fbpx

Malo tuđe nesreće, za sreću je potrebno

Početna Forumi PROZA Malo tuđe nesreće, za sreću je potrebno

Gledanje 5 niti odgovora
  • Autor
    Članci
    • #28599
      Nikola
      Учесник
      • Teme: 1
      • Odgovori: 1
      • Ukupno: 2
      • Vrednica

      Bilo je to par dana pre mog sedamnaestog rođendana I kao po običaju svakog radnog dana probudila me je vika moje majke koja se nervozno spremala za teren. Ona je mislila kako obavlja svoju majčinsku dužnost I brine o tome da ne zakasnim u školu, mada iz mog ugla to je predstavljalo budilnik. S obzirom da je moja soba bila njena kancelarija, ili je ipak njena kancelarija bila moja soba, imao sam dva izbora. Da ustanem na vreme I slušam njene kritike o tome kako ne doručkujem, pošto budimo realni ko je imao vremena za doručak kada je prokleta škola počinjala u pola sedam, ili da jednostavno ostanem u krevetu I slušam kritike, upravo o tome. Opcija dva je bila udobnija.

      “Marko probudi se, već je prošlo šest, ponovo neceš stići da doručkuješ.” Promaja zalupi vrata za njom.

      Prevukao sam jorgan preko glave.

      “Nemam sada vremena da ti bilo šta spremam, pojedi barem jabuku. Moraš nešto da pojedeš!” Dovikivala je iz susedne sobe.

      Ne mogu da kažem kako mi je ta nezdrava jutarnja rutina prijala, ali služila je svrsi. Razbudila bi mi telo, a I um pošto sam se uvek trudio da dobacim neki pametni komentar, samo što tog jutra nisam mogao da govorim. Nikada nisam saznao zašto je došlo do paralize nepca, do tada nisam znao da tako nešto može da se dogodi, jednog jutra se probudiš i puf, ne umeš da govoriš. Poput jorgana, preko glave me je prekrio strah.

      Ukoliko bih nekako uspeo da joj objasnim šta se dešava odvela bi me u bolnicu, a kao bonus definitivno bih dobio I par dana bez škole. Možda biti nem I ne bi bilo tako strašno, na kraju krajeva dalo bi mi savršen izgovor za svaki neuspeh u životu, a zar nije to ono što svi tražimo. Razlog zašto nešto nije kako treba da bude. Taj razlog nije teško pronaći, uvek ga nađemo samo što se ljudi ne slože sa nama I naše razloge nazivaju izgovorima. Da sam nem svi bi se složili kako je to razuman razlog za usrani život.

      “Ustani iz kreveta već jednom, opet ćes zakasniti.” Govorila je dok je tutnjala kroz kancelariju u potrazi za nekim stvarima, obično telefonom. “Čuješ li ti mene, ustaj, zakasnićeš!”

      Pri nedostatku moći govora počeo sam da mašem rukama, ali nije imalo nikakvog efekta.

      “Zašto sam baš ja rodila idiota?” Plafonu je uputila pitanje, ali je odgovor izostao. “Prekini da mašeš rukama I ustani već jednom.”

      Moja majka mnogo voli da ponavlja reči. Gotovo nikada nije bila u mogućnosti da kaže samo jednom ono što misli. Dok je ona tako vrtela tri iste rečenice, ja sam postajao sve anksiozniji. Grebanje u stomaku je bilo sve gore, njene reči u mojoj glavi su se pretvarale u crkvena zvona. “Ustani” ding, “kasniš” dong. Za nekoga kome se smešio nemi život bez odgovornosti, čeznuo sam da kažem umukni, ali sve što je izašlo blo je mumlanje.

      Mučnina je bila sve jača, zvonjava u glavi je postala nepodnošljivo bučna, toliko da je bilo pitanje života I smrti. Ako je uskoro ne ućutkam to će biti moj kraj, umreću usranom smrću. Već sam video click bait:

      NEĆETE VEROVATI: Šesnaestogodišnji M. K. preminuo pošto nije hteo u školu (VIDEO)

      Da stvar bude još gora niko ne bi znao da sam nem, toliko od mog izgovora za usranu smrt. Ne pokušavajući da je pogodim bacio sam telefon u pravcu carskog zvona. Zveknuo je o zid iza njene glave i raspao se na komadiće. Šteta, ali je uspelo. Bila je dovoljno šokirana da je nastalo par sekundi tišine. Kao da je u momentu tokom kojeg ja ostajem bez telefona ona shvatila da se njen nalazi upravo u njenoj šaci. Pogledala je sovj čitav telefon, ostatke mog I konačno men.

      “Sjajno.” Okrenula se I otišla na teren.

