fbpx

Pacijent

Početna Forumi PROZA Pacijent

Gledanje 4 niti odgovora
  • Autor
    Članci
    • #27920
      diotima
      Учесник
      • Teme: 34
      • Odgovori: 83
      • Ukupno: 117
      • Majstor
      • ★★★

      I

       

      “Evo kako je to stvarno bilo. Ispričaću vam,” govori mi, paleći cigaretu od pijačnog duvana koju je izvadila iz crvene tabakere. Povuče dim pa se jako zakašlje. Trlja rukom čelo ispod vunene kape.
      Njene oči su umorne. Lice joj je i dalje lepo, iako prerano ostarilo. Ima kratke nokte nalakirane u teget. Sedimo u ordinaciji. Iako je toplo, ona ne skida kaput. Stari je, ali lepog kroja, naglašava njen uzak struk i široke bokove. Ona je autsajder. Žena sa periferije grada, koja šljaka za sitne pare u multinacionalnoj kompaniji. Kompanije melju ljude, sisaju iz njih život kao velike pijavice. Rastu, rastu, hraneći se našim mesom. Tako mi je rekla. Prethodni put kada smo razgovarale.
      Doveli su je pre sedam dana. Otac i brat. Dovezli je u starom, crvenom Fijatu. Odbijala je da jede. Smršala, usukala se. Upali joj obrazi, a oko očiju i usana bore. Ne bi trebalo da ima bore pre tridesete. Ne bi trebalo ni da toliko puši. Ni da radi u kompanji koja raste hraneći se njenim, već pomalo žilavim mesom. Namrštim se na tren, odgurujući od sebe tu morbidnu misao. Ona je mlada žena. Govori tečno dva strana jezika. Objavila je prošle godine zbirku pesama. Čitala sam je. Odzvanja unutrašnjom prazninom. Besmislom. Njene reči grizu za osetljiva mesta.
      “Bio je Pakistanac”, kaže, uvlačeći sledeći dim. Trese cigaretu u mesinganu pepeljaru na niskom stolu. Ruke su joj prošarane venama. Koža joj je tamna, kao i duga kosa sa nekoliko sedih. Ne bi trebalo da ima sede pre tridesete.
      “Bila sam volonterka u jednoj organizaciji za pomoć migrantima”, nastavlja, pa kratko šmrkne. Prstima uštine nos. “Žao mi je, jer je dobra devojka”, pomislim. Rasla je uz brižnu, ali strogu majku, koja je redovno proveravala njene domaće zadatke. Koja je kuvala vikendom za celu nedelju, jer mora nešto kašikom da se pojede. Otac je radio. Nije imao vremena. Bio je odsutan. Majka je bila glava porodice.
      Ona nije rođena za velike stvari. Iako je natprosečna. Ipak, njen stari kaput na prvu loptu ukazuje na njeno mesto u društvu. Društvu na stranputici. Sunovraćenom društvu.
      Nije možda ni društvo za sve krivo. Ima tu i genetike. I lošeg roditeljskog pristupa. U dvadeset i trećoj godini, psihijatar pred penzijom postavio joj je dijagnozu. Bipolarni poremećaj. Bio je već otišao sa živcima. Vikao na pacijente. Umeo je da popije. Umela je da mu se otkači ruka. No, to je druga priča. Sunovraćeno društvo. Ona je bila studentkinja. Najbolja u generaciji. Napustila je fakultet i šest meseci kasnije poslala CV multinacionalnoj kompaniji koja je otada melje. Lagano. Prevrće je po svojim pohlepnim ustima. Preživa. Sada joj je dvadeset i sedma. Prestala je da jede. Otac sumnja da to ima veze sa njenim prijateljstvom sa pakistanskim migrantom. Brat sumnja da je tu bilo više od prijateljstva.
      “Bio je moj učenik”, nastavlja svoju priču. Počeša se energično po glavi, pa skine kapu. Provuče ruku kroz kosu. Ima kratke šiške. Podseća me na Ameliju Pulen. “Držala sam časove engleskog jezika, a on je bio moj učenik”, pojašnjava dalje. Živeo je u napuštenoj kući kod glavne železničke stanice. Kuća je smrdela na mokraću. Dvadesetak muškaraca spavalo je na betonu posutom šutom. Na prljavim ćebadima, u pocepanim vrećama za spavanje. On je bio mlad. Imao je devetnaest godina.
      “Jednom prilikom mi se požalio da je gladan”, kaže. “Ostao je bio bez novca. I tako je to krenulo. Pozvala sam ga na večeru. Pozajmila mu tri hiljade. Tako smo počeli da se družimo.”
      Nokti su joj uredni. “To me smiruje”, rekla mi je prethodnog puta, “Volim da sređujem nokte.” Živi u stanu na gradskoj periferiji. Od kada joj je majka umrla, zapustili su se. Jedu brzu hranu. Ne izbacuju redovno smeće. Ne peru redovno sudove. “Frustrira me što je stan tako haotičan”, kaže, “Ali nemam snage da spremam. Kad dođem s posla, sednem za računar i pišem. Ili sređujem nokte.”
      “Posle toga smo se videli još dva puta. Došao je na čas još samo jednom i rekao da odlazi. Posle me je zvao da se pozdravimo.” “Kako je to izgledalo”, pitam, a ona zagrize donju usnu. Počeša uvo. Uvija se u svoj stari kaput, kao da joj je hladno. Možda i jeste. “Ne mogu sad o tome”, kaže konačno, pa gasi cigaretu i cupka nogama. Ne želim da insistiram, ali me interesuje. Ta informacija može biti presudna. U poslednja tri dana je počela pomalo da jede. Puno puši i kašlje. Šeta hodnikom gore-dole, izbegavajući kontakt očima. Ne želi da komunicira sa ostalim pacijentkinjama.
      Ćuti. Ćuti. Umirila se. Gleda u tačku pred sobom. A onda konačno progovara. “Nisam bila zaljubljena u njega, ali sam ga poljubila.” “Zašto ste ga poljubili?” “Zato što je odlazio”, kaže, pa stegne zube i proguta pljuvačku. “I šta je onda bilo?” “Ništa”, zaključuje, “Otišao je. I sada se ponekada čujemo.” Uzdahnula je, pa izvadila novu cigaretu iz crvene tabakere. Pali je. Uvlači dim. “Ne znam zašto svi potenciraju tu priču”, kaže konačno, “Kada to ionako nije razlog zbog koga sam ovde.” “Šta je razlog?”
      Ponovo kratko šmrkne, pa otrese pepeo. Pa se uvija u svoj stari kaput. “Ne znam,” odgovara zagledana u tačku pred sobom. Podiže potom pogled ka meni. Njene zenice su tamne, a oči uokvirene plavičastim kolutovima. “Valjda ta mašinerija”, kaže zamišljeno, “Koja te melje i melje i sisa iz tebe život. Preživa te. Prevrće tvoje žilavo meso iznova i iznova po svojim pohlepnim ustima.”

