fbpx

Hilda

Početna Forumi PROZA Hilda

Gledanje 6 niti odgovora
  • Autor
    Članci
    • #28545
      diotima
      Учесник
      • Teme: 34
      • Odgovori: 83
      • Ukupno: 117
      • Majstor
      • ★★★

      I

      Na pančevačkom naselju Misa ulice se seku pod pravim uglom, a fasade kuća uredno su poređane iza kratko podšišanih travnjaka. Sišle smo na stanici kod Sportskog centra, pa krenule onako kako su nam objasnili – do kraja ulice pa levo, pa onda desno kod drugog ćoška. Pozvonile smo na interfon pa se stepenicama popele do prvog sprata. Ispred vrata stana bile su poređane papuče – mekane, čupave, jarkih boja. Bio je to znak da treba da se izujemo pri ulasku.
      Hildin stan bio je jednosoban. Nameštaj pastelnih boja, a zidovi svetlo plavi. Bila je to simpatično uređena jazbinica, ispunjena mirisom indijskih štapića. Na niskom stolu u ćošku poređane figure slonova, ukrasne kutijice i sveće. Na polici ezoterične literatura: “Zlatni ključevi sreće”, “Razgovori sa Bogom”, “Reiki za početnike”, “Čakre”, čitala sam naslove knjiga dok sam sedela na kauču čekajući da Hilda donese čaj. Mama je sedela kraj mene. Sa CD plejera dopirala je ambijentalna muzika.
      Bio je april mesec, a naša agonija trajala je od februara. Moja bolest zatekla nas je nespremnim: niko u porodici nikada nije ni pomišljao da poseti psihologa ili psihijatra – bio je to za nas apsolutni tabu. Gde ići? Kome se obratiti? U Dispanzeru za mentalno zdravlje gužve su bile nepodnošljive. Čekalo se satima. Doktorka je imala velike naočare sa debelim crnim okvirom i pisaću mašinu. Kucala je izveštaj na malom, žućkastom papiru. Gomila dijagnoza čije mi je značenje bilo potpuno nepoznato. Bila je stroga i govorila odsečno. “Od čega ja bolujem”, pitala sam, na šta je ona nabrala obrve i odmahnula glavom. “Još je rano… Možda je to samo… Videćemo da li se uopšte radi o bolesti.” Prepisala je ružičaste i žute i bele pilule. Tri puta na dan. Od lekova mi se spavalo, ubrzano sam se gojila, a pogled bi mi ponekada nekontrolisano išao na gore. “Pojačaćemo artan”, rekla je, glasno udarajući po tipkama pisaće mašine.
      Hilda je imala dugu crvenu kosu i bledunjavo lice. Bila je niska, skladne građe. Govorila je mirnim tonom, neprestano se smeškajući. Pomislih kako njene reči odzvanjaju nekako šuplje. Nisu imale dubinu, već su lako lelujale, poput dima indijskih štapića. Prilikom tog prvog susreta prema njoj nisam osetila ništa. Bila je pomalo dosadna. Nekako bezlična. Prazna. Čaj koji smo pile imao je jak ukus limuna i tamno ljubičastu boju. Hilda je zapalila dugačku cigaretu.
      Osećala sam se tupo. Moj misaoni tok mesecima je bio blokiran prisilnim mentalnim slikama, koje su kao težak teg vukle celo moje biće u vakuum obesmišljenosti. Možda nije do Hilde, pomislih, možda je do mene. Sve je tih dana imalo bljutav ukus: boje proleća, cvrkut ptica, knjige, filmovi i razgovori sa prijateljima. Ništa me nije doticalo, nikakav spoljašnji stimulans nije uspevao da razbije tu mentalnu blokadu, da prodre nekako do mog bića, da me bar malo pokrene. Bila sam zarobljena u hororu svog unutrašnjeg sveta. Život je stao. Okamenio se.
      Legla sam na gumenastu plavu prostirku, a Hilda je klekla iznad moje glave i stavila svoje tople dlanove preko mog lica. Pomislih kako je cela situacija apsurdna, potpuno besmislena. “Je l osećaš”, pitala je posle nekoliko minuta, a ja sam samo ćutala, ne znajući šta je to što bi trebalo da osetim. “Šta”, rekoh konačno. “Ne osećaš ništa?” “Ne.” Čučnula je sa moje desne strane i naslonila mi ruke na stomak. I dalje se smeškala, kao hipnotisana, kao uljuljkana u savršen unutrašnji mir.
      Ta njena staloženost pomalo me je nervirala. Nervirala me je ispraznost njene priče. Ja sam čeznula za izgubljenom sadržajnošću. Za nekadašnjim intenzitetom svog misaonog toka. Zašto smo došli kod ove dosadne, neugledne žene? Kao da nije osoba, kao da je utvara, senka.
      Na odlasku joj je mama dala petsto dinara i dogovorila da se ponovo vidimo za dva dana.

