fbpx

НОЋ ЈЕ ЗА СПАВАЊЕ

Početna Forumi PROZA НОЋ ЈЕ ЗА СПАВАЊЕ

Gledanje 7 niti odgovora
  • Autor
    Članci
    • #21315
      Goran Došen
      Учесник
      • Teme: 33
      • Odgovori: 62
      • Ukupno: 95
      • Mudrica
      • ★★

      Тржни центар у овом дјелу града постоји већ неких двадесетак година. Било је оних који су његову градњу поздравили, као и оних који су учинили све како би спријечили његову изградњу. Ипак на крају се испоставило да је локална заједница свој живот градила око њега.

      Стари, али витални гдин Марковић се враћао из куповине, што је уосталом и чинио сваке прве суботе у мјесецу, када је наишао на добро познати призор који је често виђао у посљедње вријеме. На клупи, у својој бљувотини и крви, лежао је пијани комшија који живи у истој згради као и гдин Марковић, али спрат изнад.

      Гдин Марковић је овог младића познавао само из виђења. Много пута га је срео пијаног на клупи, на степеништу, у лифту и увијек је поред њега пролазио окрећући главу вјерујући да није његов посао да гура нос у туђе ствари. Далеко од тога да је гдин Марковић био намћор или без срца, али просто је сматрао да на овом свјету има људи који су позванији да рјешавају туђе проблеме и у томе су бољи од њега.

      Међутим, овај пут гдин Марковић једноставно није могао да окрене главу. Наиме, младић није био само пијан већ и пребијен. Маснице на лицу и крв по одјећи су сведочили о томе. Пришао је комшији и покушао да га осови на ноге. Младић је нешто бунцао и млитаво покушао да одгурне старца. Ипак послије краће борбе гдин Марковић је младића наслонио на себе и врло полако се запутише ка заједничкој згради.

      Подне је увелико прошло када је гдин Марковић откључао врата свог стана држећи испод руке пијаног комшију. Одвео га је у купатило и чим су ушли младић је почео да повраћа. Срећом, у највећој мјери је погодио wc шољу. Старац је затим младићу скинуо мајицу и пресавио га преко каде. Пустио је хладан туш по глави младића и овај је у пијаном бунилу опет нешто промрмљао. Затим га старац одвуче до тросједа и пијанац чим је дотакао кауч изгубиo свијест. Исцрпљени гдин Марковић сједе у столицу и бришући зној са чела, кроз главу му прође мисао како тјело 80-огодишњака није направљено за ово.

      Прве сјенке вечери су полако освајале углове града, чинећи да љетња жега постане подношљивија. Град је попримао боју сумрака. У полутами стана гдина Марковића, младић је полако долазио свијести. Нешто је промрмљао, а старац који је сједио у фотељи, устаде и упали свјетло. Јака свјетлост натјера младића да инстиктивно затвори очи и стави руку преко њих.

      -Полако, момче. – рече гдин Марковић помажући му да се усправи.

      -Овај…ја… – поче младић неповезано да прича и гестикулирајући затражи да му се објасни ситуација.

      -Ја сам Марковић. Озрен Марковић – рече старац. –Комшија испод. Нашао сам те јутрос у парку и довео овдје.

      -Зашто? – упита младић.

      -Шта зашто? – упита и гдин Марковић. –Изгледа да си лутао јутрос пијан, па си упао у неку тучу.

      Борећи се са тешком главом, младић само рече: -Опљачкан.

      -Ааа, опљачкали те. Мора да су оне барабе што се смуцају около. ‘Ајд’ да ти помогнем да одеш до купатила да се средиш.

      Старац приђе да помогне младићу, али овај нешто промрмља и покуша да га одгурне.

      -Еј, полако момак, само хоћу да ти помогнем. – рече гдин Марковић.

      -Ма, каква помоћ. – рече младић и опет одгурну старца

      Али овај пут се прерачунао, јер старац момку опали шамар и овај од ударца сједе на кауч. Покушао је да устане и нападне, али га једочекао још један шамар, с друге стране. Видјевши да овако мамуран и испребијан нема никакве шансе, младић одустаде од даље борбе.

      -Јеси ли се смирио?- упита гдин Марковић.

      Младић полузатворених очију климну главом.