       

      II

       

      “Poslovne zgrade” kaže zamišljeno, pa šmrkne i počeša glavu, “Oduvek sam želela da radim u poslovnoj zgradi.” Tu je već mesec dana. Ugojila se pet kilograma. Pogled joj je odmorniji. Počela je i da komunicira sa ostalima. “Poslovne zgrade se gordo uzdižu ka urbanom nebu, kao monumentalni spomenici kapitalizmu. Na njima se vijori državna zastava. Na njima se vijore zastave korporacija. Poslovne zgrade… E, to je nešto.”

      Stiglo je proleće. Više ne nosi svoj stari kaput i vunenu kapu. Sedi preko puta mene, u čistoj, sivoj trenerci i staroj, ali čistoj i ispeglanoj bluzi. Njena gestikulacija i dalje je autsajderska. Prekrsti ruke i noge i povije se na napred. Češe glavu, šmrče, štipa nos. Podseća na tinejdžerku koja je nedavno počela da puši i namerno forsira stajling društvene margine. Možda je tako počelo. U vreme kada joj je majka još bila živa. Kada je pohađala gimnaziju, pila krišom tatinu votku i pušila kraj prozora. Pisala pesme.

      “Staviš identifikacionu karticu oko vrata, obuješ cipele na štiklu i uokviriš oči ajlajnerom. Naparfemišeš se. Pa prođeš kroz ona roto-vrata. Ceo svet ti je pod nogama. Tek ti je dvadeset peta, a vidi gde si. U poslovnoj zgradi, ej!”

