fbpx

Кратке хорор приче

Početna Forumi PROZA Кратке хорор приче

Gledanje 27 niti odgovora
  • Autor
    Članci
    • #24897
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 38
      • Odgovori: 375
      • Ukupno: 413
      • Heroj
      • ★★★★

      Нисам приметио да је неко писао на ову тему, па је отварам. А баш бих волео да прочитам ваше приче са овим тематиком, нешто као приповетке Милована Глишића.

      Ја тих прича у сваком тренутку имам доста у малом мозгу. Све су то неке приче чији је корен у ноћним морама које имам кад паднем у РЕМ фазу, спавајући у положају на леђима. Не смем ни да заспим поново после тога.

    • #24927
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 13
      • Odgovori: 214
      • Ukupno: 227
      • Heroj
      • ★★★★

      Bravo za ideju

       

      • #26272
        Tijana Branković
        Модератор
        • Teme: 15
        • Odgovori: 153
        • Ukupno: 168
        • Heroj
        • ★★★★

        Obožavam kratke horor priče! Bravo za ideju! Uključujem se u izazov 🙂

    • #24934
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 58
      • Odgovori: 353
      • Ukupno: 411
      • Heroj
      • ★★★★

      Prihvatam izazov 👹👺💙👻

    • #24940
      Маја Radovanović
      Модератор
      • Teme: 54
      • Odgovori: 386
      • Ukupno: 440
      • Heroj
      • ★★★★

      <p style=“text-align: right;“>Evo jedne. Istinite!</p>
      Poslednje nedelje decembra uselili su se u nov stan. Renoviran, sa novim nameštajem. Mila je konačno dobila svoju sobu. Ali, nije smela da spava sama u njoj. Soba je gledala na groblje. Danju nije bilo strasno, ali noću je nastajao pakao. Mila nije dozvoljavala da se spuste roletne. Ulično svetlo je doprinosilo preglednosti ulice i groblja. Kad su spuštene roletne mogao je svako da pridje prozoru. Žalila se da čuje korake na terasi.
      Majka se nije plašila, Mili je ulivala hrabrost i govorila je da je umislila te korake.
      Jedne noći majka nije mogla da zaspi. Ustala je da zapali cigaretu. Čim je zakoračila u dnevnu sobu, ukocila se od straha. U sobi je mirisao tamjan tako jako kao da ga je neko upravo upalio. Brzo je pogledala kroz prozor, nema ničeg. Otvorila je prozore, balkonska vrata, kuhinju, spajz. Nigde mirisa osim u dnevnoj sobi. Bilo joj je hladno. Uzela je džemper sa kreveta iz dnevne sobe. Kako ga je uzela tako je osetila miris tamjana. Džemper je bio namirisan tamjanom. Bacila je džemper. Prekrstila se i zapalila cigaretu.
      Nekako je prosla noc.
      Niko joj nije verovao sta se desilo.
      Nekoliko dana kasnije svekrva joj je dosla u goste. Ujutru je rekla da je prosle noci jako mirisao tamjan u dnevnoj sobi.
      Bilo, zaboravilo se.

      Ali, jedne noci zena ponovo nije mogla da spava. Ustala je i pogledala u sat. Jedan minut posle ponoci. Otvara vrata dnevne sobe. Miris tamjana je obuzeo celu prostoriju. Zena otvara prozore vrata izlazi u hodnik zgrade mirise Ali nista. Samo u dnevnoj sobi miris tamjana. Vraca se u spavacu sobu Ali nesto joj me daje mira. Gleda u sat, sest minuta posle ponoci. Izlazi u dnevnu, a tamo nikakvog mirisa nema. Sta god da je bilo, proslo je.

    • #26214
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 38
      • Odgovori: 375
      • Ukupno: 413
      • Heroj
      • ★★★★

      2. ЈАРЕ

      Воз Ћира је стигао у станицу Бешка са неколико минута закашњења. Бане се тромо вукао ка Андреиној улици и кући. Нервирао се већ сада јер је знао да се неће одморити за сутра и што је лето тако брзо прошло, а он је на новом послу морао да се доказује.

      – Тај мали пицопевац глуми великог шефа. Одраће ми кожу са леђа сутра у хали. Виљушкар без серво волана га је чекао.

      И тоне котура каблова.

      – Утеро матери, псовну себи у браду.

      Али било је лепо вече почетка Михољског лета, а она га је чекала голих груди у топлом сумраку девојачке собе.

      – Нећу да кварим. Само да није овог путовања возом, лако би ја – отресе сморене мисли и пружи корак.

      Андреа је знала како да отера бес, чим га угледа са врата. Лежали су као и увек, после. Кроз полуспуштену ролетну уз звуке крештања утина гледали су лептирице који гину у борби за последњи врео пољубац уличног светла. Поделили су исту цигару. Она је задовољно прела као мачка, наслоњена на његове груди и немилосрдно развлачила његову коврџаву грудну длаку. Био је исцрпљен. Полусан му је прекинуло питање:

      – Зашто не даш отказ?

      Ћутао је.

      – Толико има ствари које можеш и умеш да радиш. Ето, тата ми је рекао за оног каменоресца чика Милутина  у твојој улици, да муку мучи са радницима, а сваки други дан умре неко овде. Треба му и човек да гравира слова и портрете на споменицима. Нема никога још откад је настрадао онај јадни богослов, а ти би могао то да радиш, као од шале. Није ни плата лоша. Знам да си ован и да увек идеш на сигурно са послом. Али. Љубави, зар смрт није једино извесна? А могли би да будемо више заједно, не би морао да се зајебаваш са возовима, ни да се селимо. Што ти је све тешко?

      Тишина је освајала мрак у соби. Њена глава се нагло подигла и спустила, па је наставила са равномерним покретима горе – доле у ритму његових уздаха и издаха.

      – А могао бих да возим онај трактор, са оним глупим натписом и чистим септичке јаме. Говна су исплативија. Ма пусти ме. Мислићу о томе кад одморим мозак… Није ми тешко ништа. Само…

      Сад је она ћутала.

      – Морам кући. Сутра опет на јебени посао. Само ми фали да закасним или да не дође Ћира, она мајмунчина ће ми живот загорчати. Мука ми је од путовања. Од посла. Или да се преселим или… знам да нећу имати пара ни за шта, али не могу више. Превише је стресно и напорно. Немам живот. А ти, нећеш па нећеш.

      Идем. Скоро ће поноћ.

      Није ни везао пертле. Саплићући се преко истих, а и њених белих старки добацио је:

      – Сутра те водим на пицу, па можемо да причамо, после да гледамо неки филм. Шта кажеш?

      Уместо одговора добио је протезање голог тела у стилу тек пробуђене мачке.

      Нервозан што мора да иде, само излете. Неочекивани ветар га је натерао да се стресе од нагле промене температуре. Сем крика гладних сова и провлачења ветра кроз лишће високих крошњи, напољу је владало мртвило.

      – Сви су они празни пред крај недеље, – прође му кроз главу, ничим изазвано.

      Није му било по вољи што га Андреа дира у болно место. Ко не би остао да тријумфално заврши дан, али она зна да му не прија да му се неплански намећу туђа решења. Андреа увек користи своје атрибуте да добије то што жели од њега. Притискала га је често. Прошли месец и ево сад опет. Али била је јебено у праву. Све је боље решење од овог тренутног. Зна да ради монотон и глуп посао. Завршене студије Факултета ликовних уметности су биле нешто најбоље за његову љубав према свету и нешто најгоре за обичан достојанствен живот у овој мртвој селендри. А ко мисли о послу, кад бира срцем. Можда и да отказ. Сутра је петак, па ће видети шта ће викенд са Андреом да донесе. Да само она зна како лепих галерија има у Новом Саду. Ту би могао да упозна неког, да се покрене и врати у Доба непресушне инспирације. Могу наћи неки јефтин стан на Клиси. Ма могли би све.