      -‘Ај’ сад, тамо ти је купатило. Иди и среди се мало, а ја ћу да скувам кафу. Јачу.

      Момак се полако одгега до купатила.

      Када се вратио, кафа је чекала на столу. Гдин Марковић је сједио на столици и гледао у младића.

      -Сједи момче. – рече гдин Марковић. –Попиј кафу, биће ти лакше.

      -Више би ми значила једна чашица, да се мало повратим.

      -То те је и довело довде. – рече старац.

      Младић сједајући направи покрет руком показујући да жели да запали цигарету.

      -Не пушим. – рече гдин Марковић

      Момак само забаци главу у назад, очајан што нема ни алкохола ни цигарета.

      -Види, – поче старац, ја не знам каква мука тебе мори, али све ово неће изаћи на добро. Већ пар мјесеци те виђам у… како бих рекао…лошем издању.

      -Мајица? – упита младић, тек сад примјетивши да је го до паса.

      -У купатилу је, – одговори гдин Марковић, али је натопљена крвљу, сумњам да може да се опере. Него момче, ни име ти не знам.

      -Младен –штуро одговори младић.

      -E, па Младене, мислим да би требао да пријавиш полицији све  шта ти се догодило, – рече гдин Марковић, -и можда да позовеш неког свог да ти се нађе.

      -Не, не, не – одмахну главом Младен –никог звати.

      -Мислим да би требало. – рече гдин Марковић.

      -Еј матори, баш ме брига шта ти мислиш, – повиси тон Младен. –Пун ми је курац вас душебрижника… Немате своје животе, па хоћете да живите туђе… Своје мисли, своје идеје и савјете задржите за себе! Мој живот је моја ствар! Говорите другима како да живе, а сами тако не радите!

      -Слушај момак, – сад и старац повиси глас –ја не знам шта ти замишљаш ко си, али са мном тако не можеш да разговараш! Довео сам те овдје да ти помогнем, јер сам те нашао пребијеног к’о пса…

      -И сад очекујеш да ти љубим стопе. – прекиде га младић –Да ти се захваљујем до неба…

      -Не треба мени захвалност – рече гдин Марковић. –А ти би могао да научиш шта је то поштовање, јер када ти неко помогне…

      -Не треба ми помоћ, не треба ми нико, ви лицемјери помозите прво себи!

      -Напоље!! – поче да се тресе гдин Марковић.

      -А?

      -Напоље!! Излази напоље!! Одмах!! – викао је старац. –Ти ћеш мене да зајебаваш!! Излази напоље!!

      Младен је устао од стола и залупивши врата напусти стан.

      Старац остаде да стоји тресући се од љутине. Низ образ су почеле да му се слијевају сузе. Плакао је од бијеса, али највише зато што је дозволио некоме да га избаци из такта. Био је необично поносан на своју способност да задржи смиреност и у најстреснијим ситуацијама. Наравно, та хладнокрвност је много пута била одглумљена, иако је у њему све пуцало и кувало до усијања, али никада није дозвољавао никоме да то види. А сад, овај пијани мамлаз га је изазвао.

      -Е, Озрене, Озрене – поче старац наглас да се обраћа себи. –Остарио си, а памет ниси стек’о. Шта ти све ово треба? Па јеси ли ти позван да ријешаваш туђе проблеме? Шта си ти- социјални радник? Шта ти имаш да ријешаваш нечије проблеме? Нема доброте на овоме свијету. Колико пута си то рекао самом себи и опет си заборавио. И онда му кроз главу прође реченица коју је давно негдје прочитао: ,,живот није фер. Очекивати да ако чиниш добро, да ће то добро да ти се врати, знак је незрелости.“

      -Да, незрелости – настави старац. –Осамдесет ти је година, а ништа ниси научио. Не мјешај се у туђе ствари. Туђи проблеми су туђи и ти са тим немаш ништа. Па јеси ли ти савјест цјелог свјета? Гдин Марковић себи наточи чашу воде како би се смирио и сједе.

      Ослоњен на једну руку, старац је гледао у зид и размишљао о свему што се догодило. У том тренутку, огласило се звоно на вратима. Озрен рукама обриса сузе и пође да отвори. На вратима је стајао Младен. Поглед му је избјегавао старчев. Рукама показа да  нема кључеве и да не може да откључа врата од свог стана.