      U konačnoj tišini pao sam na kolena I razmišljao, glava mi je pala na pod. Iz ateiste je proradio očaj. Posle četiri godine krenuo sam da se molim. Oduvek sam ismevao takve ljude što se sete boga samo kada nema druge, ali eto mene na podu, mumlam nezaboravljene stihove očenaša. Ako bog postoji, razumeće. Prvo sam se izvinio što nismo ćaskali toliko dugo I objasnio kako ja više ne verujem u njega, a zatim počeo da se grbavim. Počeo sam da se grbavim poput svih ostalih bespomoćnih bednika što se mole za sedmicu, posao, novo biciklo, devojku, dete, zdravlje, crvenu zvezdu ili jebenia partizan, mole se da ih ovaj put za pedeset ‘iljada ne zajebe Barsa, ili barem da im se ponovo javi Sara. Svi nešto traže od njega. Ne sećam se tačno za šta sam se ja grbavio, da li moj govor, novi telefon ili možda da moja majka bude nema, makar na jedan dan.

      Molitvu poput odgovora je prekinula moja baka. Divna I tiha, iskreno zabrinuta za mene ušla je da mi kaže kako je moja majka luda, ali u pravu I trebao bih da krenem u školu, evo ona će da mi napravi kajganu za doručak. Ona bi me sigurno razumela, mogao bih da joj napišem na papir, ali to bi je samo zabrinulo. Ipak je ona bila jedina žena u mom životu koja me je bezuslovno volela, samim tim njene brige su bile ozbiljnije. Nisam želeo da ostatak dana provede uspaničena u istraživanju stare lekarske enciklopedije koja se nije koristila još od kada je pradeda poginuo u svetskom ratu, u prvom svetskom ratu. Ustao sam I bez reči otišao u školu.

       

      Škola je protekla u istraživanju mog novonastalog invaliditeta. Preplavilo me je razočarenje kada sam primetio kako u određenom položaju mogu da izgovorim par reči poput Lignjoslava iz Sunđer Boba, radije bih bio nem nego samo zvučao retardirano. Ortacima je to naravno bilo zanimljivo I odmah su me prozvali Lignja, tada sam shvatio kako moram da ozdravim.

      Nisam želeo ponovo da se vidim sa majkom pa sam posle škole otišao kod oca, on je razumniji. Moj otac je jedan od onih koji u svemu vide teoriju zavere I najveći strah im je od prevare, a moje mumlanje je za njega predstavljalo upravo to, prevaru. Desetak minuta je trajalo ubeđivanje, on bi insistirao da pričam normalno, ja bih mumlao I tako u krug.

      “Ništa onda, uzmi knjižicu, vodim te kod doktora.” Rekao je rešen da uhvati moj blef, pošto niko ne može da prevari mudrog Miladina.

      U kolima je bio muk. Ja sam gledao kroz prozor, ćale je jednim okom gledao put, a drugim mene. Poput profesionalnog poker igrača, čekao je znak u kojem ću se odati. Morao je da me provali pre nego što ja progovorim I počnem da mu se smejem. Ne sećam se da me je mnogo tukao kao dete, ali te batine bih upamtio. Ćutao sam, ćutao I nadao se da kod doktora neću magično progovoriti.

      Doktorka me je uputila u urgentni, a tamo su mi uradili test na sve moguće droge i još po nešto. Nisu imali predstavu šta ne valja pa su me oko ponoći smestili na neurologiju. Kada sam konačno ostao sam, knedle su počele da mi zastaju u grlu I oči su se polako punile suzama. Zašto? Zato što zvučim kao Lignjoslav iz Sunđer Boba, Lignja. Kao da to nije bilo dovoljno, već ću rođendan provesti u ovom krevetu, a trebao sam da se napijem sa drugarima. Počeo sam da šmrcam.

      “Sestro!” Moje očajavanje je prekunuo duboki glas iz sobe. ”Sestro! Moram u WC!”.

      Na vratima se pojavila punačka, očito snažna žena i iz susednog kreveta iznela nekog dečaka, koliko sam u mraku mogao da procenim ne starijeg od osam godina. Taman kada pomislim da ne može biti gore, još ću biti zaglavljen sa nekim retardiranim klincem, ne mogu ni da se isplačem ko čovek. Nesreći mojoj nije bilo kraja.

       

      Sutra me je probudila jutarnja vizita. Osim mene I nepokretnog dečaka u sobi je bila doktorka Ljiljana I desetak studenata medicine.

      “Ovde imamo jedan novi, veoma zanimljiv slučaj.” Rekla je prilazeći mom krevetu. “Ovo je Marko, on se juče probudio I nije mogao da govori, ispitivanja su u toku i još nismo počeli sa terapijom.”

      Desetak studenata je prestravljeno gledalo u mene, kao u divlju životinju koja je saterana u ćošak i svi nestrpljivo isčekuju njen sledeći pokret.

      “Marko, ovo su naši studenti.” Meni je govorila usporeno i glasno, kao nekom sporom detetu, a zatim se ponovo obratila studentima. “Priđite slobodno, Marko će nam sada nešto reći. Hajde Marko, bilo šta.”