      Bile su staklene i tamno plave, sa spuštenim šalonima na velikim prozorima. Bile su grandiozne. “Pura belleza”, mrmlja sebi u bradu cinično.

      Spomenici epohi. U njih su se slivale reke mladih intelektualaca. “Ako se možemo nazvati intelektualcima”, dodaje, “Ako danas uopšte postoje intelektualci.”

      “A Pakistanac je sedeo na klupi”, nastavlja zatim neočekivano se vraćajući na temu koju smo jedno vreme zapostavile. Mislila sam da smo zaokružile tu priču. Prethodnih puta smo razgovarale o njenoj porodici i majčinoj smrti. Brat se zabavljao sa pet godina starijom ženom. Imala je dete iz prethodne veze. Bila je našminkana i naparfemisana, sa kosom koja je mirisala na frizerski salon i telom šesnaestogodišnjakinje. “Ni nalik nama”, kaže, pa napravi začuđen izraz lica. “Znate, mi smo malo ležerni.”

      Znam. Vidim. Brat je imao petnaest kilograma viška, neurednu bradu i širok osmeh. Otac je bio sitan čovek, sede kose i dugih, belih prstiju. Bio je filolog. Penzionisani prevodilac za francuski.

      “Morala sam da svratim nešto do posla, taj poslednji put kad smo se videli. Pa je krenuo sa mnom. Ja mu rekla da sačeka, a on seo na klupu ispred. Sve je tamo utegnuto. Skockano. Čak se i pepeljare cakle. Presijavaju se njihova metalna tela. Ima jedna pored svake klupe.”

      Bio je sićušan. Njegovi dugi, tamni prsti, provirivali su ispod prljavih rukava prevelike jakne. Imao je belu, vunenu kapu.

      “Nije bio lep”, kaže, “Bio je nekako sav špicast. Bademastih očiju i tankih usana. Velikog nosa.”

      Hladno veče je palo na grad. Svetla recepcije šljašte iza visokih stubova na ulazu. Dvojica portira u ispeglanim odelima setkaju gore-dole. “Impozantna scena”, promrmlja opet cinično, pa nastavlja: “Ja u cipelama na potpeticu, ulazim kroz roto vrata. Pa se okrenem, pa pogledam iza sebe. Sedi na klupi, čeka me. Osvrnem se na tren okolo, pa nastavim ka ulazu u istočno krilo, malo nesigurnijim korakom. Moje potpetice tupo odzvanjaju po mermernom podu. Vadim svoju identifikacionu karticu, čekiram se.”

       

      Zaćuti na tren. Grize donju usnu i lupka prstima po naslonu stolice. Pa opet prekrsti ruke i noge i nagne se na napred. “A on sedi ispred.”

      “Poslovne zgrade”, kaže zamišljeno, “E, to je nešto.” Rukom briše suzu sa levog, pa sa desnog obraza, pa zaćuti. Vadi još jednu cigaretu iz tabakere i prinosi je usnama svojim dugim, tamnoputim prstima.

       

      III

       

