fbpx

Tri tačke…

 

Piše: Tatjana Kaličanin

-Dešava mi se često da zastanem kod jedne misli ili kod jedne rečenice i dalje više ne ide. Stavim tri tačke čekajući i zureći u ekran kompjutera u nadi će se desiti neko čudo koje će mi pomoći da ponovo pišem……Ali nema ničega. Čak ni ideje kako bih nastavila priču koju sam počela pre par meseci…..

Ostavim jednu. Otvorim drugu….Počnem da je čitam. Super je. Dopada mi se. Osećam emocije koje sam tada doživela kako se prepiliću u svakoj rečenici. Sve emocije izviru iz priče. Dolazim do kraja lista. Znam šta bih napisala,međutim slike ostaju samo slike u mojoj glavi.

Prstima šaram po tastaturi. Napišem nešto,pa izbrišem. Igram se se piši-briši sa svojim kompjuterom. Malo razgibavam prstiće spremajući se da napišem nešto „veliko“,nešto čime će svi biti očarani….Spremam se. Ustajem sa stolice kako bih se se pomerila,jer poslednjih sat vremena sedim i zurim u već ispisane reči jedne od mojih priči. Šetam se po stanu gore-dole. Trudim se da osetim bilo kakvu emociju kako bih osetila nešto i počela da pišem,ali „Dođavola!“-uzvikujem. Sledi uzdah i kratak predah od pisanja.

[Tweet „Život se ne završava kada padnemo već tada počinje!“]

Tražim neke đakonije u kuhinji u vitrini gde ih inače držim skrivajući ih od svojih “gladnih očiju”. „Treba mi malo energije! Ufff…ovo je četvrta noć gde pokušavam da napišem bilo šta! AAAAAAAAA!!! Ako nastavim ovako da jedem u dvanaest noću pretvoriću se u loptu!“-uzimam ipak smoki i čokoladu. Stavljam ih pored kompjutera u jednu činiju. Spuštam se na stolicu i približavam se stolu. Gledam u ekran…..Opet tri tačke u glavi mi izgledaju više inspirativno nego bilo koja rečenica koju pokušavam da napišem na ovom belom WORD papiru.

Uzdišem. Ne vredi da forsiram. Stoga puštam svoju omiljenu listu pesama. Otvaram pinterest i facebook. Čitam statuse. Čitam savete za pisce i pisanje. Jedan od tih saveta bio je kako prebroditi blokadu. I naravno na engleskom jeziku. Čitam i čitam…i iščitavam……Opet one tri tačke ! Pomišljam kako je sve tako dosadno,naporno. Zašto mora doći do blokade? Ljuta sam. Ustajem opet i šetam po stanu. Sada već ne mogu da se smirim. Ušli mi neki mali nemiri. I dok se tako šetam po sobi kao neka luda setim se svoje prve priče što mi izmami osmeh na lice. „Bilo je to vrlooo davno. Kako godine brzo prolete!“ Tada sam samo htela da napišem priču kako bih dočarala svoj svet mašte. Volela sam najviše da pišem slobodne teme kod kuće ušuškana u nekom tihom kutku svoje sobe tamo gde me niko neće tražiti. I nisu me tražili! Dok bi na časovima srpskog jezika na zadatu temu u trenu dobila blokadu….Tri tačke su moji omiljeni interpunkcijski znaci u ovom trenutku.

Kako sam volela da odlutam daleko i dotaknem svet koji postoji samo u mašti. Bilo je to tada vrlo naivno i nevino pisanje. Danas je to sasvim drugačije-zrelije,emocionalnije. Jer svi se menjamo tokom godina. Razvijamo se i rastemo. Što je sasvim prirodno,jer nikome nije dato da ostane učauren i zarobljen svojim delovanjem. Neko mi je jedne večeri rekao: „Nije se grad promenio već su se tvoje oči promenile. Ne gledaš na svet istim očima kao kada si bila devojčica.” Upravu je! Tek kada mi je skrenuo pažnju na svoje viđenje moje stvarnosti iz njegove perspektive,shvatila sam koliko sam se promenila. Postala sam ponosna na sebe shvatajući da imam slobodu odlučivanja da svoj život napišem drugačije od svih ostalih.

Jer dragi moji čitaoci,život se ne završava kada padnemo već tada počinje!

Izdignem se iznad deteta u sebi,nasmejem mu se i pružim mu ruku da zajedno krenemo u osvajanje novog sveta.

Te noći sam shvatila da se bolkada kod pisaca ne dešava,jer pisac nema o čemu da piše ili zato što su mu emocije presušile već zato što je zatvorio jedno poglavlje pre svog konačnog kraja…I onda duša sama otvara novo dok staro zatvoreno čeka da se jednog dana ponovo otvori…Po meni u životu se ništa ne zatvara konačno,samo ostaje sklonjeno u stranu. Čak i emocije ostaju u nama zarobljene potisnute nekim drugim emocijama. Sve je u nama! Svet je u nama! I sve od nas samih zavisi koji korak ćemo dalje preduzeti….

Tri tačke…

 


tanja kaličaninTatjana Kaličanin

Diplomirani filolog, pisac i bloger. Od kada znam za sebe pisem price. Pokreću me ljudi koje viđam na ulici svaki dan. Ponekada i mirisi zbog kojih odlutam daleko. I onda započnem priču koju svako od nas ima. Onome kome budemo pričali svoju priču možda oseti da je tebi sličan.  Svi postojimo da bi život sebi i drugima učinili boljim.


 

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up