fbpx

Zašto je kreativno pisanje važno za tebe?

 

Verovatno će mali broj ljudi ući u raspravu oko važnosti i korisnosti neke od akademskih disciplina. Oni što studiraju medicinu uče kako da produže ljudski život. Oni što proučavaju biznis uče kako kako da umnože lovu i zaposle druge ljude. Budući pravnici uče da kako da doprinesu da ljudsko društvo bude bezbedno i sugrno mesto za život. To nije sporno zar ne?

Međutim, učiti se kreativnom pisanju nema tako očigledne koristi, pogotovu što mnogi još uvek misle da se za pisanje moraš roditi kao genije ili – ništa od tog posla. Elem, zato se tako često, čak i među onima koji već nešto piskaraju, uvek može čuti dobro staro pitanje: čemu kreativno pisanja i kakva je vajda od toga?

Znanje je moć

Velika je istina da, osim za malu grupu pisaca koji pišu klaisčne knjževne žanrove kao štu se priče, romani, poezija, od pisanja se ne može živeti, niti se baviti ovakvim pisanje kao nekom vrstom profesije. Međutim, kreativno pisanje ima isvoju, mnogo manje vidljivu,  drugu stranu: u brojnim radionicama i sličnim kursevima, kreativno pisanje za mnoge polaznike predstavlja “poziv u život odraslih”.

To su mesta gde se istražuje i postavljaju pitanja o brojnim ljudskim potrebama, željama, motivima, tajnama i nevoljama u brojnim varijacijama. Ovde se postiže dublje razumevanje šta je to biti ljudsko biće, jedna ličnost, traga se zasmislom postojanja, gleda u sebe i još više u druge, može se biti bilo ko ti padne na pamet, bilo kada i bilo gde…

Od svih ovih zanimljivih i uzbudljivih stvari, polaznik radionica kreativnog pisanja postiže i sledeće ključne stvari:

  1. Bolje razumevanje samog sebe. Zašto? Jedno od ključnih pitanja koje pisac uvek seb postavi kada piše i daje život svojim likovima jeste koja je razlika između priče koju pričaju i žive njegovi likovi i njegove svarn eličnosti i života koji vodi? Pre ili kasnije mora će da traga i daje odgovorena ovakva i slična pitanja. Tako da nema bolje terapijeod sopstvene introspekcije koja rezultira pisanim tekstom u kome i publika prolazi kroz slična zadovoljstva i muke.
  2. Dublje i bolje razumevanje onih “drugih”. Prvo pitanje na koje jedna priča ili pesma postavlja jeste “Ko govori?”. Tehnički gledano, ovo predsavlja zanatsku stvar tačke gledišta i ne bavi se samo mehanikom prvog, drugog ili trećeg lica, niti pozicijom onoga ko govori, vremenom u kome se čitava radnja događa, već i psihološkim pitanjima koja objašnjavaju piščev pogled na svet i značaju teme o kojoj govori. Šta pisac, ili njegov lik žele? Koje su vrednosti, moralna pitanja, predubeđenja, stavovi i motivi koji pokreću pisca? Ono što pisac uči, red po red, izbor po izbor, je jedan angažman sa empatijom, posebno razumevanje uz napor da se “uđe u tuđe cipele”. A to je teško, mnogo je teško, i tako svima nedostaje!
  3. Sukob vremena i istorije. Likovi u priči ili pesmi dolaze u nekom trenutku od nekuda stižu u našu maštu. Vreme i mesta oblikuju naše razumevanje. Vreme igra na promenu mesta. Kada pisac postavi pitanje gde počinjemo, ili gde završavamo, vreme je ključni modulator delanja, nedelanja ili značenja. Pričanje priče postavlja pitanja u samom piscu i on mora da izađe na kraj sa time u svom životu.

Svaka priča, pesma ili najmanji redak koji smo napisali, u najširem smislu, poziva nas da postavimo pitanje: šta bi i nače radili u svom životu?

Ako ti se sviđa, podeli...

Komentari

Scroll Up