fbpx

BILO JEDNOM U SRBIJI

Početna Forumi PROZA BILO JEDNOM U SRBIJI

Gledanje 1 niti odgovora
  • Autor
    Članci
    • #26329
      Goran Došen
      Учесник
      • Teme: 24
      • Odgovori: 53
      • Ukupno: 77
      • Mudrica
      • ★★

      Suton decembarskog dana uvijao je malo selo u ledeni mrak. Selo (ako se to selom može nazvati) je sačinjavalo nekoliko raštrkanih, poluurušenih straćara. Neobično jaku tišinu remetio je samo huk vjetra. Iz kuća nije dopirala svjetlost niti se iz odžaka vijorio dim. Selo je izgledalo kao da je napušteno. Bilo je sablasno pusto.

      Ipak u jednoj kući, u onome što bi se uslovno moglo nazvati centrom sela, sjedele su, u potpunoj pomrčini, dvije prilike i nešto se došaptavale.

      – I? Koje ćeš da preduzmeš? – upitala je prilika zakrvavljenih očiju

      – A koje da uradim? – odgovorila je brkata figura

      – Petre, ti si ojdi kmet na ovo selo! Ako nećeš niki da preduzmeš…

      – Tiše, budalo. Oš ostali da nas čuju? – rekao je Petar. Uostalom, šta koj duradim? Da pokrenem celo selo u hajku na vuka?

      – Petre, Petre, svati… Nešto mi kolje stoku, a to nesu vuci. Ja gi poznavam vučji ugriz.

      – Pa, dobro, Pavle, ako neje vuk, šta je?

      Pavlov odgovor ostade da visi u vazduhu, jer ga je prekinulo škripanje dasaka starog trema koje su odzvanjale u ritmu koraka. Neko je dolazio. Stare šarke su zaškripale dok su se vrata lagano otvarala. Petar i Pavle su pogledali u čovjeka koji je stajao na vratima.

      – Dobro veče, dobri ljudi – zabrundao je baritonom čovjek

      – Zdravo, Miloje. Dobri jesmo, ljudi nismo – našalio se Petar

      – Pa, što činite? – upitao je Miloje, sjedajući za sto pored

      – Eve, zborimo kako nema ni kiše ni snega, a već decembar se vuče – reče Pavle spremajući se da krene

      – A jes jes. Udarila suša, stoka načisto da lipsa.

      Petar i Pavle se pogledaše. Tužni huk hladnog vjetra, provlačeći se kroz pukotine, ispunjavao je tišinu u razgovoru.

      – E, pa ja moram da krenem. Ima da obavim još nešto oko kuće – rekao je Pavle

      Samo što je to rekao, već je bio kod vrata.

      – Nego, more, šta nam to stoku kolje? – upitao je Miloje

      Pavle je zastao za trenutak i zatvorio poluotvorena vrata, te ponovo sjede pored Petra koji je samo duboko uzdahnuo.

      – Daklem… – rekao je Petar

      – Daklem?

      – Daklem!, upravo smo Pavle i ja o tom pričali

      – Ne reče li da ste razgovarali o suši?

      – Polako, Miloje, polako – ubacio se Pavle

      -Oću da kažem – nastavio je Petar – mislim da se radi o vuku.

      – To ti tako misliš – rekao je Pavle

      – Aman ljudi, ne prekidajte me više. Meni sve to miriše na vuka, a ne ide da dižem selo na hajku

      – Jes’, jes – rekao je Miloje sučući brkove -Ne ide da se diže selo na vuka

      – Pa to vi pričam

      – A naročito zato što to neje vuk

      – S vami ne vredi razgovarati – iznervirano će Petar – Šta može da bidne sem vuka? Hm?

      – Ama, neje vučji ugriz – rekao je Pavle – tolko, more, znam.

      – Bre, bre. A što može da bidne onda?

      – Slutim da gi je to jedan od nas – prevalio je nekako Pavle

      – A bre, svašta. Zašto bi neki naš to radil?

      – Ima nas svakakvih – dobacio je Miloje

      – A da nisu… Turci? – upitao je malo tiše Petar

      – Odkude Turci ovde? – upitao je Pavle – Uostalom, imadu oni većijeh briga sa Crnim Đorđijem, neg da se smucaju ovuda

      – A i namirisali bi ih izdaleka. Ne bi mogli baš tako da dođu u selo – ubacio se Miloje.