       

      II

      Mama je godinama bolovala od astme. Počelo je pred kraj moje osnovne škole. Mesecima sam je slušala kako noću, u kupatilu, iskašljava šlajm iz pluća. Trajalo bi satima. Kvaka na vratima kupatila bi potom zaškripala i ja bih čula njene korake. Vraćala se u krevet, a ja bih gotovo zaustavila dah, pokušavajući da čujem makar neki šum iz njene sobe. Vladala je mrtva tišina. Onda bi se opet zakašljala, pa bi se opet začulo škripanje kvake. Pa glasno iskašljavanje. Bilo je to jako sebično sa moje strane, ali bilo bi mi lakše kada bih je čula. Znala sam da je živa.

      Nekoliko puta nam je dolazila hitna pomoć, kada je mama imala napade gušenja. Dali bi joj injekciju i ona bi zaspala. Otškrinula bih vrata njene sobe i gledala je, naprežući se da čujem tiho disanje. U tim momentima obuzimao me je užasan strah da se nikada neće probuditi.

      Vodala se po lekarima. Pokušala je i lečenje alternativnim metodama: inhalaciju, antialergijski jastuk, akupunkturu… Ništa nije pomagalo. Prošlo je dosta vremena dok joj nije postavljena prava dijagnoza i prepisani lekovi. Sada nije po celu noć kašljala, ali su je kijavica, šlajm u plućima i otežano disanje i dalje mučili. To je trajalo godinama. Konačno, doktorka opšte prakse kod koje se lečila predložila je naizgled čarobno rešenje: protivalergijsku injekciju koja se prima jednom mesečno. Neki rođaci i prijatelji medicinske struke upozoravali su da bi injekcija mogla ozbiljno da naruši njeno zdravlje, ukoliko se predugo primenjuje. Ali, alternative u tom trenutku nije bilo, te se mama odlučila za ovo, kako su joj neki rekli, rizično rešenje. Uostalom, zar bi joj doktorka prepisala nešto što može da joj naškodi? Zahvaljujući ovom čarobnom leku mogla je da funkcioniše gotovo sasvim normalno.

      Nije mi jasno šta je mama videla u Hildi. Čime je uspela da je omađija. Tek, prilikom naše sledeće posete, izrazila je želju da i ona ide kod nje na “tretmane”. Hilda nije krila oduševljenje ovom maminom odlukom. “Ja vidim da je Vama jako loše”, rekla je silno zabrinutim tonom, “Vama je možda i teže nego Suzani.”

      I tako smo obe počele da se lečimo kod svoje privatne veštice. Ja sam išla na tretmane ponedeljkom, sredom i petkom, a mama utorom, četvrtkom i subotom. Nisam se bunila, mada nisam videla poentu svega toga. Nikakvog napretka po pitanju mog zdravstvenog stanja naizgled nije bilo. I dalje sam se osećala tupo, prisilne misli i mentalne slike opsele su moju svest i potpuno me blokirale. Zamaralo me je da pešačim do Mise. Razgovori sa Hildom svakako nisu bili neprijatni, ali su još manje bili vredni tolikog vremena i novca. Ipak, nisam želela da protivrečim. Činilo mi se da svakako ne može da mi naškodi.

      Bio je sunčan aprilski dan i mama i ja smo šetale tamiškim kejom. “Znaš šta mi je Hilda pričala”, počela je, a njen glas je odavao oduševljenje onime što će reći. “Rekla mi je da je moj porođaj bio toliko težak zato što se tvoja duša uplašila pred onim što ju je čekalo. Hilda kaže da svaka duša pre rođenja bira svoj životni put i da uvek izabere ono što je za nju najbolje, što će joj najviše omogućiti da duhovno napreduje. Ipak, ponekad je taj put pretežak i duša se u poslednjem trenutku predomisli i želi da se vrati. Tako je bilo u tvom slučaju.”

      Moja mama je bila racionalna i praktična žena. Sećam se kako mi je, kao maloj, jednom prilikom dugo objašnjavala da Bog ne postoji i da smo prepušteni sami sebi. Da je jedino na šta treba da se oslonimo naše znanje, da kroz život treba da se što više usavršavamo jer nam nikakva natprirodna sila neće pomoći kada se suočimo sa preprekama. Tada je govorila o svom porođaju i o neonatologu koji mi je spasao život. “Tebe je spasao doktor Ignjatović. Spasla te je medicina. A ne neki tamo… Bog.”

      Devedesete godine, međutim, donele su sa sobom urušavanje sistema i preispitivanje vrednosti na kojima je naizgled čvrsto počivao. Mama je to više puta rekla: kako se celog života “pridržavala pravila i verovala u nešto, a onda su se desile stvari koje su sve to obesmislile”. Tata je dva puta bio na ratištu. Firma u kojoj je mama radila od završetka više škole propala je i mesecima ne bi primili platu. Onda je usledila njena bolest. Pa moja bolest. Kada se temelj na kome sve počiva zaljulja ili još gore, potpuno uruši, čovek traži alternativni oslonac. Alternativni sistem verovanja. Nešto što će stvari ponovo držati na okupu.

      Iz nekog razloga, Hilda je mami ulila novu nadu i ukazala na jedan novi smisao – na čitav neotkriveni svet čarobnih mogućnosti. Meni su priče o reinkarnaciji, duši i karmičkim dugovima zvučale kao gomila besmislica. Gledala sam mamin preobražaj sa čuđenjem i izvesnom dozom nelagodnosti.