      Заборавивши муку, шефа и виљушкар, почео је да тражи по телефону оглас за онај стан што је видео прекјуче. Селидба би донела ту промену.

      – Не могу више овде да будем, не од када нема деде.

      У планирању селидбе за град, пренула га је тишина. Није ни сконтао, а компас у глави га је повео најкраћим путем, поред гробља.

      – У пичку материну. Нисам баш морао овуда. Није се плашио гробља. Толико се наслушао прича као мали играјући се око маминих ногу кад комшинице заглаве на кафи лажући једна другу, да је изгубио критеријум за страх од оностраног. Бапске приче. Али онај вучјак што га неко пушта ноћу, је итекако стваран. Уопште није за шалу.

      – Јебо им ја матер, ко год да га је пустио. – помисли.

      Сад нема назад и саже се по камен, за сваки случај. Мобилни у џеп, па полако. Ненавикнуте очи на мрак, назирале су силуету нечега што копа по остацима хране од сахране, на гробљу лево поред пута. То је гроб оног детета што је умрло неки дан. Умрло у сну. У селу туга до неба. Само да није онај вучјак. Стресе се.

      – Баш немам среће – помисли.

      – Можда ме не примети. Петсто метара страха до куће или около три километра. За сваки случај је кренуо десном страном, ближе њивама и дрвореду, ограђено је па ће прескочити, а може и преко башта у двориште. Лако ће са комшијским авлијанерима, него са овим. Поносан на чињеницу да све куцове у улици зна, одлучи да продужи.

      И док је размишљао о начинима бега, схвати да је пред њим јаре. Ништа чудно, макар не за њега. Вероватно је било гладно. То је од цигана Јовице, он редовно пушта кобилу, козу и јариће у детелину поред гробља.

      – Чије си јаренце? Како си залутало. Дођи Јаре код мене.

      Покуша да га узме уз гласно стењање, али је било тешко тону. Ни да макне. Већ одустао од покушаја, хтедее да настави да хода, али јаре упути најгрознију мисао у његову главу која га скамени:

      – Кога ти зовеш јаре?

      Ноге су му се одсекле. Срце је куцало у слепоочницама. Зажмури, па отвори очи.  Јарета није било. Само мрак.

      А он. Ни педаљ. Ноге као да су од олова. Плитко је хватао ваздух у налетима, као да се гуши. Дрхтавим руком је почео да се крсти и изговара полугласно Оченаш кроз сузе.

      – Боже, пом…

      – Нема Бога овде вечерас. – ветар је донео глас ниоткуда.

      – Платићеш ми. Зашто си се вратио? – изговори утвара која је стајала на крају улице, а чији глас је чуо поред самог увета.

      Следећег тренутка се нашао лицем у лице са ништавилом. Загробна хладноћа га сасече, он паде на колена. Хтео је да вришти, али није било гласа. Пао му је мрак на очи. Све ближе нертикулисане звуке утваре заменио је плач детета. Уши су примале помешане потмуле неземаљске звуке, док није изгубио свест.

      ***

      Дедин кум Стева је журио док је још роса да покоси траву за стоку. Поред гробља, на општинској земљи, имао је пуно право да коси и носи кући. Дугогодишњег санкције и бомбардовање су донеле кадровске проблеме и у ЈКП „Погребно“. Па добро, не баш толико за менаџмент, колико за раднике из одржавања. Остало је још два радника који су радили и са тримером, лопатом и крампом.  Сами нису могли постићи да покосе православно, католичко и старо немачко гробље у селу. Чика Стева је петком обавезно свраћао до цркве да запали свећу и купи једну за свог кума. Када је дошао на гробље, имао је шта и да види на Илијином гробу. Блатњав у привидно припитом стању спавао је Илијин унук Бане. Стеци је требало дуго да га препозна, а исто толико и да га пробуди.

      – Чика Стево, ви сте… сањао сам деду. Бранио ме је од јарића.

      – Бранко Богданов. Илијин Бане. Идеш у очин. Побогу. На шта то личиш? Дете, пропадаш! Знам да си био јако везан за деду, али ово нема никаквог смисла. Спаваш на дедином гробу? Морао је да оде, као што морамо и сви ми. Одакле ти паде напамет да спаваш овде?

      – Не сећам се.

      – Држи. Запали свећу деди и бежи кући, пре него што те види баба Мара Перина какав и кад долазиш кући. Знаће цело село до подне – рече развлачећи сваку реч по лалински.

      Наставиће се…

    • #26296
      jjasminka
      Учесник
      • Teme: 79
      • Odgovori: 332
      • Ukupno: 411
      • Heroj
      • ★★★★

      mbd.zeka

      Odličan stil pisanja. Pitko za čitanje, drži pažnju i napetost.

      Ljudski strahovi imaju čudne porive a ljudi imaju čudne navike .

    • #26297
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 13
      • Odgovori: 214
      • Ukupno: 227
      • Heroj
      • ★★★★

      Domaći  horor,najjeziviji.

      Probala sam i ja da napišem ali ispalo nešto, neka dark gotika, pa napustila.

      Dobro napisano zeko. Čitala sam pre spavanja, provereno deluje   🙂

    • #26308
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 38
      • Odgovori: 375
      • Ukupno: 413
      • Heroj
      • ★★★★

      Хвала вам пуно. Плашио сам се да није превише једноставно и обично.

      Ја се најежим кад доживим у глави прочитано. Али јако је тешко то ефектно описати. Надам се да ћу успети да пренесем део тог осећаја који ја доживљавам. Буквално ми језа крене низ кичму.

      Домаћи хорор и локалне легенде су непревазиђене.

      • #26352
        Tijana Branković
        Модератор
        • Teme: 15
        • Odgovori: 153
        • Ukupno: 168
        • Heroj
        • ★★★★

        Slažem se, naše legende i horor priče su neprevaziđene. I zaista jeste teško pisati o tome. Kada zamislimo u glavi osetimo jezu, ali preneti na papir je već umeće. Čitajući ovo sam se prilično naježila, tako da mislim da ste @mbd.zeka prilično uspeli da prenesete tu jezu na čitaoca. 🙂

        A ponajviše mi se dopada deo na groblju kada Bane pada u crnilo, svi retposyavljamo da se onesvestio, a opet da li je? I sad moram da čitam još da saznam zašto se ne seća… Uh! Ma baš valja!

    • #26322
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 13
      • Odgovori: 214
      • Ukupno: 227
      • Heroj
      • ★★★★

      Сцена на гробљу је одлично описана. Баш језива…

       

    • #26324
      jjasminka
      Учесник
      • Teme: 79
      • Odgovori: 332
      • Ukupno: 411
      • Heroj
      • ★★★★

      Морао је да оде, као што морамо и сви ми. Одакле ти паде напамет да спаваш овде?

      – Не сећам се.

      – Држи. Запали свећу деди и бежи кући, пре него што те види баба Мара Перина какав и кад долазиш кући. Знаће цело село до подне – рече развлачећи сваку реч по лалински.

    • #26404
      KoturB
      Учесник
      • Teme: 7
      • Odgovori: 59
      • Ukupno: 66
      • Mudrica
      • ★★

      Ne volim horor, ali je izazovno.Zeki držim palčeve da nastavi.

      • #26428
        mbd.zeka
        Учесник
        • Teme: 38
        • Odgovori: 375
        • Ukupno: 413
        • Heroj
        • ★★★★

        Хвала на подршци.