      – Pa kuj onda može da bidne? – upitao je Petar

      – Ene, ne znajem – rekao je Pavle ustajući od stola -Al’ ak’ ga ja uvatim, stig’o mu je crni petak

      Samo što je to rekao, nabio je šubaru na glavu i izašao napolje. Crno mastilo noći izmješalo se sa tamom male prostorije. Nekoliko trenutaka Petar i Miloje su ostali da sjede u tišini, a zatim je Miloje lagano ustao i krenuo da napusti prostoriju. Prsti su mu nervozno zaigrali na kvaki kada se okrenuo, nekako snebivajući, prema Petru.

      – Ene, ono možda neje pravo vreme, al aj sad kada sam već ovdi…

      – Šta je sade?

      – Fale mi neki kuruz i pasulj…

      Petar je samo promješao vazduh rukama i na njih spustio glavu. Pažljivo i tiho Miloje je otišao.

      Osvanuo je pravi jesenji dan u sred zime. Debeli sloj sivih oblaka prekrio je nebo, nadvijajući se nad tihim selom. Između trošnih kuća, povremeno bi se oglasio vjetar, putujući svojim carstvom da bi istog trenutka bio nadglasan graktanjem vrana i gavranova.

      Zatvarajući vrata za sobom iz obora je izlazio Pavle. Krenuo je ka štali. Samo što je otvorio vrata štale iza njega se pojavila jedna prilika u crnom i hitrim pokretom mu začepila usta. Instiktivno je pokušao da uzvrati udarcem laktom, ali je napadač pročitao njegovu namjeru i udarac osujetio,

      -Tiho – prošaputao je glas iza Pavla

      Pavle je prestao da se opire jer je prepoznao Milojev glas. Klimnuo je glavom i Miloje mu je sklonio ruku sa usta.

      – Tiho – ponovio je Miloje

      – Uplaši me čoeče.

      – Pst, prati me – pokazao je rukom Miloje

      U potpunoj tišini, dvojica komšija i prijatelja, išli su kroz selo. Korak im je bio lagan, sloro nečujan. Oprezno su išli naprijed ne želeći da privuku pažnju nekog radoznalog oka. Iz susjednih kuća nije dopirao ni glas. Puste ulice, poput orgulja, naricale su eolsku tužbalicu. Ubrzo su stigli do Milojeve kuće.

      – Ene, ovoj zateko jutros kad iziđo iz kuće.

      Stravičan prizor je ukazao pred njima. Na nekoliko metara od kuće ležalo je tele u lokvi krvi.

      – Ovoj neje uradeo vuk – pokazao mu je Miloje dvije tačke na vratu teleta

      – Misliš…?

      – Mislim.

      – Pa, kuj to?

      – Ne gi poznavam, al ovoj si nađoh pored – i Miloje iz unutrašnjeg džepa od gunja izvuče dugu crvenu dlaku.

      Vidjevši dlaku, inače blijedi Pavle, još više je problijedio. Osjetio je kako ga snaga napušta. Jedno koljeno mu klecnu i on se instiktivno uhvati za ćošak kuće da ne bi pao.

      – Ej, čoveče, jesi zdrav? – upitao ga je pomalo uplašeno Miloje

      – Jesam, jesam, samo me uvati neka slabost. A kude si našao tu dlaku?

      – Pa kažem ti, tu odma pored

      – Pa koje da radimo?

      – Eve šta mislim – počeo je Miloje. – Ovaj neje u selu. Brzo bi upao u oči. On mora da se krije negde.

      – A kude?

      -Na pamet mi pada samo jedno mesto. Stari mlin kod potoka. Van sela je, a tam niki ne ide.

      – Tačno – nekako je odsutno odgovorio Pavle. – Treba da kažemo Petru.

      – Od njeg nema vajde – odmahnuo je rukom Miloje – Ovoj ćemo da sredimo nas dvojica.

      – Misliš?

      – Pa da. Ti si bio u tursku i austrijsku vojsku. Samo daj neki plan.