       

      III

      Na sve se živ čovek navikne. Tako sam se i ja vremenom navikla na Hildu. Viđala sam je toliko često da sam, valjda po inerciji, razvila prema njoj poverenje. Kada sam se razbolela, napustila sam studije filozofije i više nisam bila okružena svojim ciničnim kolegama i profesorima. Moj nekadašnji život sada je bio sve dalja prošlost. Svakodnevne obaveze na fakultetu, celonoćno bdenje nad knjigom u ispitnim rokovima i bogat društveni život zamenila je dokolica koja se graničila sa dosadom. Posao je bilo teško pronaći. Pokušala sam da radim kao agent za nekretnine, a potom kao konobarica, no to je bilo kratkog daha. Moj krug prijatelja sveo se na troje ili četvoro ljudi. Sve sam se manje osećala kao intelektualac, sve sam ređe bila u situaciji da rabim svoje intelektualne kapacitete. Uostalom, sa bolešću i usled lekova koji su me jako usporili, moja inteligencija kao da je dramatično opala.

      S vremenom, moje zdravlje se popravilo. Prisilne misli i slike su me opsedale manje intenzivno, da bi se do leta gotovo potuno povukle. Verovala sam da je do poboljšanja došlo zahvaljujući lekovima, no mama je bila ubeđena da je to bila Hildina zasluga. Nisam verovala u to, ali nisam želela ni da protivrečim. Odlasci na Misu tri puta nedeljno postali su deo moje životne rutine i ja sam pasivno prihvatila novu obavezu.

      Razgovori sa Hildom bili su plitki, no takva je bila i moja nova svakodnevica. Grubo me je kritikovala što se gojim, terala me da vežbam i držim dijetu. Prepričavala je tračeve glupavo se kikoćući. Nijednom je nisam videla neraspoloženu. Bila je lako svarljiva, bar se tako u početku činilo. Doduše, mnoge stvari kod nje nisu mi išle pod ruku sa njenom navodnom duhovnošću.

      “Vidi našta liči”, rekla je, naginjući se kroz prozor. Pred zgradom, komšinica je vodila za ruku svoje dete koje jedva da je prohodalo. Pozvala me je pokretom ruke, pa pokazala u njenom pravcu: “Vidi kako je debela. Fuj!”

      Onda mi je pričala o svojoj blagopočivšoj majci i o tome kako bi je nagradila svaki put kada je cinkarila braću i sestre. Pa o drugarici koja je istovremeno održavala intimne odnose sa nekoliko muškaraca, pa kada je ostala trudna nije znala ko je otac. Kikoće se, pa mi kaže: “I onda ona od svakog uzela pare za abortus, pa otišla u Knez Mihajlovu da nakupuje krpice.”

      Delovala je pomalo kao osoba bez etičkog kompasa. Bez jasnog sistema vrednosti. Kao da je iz njene perspektive sve bilo šala i razbibriga. “Smehotresna olimpijada”, ponavljala je kroz kikot. “Ko crtani film”, kliberila se.

      Neprestano mi je ponavljala da sam njen omiljeni “pacijent”. Nije mi bilo teško da u to poverujem. Ljudi me uglavnom lako prihvataju. Naročito stariji. Smatraju me inteligentnom, vrednom i odgovornom. Poslušnom kćerkom. To su velike prednosti u očima odraslih ljudi.

      Hilda nije bila udata i nije imala dece. Živela je sa mačkom po imenu Mirjana. Na početku našeg poznanstva zabavljala se sa nekadašnjim kriminalcem koji je izgubio oko u uličnom obračunu. Kasnije su raskinuli. Mojoj mami je ispričala da joj se pre mnogo godina u snu javilo da nikada neće imati svoju porodicu. Da će sve žrtvovati svom pozivu da pomaže drugima. Videla je sebe pred nepreglednom masom ljudi, ruku ispruženih u njihovom pravcu.

      Iako sama nije bila majka, smatrala je da zna sve o roditeljstvu. Zapravo, Hilda je verovala da zna sve o svemu. Moju mamu je stalno kritikovala što me previše štiti, što se ponaša prema meni kao da sam i dalje mala devojčica. Jednom prilikom, mama je izgubila strpljenje. “Pa nije Suzana mačka da je pustim da landra i radi šta hoće, pa ako se vrati vratila se.” Hildu ovo nije povredilo. Bila je suviše samouverena da bi je doticala tuđa kritika.

       

      IV

      Hildini pacijenti nisu dolazili kod nje samo kako bi ih lečila, već su se mnogi spremali za to da i sami postanu “reiki majstori”. I mama je bila jedna od njih.

      Maksimalno se posvetila tom poduhvatu. Hilda joj je pozajmljivala knjige koje je ona onda fotokopirala i svakodnevno čitala. Pre odlaska na posao je meditirala. Zatvorila bi se u sobu i pustila neku čudnu muziku koja je meni delovala pomalo jezivo. Legla bi na krevet i zatvorila oči. Osluškivala svoje disanje.