      -Нема ти кључева? – упита старац.

      Младен потврди. Гдин Марковић се помјери у страну и отвори врата.

      -Уђи – рече старац.

      Младић уђе и зину да нешто каже.

      -Ћути – предухитри га гдин Марковић. –Причаћемо сутра. Ноћ је за спавање.

      Сунце је већ увелико друговало са јутром, када је мирис доручка додирнуо ноздрве још увијек поспаног Младена. Он невољно отвори очи.

      -Будан си? Врло добро.спремам свој чувени специјалитет, јаја са сланином. – рече старац. –Ти се спреми док ја завршим.

      Младен устаде и осјети сву тежину свјета на својој глави, али се некако одгега до купатила. Звуци повраћања допријеше и до кухиње.

      Доручак је био готов, а сто скоро постављен када се младић вратио из купатила.

      -Сједи овде момче – показа му гдин Марковић руком. –Ево, изволи доручак. Пријатно

      Младић снебивајући се, само кратко изусти –хвала.

      Јаја су заиста укусна – рече Младен.

      Старац само климну главом у знак одобравања, не престајући да жваће. Обојица су једно вријеме ћутке јели.

      -Ееее… не могу да кажем да се свега сјећам од синоћ – поче младић да прича, али понекад… када попијем знам да будем мало незгодан и раздражљив. Е сад, оно што хоћу да… извините за моје понашање.

      -Па… поприлично си незгодан. – одговори Озрен.

      -Е па да, то је оно због чега хоћу да се извиним.

      -Добро, добро момак, прихватам извињење. – одговори старац.

      Двојица комшија су у тишини завршавали јутарњи оброк. Када су се тањири испразнили, гдин Марковић поче да слаже суђе у судоперу.

      -Дајте да помогнем – понуди се младић.

      -У реду је , иди ти у дневну собу. Оставио сам ти кошуљу тамо, па је обуци.

      Младен оде у дневну собу и нађе свијетло плаву кошуљу. Не откопчавајући дугмад, брзо је навуче преко главе. Тада у собу уђе и старац носећи кафу. Њен мирис брзо испуни стан.

      -Момак, колико је теби  година? – упита гдин Марковић

      -Двадесет девет. – одговори Младен.

      -Двадесет девет – понови гдин Марковић. –Очигледно је, Младене, да код тебе нешто не штима…

      -Радије не бих о томе – проговори младић.

      -Добро, добро, како хоћеш. Нећу да гурам нос у твоје ствари. Само… момче, чини ми се да твоје понашање може на крају имати катастрофалне посљедице.

      -Моји… проблеми се тичу само мене. – рече Младен.

      -Да, да, наравно – одговори гдин Марковић. –Али док се не суочиш са њима биће ти само горе. Више него што јесте.

      -Молим? – упита Младен.

      -Човјече, отвори очи, погледај се. Постао си алкохоличар, пребијен си, опљачкан, не можеш да уђеш у стан, носиш туђу одјећу. А колико могу да примјетим то је тек почетак, а ако овако наставиш, могао би да буде и крај.

      -Па… за човјека који не жели да се мјеша, прилично вам добро иде. – рече Младен.

      -Зато што хоћу да помогнем. Помози ми да ти помогнем. Реци ми, у чему је ствар? – упита гдин Марковић

      -Рекао сам, не желим да причам о томе. – рече гласније Младен

      -Добро, у реду – помирљиво рече гдин Марковић

      И тако су два човјека ћутке испијала кафу. Једино је сат са зида својим куцањем прекидао тишину.

      -Рекла је да сам неодговоран и незрео. – Младен испали ове ријечи као рафал.

      -Ах, љубав. Све ово је, дакле, због дјевојке. – закључи старац.

      -У једном тренутку је све било у реду – настави младић. –А онда се све разбило у парам парчад

      -Да, да – поче да се присјећа старац. – Ти си се доселио код нас у зграду прије отприлике годину дана. И са тобом је била једна љепушкаста црна дјевојка.

      -Даница – рече Младен.

      -Али ја њу већ неко вријеме нисам видио. –рече старац.

      -Оставила ме је.- поче Младен. –Није знала, како је рекла, да се избори са мојом незрелошћу. И тада је мој живот кренуо низбрдо.