      Pavle je razmišljao nekoliko trenutaka

      – Ovako ćemo – počeo je Pavle. – Izgleda da će da se razvedri svaki čas, a to znači da će i večeras da bude vedro. Može lako da nas spazi kada mu budemo prilazili.

      – Pa koje onda da radimo?

      – Sutra će opet da bude oblačno i biće mrkla noć. E tada ćemo da ga uvatimo.

      – Dobro zboriš.

      – Do tada jezik za zube i nikome ni reč. Ni Petru, nikome. Jes čuo? – odlučno će Pavle

      Miloje je potvrdno klimnuo glavom.

      – Aj sad, ostaj mi zdravo – rekao je Pavle i pozdravivši se, ode kući

      Noć je konačno pala. Vedra, baš kako je Pavle i rekao da će biti. U mraku svoga doma, Pavle je grozničavo koračao tamo-amo. Zastao je uhvativši se za naslon stolice. Bio je to njegov nered i znao je šta mora da uradi. Znao je to još jutros kada je vidio crvenu dlaku i kada je slagao Miloja da će sutra zajedno da idu do mlina. Navukao je na sebe gunj i u unutrašnji, specijalno sašiveni džep, ubacio kolac koji je bio na jednom kraju zašiljen.

      Tek što je zakoračio preko praga, jak, hladni vjetar oštro je obrijao njegovo lice. Samo je stegao gunj jače i pošao ka starom mlinu. Zvuk njegovih koraka u opancima nadjačavan je hujanjem vjetra i hukom sova noćobdija. Stari mlin se nalazi nedaleko od sela. Nalazi se tu ko zna od kada, ali je odavno napušten.

      Pavle je na trenutak zastao. Žubor vode mu je govorio da je blizu. Još samo malo. Napravio je još nekoliko koraka. Nastavio je uskom, jedva primjetnom stazom. Ponovo će se sresti. Grane gustog šiblja grubo su mu milovale lice, ali on to kao da nije primjećivao.

      Sve češće je zastajkivao i osluškivao. Sve što je mogao da čuje su vjetar i sove. Duboko je udahnuo kroz nos, ali osim mirisa prirode drugo ništa nije nanjušio.

      Žubor potoka se sada sasvim jasno čuo. Još koji metar i tu je. Pažljivo, pazeći da ne oda svoje prisustvo, koračao je kroz žbunje. A onda, stari mlin se ukazao pred njim. Hitro je čučnuo. Počeo je da osmatra mlin i okolinu. Nema znakova nečijeg prisustva. Tu i tamo, spazio bi ponekog miša kako pokušava da se sakrije od prijetnje koja se oglašavala hukanjem.

      Usredsredio se na mlin. Ta crna građevina urušenog krova, isijavala je nešto prijeteće. Ona je bila simbol nezavršenog posla. Jedne davne greške. Greške koju je planirao da sada ispravi jednom zauvijek.

      Pavlovi prsti su se grčili u pesnicu. Usta su mu bila suva. Još jednom je dobro osmotrio okolinu, a onda je iz gunja izvukao kolac. Krenuo je naprijed odlučno, ali oprezno. Još samo nekoliko koraka i tu je. Više nije osjećao ledeni ples vjetra na licu. Prije mnogo godina ovako nešto ne bi nikada uradio, ali sada je to druga priča. Sve se promijenilo.

      Vrata od mlina su bila pritvorena. U desnoj ruci je stezao kolac, a lijevom je gurao vrata. Ona zaškripaše sablasno. Noć je bila vedra, ali je u mlinu vladao mrkli mrak. Oprezno je zakoračio unutra. Mrtva tišina. Činilo se kao da je i vjetar stao osluškujući šta će se zbiti. Neveliki mlin u mraku je izgledao kao prostranstvo. Tu i tamo nalazile su se neke stare stvari iz nekih sretnijih dana.

      Mišići su mu bili napeti kao strune, ali nije vidio nikoga. Zar je moguće da je pogriješio? Da nema nikoga? Možda je zaista tako. Uostalom nalazi se ovde samo na osnovu Milojevih pretpostavki. A dlaka? A šta ako je Miloje pogriješio? A onolika pobijena stoka? Pa ipak, ovde nema nikoga. Odahnuo je za trenutak. Odlučio je da se vrati.

