fbpx

Šta se dogodilo sledeće?

 

autostoper

 

VEŽBA IZ RADIONICE: Ideja za kratku priču!

Vreme je za kreativne vežbe pisanja. Bez obzira da li pišeš priče, reklame, drame, filmske svenarije ili eseje, ponekad je potrebna vežba da bi podstakao svoju kreativnost!

Unapredi svoju maštu vežbama iz kreativnog pisanja

Pogledaj sliku u ovom postu.

Šta je ovde priča?

Napiši dramatičnu kratku priču u najviše 350 reči.

Evo kako:

  • fotografija predstalja osnovnu postavku priče
  • na osnovu toga razviju svoju sopstvenu kratku priču
  • priča ne sme biti duža od 350 reči
  • kada je napišeš podeli je sa nama u komentaru ovog posta

Da li možeš da napraviš priču na osnovu ove slike?

Probaj!

Ako ti se sviđa, podeli...

Komentari

  • legenda

    AUTOSTOPER

    Izvadila je opet sliku iz torbe i ćutke se zagledala u nju. I dalje je imala moć da je iz temelja uzdrma. Ali ne uvek. Najjače je delovala na nju 17. novembra, a to je danas.Iako se odnosi na neki datum iz kalendara davne godine. Kada je bila mala. Kada je prvi put uzela, za njene tada majušne ruke težak, dedin stari Zeiss Icon foto aparat.
    Morila je teška dosada tog kišnog dana, onako kako samo deca mogu da budu izgubljena u nepoznatim mogućnostima svojih malih života. Lutajući po pustim sobama istrošene kuće, nekako je dospela na tavan. Ovaj deo kuće, nepohođen često od strane čak ni svojih najrevnosnijih stanara, krio je u svojim paučinastim ćoškovima razne suvišne stvari, ali je poneki predmet uspeo da sačuva svoju upotrebnu funkciju. Kao na primer dedin stari Zeiss Icon fotoaparat. Posmatrala je dedu toliko puta kako ga uzima u ruke, otvara kućište pomalo drhtavim rukama, i ubacuje film. Onda ga namotava gledajući u nju veselo i sa iščekivanjem, kao da je on tobože dete, a ne ona. Bio je to nepogrešivi znak za nju da zauzme pozu i na nekoliko trenutaka sedi mirno. Sve dok ne zasija munja, odnosno sevne zaslepljujući blic.
    Nikada neće znati da li je postala fotograf tog kobnog dana, 17. novembra, ili je oduvek bila zarobljena u slikama, prizorima i bojama, kao pisac u svojim još nenapisanim rečima. I odakle joj taj iznenadni poriv da razbije rutinu i zameni do tada precizno podeljene uloge. „Dosada je zahvalno đavolovo igralište“ ali ne može se sve objasniti time. Naglo je skočila iz svoje fotelje i ustrčala uz stepenice do tavana. Otvorila je okrugli tavanski prozor i nanišanila aparatom. Deda je u kišnoj noći stajao pored puta sa ispruženom rukom. Škljocnula je. Munja, ili blic? sevnuli su dovoljno jako da jasno osvetle prizor na vlažnom putu. Deda je ležao sa licem u izlokanoj bari, glave neprirodno iskrenute u odnosu na mlitavo telo. U daljini se gubio zvuk panično odlazećeg automobila.
    Para se pušila iz njenih poluotvorenih usta. Nepomično je zurila u mrak. Bila je to njena prva fotografija. A dedina poslednja…

    • Darko Tadic

      Jako lepo napisano. MIslim da je dobro da se sve ovo prebaci na forum, u Autorski kutak. 🙂

Scroll Up