      -Љубав понекад има разарајући ефекат. – рече гдин Марковић, али је ствар у томе да то превазиђеш.

      -Не могу – рече младић. –Мислим на њу по цјели дан. Кад је рекла да ме напушта, осјетио сам бол, али стварну физичку бол. Као да је неко забио ужарени нож у мој стомак. И зато пијем, да бол бар мало умине. Човјече, колико ми треба да запалим!

      -Не пушим. – рече старац. –Издржи, буди мушко. Знам да не желиш да ти се било ко мјеша у живот, али изјадај се. Биће ти лакше.

      Младић је нервозно лупкао прстима по столу, очигледно водећи унутрашњу борбу, да ли да каже све што му је на души. И то да каже човјеку кога познаје тек неких двадесет и четири сата.    И коначно је донио одлуку.

      -Даница и ја смо се упознали отприлике, прије двије и  по године – почео је да прича Младен.         –Ја сам управо добио посао као инжињер електронике, а она тек што је положила правосудни испит. Убрзо се и она запослила, а како сам ја већ добро зарађивао, одлучили смо да заједно живимо. И горе изнад смо изнајмили стан. Тада сам мислио да нема срећнијег човјека од мене: добар посао, добра плата, фина дјевојка. Угађали смо себи, путовали. Међутим, Даница је почела да прича о браку, дјеци, породици. Искрено и мени се та идеја свидјела, али сам покушао да је убједим да породицу заснујемо мало касније. Пола живота смо потрошили на школовање, а затим смо се и запослили. Слободног времена је бивало све мање. Говорио сам јој да ако се сада не иживимо, док смо млади и без обавеза, никада нећемо. А породица ће доћи, само мало касније. Нажалост, она је све то протумачила као моју незрелост да прихватим обавезе. Свађе су почеле да бивају све чешће и све јаче. Приговарала је да ћу својом неодговорношћу и незрелошћу све упропастити. Зар је незрело средити приоритете? Стално сам говорио да имамо заједничке циљеве у животу, али је она била упорна да јој то и докажем. И тако… Рекао сам да ја немам шта да доказујем и њој је коначно било доста свега. Покупила је своје ствари и отишла. А мени је остало то осјећање бола. Тај усијани нож који се окреће у мом стомаку. Ноћу нисам могао да заспим, а ујутру због тога да радим. Почео сам да пијем. Знате како се за неке људе каже да траже утјеху у пићу? Е, то није мој случај. Нисам пио да се утјешим, већ да бол престане. Али бол никада не престаје, само на моменте, у дубоком пијанству, постаје подношљивија. За мене је алкохол више као лијек, средство против болова. Ипак, у фирми нису признавали моје ,,ране“ и изгубио сам посао. Имам нешто мало уштеђевине која се топи брже од сладоледа на сунцу. И ето то је моја прича.

      Стари Озрен је пажљиво слушао младићеву причу, не прекидајући га. Било му је жао Младенове судбине, ипак једини човјек који могао да му помогне био је сам Младен. Само га је требало усмјерити на прави пут, дати му одређени подстицај.

      -Ех, синко. Рећи ћу ти нешто и баш ме брига да ли ћеш да се увриједиш. Мени је осамдесета. Кажу да мудрост долази с годинама. То за мудрост не знам, али године сигурно долазе. Теби то можда изгледа као далека будућност, али те чека, брже него што мислиш. И да ти кажем из личног искуства, на првом мјесту је одговорност. Одговорност према другима, према родитељима, породици, дјевојци, жени. Имаш, наравно, и одговорност према себи, али та одговорност је на другом мјесту. Проблем настаје онда када себе стављамо испред осталих, тада долази до збрке свуда око нас.

      -Гријешите – рече младић. –Првенствено имам одговорност према себи. Када себе остварим, тада могу да се понудим неком другом.

      -То о чему ти причаш, то је себичност. – рече старац. – То схватање ,,ја па сви остали“, води у диктатуру, у незадовољство, у крај љубави.

      -Мислим да гријешите. – рече младић.

      -Полако, саслушај ме. Можеш много да научиш само слушајући. Да ли је још волиш? – упита гдин Марковић.

      -Свим срцем. – одговори Младен.