        Покушавам да скратим причу, а да не изгубим концепт и смисао. Број речи коју сам написао, превазилази опис теме „кратка…“

    • #26429
      jjasminka
      Учесник
      • Teme: 79
      • Odgovori: 332
      • Ukupno: 411
      • Heroj
      • ★★★★

      Ја често „сечем“ приче, контам “ неће читати „.

      Некада правила о  писању постану као кад одликаш “ бифла“ научено.

       

       

      Ово се не односи на mbd.yeka

    • #26572
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 38
      • Odgovori: 375
      • Ukupno: 413
      • Heroj
      • ★★★★

      3. ШЕГРТ

       

      – Пичка ти материна да ти пичка материна, јел знаш! Свињо једна! Ја треба да умрем од муке, а господин цркава. Не знаш да се јавиш на телефон? Бранко? Јел не знаш? Кренула сам ка полицији, него ајде… ајде да свратим, нисам још овде била – кроз сузе избаци у даху  Андреа. Бес је био само маска за све замишљене сценарије накупљене у току последња три сата превртања неба и земље за њим. А њен принц на белом коњу, све то време – спава.

      Збуњен и очигледно дезоријентисан Бане је гледао светлост која се пробија кроз рупице шалукатри. Напољу зрео дан.

      – Извини, нисам… Колико је сати? Јеботе, успавао сам се за посао. Где ми је телефон? У материну! Уффффф! Чекај, чекај, чекај. Молим те помози ми да нађем телефон.

      – Ретарде, јел видиш да плачем. Мислила сам да си погинуо, умро негде. Синоћ си излетео и ништа. У земљу пропао. Нема те од тада. Шта бре са тобом није у реду, па ми се не јављаш? – настави да плаче. Бане је загрли и наби јој главу испод своје браде. Пољуби је у јутрос опрану косу и задржа полузгужван образ неколико минута на њеном темену.

      – Пусти ме. Смрдиш!

      – Андреа. Извини. Не сећам се ничега. Не знам ни који је дан… ни како сам синоћ дошао кући…

      – Где си отишао од мене? Смрдиш на неку ракију. Од када ти пијеш? – гледала га је са гађењем онако разгаћеног у полумраку.

      – Андреа, не сећам се апсолутно ничега! Не знам који је дан…

      – Могао си макар да се окупаш. Смрди ти цела соба – оде до прозора и гурну крвнички шалукатре, које се треском зауставише проширивши додатно рупу величине ораја у фасади.

      – Не бре. Сваки пут ти кажем немој тако да…

      – Ћут, ћут. – незаинтересована за његову критику добаци Андреа.

      – Изгледа нека свађа напољу – избаци лакат, образ и уво ка светлости улице.

      – Ма то ови цигани… сваки дан се кољу међусобно. Да ниси видела мој телефон на гонку кад си долазила? Где је, јебем му матер – стењући, саже се под кревет.

      – Нема га! – констатова разочарано.

      Андреа, каква је ово звечка, испод кревета? Јел то опет нека твоја болесна игра? – упита, видно изненађен.

      – Бане…

      – Пусти цигане, Андреа. Одакле ова звечка овде. Где ми је јебени телефон? – кроз стењање настави, полако се дижући, ослањајући се на ноћни сточић.

      – Бане, ови тебе помињу. Причају се са чика Стевом, неки људи са ловачким пушкама. Води их председник месне заједнице, онај… како се зове, ево упиру прст у твоју кућу. Иду ка овамо… Стева отишао бициклом на другу страну. Бане, бежи на котобању.

      Бане побеле. Отрча у купатило. Био је сив од блата и прашине по лицу. Продужетак обе ивице усана је чинила мешавина пљувачке и блата. На поду купатила га је дочекала расчерупана блатњава кошуља и исповраћане панталоне. Све је смрдело на ракију и желудачну киселину. Исповраћа се на призор.

      Огрну црни баде мантил као да му је хладно и истрча у авлију. Тресао се и чекао. Котобања је већ била на видику разуларене масе. Стао је уз врата од шупе и чекао.

      – Изађи несвету, викао је један. Изађи секто! – добаци други, поносан на употребљену непознату реч.

      – Изађи Бранко, мајку ти крваву јебем. – добаци вођа групе, газда Живко.

      Јасно је да се група окупила ради линча. Шта се то десило, а да баба Мара није пронела преко својих курира по селу.

      – Зашто? Шта се дешава? – изговарао је себи у браду и погледом тражио пут за бег преко крова старог свињца.

      -Боже, помози! – изговори несвестан својих речи.

      Андреа је била храбрија. Размакну фиранге и избаци главу кроз прозор.

      – Шта бре хоћете ви!? Да ли сте нормални? – продра се.

      – Где је Бранко?

      – На послу. Малопре смо се чули – слага, не трепнувши.

      – Лажеш ајкаро! Ево његовог телефона. А знаш где сам га пронашао…

      – Није то његов телефон! Сад смо се чули! – врисну.

      -… на гробу мог тек сахрањеног детета. Опоганио ми је дететов гроб, семе му се затрло. Сад ће ми платити! – кроз зубе провуче Живко.

      – А ко ће нама платити штету? – пробивши се кроз масу прогрме каменорезац Милутин Бојић Мића и оте телефон газда Живку једном, а пушку другом руком. Иза њега је стидљиво вирио Стева, са ослоњеним бициклом на кук.

      – Јели Живко? Ко ће нама платити штету, што ви ловци не таманите шакале, него пијани претите поштеном народу?

      Маса се стишала.

      – Остави ми шегрта на миру! А јок. Све ћу вас пијандуре ја абриктовати. Ја сам послао Банета синоћ да чува гробље, треба да му захвалиш што су само сузе побацане. Шакали дивљају по гробљу. Ја губим паре и посао, јер ти не радиш свој.

      – Шакали нам силазе у гробље, људи! – обрати се маси окупљених.

      – Копају и растурају гробове, једу остатке хране, а ако немају шта друго, развлаче земне остатке наших најмилијих. Али се боје људи и ватре. А ове вуцибатине, за паре које плаћамо њихове пушке и муницију, пију у кафани. А после пијани малтретирају поштен свет – упре прстом, скоро додирујући нос газда Мићи.

      – Сутра почињу да долазе Њемци са породицама да обиђу своје старе куће и мртве. Послао сам момка да нам сачува образ, кад већ ова власт у селу не уме. Толико су нам новце дали да оградимо и уредимо гробља и ништа. Где су те паре?

      Речи остадоше да лебде у ваздуху. Нико се не замера газда Живку, јер му је половина дужна нешто. Зато је и постао председник. Маса поче да се разилази.

      Андреа је плакала.

      – Платићеш ми за то ајдаро – процеди Андреа себи у браду.

      – Ајмо људи, да тражимо шакале на Калакачи – бесно подвикну Живко. Маса крену.

      – Ти боље да гледаш своја посла Мићо. Боље! – полупретећи добаци преко рамена отимајући му пушку из руку.

      – Изађи Бане. Отишли су. – рече чика Мића.

      – Стева је на време стигао да ме позове. Мало је фалило… Твој деда и ја смо били мићаге. Обећао сам му да ћу те чувати кад се вратиш.

      – Како сте знали да ћу се вратити? – онако унезверен, упита Бане.

      – Отишао си да би се вратио. Отишао си да заборавиш док не ојачаш. Деда је знао да ћеш доћи. Оставио ти је један кофер код мене пред смрт. Раном зором дођи код мене, сутра су Задушнице, требаће ми твоја помоћ. Доћи ће велики народ, да посети своје мртве. Биће посла. Од данас радиш код мене.