      Kučka retardirana! Gledao sam je parvo u oči I ćutao, nije ti ovo zoološki vrt neurološki poremećene dece. Ne pokušavajući da zvučim poput Lignje rekao sam jedi govna. Njima je to bilo mumljanje i studenti su delovali kao da im je laknulo. Kasnije sam saznao da su bili toliko uplašeni pošto se doktoru moja majka pohvalila da sam je gađao telefonom, a baka kako me je zatekla da klečim i udaram glavom o pod. To će zauvek ostati u mom kartonu. Hvala familijo.

      “Juče si mogao malo razumljivije, hajde pokušaj još jednom.” Rekla je Ljiljana, a studenti su se opet unervozili.

      Ćutao sam. Ćutao i bez treptanja gledao je direktno u oči. U njenom prisustvu više nikada neću progovoriti, ova zverka više ne radi trikove.

      “Dobro, možda si još uvek umoran.” Okrenula se ka dečakovom krevetu. “A ovde je Afrim, neki od vas ste ga upoznali prošle nedelje. Dakle Afrim boluje od distorzije mišića, bolest je otkrivena kada je imao trinaest godina I evo do devetnaeste…”

      Njeno opisivanje bolesti se poput televizije pretvorilo u nebitnu buku. On ima devetnaest godina! Nisam mogao da verujem, morao sam da ga vidim. Pridigao sam se na laktove I po prvi put ugledao Afrima. Njegovo telo je bilo izdeformisano, a glava neproporcionalno velika. Krupne očne duplje, ali jagodice umorno zatvorene, nije spavao, nije čak ni žmurio. Da li je zbog bolesti ili zbog lomljenja, ali bilo koji bokser je imao manje uništen nos. U levoj lopatici nije ostalo više mišića, rame večno pričvršćeno da na uhu  drži telefon. Jedna ruka savijena u laktu i prilepljena za grudi, druga malo pokretljivija. Pidžama koja je više izgledala kao da ona nosi njega je prekrivala sićušno telo, I bilo mi je drago zbog toga. Iz pidžame su virile krajnje mršave I nerazvijene noge. Poput dve osušene grane drveta koje je davno obolelo, drveta kojem više nema nade. Pa dragi studenti, danas imate pravi freak show.

      Prošlo je nekoliko dugih trenutaka pre nego što sam shvatio da me gleda, knedla mi je zastala u grlu. Osetio sam kako mi se skupljaju suze, ali izraz lica je ostao ravnodušan, poslednje što mu je potrebno je moje žaljenje.

      “Ja sam Marko.” Rekao sam maksimalno skoncentrisano.

      “Afrim.” Osmehnuo se, falile su mu gornje dvojke. “Jeli Marko, što zvučiš kao Lignjoslav?”

      Bolničku sobu ispunio je smeh studenata. Ponovo sam legao na krevet, moja nesreća i problemi su nestali. Bože ako postojiš, kako te nije sramota.

       

      Afrim I ja smo bili savršeni cimeri. Ja nisam mogao da govorim, a to je bila među poslednjim moćima koju je on imao. Srećom po njega voleo je da priča, srećom po mene umeo je to dobro da radi.

      Njegova priča počinje u nekom selu, blizu Subotice, čijeg se imena više ni ne sećam. Kao bilo koja priča vredna prepričavanja, počinje s’ ljubavlju. Izvor te ljubavi bila je Milena, njegova majka. Afrimove priče nisu bile konzistentne. Detalji, a nekada i sam ishod iste priče bi se menjao u zavisnosti od toga ko je sa nama u sobi i šta je bilo za doručak, osim kada je pričao o Mileni.

      Kada je pričao o Mileni, svaki put sve je bilo isto. Svaki put kada ju je opisivao, inače dubok i odlučan glas bi se pretvorio u nežni dečiji. Milena je bila visoka, duge crne kose, krupnih plavih očiju i prelepog osmeha koji bi u njenim obrazima pravio rupice. Kao u inat surovosti sveta u kojem je živela, večito nasmejana, barem kada je gledala u Afrima. Sa svega dvadeset i dve je rodila svoje prvo i jedino dete.

      O ocu mi nije puno govorio, pošto kad je saznao da je Milena trudna njemu se gubi svaki trag. U jednoj priči je otišao u Nemačku, drugoj u Švicu, a u trećoj se dokopao Kanade. “Ne znam gde je sada, nikada nisam ni znao, ali taj nitkov ima sreće što se nikada nismo upoznali.” Govorio je pun prezira.

