sa tugom uzdahni, obrisa oči, pa ustade i sa izrazom ravnodušnosti u očima, polako se udalji iz restorana, u suprotnom smeru od plaže.

    • #29062
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Kako odmiče priča, sve više uvlači čitaoca, samo nastavi 🙂

      …I bravo za trud! 😉

    • #29063
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      (31-32)

       

      Darjana je bila veoma šutljiva na putu ka hotelu.  Kad su se dovezli pred ulaz, rekla je Miljenku da mora neko vreme ostati sama; kasnije će ga nazvati. Uostalom i on je imao sobu u istom hotelu, sprat iznad nje. Bio joj je blizu.

      Legla je u postelju pokušavajući da malo odmori. Navukla je zastore  i zatvorila oči. Nije imala pretstavu o vremenu koje je prolazilo. Nalazila se u nekoj čudnoj konfuziji; misli su joj bežale iz glave; nije mogla da ih poveže više od dve.Nije čak mogla ni da razmišlja o bilo čemu. Njen razum je odbijao da sve  to što je tog dana čula i videla, samo tako prihvati. Logika? Gde je sada bila logika, njena potpora u svemu? Opet ju je izdala.

      Pomisli da je sve ovo možda surova laž.  Držala se te ideje kao tanke niti paučine, pokušavajući da se s njom izvuče iz blata. Ko god da joj je slao ona pisma, satkao je celu priču od laži i poluistina i sada ju je u njih zaplitao do beskraja.

      Ali zbog čega sve to, bunilo se nešto u njoj? Zbog čega bi neko posle toliko vremena od smrti majke,  sve ovo smislio i priredio joj? A fotografije? Na fotografijama je i sama videla lik čoveka koji je bio isti kao njen davno nestali otac, Simon. Malo je očevih slika bilo u njihovoj kući. Našla je tu jednu malu i sakrila je, da majka i ne dozna da je kod nje. Godinama ju je čuvala. Majka, da, eto,  opet je Zvezdanu oslovila majkom. Zar je moguće da joj  ona nije bila prava majka? Nikad se nije odala. Darjana je još bila sigurna, da ju je duboko i iskreno volela. To se nije moglo odglumiti. A ipak, možda…očigledno je sve to bila gluma. Sve. Setila se kako je još od malena osećala intuitivnu povezanost sa Avom. Kako je osećala kog će dana doći u posetu, čak i kada nije bila najavljena. Kako su se njih dve uvek dobro slagale. Ponekad je, zbog te bliskosti, primećivala Zvezdanin neveseli pogled, ali nije razumela razlog. Dok je bila na studijama, često se sastajala sa Avom. Išle su na ručkove, večere, na kafu; pričale su i družile se, kao bliske prijateljice.

      Pobogu, kako je Ava samo mogla da to radi tako nonšalantno? Da joj nikad, ni na tren, nešto ne nagovesti? Kakvo je srce imala ta žena?  Ostavila ju je zbog novca  svoga muža. Zbog nepoželjnih obaveza, koje nosi odgajanje deteta. Obadvojca su je ostavila, i majka i otac, i uživala svoj život daleko od svih neugodnih obaveza. Natovarili su sve svoje pogreške na Zvezdanina leđa i ostavili je da se tetura i bori sa životom, kao neka jadnica, dok su njih dvoje uživali. Darjana oseti kako je preplavljuje bes. Brzo je prešla od stadijuma poricanja istine, do onog drugog,  ljutnje i besa. Da, bila je strašno besna na njih. Sa kojim pravom su se tako poigrali sa svima?

      Ležala je dugo, zatvorenih očiju, mršteći se i povremeno drhteći od groznice pomešanih, silnih osećanja. Sunce je zalazilo i sjene su se izdužile. Neko pokuca na vrata. Ona nevoljno ustade, predomišljajući se da li da otvori. Je li to Miljenko? Zašto ju ne nazove?

      -Darjana- začu dozivanje iz hodnika. – Darjana,  ovde je Sisi. Molim vas otvorite vrata. Imam za vas nešto veoma važno.
      Sisi, žena iz knjižare. Otkad je ona postala  toliko umešana u sve događaje, zapita se?  Donela joj je one fotografije. Da li ih je sama slikala? Darjana nevoljno ustade i otvori vrata sobe. Pred njom je stajala krupna, riđa žena, zjapurenih obraza i crvenog lica,  zbunjeno gledajući u nju i premeštajući se sa noge na nogu. U ruci je gužvala neki list papira, njene izrade. Bez reči pruži ga nezgrapno Darjani. Pismo! Bilo je to još jedno pismo.