      Meni meditacije nisu išle od ruke, a da budem iskrena, nisam se preterano ni trudila. Bilo mi je dosadno da ležim i pokušavam da “ispraznim glavu”. Da odagnam svaku misao. Bila sam duboko ubeđena da to uostalom nije ni moguće, koliko god čovek vežbao. A sve i da jeste, zaista nisam imala živaca da se posvećujem savlađivanju meditativne tehnike.

      Sve se ovo desilo tako davno, da mi je pomalo teško da rekonstruišem evoluciju svog odnosa sa Hildom. Kažu da laž postaje istina ako je dovoljno puta ponovite. Bila sam svakodnevno izložena pričama o prošlim životima, karmi i svakojakim drugim abrakadabrama. Moja mama je vremenom u potpunosti prihvatila taj pogled na svet i počela sve da posmatra kroz prizmu “Hildinog učenja”. Kako je vreme prolazilo, te priče su prestale da mi budu čudne. Onda sam polako ušla u logiku tog sistema verovanja, počela pomalo i da ga primenjujem. Daleko je to bilo od nekog ozbiljnog ubeđenja, ali znate kako se svi pomalo štrecnemo kada nam crna mačka pređe put? Zato što smo nebrojano puta čuli da je to predznak loše sreće. Tako sam i ja već toliko slušala o “karmičkim vezama”, “dugovima” i “poravnanjima”, da bih i sama ponekada rekla kumi, uz kafu: “Možda ti se to dešava zbog nečega iz prošlog života.” “Ti veruješ u to”, pitala bi me, a ja bih segla ramenima. “Ko će ga znati, možda i ima u tome nečega.”

      Sledećeg proleća, mama je od Hilde dobila inicijaciju. Nije ona imala ambiciju da se reikijem bavi profesionalno, njena želja bila je da pomogne sebi. Navodno, reiki majstori mogu sami sebe da leče. Pomalo se pribojavala posledica koje bi injekcija protiv alergije mogla da ima na njen organizam, pa je sebi zacrtala cilj da u jednom trenutku prestane da je koristi. Da bi to postigla, morala je da stavi astmu pod kontrolu. Hilda ju je ubeđivala da će u tome uspeti ako promeni svoja ubeđenja i način života koji ih prati. Ako redovno praktikuje meditaciju i reiki tretmane. Ako se bude zdravo hranila.

      Prošla je godina. U mom životu nije se desilo ništa značajno. Promenila sam još nekoliko poslova i imala jednu neuspelu vezu. Moje zdravstveno stanje bilo je uglavnom stabilno. Glavna preokupacija sada mi je bilo ekonomsko osamostaljenje. Međutim, nikako nije išlo. Razmišljala sam na momente da se vratim na fakultet. Hilda je bila najoštriji protivnik te ideje. “Ti si se razbolela zbog filozofije”, uporno mi je ponavljala. Gajila je uverenje prosečnog plebejca po kome je filozofija nešto opskurno i opasno po psihu. Generalno je imala odbojnost prema intelektualcima. “Umišljeni su, a ništa ne znaju”, ponavljala je. Kada sam sa te vremenske distance razmišljala o svojim fakultetskim danima, nisam mogla da se, bar delimično, ne složim sa njom. U međuvremenu sam stekla novo iskustvo i sagledala svet van školskih zidina. Nije bilo baš onako kako sam očekivala. Mnoge prepreke činile su se nepremostivim. U to vreme bila sam sklona da podcenim značaj svog obrazovanja jer od njega nisam videla nikakve koristi. Osim toga, kada bih pomislila na sebe kao studentkinju, pomalo sam se stidela svog tadašnjeg nadobudnog stava. Ubeđenosti u sopstvenu nepogrešivost. Toliko sam tada malo znala, a da toga nisam bila svesna.

      Bilo je pomalo istine u onome što Hilda je govorila o intelektualcima.

       

      V

      Daleko od toga da mama nije uviđala Hildine mane. Njen primitivni smisao za humor, koji se uglavnom svodio na aludiranje na seks, smetao joj je još više nego meni. Zamarala ju je Hildina stalna kritika njenih roditeljskih metoda. Moja mama je bila žena sa debelim životnim iskustvom, koju je bilo gotovo nemoguće skandalizovati. “Uh, jaka stvar”, samo bi odmahnula rukom na tračeve. No, gluposti su je zamarale. A veliki deo onoga što je Hilda smatrala “smehotresnom olimpijadom” za nju su bile ordinarne gluposti.

