fbpx

Voz

 

svakom se jednom desi, ako ima boga,
da ima taj osećaj,
da se seti, prene,
kad ne zna kuda da krene…
dok kroz prozor svog voza gleda,
stanice silne i hladne…
a život pod njim klopara
gvozdenim točkovima i nosi u ništa…

imam osećaj da sam uvek negde kasnio,
mnoge stvari nisam sebi objasnio
vozove tuđe pratio,
dok mi činilo da su mi misli večno grešne,
a onda sam konačno shvatio,i srcem prihvatio,
u pogrešnom vozu – sve su stanice…pogrešne.

i onda fala bogu setim se da treba da siđem s tog voza
i nađem sa u nepoznatom gradu
stanica je pusta
nema prevoza do grada
krenem peške…
noć je i magla
strah me steže, ne znam kud idem i šta će da se desi

i vidim kuću, upaljeno svetlo
i čupavi meda u prozoru
ima crvenu mašnu
i miris kuhinje podseća na moju baku
i smeh
pomislim….
stigoh konačno, a onda –
dobijem jedan čupavi osmeh i sivo oko sa mesecom visoko..

i zvižduk voza u dajini
i onda zauvek znam
taj voz vozi samo za mene.

 

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up