      „ Pođi odmah sa Sisi i ne postavljaj nikakva pitanja,  ukoliko hoćeš da doznaš sve odgovore i sve tajne o sebi, koje još ne znaš. Ne postavljaj uslove, samo sledi uputstva koja ti ona daje. “

      Darjana klimnu glavom u pravcu žene.

      -Odmah dolazim, samo da se obučem- reče joj.
      U sobi brzo navuče nešto odeće na sebe i uspije da preko mobilnog telefona pošalje Miljanku zbrkanu poruku. Ostaviće telefon uključen, može je naći preko aplikacije za lokaciju. Ukoliko se ne vrati za jedan sat, neka obavesti policiju.  Napisa mu sve to na brzinu i krenu sa Sisi, napustivši hotel neprimećeno.

      ***

      Vozili su se u tišini ka izlazu iz grada.  Darjana pokuša da nešto otkrije potpitivanjem, ali je Sisi bila veoma škrta u odgovorima. Nije joj barem više tajila da je sve ovo uredio i organizovao taj misteriozni Viktor Šmit i da je ona s njim u dosluhu. Pristala je da mu pomaže. Govorila je o njemu sa nekim sjajem u očima, dok su joj se obrazi još više žarili kad ga je spominjala. Sasvim je sluđena njime, verovatno i zaljubljena preko ušiju, pomisli Darjana.  Hoće li taj Viktor biti tamo, gde mi idemo, upita je? Da, doći će i sve će objasniti, ali ne sme više od toga da joj kaže, pa je moli da ju ništa i ne pita, promumlja Sisi i nakon toga zaćuta ko zalivena.

      Dugo su se vozili,  kad odjednom Sisi naglo  skrenu levo, na jedan zemljani put koji se spuštao strmo ka dole,  duž jedne stenovite litice. Od  šume nije se moglo puno videti, ali bilo je jasno da se spuštaju prema okeanu. Džip koji je vozila vešto,  nekoliko puta se opasno nagnuo u stranu; Darjana se uhvati čvršće za ručicu sedišta i ukoči se od neugodnosti. Pogledala je Sisi sa strane; skoncentrisano je zurila napred na put i čvrsto držala volan obem rukama. Videlo se da joj je put bio poznat, ali to nije smirilo Darjanu. Konačno,  ukazala se jedna mala peščana uvalica okružena stenama  koje su zagrađivale  lepu plažu. Na obali je stajao  izvučen neki čamac,  a kraj njega  Darjana primeti dvoje ljudi, muškarca i ženu,  kako stoje i nestrpljivo se osvrću unaokolo.

      Kada su se spustili skoro do kraja puta, Sisi parkira kola malo iznad plaže pa joj grubim glasom naredi da izađe iz njih napolje i da krene dole ka čamcu.

      Još je bilo vidljivo, ali se mrak polako spuštao. Darjana je iz daljine gledala u ženu koja je stajala kraj čamca. Visoka uspravna figura sa plavom kosom začešljanom nazad u punđu, obučena u bele sportske pantalone i košulju preko koje je imala crvenu vetrovku. Nije joj bilo teško da prepozna o kome se radi. Ava. Bila je to Ava, ista ona kao nekada. Kako bi se samo ranije obradovala toj lepoj pojavi. Visok i preplanuo od sunca, muškarac kraj nje je verovatno bio Simon. Njen otac, Simon.  Kako samo to čudno zvuči. U stvari, ako je sve ono što je čula bilo istina, to su dole bili njeni roditelji. Majka i otac. Na put ka Sao Tomeu, krenula je kao siroče, a sada ima i majku i oca. Neverovatno.

      Kakva je to samo porodica bila, pomisli ona u sebi gorko. Par nemoralnih ljudi sa razarajućim potencijalom u sebi. Pogledaj ih samo.  Ljepi, bogati, snažni i žilavi. Izdržali su toliko toga, a nisu ni okom trenuli. Predatori. Bili su prave, pravcate grabljivice. Tek sad je razumela onu svoju vruću mladalačku krv, ono svoje “divlje” ja,  koje ju je nekad davno, tako snažno vodilo i obuzimalo; tek su ga  ljubavni poraz i majčina smrt obuzdali.