      Na vratima, dvije crvene žeravice su se pretvorile u dva krvava oka koja jurnuše prema njemu. Prepoznao ga je u trenutku. VRIKOLAKAS! Prvi nalet riđokosog ga je oborio na zemlju. Hitro je izbjegao da mu vrikolakas smrska glavu đonom. Brzo se pridigao. Ponovo su stajali jedan naspram drugog. Crvenokosi vampir je kezio svoje očnjake prema njemu. Zatim je opet jurnuo na Pavla. Pavle je izbjegao ugriz, ali mu je vrikolakas izbio kolac iz ruke. Pokušao da pobjegne iz mlina i dobio udarac u leđa. Posrnuo je i pao ispred mlina. Uspio je da se okrene, ali je vrikolakas već skočio na njega. Pavle ispruži ruku i uhvati riđokosog za vrat pokušavajući da se spase. Ali vrikolakas je bio jači. Sklonio je Pavlovu ruku sa vrata.

      „To je to“ – pomislio je Pavle. „Kraj“. Spremao se svakog trenutk da osjeti vrikolakasove očnjake koji će mu pokidati vrat. Već se pomirio sa sudbinom. Drugo mu nije ni preostalo, vrikolakas je bio jači.

      Ali tada se vrikolakas zgrčio, dok mu je nešto iskočilo iz grudi. Pavlu je trebao trenutak da shvati da iz grudi crvenokosog viri kolac. Iza leđa vrikolakasa je stajao Petar. Crvenokosi je bolno zarežao, ali tada je pritrčao Miloje i jednim potezom mu sjekirom odsjekao glavu. Sve je bilo gotovo. Pavle sa olakšanjem spusti glavu na zemlju.

      Nekoliko trenutaka kasnije trojica prijatelja su stajala nad niskom lomačom na kojoj je gorjelo vrikolakasovo tijelo.

      – To je bilo baš glupo – rekao je Petar gledajući u Pavla. – Mogao si da umreš.

      – Kao da je smrt nešto strašno. Nego, od kude vas dvojica?

      – Pa primetio sam da se vas dvojca nešto domunđavate – rekao je Petar. – A onda sam pitao i Miloje mi je rekao za vaš mali plan

      – I ti si mu rekao? – upitao je Pavle Miloja

      – Pa nije baš da je imao izbora.

      – On je naš kmet – rekao je Miloje

      – Ali odkude vas večeras? Plan je bio za sutra veče.

      – E zatoj sam ja kmet. Za te ste me izabrali. Uvek si bia malo na svoju ruku i kad mi Miloje reče za vaš plan, tačno sam znao. Zbog toj smo te Miloje i ja pratili.

      – Bogami da ne bi vas…

      – Sve je dobro što se dobro svrši – rekao je Miloje. – Ali me zanima zašto?

      – Zbog duga iz prošlosti. Duga je to priča. Ispričaču ti jednom

      -Jel to onaj? – upitao je Petar

      – Taj – kratko je odgovorio Pavle

      – Treba da krenemo, svanuće. Već se razdanjiva – rekao je Miloje

      Uskoro su stigli do sela i Pavlove kuće. Sunce još nije izašlo, ali se uveliko razdanilo

      – Štono Miloje reče, sve je dobro što se dobro svrši – A ovoj se svršilo dobro. I sad je red da se zalije – rekao je Pavle

      Miloje i Petar se složiše. Sva trojica su otišla do Pavlove štale. Unutra je nekoliko krava mirno brstilo sijeno.

      – Pa, ljudi, živeli – reče Pavle

      Krava je bolno zamukala dok su joj se očnjaci trojice prijatelja zarivali u vrat.

    • #26410
      KoturB
      Учесник
      • Teme: 7
      • Odgovori: 59
      • Ukupno: 66
      • Mudrica
      • ★★

      <p style=“text-align: left;“>Pravi horor. Drago mi je što je to BILO… ☺</p>

      • #26462
        Goran Došen
        Учесник
        • Teme: 24
        • Odgovori: 53
        • Ukupno: 77
        • Mudrica
        • ★★

        Hvala puno

Gledanje 1 niti odgovora
  • Morate biti prijavljeni da biste odgovorili u ovoj temi.
Scroll Up