fbpx

Talenat kao taština

Može li se pisanje naučiti? Može, isto kao što se može naučiti glumiti, slikati ili pevati. Šta je to ili ko tačno mistifikuje proces pisanja i zašto se još uvek vode polemike oko radionica kreativnog pisanja? Možemo li živeti sa slikom pisca koji uči da piše i razvija se ili nam još uvek, za naš mir i ne uzimanje olovke u ruku, treba suvonjavi Kafka u potkrovlju ?!

Površina je ono što zanima mladog pisca, titranje mesečine na talasima. Svi oni zapravo ostaju do kraja života  pomalo uronjeni u dekadentni impresionizam pa u skladu sa tim, dive se čak i stihovima jednog Šenoe: “nad Lagunom titra mesečina…“

Zašto pišem ?!

Međutim, upravo tada, pre nekih stotinak godina, pisac odlučuje da napravi taj konačni, voljni skok prema angažovanoj umetnosti pisanja, ali to čini na takav način da uprkos višestrukim pokušajima ostaje zarobljen u kamenu dijalektike, koji ne želi i ne može razbiti. Pamet, pamćenje i taština jednog umetnika stvore briljantnog skribomana, sa nikada prežaljenom asimptotom odnosa njegovog stvarnog dela, ma koliko god ono zanimljivo bilo, prema onome što je njegovo delo moglo i moralo biti.

Ovde se uglavnom radi o nadmenom, drčnom i pomalo programiranom pisanju, ne velike vrednosti, što ne znači da ponešto od onoga razbacanog po papiru nije imalo određenu kritičku težinu. Mladi pisci većinom se hrane kritikama i napadima na vlastitu ličnost, ali sa vremenom postaju paunovi abnormalne taštine koji perverzno uživaju u napadima na njihov račun.

Ipak, sačuva se negde zrno skromnosti koje uzdiše uz treperavu muziku Debisija dok se niz kičmu penju nadražaji izazvani cenzurama titranja verlenovske mesečine. Takvi pisci još uvek su sposobni oprostiti i podučiti nove generacije.

 Zrno zrelosti

Tendenciozni tekstovi, sasvim su bezvredni ukoliko se govori o samom delu, a značajni isključivo zbog ukazivanja na devastaciju prouzrokovanu nekom vrstom monohromatskog čitanja književnog dela. Ovaj element napisanog, upada u oči kada tekst sam sebe nastoji organizovati kako bi se čitao u povišenom, kaleidoskopskom stanju svesti.

Pseudo-dijalektičko čitanje jednako je pogubno i jednodimenzionalno baš kao i samo prikazivanje pisca kao drskog piskarala. Ponekad su ionako zanimljivije podzemne vode koje krenu da izbijaju prilikom objavljivanja nekih tekstova.

Oni koji pišu o svojim egzistencijalnim problemima, kako bi ih mahom rešavali on line, uvek su mogli da računaju na podršku interneta i modernih medija, ali od nedavno situacija je nešto drugačija jer na takav prostor danas mogu da računaju i mnogi drugi. Iako su uvek postojali i tzv. pisci u senci, koji svoj prostor nisu mogli da dočekaju, neki sa pravičnim razlogom jer slabo pišu a neki od njih jer nikada nisu bili dovoljno dobro umreženi.

Sve je očiglednije da je solidarnost među piscima postala skoro pa nepoznata kategorija, gotovo na svim društvenim nivoima. Ali ako oni vole umiljavanja tipa da su savest društva, možda ne bi bilo loše da malo deluju u skladu sa tom krilaticom i u okviru sopstvenog ceha, ne nužno samo za svoj interes.

Sa one strane pisanja

Neobičan je to osećaj, mešavina sete i ljutnje, uz istovremeno javljanje nekih novih ideja. Sa vremenom dođe spoznaja da je pisac, baš kao i svaki drugi umetnik, samo instrument a onda ponos zameni taštinu.

*

     Saznaj kako potisnuti osećaji upravljaju pisanjem. Otkrij na koji način spisateljska blokada može da postane žarište novih uvida o sebi i kako pokreće kreativni tok na sasvim neočekivani način. Promeni obrasce ponašanja koji guše glas pisca u tebi i počni da slobodnije izražavaš osećaje kako bi ih što lakše pretočio u likove priče koju pišeš. Kroz vežbe pisanja učimo se nositi sa strahom i sramom od onog napisanog.

Ciljane vežbe pisanja, kao i konkretni psihološki saveti radionice, nude upoznavanje sopstvene kreativnosti iz sasvim nove perspektive. Pisanje je ogledalo unutrašnjeg sveta koje stvara mistične oblike. Uskoči u zečiju rupu i upoznaj sebe sa one strane pisanja.

 

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up