      Ja sam se vremenom zamorila. Hildino ponašanje činilo mi se u neskladu sa duhovnim principima koje je propovedala, te mi je bilo sve teže da ga tolerišem. U januaru, jedna od njenih pacijentkinja slavila je rođendan i svi smo se okupili u njenom stanu. Hilda se pojavila ruku pod ruku sa Stanislavom – jednim od svojih učenika koji je nedavno dobio inicijaciju. Odnos učitelj-učenik oduvek sam posmatrala kao nešto sveto, kao jednu od temeljnih institucija društva. Verovatno zato što je moja baka bila učiteljica. Svoje nastavnike i profesore poštovala sam često i više nego što su objektivno zasluživali. Gledala sam Hildu kako miluje Stanislava po glavi i ta scena učini mi se nepodnošljivo ljigavom. Ona je bila njegov guru. Bila je od njega starija petnaestak godina. Setih se kako je neprestano kritikovala ponašanje njegove bivše devojke, sa kojom se on zabavljao godinama i planirao zajednički život. “Milica je strašno zla”, rekla mi je dok smo pile čaj nakon tretmana. “Šta znam, meni je simpatična”, odgovorih. “Ti si previše dobra, pa ne vidiš neke stvari”, zaključila je Hilda paleći dugačku cigaretu. Sada mi se sve to činilo kao deo jednog podmuklog plana. Možda sam i pogrešila. Možda je ljubav jača i veća od svih prepreka i društvenih skrupula. Ipak, Hilda mi je u tom trenutku delovala kao klasični seksualni predator: kao da je iskoristila njegovo poverenje. Kao da je zloupotrebila njegovu, možda i naivnu, ali svakako iskrenu želju da se uz njenu pomoć usavršava i duhovno napreduje.

      U martu sam rekla mami da više ne želim da idem kod Hilde. Uostalom, osećala sam se sasvim solidno. Moje lečenje krajem prethodne godine preuzeo je privatni psihijatar kod koga sam otišla po preporuci. Bio je šaljivdžija u ranim pedesetim, pronicljiv i neizmerno zabavan čovek koji je važio za jednog od vodećih stručnjaka u oblasti psihijatrije. Odmah je ukinuo dotadašnju terapiju, koja je usporavala moj misaoni tok i činila me malodušnom i bezvoljnom. Prepisao je lekove nove generacije. Za kratko vreme, moje raspoloženje se poboljšalo i imala sam neuporedivo više energije.

      Mama se složila. Uostalom, ni finansijska situacija više nije bila toliko sjajna, te nam je bilo sve teže da izdvajamo novac za Hildine tretmane. Dogovorile smo se da ću ja ići po potrebi, dok je mama nastavila sa redovnim posetama, tri puta nedeljno.

       

      VI

      Hildu sam upoznala 2006. godine, u aprilu. U martu 2008. sam prestala da idem na njene “tretmane”.

      Nikada mi nije bila interesantna. Bilo bi neiskreno reći da ni u jednom trenutku nisam uživala u njenom društvu. Bilo je i veoma prijatnih razgovora. No, utisak da je preterano površna nikada me nije napustio. Njene reči zvečale su šuplje, kao i njen kikot.

      Učenje koje je zastupala bilo je zapravo interesantno. Vremenom sam počela da uviđam neobičnu koherentnost tog sistema verovanja, čije su se postavke, posmatrane izolovano, na prvu loptu činile protivintuitivnim. Kako sam jedno vreme studirala filozofiju, metafizika i etika bile su mi veoma bliske teme. Ono čemu nas je Hilda učila bilo je naizgled daleko od svega što sam naučila na fakultetu. No, i ta njena “filozofija” je na svoj način davala odgovore na ista ona pitanja kojima sam se bavila na studijama. Za moj ukus, pružala je nedovoljno intelektualnog izazova, no nije bila ni sasvim banalna. Uostalom, ja odavno nisam bila studentkinja i sve sam se manje identifikovala sa stečenim obrazovanjem. Tako da mi je cela ta, naizgled bizarna metafizička konstrukcija, vremenom donekle i “legla”, donekle sam usvojila ovaj ekstravagantni pogled na svet.

      Prelomni trenutak, međutim, nastupio je krajem 2009. i početkom 2010. godine. Ukoliko među čitaocima ove priče ima onih koji boluju od bipolarnog poremećaja, biće im savršeno jasno o čemu govorim. Onima koji nikada nisu iskusili maničnu epizodu veoma je teško da shvate kako ona izgleda, a meni verovatno još teže da objasnim. Pokušaću ovako: Sećate se onih slika koje su jedno vreme bile popularne, na kojima na prvi pogled ne vidite ništa osim sivih tačkica? Ali, ako se dobro zagledate, u jednom trenutku ćete jasno videti neki oblik – na primer pticu u letu. Otprilike tako izgleda i “prosvetljenje” koje pacijenti koji prođu kroz maničnu epizodu dožive. U jednom trenutku, vaša svest počinje da percipira svet na potpuno drugačiji način. Ne opažate vi ništa novo, ništa čega nije bilo i juče. No, sada najednom počinjete da uviđate skrivene veze između pojava i događaja, jedan duboki smisao koji je do tada za vas bio skriven. Sve vaše znanje, sve životno iskustvo i sve što aktuelno doživljavate, postepeno se slaže u jednu savršeno koherentnu celinu. Ta celina nalik je impozantnom mozaiku u kome svaki delić ima svoju funkciju. Ništa nije suvišno i ničega ne manjka. Pacijenti u tom stanju tvrde da su spoznali “tajnu”. Kako manija napreduje, tako i ove veze koje vaša svest uspostavlja između različitih pojava bivaju sve proizvoljnije. Dolazi do poremećaja mišljenja, razvijaju se iracionalna uverenja. Ceo taj proces kulminira strašnom paranojom. Ja sam, kao i svaki maničan čovek, bila ubeđena da sam spoznala tajnu. Uhvatila me je panika. Shvatila sam nešto što je drugima skriveno, što neko sa razlogom od nas taji. Pomislih da sam sebe na taj način izložila opasnosti. Moja svest je počela da uviđa navodnu pretnju: na svakom koraku videla sam znake da me neko prati, da su mi “čuvari tajne” za petama.