      Kada je Afrim imao pet godina Milena se udala za Lasla. Laslo je bio velik čovek, velikog stomaka i još većeg srca, sa večnim zadahom šljive. Imao je automehaničarsku radionicu, samim tim večito prljave ruke i dvoje dece koju nije viđao. Redovno je plaćao alimentaciju i rate za fakultet. On nikada nije imao priliku da upiše mašinski fakultet pošto je od malena morao ocu da pomaže oko domaćinstva. Uvek bi o tome govorio sa kapi gorčine i žaljenjem, kao da je to jedna stvar u životu ovog džina koju žali, jedina stvar koju njegova malda i lepa žena nije mogla da nadoknadi.

      Znao je mnogo, mnogo više od svih tatinih sinova sa kupljenim diplomama za koje je u životu radio i zato je otvorio radionicu, rešen da radi za sebe. Afrimu je obećavao da ako ikada bude želeo, on će ga poslati na fakultet, a Mileni je to značilo mnogo više nego jednom dečačiću. Nisu imali mnogo, ali svakako više nego dok su živeli od Milenine bedne vaspitačke plate. Po prvi put u svom životu Milena je imala nekoga da joj pomogne, nekoga na koga je mogla da se osloni i u njenoj knjizi je to vrednije od ljubavi.

      Sa druge strane Laslo je istinski voleo Milenu. Mlada, lepa, pametna i veoma elokventna, znao je da ne može bolje i bio je srećan zbog toga. Dovoljno srećan da je prestao sa pićem i po nekad očisti crno ispod noktiju, pošto je znao da se njegovoj ženici više sviđa čist i trezan. Čim je Afrim izrazio interesovanje ka automobilima uzeo ga je za šegrta. Nastupilo je seadam godina o kojima bi Afrim uvek govorio kroz krezubi osmeh.

       

      Dani su postali jednolični, upali smo u bolničku rutinu i sviđala mi se. Afrim bi obično pričao stare priče sa novim detaljima. Ja bih ga okrenuo sa strane na stranu I počešao kada bi to tražio, a on bi mi dopustio da se vozam u njegovim kolicima. Obožavao sam da jurcam hodnicima bolnice, bio sam najspretniji invalid u celoj zgradi. Sestre I doktorka Ljiljana su ludele, što je trke između mene i mene činilo jos zanimljivijim.

      Noć pred moj sedamnaesti rođendan me je probudilo teško disanje, Afrim se davio i pokušavao da me dozove. “Lig… Lignjo.”

      Prepoznao sam škripanje pluća, prepoznao sam astmu pošto sam je i sam imao kao dete. “Prv… prva fioka.”

      U fioci je stajala pumpica, znao sam proceduru. Promućkaj, stavi na usta, pritisni, udahni, sačekaj pet sekundi i ponovi. Afrim je prodisao. Ispostavilo se da astma nema nikakve veze sa distrozijom mišića, već jednostavno nije imao sreće.

      “H… hvala ti…” Pokušavao je da se zahvali dok su mu udisaji postajali sve smireniji. Ležao je zagledan u plafon. “Jesam li ti pričao o Evelin?”

      Ispričao mi je o mnoge priče. Neke životne i zanimljive, a neke o automobilima i dosadne, ali mi nikada nije pričao o devojci. Pretvoro sam se u uvo, imao sam osećaj da tu priču neće ponavljati. Ne čekajuci da mu mumlanjem naznačim kako mi o njoj nije pričao, Afrim je uzeo jednu rođendansku karamelu i počeo.

      Evelin je živela pored radionice, bila je dve godine starija od Afrima i interesovala se za automobile. Od kada je mogla da drži baterijsku lampu postala je Laslova desna ruka. Meni je postalo jasno da je zbog nje Afrim voleo da odlazi u radionicu i tako zavoleo četvorotočkaše.

      “Pegava, zelenooka, riđokosa, večito raspoložena Evelin.” Sobu je ponovo ispunio topao glas praćen glasnim mljackanjem karamele. “Još nisam upoznao devojku koja je znala više o kolima, ma šta devojku, znala je više od Lasla.”

      Kada je išao u školu, ona bi ga svaki dan čekala ispred radionice kako bi išli zajedno, život je prema Afrimu bio dobar, a on srećan. Sreću je prepisivao Mileni, Evelin, Laslu i pre svega Bogu. Da za sve što ima bude zahvalan Bogu naučila ga je Milena. Kako je govorila i kada im je bilo najteže bila je zahvalna što su zdravi. Od Boga nikada više nije tražila. Pitao sam se da li bi mu i sada bila zahvalna. Da li je on zahvalan na karameli koja mu se topila u ustima ili možda zato što mu je za sada ostavio jednu pokretnu ruku i čak devet pokretnih prstiju. Srećom rasprava mi je i dalje predstavljala napor, pa sam rešio da ćutim.

      Dok sam slušao Afrima kako govori o svojoj prvoj i jedinoj devojci, začuo sam kucanje o zid iz susedne sobe. Ja sam pokucao. Nekoliko trenutaka kasnije kucanje mi je uzvraćeno.