      Ava ih je primetila prva i odmakla se malo od  čamca, koraknuvši nesigurno prema njima. Simon je još stajao okrenut  leđima. Kad se Ava pomerila, okrenu se i on pa stade kao ukopan u zemlju.  Darjana je pogledala u Sisi, ali joj ona pokaza rukom da produži dole ka njima.

      – Darjana, drago dete, Darjana- Simon prošaputa te reči uzbuđeno, glasom koji je podrhtavao i koraknu napred ka njoj,  ispruženih, raširenih ruku,  kao da hoće da je uzme u zagrljaj, ali se Darjana naglo i otsečno odmaknu od njega. Simonovo lice se snuždi; ostade da stoji nepomično, ispruženih ruku u vazduhu, pa ih polako spusti kraj tela i klonu, pognuvši glavu ka dole.
      Ava sada krenu napred i približi se Darjani sigurnim korakom i osmehom na licu.

      – Darjana, lepo te je videti draga moja. Prošlo je mnogo vremena.

      Darjana je šutela i gledala ih dok joj se grlo jako stezalo. Na svoj užas, oseti kako joj na oči naviru suze. Ne, pomisli očajno, ne sme sada plakati pred ovom dvojcom. Ne sme im pokazati da je povređena.  Hladan prezir i ignoriranje, to je sve što njih dvoje zaslužuju. Samo to. Nikakvu sentimentalnost, ništa slično, nikakva osećanja.

      – Napokon, sve sam doznala. Dugo mi je trebalo, priznajem – reče i pogleda u njih, pa produži, koliko je mogla staloženije. – Konačno, posle trideset i više godina, doznala sam ko sam ja; ko je  Darjana Jovanović. Nikada vam neću oprostiti za to što ste učinili od mog života. Laži, prevare, traume. Nikada se nećete iskupiti u mojim očima. Mrzim vas. To mi je još sveže osaćanje, ali normalno, nije još prošao ni celi dan otkada sam sve ove prljave tajne o našoj porodici saznala. Radujem se trenutku kada ću prema vama osećati samo oslobađajuću ravnodušnost i zaborav. Vi ste obične ništarije.  Ne zaslužujete da ovde sa vama uopšte stojim i razgovaram.
      Simon je seo na neku stenu kraj čamca i uhvatio se rukama za glavu. Ava je stajala nepomično i gledala pravo Darjanu u oči,  nimalo potresena onim što je ona govorila.

      – Još je rano da donosiš bilo kakve zaključke, Darjana – reče joj polako.      – Ne budi detinjasta. Prepusti stvari vremenu. Jednog dana, silina osećanja koja te sada muči, popustiće. Tada ćeš sagledati stvari razumno. Možda nas onda  nećeš toliko osuđivati. Možda ćeš nešto od svega  i razumeti. Pa i oprostiti nam, usuđujem se reći.
      -Oprostiti? Vama dvojci? – Darjana se nasmeja naglas, skoro histerično.
      – Ostavili ste me da živim sa ženom koju nisam mogla voleti. Uvek sam osećala neki jaz u srcu, prema Zvezdani. Mučila sam sebe od malih nogu grižom savesti,   što ne volim majku,  koja je tako dobra prema meni, tako požrtvovana.  Sada razumem bolje. Možda sam nešto osećala. Možda je to imalo smisla. A za to vreme,  vas dve  ste me lagale gledajući me u lice. Pobogu Ava, zar ti nije bilo stalo do svog deteta?  Koliko puta si bila kraj mene, a nisi me ni jednom čak zagrlila ili poljubila. A onda si mi izdavala  svoju kuću, vašu kuću u gradu. Čak ste i dolazili,  dok sam ja bila tamo i niste me ni potražili. Šta o tome imaš reći oče?
      Simon je uznemireno ustao i pogledao u Avu,  pa se okrenuo Darjani.

      – Darjana, moraš mi verovati da smo mislili da je tako najbolje za sve. Tačno, to je bila kuća koja je bila naša i ono malo novca,  koje si davala kao kiriju, Ava je nalazila načina da vrati opet Zvezdani. Ti to nisi znala, jer nismo hteli da budemo sumnjivi. Dolazili smo, da,  i ja sam te iz daljine posmatrao. Bio sam uvek ponosan na tebe. Najbolji student matematike, samostalno dete,  koje se dobro probijalo samo u životu.  Morao sam se zadovoljiti sa takvim tajnim, ukradenim trenutcima gledanja iz prikrajka. Ava je pak bila mnogo više u tvojoj blizini. Skoro kao da te je sama odgajala.
      – Sama me odgajala? Pa ona i ne zna šta znači pojam žrtvovanja za nekoga. Hladna, bezosećajna kučka, koja je naprasno postala prvo moja tetka, a sad i moja majka. Uništili ste Zvezdanu, bez trunke žaljenja. Nije čudo što je bila tako slaba i bez života. Vi ste joj ga oduzeli još na početku.
      Darjana se okrenu ka Sisi koja je stajala na maloj stenovitoj uzvisici iznad njih i promatrala scenu koja se odvijala pred njom,  bez reči i bez nikakvog izraza na licu.