      Doktor je rekao da konačno bez problema može da postavi psihijatrijsku dijagnozu. Radilo se, dakle, o bipolarnom, a ne o opsesivno-kompulzivnom poremećaju, kako mu se ranije činilo. Bipolarni poremećaj je oboljenje koje se sa godinama polako razvija, prolazeći kroz različite faze i dajući različite simptome. Do tada su me mučile opsesije: prisilne misli i mentalne slike, no manija je konačno odagnala svaku sumnju o prirodi moje bolesti. “Školski primer bipolarnosti”, rekao je psihijatar mami, dok me je gledao kako uzbuđeno pričam, skačući sa teme na temu, kako se nekontrolisano smejem sopstvenim doskočicama, pa potom briznem u plač. Kada je paranoja uzela maha, više nikome nisam verovala. Pa čak ni njemu.

      Jednog dana zatražila sam od mame da me odvede kod Hilde. Učinilo mi se da je ona možda i jedina osoba na koju bih u ovoj situaciji mogla da se oslonim. Zašto? Ne znam. Verovatno i nije neophodno odgonetati motive iza svakakog postupka, naročito kada se radi o postupcima ludaka. A ja sam to, u tom trenutku, definitivno bila.

       

      VII

      Hilda je u međuvremenu otvorila knjižaru u kojoj je prodavala ezoteričnu literaturu, ručno rađen nakit i dekorativne predmete. Čim smo mama i ja ušle, počeh izbezumljeno da joj govorim o tome kako sam “sve shvatila” i kako sam sada u velikoj opasnosti. Kao i uvek, bila je staložena, samo ovog puta na njenom licu nije bilo osmeha. Strpljivo me je saslušala, pa mi stavila ruku na rame i pogledala me u oči. “Slušaj me”, reče, pa zastade. Očekivala sam da će da mi poveruje, da će ona, od svih ljudi, jedina shvatiti da sam bila u pravu, da će joj biti jasno da nisam luda. Na moje iznenađenje, rekla je: “Tebi je sada jako loše. Moraš da poslušaš ono što ti savetujem. Kada ti bude bilo bolje, razgovaraćemo o svemu.”

      Njen savet bio je sledeći: da prestanem da jedem hranu životinjskog porekla, da isključim kompjuter, da ne pratim vesti, da ne slušam muziku koja ima tekst i da na televiziji gledam samo komedije. Takođe je savetovala meditaciju i redovne reiki tretmane. Bio je to ozbiljan post. Međutim, očajna vremena zahtevaju očajne mere, pomislih. Delovalo je da zna šta priča i ja sam osetila neobično poverenje.

      Tako smo Hilda i ja ponovo počele da se družimo. Kao što sam objasnila, u stanju manije svest uočava do tada skrivene veze i smisao koji je zdravom čoveku nedokučiv. Zato ne iznenađuje da mi se, u tom trenutku, i Hildina “filozofija” učinila smislenijom nego ranije. Moja svest je nekako pronašla način da sve akumulirano znanje poveže u koherentnu celinu. Pomirila sam Hildu sa Platonom, Dekartom, pa čak i sa Marksom, pomirila sam je sa Biblijom i Kuranom, sa LSD tripovima Bitlsa i hermetičnom poezijom Darka Rundeka. Izgradila sam sopstveni metafizički sistem, u kome je bilo mesta za sve: pa i za naizgled nepomirljive suprotnosti. Rezultat manične epizode bio je jedan lični sistem verovanja, vlasitita filozofija koje se nisam odrekla čak ni kada je bolest prošla.

      Naravno, sve vreme sam pila novu terapiju koju mi je doktor prepisao i redovno išla kod njega na kontrole. Epizoda je trajala do sredine februara – sve ukupno oko tri meseca od trenutka kada su se pojavili prvi simptomi. Godinama kasnije, jedan psiholog sa kojim sam se družila objasnio mi je da manične epizode toliko inače i traju. I onda prođu – čak i ukoliko se ne leče. Osim toga, kako sam pila lekove, više je nego izvesno da su mi zapravo oni pomogli da se oporavim i da Hildina intervencija nije imala značajnijeg efekta. No, Hilda je ovime porasla u mojim očima: verovala sam da su me upravo njene metode spasle ove strašne pošasti.

      To što je imala određeno znanje u oblasti alternativne medicine i što je umela da ga primeni ipak nije menjalo činjenicu da je bila nezanimljiva, čak na momente i vrlo iritantna osoba. Koliko god da sam je poštovala zbog ukazane pomoći, koliko god da sam verovala u ono o čemu je pričala, ipak, nakon što je manija prošla, nisam imala želju da se češće viđam sa njom. Uostalom, ni finansijske prilike to nisu dozvoljavale.