      Prijali su mi razgovori sa njom. Bila je, zapravo, racionalna. Inteligentna. “Nedostaje mi da pišem”, rekla mi je na jednoj od poslednjih seansi. Izvadila sam iz fioke svesku plavih korica i hemijsku olovku. “Pišite”, rekoh, “Biće mi zadovoljstvo da pročitam.“
      Sedi za stolom u trpezariji. Prekrstila noge i nadvila se nad svesku. U desnoj ruci steže hemijsku. Piše, piše, pa zastane da pročita. Grize donju usnu i lupka hemijskom po stolu. Provlači ruku kroz kosu. Šmrče. Češa potiljak.
      “Živimo rutinski”, govori mi prevrćući crvenu tabakeru po rukama. “Iscrpeli smo se. Iz kuće izlazimo samo kada se mora.” U mislima se ponovo vraća pred poslovnu zgradu na Novom Beogradu. “Bilo je u početku teško”, kaže. “Mama mi napravi sendvič. Izađem na pauzu, sednem na klupu i plačem. Osećam se tako mala dok gledam ogromne plave prozore i barjak Majkrosofta koji se vijori na aprilskom povetaracu.” Zastave na vetru prave lepetavi zvuk. Roto vrata nečujno klize. U krug, u krug. Mlade žene u cipelama sa potpeticom guraju se oko uglancanih, metalnih pepeljara na ulazu. A ja sedim i žvaćem sendvič i osećam se tako mala. Kao Pakistanac u MekDonaldsu.”
      Opet Pakistanac. “Zašto ga spominjete”, pitam, a ona spremno odgovara. “Zato što je on simbol.” “Simbol čega?” “Naličja sistema.” “Šta je nalličje sistema?” “Čovek. Ja, vi, svako od nas. Svi mi zapravo sedimo skrušeni pred velikom poslovnom zgradom, stežemo sendvič i plačemo. Taj sendvič je sve što imamo. On je bolna uspomena na dom.” Ne razumem je najbolje. Govori maglovito, u slikama. Setim se onda šta je prethodno rekla. “Zašto ste spomenuli MekDonalds?” “Tamo sam ga vodila na večeru.”
      Njen brat me je zabrinuto gledao svojim krupnim, crnim očima. Oboje su tamnoputi, na majku. Otac im je bledunjav i sitne građe. Skrušeni intelektualac. Pomalo je umoran. Rekao je da ne bi mogao sam, da mu nije sina, da ne bi mogao sam da izađe na kraj sa njom. Rekao je to kao da je razmaženo dete, a ne žena iz poslovne zgrade.
      Čitam njenu priču. “Završavamo kako smo počeli”, kaže, pa se osmehne. Oko usana joj sitne bore. Počeša levi obraz, ispod velikih naočara. Priča govori o famoznom Pakistancu. O decembarskoj večeri. O MekDonaldsu. O autobusima koji nas razvoze tamo-ovamo. Uvek istim putevima. Na posao. S posla. Do grada da nešto obavimo. Staju na stanici Zeleni venac. Ona i njen prijatelj izlaze. Drži ga pod ruku. “A on sav sićušan, sićušan, a jakna ogromna.” Ulaze u MekDonalds, a on se vrti naokolo na način na koji ljudi to rade kad im je neprijatno. “Šta ćeš da jedeš”, pitam ga, a on kaže: “Isto što i ti.” “Pa kaži šta ti se jede.” “Pa ne znam šta sve ima.”
      Pali cigaretu, po inerciji zaklonivši upaljač kao na vetru. Kroz svest mi na tren odjekne lepetavi zvuk barjaka. Uvukla me je u svoj otužni lavirint simbola.
      Ipak, bolje je. Povratila je apetit. Počela da se osmehuje. Nestalo je plavih kolutova oko očiju. Zalečili smo joj kašalj. Zakrpili dušu koja se rascepala po šavovima.
      “Ponizno se vraćam na posao”, kaže sležući ramenima i razvlačeći usne u poluosmeh. “Zapravo, i nije…” stegne usne i podigne obrve razmišljajući par trenutaka. “Zapravo i nije taj posao loš. Eto, ja mogu da jedem u MekDonaldsu. Ponekad.”
      Otac i brat su došli po nju. Prebacila stari kaput preko ruke i polako silazi niz stepenice. Sunce je ogrejalo park koji okružuje bolnicu. Ulaze u stari Fijat, a ja dugo gledam za njima kroz bolnički prozor. Neka tuga mi stegla srce u čvrst zagrljaj. Autobusi su prevozili umorne radnike tamo-ovamo. Vetar je utihnuo, a sa njim i lepetavi zvuk velikih barjaka.

       

    • #27953
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 41
      • Odgovori: 424
      • Ukupno: 465
      • Heroj
      • ★★★★

      Лепо написано

      Остаје дуго у свести тај осећај депресије, напетости, трагања за смислом у бесмислу…

    • #27954
      diotima
      Учесник
      • Teme: 34
      • Odgovori: 83
      • Ukupno: 117
      • Majstor
      • ★★★

      Hvala! Drago mi je da Vam se svidela priča. 🙂

    • #27959
      jjasminka
      Учесник
      • Teme: 81
      • Odgovori: 332
      • Ukupno: 413
      • Heroj
      • ★★★★

      Тешке теме, са лакоћом  лепо написане.

    • #27979
      diotima
      Учесник
      • Teme: 34
      • Odgovori: 83
      • Ukupno: 117
      • Majstor
      • ★★★

      Hvala! 🙂

Gledanje 4 niti odgovora
  • Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
Scroll Up