      – Idemo odavde, reče joj  grubo.- Dosta mi je ove melodrame. Vrati me odmah u hotel.
      Sisi koraknu ka njoj pa izvuče pištolj iz jakne i uperi ga ka Darjani.

      – Žao mi je,  ali niko neće nikuda da ode dok gospodin Viktor ne kaže što će biti dalje sa vama.

      – Viktor?- povika Ava van sebe od besa- Kakav Viktor? Ko šalje ta glupa pisma? Odgovori nam odmah, ti glupačo.
      Sisi je uzmicala prema gore,  držeći ih sve na nišanu pištolja. Iza nje pojavi se odjednom iz polutame drveća i žbunja, visok tamnoputi čovek i zgrabi je za ruke s leđa,  oborivši je na tlo. Neko vreme su se rvali i borili. Sisi je bila snažna žena,  ali je čovek napokon uspeo da je savlada i zašamuti udarcem u glavu. Uzeo joj je pištolj iz ruku,  pa ga sam  uperio ka troje  ljudi  na plaži.

      – Tomase?- povika  Simon prepoznavši ga. – Otkud ti? Šta radiš ovde?

      Tomas, Franciskin muž, izvadi iz džepa jedno parče papira. Pismo.

      “ Dođi na označeno mesto i otkrićeš  ko je kriv za smrt tvoje kćerke Lune.” – pročita on na glas i pogleda u svu trojcu,  odmaknuvši se unazad da bi ih mogao držati na nišanu.

      – Dakle Simone, hoćeš li mi sada reći šta se desilo sa mojom Lunom? Samo ste vas trojca ovde. Tvoja prava familija, konačno je na okupu. Ti si dobio svoju kćerku, ali ja sam svoju izgubio. Kako to? Kako se to desilo? Govorite, dok vas sve nisam ustrelio- vikao je čovek, van sebe od ljutine.
      – Tomase,  molim te Tomase sačekaj, sve ćemo ti objasniti- povika Ava raširivši ruke i krenuvši ka njemu, ali on joj viknu da se ne miče i opali jedan hitac,  pravo ispred njenih nogu. Ava se uplašeno primiri.
      – Tomase, tvoja Luna, žao mi je što ti ovo moram reći, Luna je pokušala da nas uceni i iznudi novac. Bio je nesretni slučaj. Okliznula se sama- oprezno je progovorio Simon.

      – Lažeš !- Tomas se iznervirano okrenu ka njemu sa ispruženom rukom u kojoj je bio pištolj.- Luna ne bi nikada takvo nešto utadila. Nikada!

      Simon podignu ruke kao da hoće da se preda i krenu opreznim korkom k njemu. U tom trenutku, Sisi koja je od zvuka hitca došla k svesti, ustade teturajući se i ošamućena, baci se Tomasu na leđa, oborivši ga. Pištolj u njegovoj ruci slučajno opali. Simon se uhvati za grudi i naglo se  sruši.

      Ava kriknu i  potrča ka njemu uzevši mu glavu, koja se mlitavo opustila,  u ruke i položi je u svoje krilo. Darjana je stajala kao ukopana, nemoćna da se pokrene. Šta se ovde dešava, grozničavo je razmišljala? Kao da su u nekom lošem trileru.

      Ava se uspravi, jecajući i uhvati Simona za ruke, nekako ga jedva odvukavši do čamca. Uspela je da ga prebaci preko pramca i  da ga ubaci unutra. Onda odgurnu čamac pa i sama  uskoči u njega i upali motor. Čamac je krenuo i za tili čas se izgubio u tami ka pučini.