      “Milice prekini sa tim.” Glas se čuo iz ženske sobe.

      Pokucao sam ponovo i Milica je uzvratila.

      “Milice rekla sam ti da prestaneš” Žena je vikunla.

      “Ali moram mama, ako ne pokucam onda je on pobedio.” Odgovorilo je dete koje po glasu nije moglo imati više od sedam godina.

      E pa Milice hvala što si mi rekla pravila igre, sačekao sam par minuta I ponovo pokucao.

      “Da se nisi usudila.” Rekla je miličina mama.

      “Ali mama, on ne sme da pobedi.” Rekla je Milica krajnje uznemirenim glasom, uživao sam u tome.

      “Nemoj da brineš, ni neće.” Začuo se neki novi ženski glas. Čuo sam otvaranje vrata.

      Par momenata kasnije otvorila su se naša vrata I na njima se pojavila Ana Vojvodić. Jedini izvor svetla bio je hodnik iza njenih leđa, pa jedino sto sam mogao da primetim jeste njena figura. Na prvi pogled mojih godina, možda malo mlađa. Jedna od onih devojaka kojoj su se atributi razvili dok većina njenih vršnjakinja nije nosila ni brus.

      “Alo što ti lupaš o zid?” Meni se obraćala, a ja sam je sa divljenjem nemo gledao. “Hej tebi govorim, mi pokušavamo da spavamo.”

      “On je retardiran, ne ume da govori.” Dobacio je Afrim.

      “Pa vidim da je retardiran, nemoj ponovo da kucaš.” Okrenula se I izašla.

      “Prošla je ponoć.” Rekao mi je Afrim “Srecan rođendan Lignjo!”

      “Milice, sada pokucaj” začula se Ana iz susedne sobe.

      Milica je pobednički pokucala i to je odzvanjalo u mojoj glavi ostatak noći. Pogledao sam na sat 00:03, srećan mi rođendan. Poražen od sedmogodišnje devojčice, pokušao sam da zaspim.

       

      Dok je Afrim bio na fizičkoj terapiji, ja sam meni omiljenu od njegovih stolica pokušavao da vozim na “zadnjaka”. Da svoj ulazak najavi na otvorena vrata je pokucala Ana.

      “Ćao, ja sam došla da se ovaj put lepo upoznamo.” Ušla je i pružila mi ruku. “Ja sam Ana.”

      Ovaj put sam je jasno video. Da li zbog toga što prethodnih nedelju dana osim rodbine i doktora jedino sam viđao Afrima, čija lepota je u najboljem slučaju upitna, ona je izgledala poput boginje. Brineta sa krpunim smeđim očima, blistavo belog osmeha. Malo punija, ili je barem tako delovala zbog veoma razvijenih grudi, krajnje neproporcionalnih u odnosu na ostatak njenog sitnog tela.

      Moj rođendanski poklon nepoznatog pošaljioca, savršeno upakovana u donji deo karirane pidžame i belu majcu sa likom Merlin Monroe. Pružio sam joj ruku i samo klimnuo glavom.

      “Ja sam mislila da se onaj dečak šalio, pa ti stvarno ne umeš da govoriš?” Rekla je prikrivajući oduševljeni osmeh. “Pa hajde mi napiši, kako se zoveš?”

      Nikada nisam bio popularan kod devojaka, nisam umeo da pričam sa njima. Ako ništa ne mogu da kažem, ništa ne mogu da zajebem, ili je tako barem išla moja teorija. Marko, i da zaista sam nem. Zbog cega si ti osuđena na ovo? Napisao sam u svesku koja mi je uvek bila pri ruci.

      “A jaoj, pa sa mnom ništa ne valja.” Rekla je kroz osmeh “Izvini što sam juče onako upala, stvarno nisam htela da te bijem.”

      Odmahnuo sam rukom, poklonu se u zube ne gleda.

      “Ana, hoćeš mi pomoći da pravim leptire?” Iza Ane se pojavila devojčica koja ju je povlačila za majcu.

      “Naravno da hoću Mico.” Čučnula je i poljubila devojčicu u obraz. “Vidi, ovo je Marko, njega smo sinoć pobedile.”

      Milica je jedva imala pet godina, izgubio sam od petogodišnje devojčice. Pre nego što je izašla Ana se okrenula i zatekla me kako je odmeravam dok se udaljava, samo se osmehnula.

       

      Moj boravak u hotelu neurologije je postajao sve bolji. Čim je Ana upoznala Afrima iz sažaljenja koje se nije trudila da sakrije je počela da mu ugađa i ovaj je u tome uživao, a ja sam bio ljubomoran. Ne na njega jer nikada nisam upoznao osobu koja je zasluživala više nežnosti nego Afrim, bio sam ljubomoran na nju. Bio sam ljubomoran na to što je mogla da se ponaša kako se osećala, retka privilegija koju nemaju muškarci. Ona je imala pravo da vrišti od sreće kada vidi slatko kuče, da trezna drugarici kaže kako je voli, imala je pravo da joj bude žao paralizovanog momka.

