Svršetak

Moja cura ima male grudi i bradavice veličine trešnje. Kada svršava dere se kao divlja mačka i stenje kao da će da umre. Mislim, to je u redu, kada su zatvorena vrata sobe i terase. Meni je u suštini svejedno, mada bih ponekad voleo da vikne nešto drugo, bilo šta. “Ljubavi”. “Pocepaj me svinjo”. “Prestani ne mogu više”. Čak i ono otrcano “Nemoj da staneš, ne sad” bi bilo dovoljno. Hoću da kažem da bi bilo lepo povremeno da se čuje nešto drugo, primereno situaciji – neki osećaj koji ima više veze sa onim što se događa. A to kako svršava, to je tek posebna priča. Nikada u životu nisam video ništa slično. Baca se na sve strane, celo telo joj je u pokretu. Kao da gledaš nekog koga trese struja. Proždiru je valovi grčeva, protiv njene volje, duboko iznutra. Valjaju se preko stomaka i grudi sve do vrata i golicaju tabane. Kao da cela njena anatomija hoće da kaže hvala, a ne zna kako.
Osim toga, ta moja cura pravi fantastične kolače. Ima zlatne ruke. I bistra je kao planinski potok. Možda je malo neobično što joj ne pominjem ime, a pričam o njoj. Ali nije. Da me probudite usred noći, njeno ime bi mi prvo palo na um. Te njene crne oči i pogled “šta sam ti rekla” kad hoće nešto važno da mi kaže, ili podeli sa mnom nešto što ju je zaista ganulo. Ili kad pametuje i priča o knjigama iz psihologije koje je čitala i uvek pronašla sebe u njima. I kad smo već kod toga, više nisam siguran da će ta cela priča dobro da se svrši. Kada se nađeš u takvim knjigama, onda je to zajebana stvar.
Problem sa tom mojom fantastičnom curom je što je uvek sama. U glavi. I što voli da se jebe i sa drugima. Jednom mi je predložila da probamo u trojku sa još jednim muškarcem. Tad sam znao da joj nisam dovoljan. A nisam hteo ni da delim. Mislim, jednom kad je iznad mene i počne njena vriska, nisam bio siguran kome je namenjena – meni ili onom trećem.
Rezultat toga je da mi kaže da joj se svarno sviđam, ali da je više ne privlačim i to je rastužuje, iskreno. Jer, zaista bi htela da je privlači neko kao ja. Neko pametan, neko nežan, neko ko je zaista voli. Neko ko ume da priča tako zanimljive priče.
I našla je nekog novog. Zbog te glavate samoće. Taj je oženjen i u vezi je sa njim već godinu dana. To mi je skoro rekla onako, kao usput, iako sam sumnjao već duže vreme. Onda kad smo prestali da spavamo i živeli skoro pa kao brat i sestra. Ali on joj je privlačan. To je surovo. Surovo prema meni i surovo prema njoj. Život bi bio mnogo jednostavniji da je ja privlačim. Jedan deo nje je toliko hteo da stvari između nas funkconišu, onako kao na početku, ali se nešto između nas jednostavno nije poklapalo. To da njen um to tako silno želi, ali telo jednostavno odbija da sarađuje.
Mnoge je stvari rastuže. Sa mnom može da sedi satima, i da razgovara o svemu. Može da spava u istom krevetu sa mnom (čak i kad hrčem), može da me vidi bez odeće, da bude gola preda mnom. Ne mora ni da se redovno depilira i može da ide u trenerci po kući. Ne smeta joj čak nikada se samozadovoljavam pored nje u krevetu. Kaže da je to pomalo rastužuje, ali i da joj laska da je od svih devojaka na svetu baš ona ta o kojoj tada razmišljam.
Oduvek je imala taj problem sa pravim muškarcima koji su joj se dopadali.Jer kad god bi nekog upoznala i dopustila mu da joj se prilbiži, taj bi posle nekog vremena ubrzo nestao bez traga i glasa. Kao da su u zemlju propadali. Nije znala zašto i da li njoj nešto fali. Ali su svi bili seksi, barem za nju. I ovaj novi ljubavnik je seksi. Dlakav je i niži od mene, malo sirov, a ona to voli. I ne traži od njega da pričaju. Ali kad ju je poslednji put sreo na ulici, bio je sa ženom i gledao je kroz nju kao da je ne vidi. Ona mu se osmehnula samo malo, značajano, krajičkom usana. Ali je on okrenuo glavu. Naravno, jer je žena stajala pored njega. Nju je to jako rastužilo i posle je gorko plakala u jednoj poslastičarnici u centru.
Problem sa mojom devojkom je ipak u tome što je i kada je bliska sa mnom, uvek sama. Tako je provela i detinjstvo. Sama. Nije imala nikoga ko bi je razumeo i tešio. Kaže da je samo sa još dvojicom muškaraca u životu bila tako bliska kao sa mnom. Bili su joj kao braća. Ponekad, kada je sama kod kuće, oseća da je gledamo. Mene i tu dvojicu. Kada se to dogodi, na početku se malo uplaši, ali je istovremeno i usrećuje. Jer zna da ipak nije potpuno sama.

Darko Tadic

Darko Tadic

Prof.dr Darko Tadić je osnivač i predavač u online radionicama kreativnog pisanja. Diplomirao dramaturgiju na FDU. Radi kao predavač i konsultant za komunikacije, kreativno pisanje i kopirajting. Email: darko@kreativnopisanje.org
Darko Tadic

Latest posts by Darko Tadic (see all)

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up