      – Али…

      – Сутра ћу ти објаснити све – рече Мића умирујући тоном.

      – Ћути, Бане – рече Андреа. Спасао те је.

      – Збогом, чика Мићо. Хвала Вам! – рече скрушено Бане.

      – Уздравље, сине. Чувај ову лепотињу! – добаци му и намигну Андреи. Она узврати један несигуран осмех и разрогачених очију показа Банету да уђе у кућу.

      – Окупај се. Скуваћу нам кафу. Нећу да пропустим обећану пицу. А уз кафу ћеш, господине, да ми објасниш одакле твој телефон на гробљу и шта си тамо радио, рече са непоколебљивим императивом у гласу.

      – Шта сад буљиш у тај телефон? Улази у кућу!

      – Боље сипај ракију… Добио сам отказ. – рече разочарано.

       

      Наставиће се…

    • #26578
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 13
      • Odgovori: 214
      • Ukupno: 227
      • Heroj
      • ★★★★

      Браво зеко, ово је врло добро.

      Добро пишете  дијалоге. Прича се захуктава. A баш сам помислила да је сад ово хепи енд, спасио се главни јунак и на безбедном је   🙂

    • #26602
      jjasminka
      Учесник
      • Teme: 79
      • Odgovori: 332
      • Ukupno: 411
      • Heroj
      • ★★★★

      Bravo mbd.zeka !

      zainteresovao si me za nastavak…

    • #26604
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 13
      • Odgovori: 214
      • Ukupno: 227
      • Heroj
      • ★★★★

      Да је кратко, није. Да’л је хорор? Надам се  🙂  На скали од 1-10, колико је језиво?

      ….

      JEDNOM  JEDNE  NOĆI

      Ulica je bila pusta i slabo osvetljena. Nigde žive duše na pomolu.  Ona sočno opsova u sebi, gurnuvši ruke u džepve kaputa i podignu  kragnu da se zaštiti od hladnoće i sjevernog vetra.

      Kako je samo mogla da izgubi pojam o vremenu?  Trebala je mnogo ranije krenuti kući. Ko još radi tako dockan, osim nje?

      Računovođe imaju puno posla u ovom periodu godine, pravdala se sama sebi. Šta je mogla kad  se s time bavila.

      Ponoć je prošla. Na displeju  autobuske  stanice stajalo  je vreme  narednog noćnog autobusa ka centru grada. Četrdeset minuta. Šta da radi  do tada? Pokušavala je  da bude hladnokrvna, ali joj  neprijatni žmarci pođoše duž kičme.

      U daljini, iz tame, izroniše farovi nekih kola. Vozilo se kretalo veoma sporo. Primetila je  upaljeni znak na krovu: TAXI. Malo joj je  laknulo. A onda je opet započela uobičajena unutarnja  svađa. Ko da je to nešto dobro, pusta ulica, mrkla januarska noć, ponedeljak prema utorku,  a ti se opustila, samo zato što na nekim sumnjivim kolima piše „taxi“. Unutrašnji kritičar, koji nikad nije spavao, čak ni kad je ona to radila, opet  je deklamovao svoju  neizbežnu pridiku. Ona dohvati telefon i pokuša nešto da na njemu nađe. Nešto da joj odagna tmurne misli. Baterija, još samo 20%. E pa kad krene, krenulo je, pomisli nervozno i stavi telefon nazad u tašnu.  Cigarete! Nema ni cigareta. Ma mora da je ovo neki san. Sad će se probuditi. Mora biti da je tako.

      Kola su se približila i stala malo dalje od autobuske stanice.  Iz njih izađe neka visoka pogurena prilika u kratkom i širokom kaputu iznad kolena, cipelama sa vrhom podignutim od zemlje  i širokim prekratkim, zgužvanim pantalonama dužine iznad  članaka. Izgledao je pohabano čak i sa daljine. Vjetar ga dohvati i skoro  odnese. Teturajući se, on uđe u jednu malu prodavnicu sa  slabašnim svetlom iznad  table. O, pa ima tu i neka  otvorena radnja, pomisli ona. Što ne bi i ja ušla i malo prekratila vreme.

      *

      Unutrašnjost  radnje bila je  osvetljena blještavo, neonskim svjetlom. Mlada devojka niskog rasta i  tamnoputog lica,  stajala je iza pulta  kod kase.

      Jezivo radno mesto , pomisli ona.  Koračala je  duž gondola  premišljajući  se šta bi uzela. Malo se već ugrejala i raspoloženje joj se povratilo. Kritičar je zaćutao. Možda je konačno poražen, pomisli.  Jedan nula za nju.

      Dohvati neke bombone sa mentom, pakovanje keksa i  cigarete pa vukući noge po podu, bez žurbe, uputi se ka kasi. Tamo je već stajao taksista okrenut leđima.  Cipele su mu bile veoma blatnjave, kosa nepočešljana, kaput kod rukava i na leđima,  sa rupama od moljaca. U ruci je držao litru jogurta i nešto veselo govorio devojci, koja se, na njeno iznenađenje, smešila stidljivo i blagonaklono i  ljubazno mu odgovarala. Možda se poznaju od ranije, pomisli ona.  Čovek izvadi drugom rukom svežanj novčanica iz džepa i plati. Okrenu se pre nego što se  uputi ka izlazu  i još nešto sa smeškom dobaci devojci, koja mu uputi umiljati  osmeh.

      Odjednom,  u glavi joj se upali neka lampica sećanja. Prepoznala ga je.  Panta. Je li to Panta? Tako se zvao. Sećala ga se iz rane mladosti. Iz škole. Imao je to isto umorno lice starca, kakvo je i sad nosio,samo je bio ćutljiviji. Ni s kim nije pričao. Imao je bore na čelu kao u radnika u polju  i potamnele  obraze  i  vrat  od sunca.  Zvao se Panta. Dječak, koga  su svi kinjili i smejali mu se.

      Ušao je u taksi i upalio  znak “slobodno”. Ona  je išla za njim. Autobuska stanica je još uvek bila jezivo pusta, kao i ulica.  Razmislivši   nekoliko trenutaka, ona se odluči. Brzim korakom krenu ka taksiju. Njen unutrašnji kritičar je već urlao od preneraženosti :

      „Hej, šta je tebi, jesi li poludela? Ma nećeš valjda ozbiljno? Hej, hej  ženo, bilo je dosta gluposti za večeras. Ma šta!? Šta radiš majke ti?  Oh,  Bože nam pomozi, mora da si sasvim poblesavila. “ Ne obazirući se na ovo histeručno unutrašnje stvorenje s kim je bila u konfliktu u većem delu  svog života, ona pokuca na prozor  kola. Već je uhvatila ručicu, otvorila vrata i upitala da li je slobodno?
      Čovek koga je prepoznala kao dete-Pantu, pogleda je svojim sitnim očima na niskom čelu  i neodređenim izrazom lica klimnu glavom. Ušla je na zadnje sedište i rekla mu svoju adresu. Kola krenuše sa nekom lupnjavom kao da će se raspasti  na delove . Ne, neće se uznemiravati, odluči ona. Zavali se na sedište i umiri se. Skoro da nije disala. Šta ju je pobogu obuzelo? Taksi je očigledno bio „divljak“. Nigde nije bilo ništa obeleženo, nije bilo dozvole, identifikacije, taksi kompanije, nije mogla da vidi ni taksimetar. Kola su bila u stanju oronulom,  kao i njihov vlasnik, i mirisala na duvan, buđ i prljavštinu.

      Pa šta je tu je, pomisli ona i pogleda kroz prozor u noć.