      Rutina je ostala ista samo se pojavio još jedan karakter. Kada nije udovoljavala Afrimu, Ana bi ležala na mom krevetu, slušala njegove priče i pričala svoje. Meni se moć govora povratila skoro u potpunosti, ali sam i dalje ćutao, slušao i tražio izgovor da Anu držim za ruku, kada bih ga našao ona se nije odupirala.

      „Pa gde je sada tvoja mama?“ Upitala je Ana igrajući se rvanja palčeva sa mnom.

      „Za moj dvanaesti rođendan su joj dijagnostikovali rak dojke.“ Rekao je Afrim teškog glasa. „Rak ju je savladao tri meseca kasnije, kažu da ništa nije moglo da se uradi.“

      “Oprosti, stvarno mi je žao.” Ana je prekunula da se igra i stisnula moju šaku.

      “Nemaš za šta da se izvinjavaš, i meni je žao.” Rekao je Afrim. “Ubrzo posle toga sam se i ja razboleo.”

      Od kada su Mileni otkrili rak nije mnogo prošlo pre nego što je Laslo ponovo počeo da pije. U početku krišom i isključivo u radionici, čak bi se skrivao od Evelin i Afrima, a kada se okončala Milenina patnja, Laslova je tek počela. Afrim više nije predstavljao njegovog usvojenog sina kojeg će jednog dana poslati na fakultet, već tuđe dete sa distorzijom mišića u čije zdravlje je trebalo uložiti novac, novac koji se radije ulagao u flaše rakije.

      Pijani Laslo je svoj životni gnev počeo da prazni na Afrimu, a kada bi Evelin stala u njegovu zaštitu Laslo bi je oterao iz njegove radionice, a bolesnog Afrima terao da mu pomaže.

      “Najgora stvar kod ove bolesti je njena postepenost.” Govorio je Afrim krajnje ravnodušno, dok je Ana sve jače stiskala moju ruku i sa vremena na vreme uzdahnula ili obrisala suzama ucaklele oči. “Ne obuzme te od jednom, već se jednog dana probudiš i više ne možes da pomeriš nožni palac. Zatim stopalo, pa rame, pa levu ruku, i svaki put kada se probudim sa novim nepokretnim delom tela, znam da ga više nikada neću pomeriti. Svako jutro pomeram pokretne delove da vidim koji je sada otkazao, i svako jutro mi treba sve manje za tu proveru, to je najgori deo.”

      Tako jednog jutra Afrim više nije mogao da ustane iz kreveta. Mamurni Laslo koji je žurio u radionicu kako bi nastavio da pije ne bi li ga prošao mamurluk, nije ni primetio da mu se tog jutra Afrim nije pridružio. Kada se pijan vratio, zatekao je Evelin kako sedi pored Afrimovog kreveta i drži ga za ruku, donela mu je njene štake koje je koristila nakon preloma noge. Štake nije ni primetio već počeo da se dere na Afrima kako mu je bio potreban u radionici i ako želi da mu on plaća lečenje, te pare će morati da zaradi.

      “Ne rastu pare na drvetu…” Mrmljao bi Laslo, dok sipa još jednu šljivu. “Trebao si mi danas, a ti se tu izležavaš. Čuješ li me diži se.”

      “Čika Laslo, molim vas ostavite ga na miru.” Šesnaestogodisnja devojčica je stala između Afrimovog kreveta i džina od stodvadeset kila. “On ne može da…”

      Pre nego što je uspela da mu objasni kako Afrim ne može da ustane i kako mu je hitno potrebno lečenje, lako poput perceta Laslo ju je gurnuo u ćošak sobe, okrenuo se ka njoj i počeo da se dere iz svog glasa. Evelin se skupila na podu i slušala psovke, vređanja, govor o njegovoj kući i kako ona daje sebi previše za pravo i još na Srpskom, Mađarskom i mešavini ta dva.

      Afrim se podigao na jednu štaku i drugom iz sve snage raspalio Lasla po leđima. Više zbunjen nego povređen, možda čak i malo ponosan Laslo se okrenuo ka Afrimu i istom tom štakom mu slomio ruku i po prvi put nos, oterao Evelin kući i zabranio joj da ponovo dolazi. Bile su to prve batine koje je dobio Afrim i otvorile su sasvim nova vrata za oslobađanje stresa pijanog Lasla.

      “Krivio sam ga i besneo na njega, a on bi me tukao.” Umorno nam je pričao Afrim. “Krivio sam ga jer tada još uvek nisam mogao da shvatim, nisam shvatao da smo isti. Obojici je Milena predstavljala sunce, izvor života i kako su se bez sunca moji mišići gasili, jedan po jedan, tako je srce tog dobrog džina počelo da trune. Poput kruške u flaši pokušao je da ga očuva rakijom, ali kod srca to ide malo teže. Samo jedan crv je dovoljan da se najlepša jabuka proglasi trulom. Kada srce istruli čoveka poput otirača prekrije tama. Čuo sam da je umro u radionici, pijan i sam.”