      Kako je mama u međuvremenu potpuno savladala reiki tehniku i mogla samu sebe da leči, i njene posete Hildi su se proredile. U potpunosti je prihvatila način života koji joj je Hilda preporučivala. Meditacija, ezoterične knjige, ambijentalna muzika i indijski štapići postali su sastavni deo njene svakodnevice. Unela je i neke izmene u ishranu. Pomalo mi je smetalo sve to: posvećivala mi je manje vremena. Priznajem, bila sam poprilično razmažena. Iako mi je bilo već skoro trideset godina, očekivala sam da mama i dalje rešava moje probleme, da mi bude na raspolaganju u svakom trenutku. Kao i većina roditelja, svojim odnosom prema meni uverila me je da sam centar njenog sveta. Sada je ona imala svoje rituale: meditacije, tretmane, svoje knjige koje je pasionirano čitala. Više vremena posvećivala je sebi. Postala je, osim toga, preterano tolerantna prema stvarima koje su se meni činile očiglednom nepravdom. Branila da se govori ružno o drugima. Reči poput “kreten” i “idiot” postale su zabranjene u našem rečniku. Hilda ju je učila da prašta i prihvata, da u sebi neguje ljubav prema svom bližnjem. Da se moli čak i za neprijatelja.

      Ne vidim kako je ismevanje komšinice zbog gojaznosti moglo biti u skladu sa tako uzvišenim načelima. Kao da je Hilda od svojih učenika tražila da se pridržavaju principa koje ni sama nije do kraja poštovala.

       

      VIII

      Mama je lekare posećivala samo kada se to činilo zaista neophodnim. Za to je imala opravdan razlog: doktor koji mi je, kao tek rođenoj bebi, spasao život, objasnio je mojim roditeljima da antibiotike treba izbegavati kad god je to moguće. Da se prehlade i virusne infekcije mogu vrlo efikasno lečiti i narodskim lekovima, koji nemaju neželjena dejstva. Mama se tako klonila domova zdravlja, ali, moglo bi se reći, ne iz nepoverenja prema medicini, već naprotiv, prema savetu lekara.

      Kada je obolela od astme šetala je od jednog do drugog specijaliste mesecima, sve dok joj, napokon, jedan dečji pulmolog nije postavio ispravnu dijagnozu. Ipak, lekovi koje je prepisao bili su nedovoljno efikasni. Kako naizgled nije bilo drugog načina da se bolest dovede pod kontrolu, doktorka opšte prakse je prepisala protivalergijske injekcije. Injekcija bi imala dejstvo mesec dana, a onda bi se otežano disanje i kijavica opet javili i ona bi odlazila da primi novu. I tako godinama, iako su je neki rođaci i prijatelji medicinske struke upozorili na moguće posledice.

      Sada bih volela da smo bili uporniji u traženju rešenja. Da, ako treba i godinama, nismo odustali. Iako nisam sigurna da bi to išta promenilo, jako bih volela da nikada nismo upoznale Hildu.

      Mama je imala neizmerno poverenje u Hildine metode lečenja. Ni njoj Hilda nije “legla” kao osoba, ali joj to nije toliko smetalo. “Mene ona ne interesuje”, govorila mi je, “Mene interesuje znanje koje ona može da mi prenese.” Nisam sigurna da li ju je Hilda ikada ubeđivala da reiki, meditacija i promene u načinu života mogu u potpunosti da zamene konvencionalnu medicinu. Možda je mama sama razvila to uverenje, ili je to pročitala u nekoj od Hildinih mnogobrojnih knjiga. Možda se medicina jednostavno pokazala nedovoljno efikasnom u njenom slučaju, pa je vremenom izgubila poverenje koje je u nju nekada imala.

      Meditirala je, lečila sebe reikijem i pokušavala da menja životne stavove. Hranila se zdravo. Prestala je da puši još kad je obolela od astme, a ni pre toga nije bila neki strastveni pušač. Alkohol nije pila, osim u retkim situacijama. Verovala je da će sve to na kraju rezultirati njenim ozdravljenjem i da više neće morati da uzima lek za koji je znala da joj škodi.

      Pa ipak, razbolela se. 2013. godine otkriven joj je rak pankreasa. Operisana je na Kliničkom centru. Hirurg koji ju je operisao rekao je da su injekcije dovele do bolesti. Šest meseci kasnije je umrla.

      Verovatno bi bilo logično postaviti mi pitanje: Zašto kriviš Hildu za maminu smrt? Zašto ne kriviš doktorku koja je kobni “lek” prepisala? Nijedna od Hildinih metoda nije bila štetna. Bile su, najverovatnije, bez apsolutno ikakvog efekta po zdravlje. Njena jedina krivica je ta što je mamu, možda i nehotice, odvratila od toga da se ozbiljno pozabavi traženjem medicinskog rešenja. Umesto toga, ona je palila mirišljave štapiće i verovala da će bolest proći ako ljude ne bude nazivala “kretenima” i “idiotima”.