      *

      Setila se letnjeg dana u dvorištu škole. Njih nekoliko nerazdvojnih drugarica  okačile su se  na ogradu igrališta i gledale  dečake iz starijih razreda kako igraju fudbal. Odjednom, jedna od njih uzbuđeno upita:

      „ Ko se vama sviđa?“

      Prvo su se iznenadile. Bile su na početku puberteta i još nisu govorile o ljubavi. Još manje o momcima.  Nikad. Ovo je bio prvi put. Pogledala je zbunjeno prema  dečacima na terenu. Snažni, mladi, oznojeni, zarumenjenih obraza, sjajnih očiju, razbarušene kose. Bili su obuzeti igrom, takmičenjem, mađusobnim  natecanjem.  Nisu ih uopšte primećivali njih male devojčice,  ili se tako barem činilo.

      „ Meni se mnogo dopada Stefan“, opet reče ona među njima, koja je podenula razgovor.
      I začudo druge brzo prihvatiše temu. Kao da su jedva dočekale da neko počne da o tome govori. Jednoj se sviđao Marko, drugoj Milan, treća se predomišljala između dvojice. Nastalo je glasno i uzbuđeno devojačko kikotanje  i nadvikivanje.

      „ A tebi?“- upitaše je naglo, okrenuvši se da vide zbog čega je tiha. „ Ko se tebi sviđa?“

      Svi je pogledaše netrmice i zaćutaše. Ona nije nikad  razmišljala o starijim dečacima. Nije ljubav tražila. Čitala je o tome, ali…nije se usudila.  Pogleda ih kako trče i dobacuju loptu. Guraju se , smiju se. Stefan je bio najmarkantniji. Bilo je nečeg  veoma privlačnog  u njemu. Kako to nije ranije primetila? Nisu se ni poznavali. On se  družio sa starijim curama. Njih mlađe još nisu gledali. Stefan, Stefan, pomisli.  Ali već ga je jedna od njih zauzela. Takvo je bilo pravilo. Nema otimanja. Drugarstvo na prvom mestu.

      „Nijeden“  , reče im odsečno.
      „ Nije tačno, nije tačno“, počeše da je kinje. „Reci nam ko ti se dopada, odmah sad i ovde“.
      „Nijedan“, tvrdoglavo je produžila.
      Kako su one navaljivale, tako je ona bivala sve upornija i jogunastija. Nije htela za živu glavu da im prizna da se upravo i ona zaljubila. I to u već „zauzetog“ Stefana.

      Danima su je maltretirale pitanjima. Odjednom, počele su da pričaju samo o svojim simpatijama. Ona se još tvrdoglavije držala svog stava, da nije u nikoga zaljubljena, dok su joj oči sve više pratile Stefana i srce uzdisalo za njim. Drugarice joj nisu verovale. Počele su da je izbegavaju. Da bi se dalje sa njima družila morala je da dokaže da im je jednaka.Da i ona ima   „ momka u srcu“. Morala je da prođe  inicijaciju i da postane deo sledbenika  i poklonika  važećih tinejdžerskih zakona. A ona je to uporno odbijala da učini.

      Jednog dana, jedna među njima, koja je bila malo zlobnija od ostalih, povika:

      „ Znam, tebi se dopada Panta“. Sve su prsnule u smeh.
      „ Panta? Koji Panta?“, upita ih.

      Odnesoše je do prozora učionice i pokazaše na jednog dečaka u dvorištu. Bio je izdvojen iz grupe. Stajao je sam i nije se ni s kim družio. Lice mu je bilo zaprljano, naborano, kao u starca. Karakteristične ravne debele obrve, stisnute i uvučene male oči, bore i potamnela  koža od sunca, na licu i vratu. Obučen sirotinjski, sa štofanim pantalonama  stegnutim kaišom, koje su završavale iznad članaka, grube muške cipele, koje kao da su pripadale njegovom  ocu  i u izbledeloj, staroj majci.  Gledala ga je užasnuto. Drugarice su prsnule u zlokoban  smeh. Panta, Panta, ti voliš Pantu, ponavljale su bez prestanka.  Ubrzo se neslana šala proširila po celom razredu. Nalazila je na svojim sveskama iscrtana srca u kojima je njeno ime bilo napisano sa Pantinim i probodeno strelicom. Isto je bilo i na tabli, po zidovima. Panta, Panta, vikali su za njom kad je prolazila.  Šale su postajale  sve surovije. Htela je da se naljuti i da se posvađa sa drugaricama, ali nekako nije mogla. One su se i dalje surovo zabavljale na njen račun. Čak su mu slale pozdrave preko posrednika u njeno ime. Kad bi preterale, ona bi se ljutnula,  pa bi se izvinjavale i stvar se stišavala. Ali Panta joj je ostao ružna uspomena.  On nije bio svesan ničega. Bio je socijalno izoliran, djete koje se nije uklapalo u sredinu. Neprilagođen. I on i ona. Svako na svoj način.

      Niko nije tražio razlog tome ili se oko toga uzbuđivao. Socijalni radnici, pedagozi, profesori, direktori. Za njih Panta nije postojao. Nisu  znali ni gde živi, odakle dolazi u školu, ima li para da sebi kupi knjige? Nikog  to nije interesovalo. Deca su bila surova prema njemu, odrasli nezaintersovani.  Ponekad bi samo odgurnuo nekog  ko bi navalio da ga zadirkuje i to je uglavnom bila cela njegova komunikacija sa decom u školi. Bio je slab učenik. Kasnije se izgubio. Ko zna gde je produžio školovanje i da li je uopšte otišao dalje od osnovne. Niko se nije zanimao za to. Bio je samo predmet ruganja. Za nju, predstavljao je žig različitosti kojim su je drugarice obeležile.

      Sada je stajao tu pred njom, obučen skoro isto kao pre pola veka,sa tim licem starca, samo razgovorljiviji. Čak i radi pomisli ona, kao da je to čudo. Vozi taksi. Makar na  divlje. Oprostila mu je što je bio to što je bio. Oprostila je odavno i svojim bivšim drugaricama. Oprostila je i Stefanu, s kim je mnogo  kasnije, kad je bila na studijama, imala kratku i neslavnu vezu.  Drugarice su joj sada bile uglavnom domaćice u disfunkcionalnim porodicama, razvedene ili nezaposlene. Zaboravile su svoje dečije hirove.  Njihove bivše simpatije  bili su  proćelavi muškarci sa trbuhčićem,  koji nedeljom pre ručka  čuče u lokalnoj  kladionici  blizu škole, u kojoj su nekad išli, i oprobavaju si sreću. Gde im je ta sreća umakla? Kada?  Tako je nekad sve dobro krenulo. Bilo tako puno nade i perspektive za sve njih. Osim za Pantu.  A  potom  se  sve rasprsnulo kao mehur od sapunice. Život ih nije mazio.

      A ona?  Šta je ona pobogu sad radila? Šta ju je nagnalo da uđe u taj taksi, sa tim strancem? Osetila je nekakvu krivicu kad ga je ugledala. Eto šta.  Njegova pohabanost, njegov život koji se očigledno nije pomerio sa dna životne ljestvice još od vremena osnovne škole. Pomislila je da treba nekako da mu se iskupi. Da popravi tu nepravdu. Da mu nadoknadi za sve ono ruganje koje mu se odvijalo iza leđa.  Nije to bila  njena ideja, znala je, ali je ona bila  medijum preko koga se sve to dešavalo. To nastrano odrastanje. Ta dečija, bizarna  surovost. I sada je htela da se izvini zbog svega. Zbog njenog dobrog i zaštićenog života. Da poravna račune sa sudbinom. Eto, bar da mu plati tu vožnju. Neka nešto i on zaradi, jadan.