      Ana je tiho jecala i izvinila se zbog toga, moja šaka je pobelela od njenog stiska. Ja sam ćutao i uživao u momentu sreće. Ma koliko bile sjebane okolnosti ja sam osetio istinsku sreću. Afrimova životna priča je moje probleme pretvorila u ružičasti svet kakav samo poželeti mogu, Ani sam predstavljao oslonac u njenom izlivu emocija, a Afrimu dobrog prijatelja koji je tu da ga okrene, počeše i sasluša. Život je lep. Čak i to što nisam mogao da govorim je bilo dobro, pošto nisam ni imao šta da kažem.

       

      Od kako su malu Milicu pustili da ode kući, Ana i ja smo više vremena provodili u njenoj sobi pošto je bila prazna. Tako smo ležali, mazili se i ona bi ili nešto pevušila ili mi pričala o njenom životu.

      “Marko.” Njene krupne oči nekako pune očekivanja su buljile u mene. “Volim te. Eto rekla sam, znam da mi ti ne možeš odgovoriti, a možda se i ne osećaš tako, ali…”

      “I ja tebe.” Već nekoliko dana sam mogao da govorim, ali nisam imao potrebe. Progovorio sam i po prvi put rekao tako nešto.

      Njen oduševljavajući zbunjeni pogled me je nemo gledao. Tišinu je prekinula sestra koja je pala u trans kada je videla kako ležim sa Anom u krevetu, počela da se krsti i da me tera iz sobe.

      Legao sam na svoj krevet kada je neko pokucao na zid do mene, uzvratio sam.

      “Afrime, zašto veruješ u boga?” Upitao sam ga

      “Vidi ti njega, ko je to meni progovorio sa sedamnaest godina.” Podrugljivo je rekao Afrim. “Ne samo što je progovorio, već se odmah baca na ozbiljne teme.”

      “Primetio sam u tvojim pričama, često mu se zahvaljuješ, a i svaku noć pre spavanja te čujem kako se moliš, zanima me zašto?” Nije pitanje suviše lično, sigurno je to znao i Afrim, mi smo prijatelji i grizlo me je da to saznam.

      “A šta mi drugo ostaje Lignjo? Šta mi ostaje nego da se molim?” Tužnim glasom je odgovorio Afrim. “Ako njega nema čemu sve ovo, sva moja patnja, moj bol, moja bolest, ne prihvatam da je to moj kraj. Kada mi je rak odneo mamu, bio sam zbunjen i Bogu se molio da mi je vrati, kada mi molitve nisu uslišene postao sam ljut i prestao da se molim. Onog jutra kada više nisam mogao da hodam, Evelin se molila za mene, a ja sam je pitao isto što ti sada mene. Rekla mi je da ne gubim veru i kako ću Milenu sigurno ponovo videti, na nebu sa anđelima i ja sam ponovo počeo da se molim, molim se da taj dan dođe što pre.”

      Ponovo nem. Dvadeset i pet dana isčekujem ovaj razgovor, imao sam toliko argumenata protiv Boga, naročito protiv Boga u njegovoj životnoj priči. Moglo bi se reći da sam posle svake Afrimove priče bio sve više besan i ogorčeniji na ideju Boga koji nas sve voli, koji nas gleda kao svoju decu, koji nam je svima otac. Afrimu otac nikada nije ni trebao, a kada ga je imao takvog nije želeo i sada se ovom nevidljivom molio da što pre vidi svoju mamu. Jedna suza, toliko će dobiti od mene, jednu suzu besa, sažaljenja i ljubavi.

      “Razumem te.” Rekao sam. “Šta se desilo sa Evelin, gde je ona sada?”

      “Nakon što joj je Laslo zabranio da dolazi, prestala je da se pojavljuje u radionici. Viđali bi se krišom kada bi me Laslo poveo da mu pomažem, a ja bih se iskradao.” Krezubi osmeh mu se razvio na licu. “On bi vikao na mene i udarao me, ali mene nije bilo briga jer kada vidim Evelin moj dan je bio lep. Jedan dan dok me je ona čekala ispred radionice ja sam Laslu pridržavao lampu, lampa mi je ispala i razbila se. Laslo se razbesneo krenuo da urla, rekao kako zna da me Evelin čeka i kako sam ja zbog toga razbio lampu, što, ako me razumeš nije imalo smisla, lampa mi je ispala pošto je leva ruka počela da mi otkazuje. Rekao je kako od novca za moje lečenje će morati da kupi novu i kako će mi zabraniti da ponovo vidim Evelin, ja sam mu rekao da ga mrzim. Tada mi je poslednju put slomio nos, pošto je Evelin pozvala policiju i socijalna služba me je odvela u selo. Evelin više nikada nisam video, tako da se Laslovo obećanje nekako ispunilo.”