      – Да те питам, ако би тој твојој требало срце и ти могао да га даш, да ли би то учинио? – упита старац.

      -Без размишљања. – одговори младић.

      -Јел’ видиш? Себе ниси ставио на прво мјесто. – рече гдин Марковић

      -Па да,.. овај – збуни се младић.

      -Аха, јел’ видиш сад о чему ти причам? – тихо рече старац.

      -Да. – одговори младић

      -Врло добро. – настави старац. -На правом смо путу. Управо си ставио некога испред себе. То је одговорност. Љубав је одговорност.

      Младен је ћутке слушао шта му прича гдин Марковић упијајући мудрост овог старца. Што је старац дуже причао, то су његове ријечи имале више смисла.

      -Сад ме извини, – рече старац, морам до тоалета. Наставићемо.

      Изашавши из тоалета, Озрен је затекао Младена удубљеног у своје мисли. Размишљао је о свему што је управо чуо, преиспитивао је све што је знао, испитивао себе као личност.

      -То што се сада дешава у теби, та унутрашња борба, то се дешава свима нама. – рече гдин Марковић сједајући за сто. –Та унутрашња борба води се између онога што се од нас очекује да будемо, између оног што треба да будемо и оног што заиста јесмо. Очекивање шта треба да будемо, тиче се погледа других у односу на нас; оно што јесмо је стварност, независно од жеља, хтијења или перцепције; оно што треба да будемо је у ствари недокучиво и далеко. То је нешто што идеалистички лебди и дозива нас.

      Ту се гдин Марковић зауставио.

      -Па, шта даље? – упита Младен.

      -Шта даље? – понови старац питање. –На то само ти можеш да одговориш. Како изабереш, тако ће и бити. Нећу да те лажем, избори ће понекад, у ствари често, бити јако тешки, претешки. А, како ћеш да поступиш, то је већ ствар зрелости.

      И ту обојица замишљено погледаше испред себе, као да на површини стола очекују одговоре. Младић је бацио поглед на зидни сат.

      -Морао бих да кренем. – рече Младен.

      -А кључеви? – упита старац.

      -Док сте били у тоалету, позвао сам оца. Он је бравар, зна како да отвори врата. А одвешће ме и до полицијске станице да пријавим напад и пљачку.

      Испраћајући младића и пружајући му руку на вратима, старац прозбори:-надам се да ћеш да средиш свој живот. Штета је да оде у вјетар.

      -Сигуран сам да хоћу. Хвала вам на свему.

      -Ако могу још некако да помогнем, само реци. – рече старац

      -У ствари, можете.

      -Како? – упита гдин Марковић.

      -Био бих вам веома захвалан, ако би сте ми дали један аспирин.

    • #21369
      Маја Radovanović
      Модератор
      • Teme: 54
      • Odgovori: 394
      • Ukupno: 448
      • Heroj
      • ★★★★

      Лепо јако.

    • #21684
      jjasminka
      Учесник
      • Teme: 81
      • Odgovori: 332
      • Ukupno: 413
      • Heroj
      • ★★★★

      Početak jednog romana. Šta će biti s Mladenom,sa gospodinom Ozrenom ?

       

    • #21749
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 41
      • Odgovori: 424
      • Ukupno: 465
      • Heroj
      • ★★★★

      🤗👏👏👍

    • #21844
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 15
      • Odgovori: 249
      • Ukupno: 264
      • Heroj
      • ★★★★

      Bravo. Sjajno. Drži pažnju, vuče da se pročita.

      Likovi su dobri, kao  da u pred nama.

      Dali ste već nešto napisali?  Objavili?

      Čini se da bi ste lako to mogli.

    • #21852
      Goran Došen
      Учесник
      • Teme: 33
      • Odgovori: 62
      • Ukupno: 95
      • Mudrica
      • ★★

      Dvije pričice u zbornicima radova sa nagradnih konkursa.

    • #21927
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 15
      • Odgovori: 249
      • Ukupno: 264
      • Heroj
      • ★★★★

      Bravo

    • #26313
      Goran Došen
      Учесник
      • Teme: 33
      • Odgovori: 62
      • Ukupno: 95
      • Mudrica
      • ★★

      Hvala

Gledanje 7 niti odgovora
  • Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
Scroll Up