      Pogleda u retrovizor.  Susretnu je par tamnih, suženih očiju. Posmatrao ju je.  Ona se strese.Opet joj postade nelagodno. Što joj je sve ovo trebalo? Gde se to bez potrebe petljala? Zbog čega je otplaćala tuđe grehe? Čak je i unutrašnji kritičar  zaćutao. Kao de ja digo ruke od nje posle ovog postupka. Brzo skrenu pogled u stranu  i zatvori oči. Nekoliko trenutaka  pokušavala je da na ništa ne misli. Još malo i ova avantura će se završiti. Još malo pa su stigli. Evo dok izbroji do sto.

      *

      Kola zaškripe i naglo zakočiše. Ona poskoči ka prednjem sedištu i udari u njega glavom. Dok  je pokušavala da se uspravi, primeti da kola stoje i da za volanom nema nikog. Prednja vrata su bila širom otvorena. Pogleda naokolo. Nije bilo ni kuća, ni zgrada, ni  uličnog osvetljenja.  Srce poče da joj lupa kao ludo. Noge su joj klecale dok je u tami tražila telefon da osvetli s njim okolinu. Izašla je polako iz kola. Nalazila se u sred pustog predela, obavijenog izmaglicom. Kada je i kako ovde stigla, nije znala.

      Odjednom neko je ščepa s leđa. Hladna ruka joj obuhvati vrat i privuče je k sebi.

      Kraj uveta začu jezivi šapat:

      „ Platićeš mi. Platićeš mi za sve. Svi ćete mi vi platiti.“
      Ona rukama dohvati rukav ruke koja ju je gušila i pokuša da se oslobodi. Pokušavala je da se izvije  u starnu i izvuče glavu iz čeličnog stiska, koji ju je stezao. Čovek poče da je vuče dalje od kola ka neprozirnoj tmini. Ritala je nogama, udarala ga rukama, ali činilo se da udarci završavaju u praznoj  vreći od kaputa. Pokuša da krikne iako je mesto bilo pusto, ali začu se samo neko krkljanje.

      Uspjela je da ga nekako dohvati za kosu i povuče ga što je snažnije mogla. Na tren, stisak popusti i čovek koji ju je vukao opsova. Ona se svom snagom odupre nogama o zemlju pa izvuče glavu, oslobodi se ruke i potrča  ka kolima koja su još stajala otvorenih vrata i upaljenih farova. Iza sebe slušala je teške korake kako je sustižu. Pojurila je koliko je god mogla. Skoro je stigla do vrata. Užurbano uspje da uskoči na vozačko mesto. Ključevi su na sreću bili u bravi. Okrenu ih i upali motor. Neko je lupao  po karoseriji pozadi,  ali ona se ne okrenu. Dade gas i kola krenuše. Učini joj se da su farovi osvetlili neko telo ispred kola, u pohabanom kaputu i blatnjavim cipelama, koje ležaše u jarku kraj puta ali nije imala vremena  da se zaustavjla. Sigurno joj se učinilo. Čovek koji ju je progonio ostao je iza nje.

      Bežala je glavom bez obzira.  Vozila je sumanuto tesnim zemljanim putem koji  se prostirao ispred kola,  sve dok nije izašla na auto put i uputila se ka gradu. Dovezla se do prve policijske stanice  i tamo  nepovezano, van sebe od straha i panike,  ispričala celi događaj, kako je najbolje znala i umela.

      *
      Nekoliko dana je provela zaključana u svojoj kući. Nikud nije izlazlila, nikome se nije javljala. Konačno, malo se primirila. Razmislila je razumno o svemu. I kritičar je bio pokunjen i spreman na nagodbu. Nije kritizirao ovog puta. Dogovorila se sama sa sobom. Umalo je nastradala zbog  glupe odluke. Niko nije bio kriv što je tako postupila. Sama je bila odgovorna.  I mada joj događaji od te večeri nisu bili u najjasnijem sećanju, pogotovo borba sa neznancem i begstvo, rešila je da sve to stavi iza sebe i zaboravi. Zvono se oglasilo na ulaznim vratima. Policajac u uniformi i inspektor u civilu. Pustila ih je unutra.

      „ Molim vas gospođo“, reče inspektor, „ da li je ovo osoba koja  vas je povezla kritične večeri?“ , upita je i pokaza joj sliku iz kartoteke.
      Staračko lice, bore na čelu, ravne obrve, sitne tamne oči. Bio je to Panta. Ona klimnu glavom opet vidno uznemirena.

      “ To je vaš napadač?” pitao je inspector ponovo.
      Ona nesigurno potvrdi. Nije videla lice, čovek ju je zgrabio s leđa, ali ko je drugi mogao da bude? Samo njih dvoje su bili u kolima.

      “ Onda mislim da imamo problem gospođo”, reče joj inspektor hladno odmerivši je.
      Ona ga pogleda ne razumevši ga.

      “ Ovaj čovek, Panta Ristić, je već deset godina mrtav”.
      Piljila je u njega, preneraženo.

       

      “ Nastradao je od ruke nepoznatog počinioca, jedne januarske noći oko ponoći, na pustom putu izvan grada, dok je obavljao svoj posao taksiste”, reče inspektor i namršti se. “ Možda sada želite da promenite iskaz?” upita je strogo.
      Zurila je u njega neodređeno dugo vremena. Pogleda u fasciklu koju je inspektor stavio na sto ispred sebe. U opisu događaja, pisalo je da su Panta i još jedno neidentifikovano žensko lice , smrtno stradali  u noći  tridesetog januara pre deset godina. Počinioc nepoznat.

      Unutrašnji kritičar je pokušavao da joj nešto kaže. Inspektor ju je netrmice gledao.  Neidentifikovano žensko lice…deset godina….Oči joj se zamagliše od suza.  Cela soba poče da joj se polako gubi ispred očiju. Nešto, neka  težina joj  je pritiskala grudi. Neka ploča, kao od kamena. Potom, obavi  je  meka i topla tama.

      I mrtva tišina…

      • #26686
        mbd.zeka
        Учесник
        • Teme: 38
        • Odgovori: 375
        • Ukupno: 413
        • Heroj
        • ★★★★

        Сјајно.

        Довољно за хорор је било и оно сама у улици, нема превоза ни цигара, а батерија на 20%.

        Добра завршница. 👌

    • #26611
      jjasminka
      Учесник
      • Teme: 79
      • Odgovori: 332
      • Ukupno: 411
      • Heroj
      • ★★★★

      Baš je bilo napeto, strava… brrr

    • #26690
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 13
      • Odgovori: 214
      • Ukupno: 227
      • Heroj
      • ★★★★

      🙂  Hvala vam zeka  i jjasminka. Inspiracija  je došla iz zekine priče. I malo od istinitih ličnosti, koji su poslužili kao modeli  za junake priče.

      Zaključila sam da je horor dobar žanr za pisanje. Prvo, pišeš o strahu pa ga tako neutrališeš, a kao za pisca, možeš  zapetljati priču do mile volje, i na kraju ništa ne moraš razjasniti do kraja :))) Odnosno, ostaviš  čitaocima na volju    da protumače kraj po  svome.

    • #26823
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 58
      • Odgovori: 353
      • Ukupno: 411
      • Heroj
      • ★★★★

      Ovo je jeziva priča Suzana, sva sam pretrnula, brrrrr!

    • #26910
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 13
      • Odgovori: 214
      • Ukupno: 227
      • Heroj
      • ★★★★

      🙂

       

    • #27601
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 13
      • Odgovori: 214
      • Ukupno: 227
      • Heroj
      • ★★★★

      MATI

      (ponoćna  horor priča)

      ***

      –          Nestala?- upita  devojka. – Baš  ovde  gde smo mi sada?