      “To je teško sranje Afrime.” Rekao sam uz duboki izdah. “Da li si pokušao da je…”

      “Nađem? Kontaktiram?” Prekinuo me je tužnog glasa. “Nisam, pogledaj me Marko. Nepokretna osoba koja ne može da diše, znam da nemam još puno i znam da nikada neću biti bolje, ne želim da me ovakvog pamti.”

      Ništa nisam rekao, znao je da je to pošto ga razumem, proteklih dana razvili smo nemi jezik razumevanja.

      “Umaraš me svojim pitanjima od kada si progovorio.” Rekao je ponovo vedrim glasom. “Okreni me na stranu za spavanje.”

      Okrenuo sam ga i ponovo legao. Nije bilo potrebe za više reči, zaspao sam dok je on mumlao svoju molitvu smrti.

       

      “Danas me puštaju kući.” Sedeo sam u Afrimovoj stolici i poslednji put se kotrljao kroz hodnik naše sobe.

      “Znam Ana mi se već pohvalila da vas oboje puštaju.” Nije mu bilo lako, po ko zna koji put on ostaje u bolnici dok njegov cimer odlazi. “Vidi ti njega, došao nem i šmrcav, a odlazi sa devojkom.”

      “Javi kada te puste pa ću ti u selo doneti one igrice.”

      “Uskoro i ja izlazim, pa ću ti razvaliti bulju u pesu.” Snažan nalet kašlja je potrajao dvadesetak sekundi. “Dođavola Lignjo invalid koji ne može da diše će te pobediti u fudbalu.”

      Dvadeset i sedam dana je trajao moj godišnji, godišnji od dosadnog srednjoškolskog života. Dvadeset sedam dana je trajalo naše prijateljstvo i bilo je pravo, ali mi je osećaj u stomaku govorio da Afrima više nikada neću videti, a on je znao da neću.

      “Nećemo se sada pozdravljati ko neki pederčići, bilo je manje dosadno deliti sobu sa tobom u odnosu na većinu.” Dobar deo svog života je proveo po bolnicama, navikao je na ove rastanke. “Okreni me da još malo odspavam i ostavi te slatkiše koje nismo pojeli. Banane slobodno zadrži, od banana mi je muka.”

      Okrenuo sam ga, potapšao po grbi koja je nekada predstavljala rame i lopaticu, uzeo ranac i izašao u hodnik. Nije više bilo šta da se kaže.

      U hodniku je stajala Ana sa ocem, spremna za polazak. Ponovo nem nekoliko trenutaka sam je posmatrao, kada se okrenula ka meni i blistavo osmehnula. Obuzela me je neverovatna tuga, mnogo veća nego kada sam plakao zbog dolaska u bolnicu. Bio je to kraj. Kraj odmora od sopstvenog života, kraj lekcije.

      Tada nisam znao da se osećaj u stomaku takođe odnosi na Anu, ili barem nisam želeo to da znam. Anđeo mi je prišao sa osmehom na faci, nimalo zabrinuta za to šta je čeka u pravom svetu, šta se nalazi izvan mehura dečije neurologije.

      “Šta si se ti umislio lignjice?” Rupice na obrazima dublje nego obično, bila je srećna što ide kući.

      “Ništa, hajdemo.” Bio je to poslednji put da me je neko nazvao lignjom, ko bi rekao da će mi nedostajati takav nadimak.

    • #28601
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 41
      • Odgovori: 426
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Сјајно.

      Држи пажњу све време, динамика емоција…

      👏👏👏

    • #28607
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 402
      • Ukupno: 467
      • Heroj
      • ★★★★

      Bravo Nikola, odlična priča, nema suvišnih rečenica, ali imate dara 😉

      Nadam se da ćete nas obradovati sa još tekstova, lepo vam to ide…

      I dobrodošli, naravno 🙂

    • #28678
      diotima
      Учесник
      • Teme: 34
      • Odgovori: 83
      • Ukupno: 117
      • Majstor
      • ★★★

      Odlična priča. 🙂

    • #28707
      bunarideja
      Учесник
      • Teme: 7
      • Odgovori: 45
      • Ukupno: 52
      • Mudrica
      • ★★

      Veoma zanimljiva priča! Čita se u jednom dahu. Svaka čast!

    • #28713
      Maid
      Учесник
      • Teme: 17
      • Odgovori: 53
      • Ukupno: 70
      • Mudrica
      • ★★

      Zaista priča je predivna,te drži pažnju čitaoca i što je najvažnije ima emociju…Bravo 👏👏👏

Gledanje 5 niti odgovora
  • Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
Scroll Up