      Tomas  je sjedio na kolena u pesku, držeći  glavu u rukama i nešto nerazumljivo govorio, plačući i njišući se telom, napred i nazad. Kraj njega je stajala Sisi držeći zbunjeno u ruci, ručku pištolja koji se dimio.  Policijski patrolni čamac, osvetljen reflektorima, pojavi se na vidiku,  dolazeći okolo  stenovite hridi koja je ograđivala uvalu sa suprotne strane, od one prema kojoj se Ava uputila. Megafonom su ih pozvali i  opomenuli ih da se ne miču.  Darjana primeti na palubi Miljenkovu pojavu. Poskočio je  kad ju je ugledao, pa je počeo vikati i mahati joj rukama. Kraj njega stajao je namršteni policijski inspector sa rukama prekrštenim na leđima i ljutito odmahivao glavom. “Kakva gužva, kakva je ovo samo gužva”, mislio je. “Ko će ovo sve raspetljati?”

      ***

      Prošlo je skoro mesec dana dok se slegla sva prašina oko celog slučaja.  Darjana i Miljenko su do tada ostali na ostrvu. Potraga za Avom i čamcem  završila se tako što su pronađeni ostatci delova čamca i Simonovo telo, koje je plima izbacila dalje uz obalu. Obdukcija je pokazala da ga je metak pogodio pravo u srce i da je bio mrtav, još pre nego što je pao na zemlju i pre no što ga je Ava prebacila na čamac. Njeno telo nikada nije pronađeno, ali se pretpostavljalo da se čamac razbio o podvodne stene na koje je u noći i bez orjentacije naletela; čamac je  potonuo, a verovalo se da ona nije mogla preživeti.

      Mučna ispitivanja oko cele stvari trajala su beskonačno  dugo; uključivala su mnogo birokratskih procedura,  čak iz nekoliko država. Franciska i Tomas su dali svoje izjave, a Tomas je bio optužen za ubistvo iz nehata.      Lunin slučaj je isto tako bio uspešno zatvoren. Vespa je pronađena kako i šef Avinog  obezbeđenja sa plantaže.  Sisi je za čudo prošla bez nikakvih ozbiljnih optužbi. Nekako se u celoj gužvi lako provukla i brzo nestala sa ostrva, pre no što je mogla bilo šta više da objasni. Nije se pojavio ni  dugoočekivani  I misteriozni Viktror Šmit,  koji je navodno svima slao ona tajanstvena pisma. Ko i da je on bio, ostalo je neodgovoreno pitanje.

      Darjana je bila tiha i povučena,  dugo vremena. Oporavljala se od svega kao od teške telesne bolesti. Bilo joj je jako teško da sakupi deliće koji su preostali od njenog života i da od njih opet nešto sastavi, s čime bi produžila dalje. Dugo se osećala kao osoba bez identiteta, kojoj je neko ukrao celu prošlost. Da li je bilo moguće da takva osoba  uopšte na nečemu gradi svoju budućnost? Međutim, to osećanje  se pokazalo privremenim. Kada je prošlo, ispostavilo se da je njen identitet u stvari ojačao. Prvi put u životu, ona je stvarno spoznala ko je. Posle toga, mnoge stvari su same slegle na svoje mesto.  I postale logične, kao što je ona i željela.

      U međuvremenu, postala je prilično bogata. Kao jedino zakonsko dete i naslednica Simona Jovanovića i Ave, nasledila je plantažu i sve njihove biznise  na Sao Tomeu i u Portugalu, koje su godinama razvijali. Avin muž, koji je preminuo istog tog dana kada je i Ava nestala u vodama okeana, ostavio je Avi kao jedinoj naslednici, ogromno bogatstvo. Pravno se računalo da ga je, makar za kratko, Ava  nadživela. Kada se i to jednog dana reguliše do kraja, Darjana je trebala  postati naslednica ogromnog bogatstva.

      Nju novac nije interesovao. Sve to joj je povećavalo tugu.   Shvatala je to kao nekakvu neželjenu kompenzaciju za protraćeni život. Kao da je sama sudbina potvrđivala da je njenu životnu priču teško pogrešila, pa se sada morala iskupiti nečim materijalnim. Velikim novcem, na primer.

      Ko je bila ona? – uporno se vraćala na to pitanje, koje ju je jedino interesovalo. Ko je Darjana Jovanović?  Je li dobra, ili je možda zla? Može li zlo biti nasledno? Jednom joj je stara tetka pokušala nešto ispričati; o nekom  familijarnm prokletstvu sa strane njene bake po majci. Ženska deca, koja uništavaju jedna drugu i neke slične stavri;  morala si je priznati, nije  za tu priču mnogo marila i nije sve zapamtila. Tada nije smatrala da je to uopšte od neke važnsti.