      –          Da- reče mladić. – Baš  ovde, jedne letnje noći, kad sam ja bio beba.

      Devojka  je ćutala zamišljeno neko vreme.

      –          Izvini- reče napokon. -Nisam ništa o tome znala. Mislila sam  da je bila bolesna ili tako nešto. Ovo je užasno. Mislim, mora da ti je bilo strašno da živiš sa nečim takvim.

      –          Ja sam  tada bio beba i naravno, ničeg se ne sećam. Rastao sam sa tim saznanjem od početka, pa  i ne znam za nešto drugo. Najteže, svakako, bilo je mom ocu. Njega je uvek proganjala krivica, a  i tuga zbog gubitka voljene žene –  mladić je govorio tiho i veoma polako.

      U tami,  videla  je samo obrise njegovog profila koji se ocrtavao na noćnom nebu, obasjan punim mjesecom. Bila je topla avgustovska noć, a njih su dvoje bili  na jezeru,  u čamcu koji se približavao maloj uvali.  Dogovoreni vikend u dvoje, u njegovoj   kući-letnjikovcu  na jezeru u  šumi, do tada se odvijao i više nego dobro.  Sumrak na terasi iznad mirne površine vode, flaša i dve čaše vina, pa onda malo neobičnih razgovora. Bio je to njihov prvi zajednički vikend. Još su upoznavali jedno drugo.

      Onda je on nekako počeo sa pričom o majci. Ne seća se kako je do toga došlo. Možda je sve bilo zbog vina. Previše vina, topla letnja noć i ta ideja da se okupaju baš sada. Rekao je da zna  uvalicu sa druge strane  jezera,  gde bi začas mogli da odu čamcem.

      –          Zbog čega nije prodao kuću? – upita ga ona sada, dok su polako plovili po vodi.

      –          Ne znam. Ponekad sam se i sam pitao.  Moja majka je bila njegova druga žena. Dosta mlađa od njega. U vreme kad su se venčali, on je već bio poznati pisac, a ona je bila poznata lepotica. Obožavao ju je. I ona njega. Kuća je bila deo nekadašnjeg  seoskog naselja. On ju je renovirao i često tamo odlazio sam, da na miru radi.  Tada je poveo i nju i  bebu, odnosno mene, da bi bili svi zajedno. Te večeri iznenada mu se javio  izdavač  i insistirao da hitno  dođe do grada i da  nešto potpiše. Nekakav  važni ugovor sa stranom  izdavačkom kućom, koji nije mogao da sačeka. U svakom slučaju, on je odlučio da ode da završi taj posao. Samo je sat vremena vožnje do grada. Biće brzo nazad, rekao joj je i poljubio je  za rastanak –  mladić je naglo ušutio.

      –          I? – pitala je ona.  – Šta je onda bilo?

      Mladić  je neko vreme veslao u tišini. Kao da je hteo da prekine priču, ali već nije mogao nazad.  Na  kraju krajeva,  jednom je morao da je ispriča.

      –          Izdavač ga je zadržao duže nego što je planirao. Bila je već prošla ponoć kad je krenuo nazad. Jedan sat kroz  planinski put. Kad je stigao,  odmah se videlo da nešto nije u redu. Svetlo na tremu je bilo upaljeno isto kao i sva druga svetla u kući. Ulazna vrata su bila širom otvorena.  Čuo se plač bebe.

      –          Ti?- upitala je razrogašivši oči. – Ti si plakao?

      –          Da, bio sam to ja. Otac me je našao samog u kolevci kako plačem na sav glas. Majke nije bilo nigde.

      –          Bože,  strašno- reče ona.

      –          Otac me je uzeo u ruke i baterijom počeo da pretražuje okolinu. Dozivao je,  tražio. Ništa. Majke nije bilo nigde. Ni traga.

      Čamac   se približavao uvalici  koja je bila posuta izlomljenim  parčićima stena koji su  podsećali na šljunak.

      Ona je ćutala, pustivši ga da sam nastavi.

      –          Ne znam kako, otac je uspeo brzo da prijavi  policiji. Već narednog  jutra rano u zoru počela je potraga. Psi  tragači, ljudi iz  najbližih kuća, policajci, svi su je tražili.

      –          I? – nije mogla da  dočeka da on nastavi.

      –          Ništa- reče mladič. – Ništa nisu našli. Ni traga. Kao da je propala u zemlju.

      –          Ma kako je to moguće ? – upita ona.

      –          Na žalost, ne mogu ti to odgovoriti.  Potraga je trajala neko vreme. Uzalud. Onda  je  počela istraga.  Moj otac je sumnjao da je njegova bivša žena možda bila u sve umešana.  Loše je podnjela njihov razvod, i tako ..znaš već kako to  sve ide.

      –          Pa, da li je nešto otkriveno? – upita ga ona.

      –          Nije. Ona je imala veoma čvrst alibi. On je ipak podozrevao da je nekako umešana, ali ništa nije mogao dokazati.  A onda, kako je vreme prolazilo, istraga se okrenula k njemu.

      –          K njemu?- devojka je upitala iznenađeno.

      –          Naravno. To i nije bilo tako čudno.  Udaljena kuća  do koje se teško dolazilo i malo ko je znao tačnu lokaciju, mlada žena, stariji muž. Uvek se mogu naći zlobna usta koja su pričala, kako je on bio veoma ljubomoran na nju. Da je hteo da je sakrije od sveta u toj divljini. Da brak i nije  bio tako sretan. Da je njegova karijera bila u padu i da je to prelilo čašu. Da je poludio od ljubomore …

      –          Pa šta se onda desilo?

      –          Opet ništa. Nije bilo dokaza.  I on je imao alibi, koji mu je izdavač potvrdio,  a  pošto  telo nikad nije pronađeno, nije bilo dokaza da ga optuže. Neslužbeno,  proglasili su to   nekakvim nesrećnim slučajem,  divlje životinje su je odvukle u šumu. Navodno, bilo je brojnih tragova šapa ispred kuće. Na tome je sve i završilo.

      Neko vreme su ćutali. Čuo se samo šum vesla.

      –          Zbog čega nije prodao kuću? –upita ona ponovo.

      –          Ne znam. Bio sam mali. Ali  mislim da to nije mogao ni želeo da uradi. On je često dolazio tu i tražio je. Lutao je godinama po okolnim brdima u nadi da će naći neki trag. Nije prestajao da je traži. Nikom o tome nije govorio,  ništa nije objašnjavao, ali je uporno tragao za njom. Uvek je verovao da  mora biti da je negde blizu. I onda, jednog dana, nešto je našao.

      Ona ga pogleda  sa nevericom.

      –          Našao? Šta je to našao? Rekao si da nikad nije…

      –          Našao je jednu naušnicu- rekao je mladić polako. – Ja sam još bio mali, bilo je to godinu dve posle njenog nestanka. Negde oko kilometar dalje, dole od kuće, uz reku. Naušnica je bila  zlatna sa  zelenim safirom.  Golubica. Kupio joj je taj par u nekoj zlatarskoj radnji u Rimu, gde su proveli  svadbeno putovanje.  Majka ih je retko kada skidala.  Unikatna izrada nekog umetnika. Veoma neobične naušnice.  Jedinstvene. Našao je samo jednu.

      –          Pa šta se posle toga desilo?- ona već nije disala od  uzbuđenja.

      –          Ništa, opet ništa. Policija mu nije poverovala. Mislili su da izmišlja da bi ponovo otvorili  istragu. Ignorirali su ga. Govorili mu da ju je verovatno izgubila pre te kobne noći. I da taj pronalazak ništa ne znači- reče mladić suho.