      E pa, draga mama, izvini što ću ovo da kažem, ali doktorka koja ti je prepisala injekcije je kreten.

      A Hilda? E, njoj tek svašta zameram.

      Zameram joj što ti je dala lažnu nadu.

      Zameram joj što si se toliko radovala svom ozdravljenju do koga nikada nije došlo, nego je, umesto njega, usledila još teža bolest i potom smrt u najgorim mukama.

      Zameram joj što te je upoznala sa Bogom u koga nikada nisi verovala, što ti je govorila da te On beskonačno voli i da je dobar. Uljuljkala te je u osećaj sigurnosti. Sa koliko si samo radosti slušala njene priče. Bila si nalik naivnom detetu. A onda te je isti taj Bog napustio. Možda bi bilo bolje da se nikada niste ni upoznali.

      Zameram joj tvoj strah.

      Zameram joj jutro kada si se vratila iz bolnice, pojela dva zalogaja hleba i parčence sira i zabrinuto me pogledala. “Ja više ne mogu”, rekla si, a ja sam videla da se plašiš i da si tužna.

      Zameram joj, najviše od svega joj zameram jednu stvar: što si pomislila da je to tvoja krivica. Znam, sigurna sam da si u poslednjim mesecima života prevrtala po glavi sve ono što si pročitala u njenim glupim knjigama, pitajući se gde si pogrešila. Toliko si se trudila da pratiš sva njena uputstva, sigurna da je u njima spas. Da si barem sve to odbacila na kraju, da si prihvatila da je sve to bila jedna velika zabluda.

      Ali, ne.

      Pozvala si je. Razgovarala sa njom. Rekla ti je, ispričala si mi da ti je rekla da je tvoja krivica ta što ne voliš dovoljno. Da je u tome koren bolesti.

      To je rekla žena koja se sa prozora podsmeva prolaznicima zbog njihovog fizičkog izgleda.

      Da li je sve ovo dovoljno? Da li imam razloga da se ljutim?

       

      Ne znam. Na momente se ljutim i na mamu. Na momente se ljutim i na sebe što nisam pokušavala da je odvratim od tog puta. No, moja mama je bila jako tvrdoglava žena. Kada nešto zacrta, ni taj Bog u koga je verovala ne bi je ubedio u suprotno.

       

      Nakon mamine smrti, prekinula sam kontakt sa Hildom. Nije to došlo odmah, već postepeno. Kako je vreme prolazilo moj bes je rastao. Postajala sam polako svesna da je mamina smrt bila posledica strašne greške. Nečije. Mamine, naše, Hildine. Da se ne dešava sve “onako kako je pisano”. Da smo u stanju da mnogo toga napišemo sami.

      No, ničemu mi ne vredi ta naknadna pamet. Znam da ničemu ne vredi ni bes. Pa ipak, ne uspevam da ga prevaziđem.

       

      Mislila sam da će mi ova priča pomoći. Da ću se, kada sve stavim na papir, osetiti bar donekle rasterećenom. Međutim, nisam postigla taj efekat. Samo sam raskopala ranu. Pretpostavljam da neke od njih, jednostavno, nikada potpuno ne zarastu.

       

       

       

       

       

       

       

       

       

       

       

       

       

       

       

       

    • #28554
      mbd.zeka
      Учесник
      • Teme: 41
      • Odgovori: 424
      • Ukupno: 465
      • Heroj
      • ★★★★

      😩😨

    • #28555
      Jedna
      Учесник
      • Teme: 15
      • Odgovori: 249
      • Ukupno: 264
      • Heroj
      • ★★★★

      @diotima   ovo je priča sa zaista tužnim krajem, ali divno napisana.

      Da nije tako, ne bi čitali mi do kraja, sa lakoćom.

       

       

    • #28557
      Nataša Nikolov
      Модератор
      • Teme: 65
      • Odgovori: 404
      • Ukupno: 469
      • Heroj
      • ★★★★

      Kada te izdaju i lekari i nadrilekari, prvi svojom glupošću za koju imaju ovlašćenje, a drugi svojom ravnodušnošću koja se isključuje samo da pokupi novac, onda je jedino pribežište opravdani bes.

      Jedino dobro što je iz ovog nesretnog slučaja izašlo je ova kvalitetna priča, i pretpostavljam, povratak filozofskog skepticizma.

      🙁  <3

    • #28570
      diotima
      Учесник
      • Teme: 34
      • Odgovori: 83
      • Ukupno: 117
      • Majstor
      • ★★★

      Hvala vam na komentarima. Drago mi je da sam uspela da ispričam ovu bolnu priču.

    • #28572
      Маја Radovanović
      Модератор
      • Teme: 54
      • Odgovori: 394
      • Ukupno: 448
      • Heroj
      • ★★★★

      Савршено, прочитала сам у једном даху. Ви тако лепо пишете. Тужно и болно, топло, искрено, као да сам била поред вас, такав осећај сте изазавали.

    • #28574
      diotima
      Учесник
      • Teme: 34
      • Odgovori: 83
      • Ukupno: 117
      • Majstor
      • ★★★

      Hvala puno! 🙂

       

Gledanje 6 niti odgovora
  • Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
Scroll Up