fbpx

Tada sve počinje

Onog trena kad nanišaniš Sunce i prisloniš oko na kaleidoskop a ne ugledaš raznobojne komadiće stakla što se prelamaju i pretaču u sliku, već ugledaš dete koje namiguje Suncu i potpuno je sigurno da gleda u magiju.

Onog trena kada na peščanik prestaneš da gledaš kao na napravu kojom su nekada merili vreme i ne rotiraš ga da iznova teče, već razmišljaš da razbiješ staklo i napraviš kulu od peska. Kulu od vremena.

Kada ti snežna kugla ne izmami osmeh no unese nemir i setu jer i u njoj, kao i u tebi, veje kad je pomeriš.

Kada sav raščupan i krmeljiv, zanesen topotom kapi koje dobuju o lavabo, uhvatiš sebe kako razmišljaš zašto se ogledalo ne zove dvogledalo.

Kada se probudiš sav slomljen i nagužvan kao dva broja veća bluza i prvo što ugledaš jeste jutro koje te ponovo dočekuje na nišan repetirane, čađave dvocevke. Pa u duhu tog dana pred isti istupaš kao pred streljački vod.

Kad te iz sopstvenog sna trgne onaj drugi ,,ti’’ u tebi, da bi ti, u gluvo doba, izneo teoriju kako je kugla zemaljska zapravo terarijum i da smo svi zatočenici pod nebeskim svodom, pa do svanuća kujete plan bekstva.

Kad Deda Mrazu u pismu trebuješ muzičku kutiju ali onu sa violinskim ključem da u nju zarobiš note, kako bi svirala tišinu.

Kada zagledan u vodu moraš da objašnjavaš da zapravo gledaš u nebo.

Kada mahnito loviš svica, do struka ožaren koprivama, moleći ga da bude tvoj fenjer kroz mračne predele u pohodima na nadolazeće sne.

Kada namršteno, preko rama dioptrijskog stakla, fiksiraš oca za doručkom i na njegov zbunjen pogled moraš da objašnjavaš da mu okrećeš glavu. Pogled zbunjenosti se popne za oktavu više a tebi nije jasno kako ne razume! Bio bi lepši kada bi mu okrenuli glavu. Imao bi kosu, a ne bi imao bradu.

Kada zapamtiš svaku priču koju ti je iko ikada ispredao a zaboraviš ono što je upravo izgovorio.

Kada ne znaš odgovor na pitanje o čemu priča knjiga koju čitaš ali znaš da je njen sadržaj, pre tebe, pohodio muškarac. Njegov parfem se utkao međ’ svakim pohabanim listom. Znaš da je na sedmoj strani izgubio trepavicu. Otpalu željicu za koju čvrsto poželiš da mu se ostvari. Znaš da ga je negde, tik na sredini, nešto toliko zaokupilo da je zaboravio na nikotinski štapić koji mu gori u rukama pa je reč ,,voda’’ izgorela u mukama. Znaš da je na kraju plakao, sjaj nekolicine slova iščileo je u prasahlim baricama. Naposletku, otkrivaš da je voleo jednu Marinu koja sada živi na margini između sto trideset sedme i sto trideset devete strane.

Da, jedna fali. Istrgnuta baš kao i parče njegovog srca.

Mislim da je odveć jasno da si pisac mali veseljače.

TADA SVE POČINJE

Plovićeš morima svojih tvorevina, praćen zovom slova, poput Sirena nasukanih na stenama tvog uma. Pobedićeš silne ratove protiv Muza i Harpija koje oholo kruže oko leša tvojih ganglija. Proći ćeš kroz zastrašujuće, jezive predele, kroz pustoše i tminu, samo da bi ubrao najbolje parče duše i iscedio na papir njegov nektar.

Zakorači u svet u kom će svaki glas koji čuješ, svako lice koje vidiš, svaka ruka koju dodirneš postati priča.

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up