      –          Žao mi je – reče mu devojka, uzdahnuvši. – Ipak, čudno je da  je ostao vezan za ovu kuću i posle svega.

      –          Niko je ne bi ni kupio. A već je i bilo u planu da se tu  gradi ovo veštačko jezero, pa je kuća trebala da bude potopljena, kao i sve druge iz starog seoskog naselja- produži mladić.

      –          Potopljena?- upita ona sa nevericom. – Hoćeš reći,  da to nije ista kuća, ova u kojoj smo mi sada?

      –          Ne , nije. Stare kuće su bile niže, bliže reci i potopljene su da bi se izgradilo jezero. Vlasnicima  su  dali nove kuće,  gore na brdu, koje su sad blizu jezera. Tako je bilo i sa tom našom kućom.

      –          Znači  na dnu jezera, ovde ispod  ovog čamca,  su stare seoske kuće – reče mu devojka.              – Potopljene.

      –          Da, tako nekako- odgovori mladić.

      –          To je baš jezivo- promrmlja ona zadrhtavši kao od naleta iznenadne hladnoće.

      Stigli su do uvale veslajući u tišini. Veselo raspoloženje nekako ih je bilo sasvim napustilo.

      –          Izvini -otpoče mladić –Nisam ovo trebao da pričam. Godinama nisam o tome ni razmišljao. Stvarno je tako. Navikne se čovek na sve, pa i na to. Živi s tim, kao sa nekom odomaćenom utvarom, koju tako dobro poznaje, da je se i ne užasava više.

      –          Ne biudi   blesav- reče mu ona. – Naravno da si trebao. Nekad   si morao to sve da mi ispričaš. Sad je dobro vreme, kao i bilo koje drugo.

      –          Pokvario sam nam noćno kupanje.  Pokvario sam nam dobru avanturu, pa valjda i ceo vikend. Verovatno više nisi raspoložena za to. Za  kupanje – produži on nekako snuždeno.

      –          Ma ko nije raspoložen! – ona uzviknu i ustade,  pokušavajući da održi ravnotežu u čamcu koji se  lagano ljuljao prislonjen pramcem uz obalu,  i poče da skida odeću sa sebe. Bila je i previše revnosna  u tom pokušaju, želeći da vrati deo one predhodne magije bliskosti  i dobrog raspoloženja.  Htela je da obadvojci odagna  crne misli , koje su se obrušile  na njih  kao vrane.

      Mladić se osmehnu  gledajući   je, pa se i sam poče skidati. Voda je bila topla i nekako ih je milovala po koži. Opustili su se i zaplivali malo dalje od uvalice i čamca, ka sredini jezera.

      –          Hej! – povika odjednom devojka. – To baš i nije  smešno!

      –          Šta? Šta to nije smešno? – mladić se okrenuo  zbunjeno oko sebe,  tražeći je u tami.

      –          Nemoj me vući za nogu- reče ona povišenim tonom, skoro vičući.

      –          Ne vučem te.

      –          Heeeej! Poslednji put ti kažem da nije smešnooooooooooo. Ahhh

      Blub, blub…

      On se uznemireno osvrtao oko sebe, mašući rukama po vodi. Nigde je nije bilo.  Površina jezera je bila ravna i mirna. Počeo je da je doziva.  Ništa.  Zaronio je.  Bilo je mračno i pod vodom se nije ništa videlo. Vratio se do čamca i uzeo bateriju.

      Nestala je bez traga.

      ***
      Inspektor  ga je  vodio kroz hladan podzemni  hodnik sa slabim,  žutim osvetljenjem, oblepljen po zidovima sa prljavim pločicama. Koračao je kao u snu.  Sve mu se činilo kao san. Kao noćna mora, bolje rečeno.

      Stigli su do jednih vrata u dnu hodnika. Inspektor ih otvori i propusti ga da uđe. U prostoriji bez nameštaja, stajala su  kolica,  a na njima  nešto pokriveno  belim čaršafom.

      –          Spremite se – reče mu inspektor i naglo podiže čaršav. – Ovo je  to  telo koje je reka izbacila i koje smo vas pozvali  da pogledate. Našli su ga ronioci kod brane. Molim  vas, znam da vam je veoma teško, ali  pokušajte da se skoncentrišete i da  probate da je identifikujete. Da li je to ona?

      Šok je bio prevelik.  Bila je to ona. Da, bila je ona.  Njegova devojka. Mislio je da će mu pozliti od prizora natečenog lica. Inspektor ga stegnu za lakat i zadrža  ga da ne sklizne. Uđe bolničar i htede da vrati čaršav preko tela.

      Tada on ugleda  taj detalj.

      Uši. Na ušima  je imala  jednu naušnicu. Dobro je znao tu izradu. Zlatna  naušnica  sa zelenim safirom. Specijalni rad, golubica…..iz Italije.

      Pao je na pod i izgubio svest.

       

       

    • #27606
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 38
      • Odgovori: 375
      • Ukupno: 413
      • Heroj
      • ★★★★

      Сјајно 👏

    • #27624
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 13
      • Odgovori: 214
      • Ukupno: 227
      • Heroj
      • ★★★★

      Hvala zeko.

      Čekam nastavak o Banetu i njegovim dilandogovskim dogodovštinama 🙂

    • #27626
      jjasminka
      Учесник
      • Teme: 79
      • Odgovori: 332
      • Ukupno: 411
      • Heroj
      • ★★★★

      Odlično, napeto, očekujemo …

    • #28467
      Tijana Branković
      Модератор
      • Teme: 15
      • Odgovori: 153
      • Ukupno: 168
      • Heroj
      • ★★★★

      Inspirisana karantinom napisala sam jednu horor pričicu. Trudila sam se da bude kratka, ali ipak mora u attachment 🙂

      „Preko hrbata šolje, Tea je, još uvek bunovna, posmatrala varoški trg. Bilo je rano prepodne, previše rano ako bi nju pitali, ali seoce je već vrvelo od užurbanih i ornih varošana.

      Rođena i odrasla u velikom gradu, sa nipodaštavanjem je posmatrala prostor ispred sebe, koji su meštani pompezno zvali centar, iako je bio jedva malo veći od autobuskog stajališa. Cinizmu je pridodata činjenica da sedi u improvizovanom kafiću koga čine dva stola sa po dve stolice svaki, i osim kafe i nekog čudnog čaja nisu služili ništa drugo.“

      Attachments:
      You must be logged in to view attached files.
    • #28469
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 58
      • Odgovori: 353
      • Ukupno: 411
      • Heroj
      • ★★★★

      Uhhh prava horor priča, strah te zaskače iz potpuno neočekivanog ugla 🙂

      Nadam se da će biti još ovakvih priča, zbog atmosfere u kojoj trenutno živimo 😉

      • #28471
        Tijana Branković
        Модератор
        • Teme: 15
        • Odgovori: 153
        • Ukupno: 168
        • Heroj
        • ★★★★

        Hvala draga Nataša 🙂

        Heh biće, ovaj karantin me inspiriše, a i konačno imam malko vremena viška 😉

    • #28472
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 13
      • Odgovori: 214
      • Ukupno: 227
      • Heroj
      • ★★★★

      Brrr  dobar horor, sa dobrom porukom: nikada ne  prenebregni šesto čulo

       

    • #28486
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 38
      • Odgovori: 375
      • Ukupno: 413
      • Heroj
      • ★★★★

      Завршетак је заиста упечатљив.

      Одлично!

Gledanje 27 niti odgovora
  • Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
Scroll Up