      A sada se zamislila o tome, nakon svega što se desilo. Dve sestre, dve suprotnosti,  dva upropaštena života. Sreća što je ona ostala jedinica.

      Kada su se vratili kući, jednog dana otišla je na Zvezdanin grob i zapalila sveću. Nije tu dugo dolazila.

      „ Oprosti“ – rekla je i pogladila hladnu mermernu ploču. „ Oprosti mi, nisam znala šta radim. Možda si mi trebala sve ispričati. Možda…ah, više ništa nije važno.“

      Miljenko je došao sa njom. Stajao je malo dalje i čekao ju. Veran kao pas, pomisli opet. Kako ga je samo našla? Bio je on još jedan dar sudbine, još jedna kompenzacija u životu. Od kada su se vratili sa Sao Tomea,  skoro da se nisu razdvajali.

      Osećala je šta će uskoro slediti. Miljenko joj je ostavljao vremena da se sasvim sredi i povrati, ali znala je da će se na kraju ipak morati odlučiti kako će dalje da nastave. Osim toga, ona je znala još nešto što on nije znao. Nešto mu nije još rekla. Bila je več dva meseca trudna. One noći, kada se tako iznenada vratio u njen život. Pa eto, naprosto se desilo. Čekala je dete.

      Sve se odjednom sakupilo u toliko malo vremena. Htela je da bude sasvim sigurna u sve. Još uvek nija mogla da odluči, šta će raditi dalje. Ovog puta, ne sme pogrešiti. Ne sme praviti sopstvene glupe planove,  kao što su to radili  Ava, Simon i Zvezdana. Odluke, kakve god bile,  moraju biti donesene srcem i čistom savešću.

      A srcu je nešto još uvek nedostajalo. Ali šta?

       

      Miljenko ju je ostavio ispred vrata stana i poljubio. Videće se večeras, reče i mahnu joj za pozdrav. Ona krenu ka svom stanu. Bila je umorna. Veoma umorna.

      Polako se popela stepenicama do svojih vrata.

      Odjednom, protrnu. Na pragu je stajalo novo pismo. Bez sumnje, bilo je isto kao i sva predhodna, samo nešto deblje. Uze ga u ruke drhtavim prstima.

      Zar još nije došao kraj ovome,  pomisli? Uđe u polutamu stana i odmah nestrpljivo otvori omot. Nekoliko gusto napisanih strana ispadoše joj u krilo. Navali se u naslonjač kraj prozora i poče čitati.

       

    • #29069
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      Zahvaljujem se svima koji su pratili ovaj serijal.

      Ko je zainteresovan da pročita sam kraj romana, može ga naći  na mom blogu 🙂

      Ne mogu postaviti  ovde link, a ime bloga  je na mom profilu.

    • #29071
      bunarideja
      Учесник
      • Teme: 7
      • Odgovori: 45
      • Ukupno: 52
      • Mudrica
      • ★★

      Pročitala i sviđa mi se 🙂  Čita se u jednom dahu (više dana). Definitivno bi bila zanimljiva knjiga, idealna bi bila za more ili odmor da se ponese. Prava španska serija 😉

      Ma da na žalost i život zna pisati ovakve romane…

       

    • #29072
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Pročitala sam Pismo, mnogo mi se dopada, nekako je filmski, mogao bi da se napravi scenario.

      Svaka čast Suzana, prava žanrovska novela, sve čestitke 🙂

      Likovi su verni, ljudi su baš takvi, okrenuti sebi i materijalno nastrojeni, uobičajeni konformistički licemeri, sa izuzetkom Zvezdane, koja je kontrateža sveopštem sebičluku…

      Jezik je neopterećen, a opšta mesta su u službi žanra, tako da ne smetaju već potcrtavaju ljudske mane i retke vrline…

    • #29075
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 14
      • Odgovori: 248
      • Ukupno: 262
      • Heroj
      • ★★★★

      @bunarideja, Nataša  hvala vam na komentarima.

      Veoma mi je drago što ste čitali i što vam se dopalo.

      Želim nam svima i dalje sve veće i veće uspehe u onome što svi ovde na forumu volimo, pisanju.

      Prvi koji stekne svetsku slavu,  poziva sve na veliku  zabavu  🙂

       

       

    • #29098
      bunarideja
      Учесник
      • Teme: 7
      • Odgovori: 45
      • Ukupno: 52
      • Mudrica
      • ★★

      Ne treba nam svetska slava za veliku zabavu 😉 možemo i pre toga

Gledanje 87 niti odgovora
  • Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
Scroll Up