fbpx

Šta nas motiviše da pišemo?

Sigurno ste se nekad zapitali, ili makar pomislili, šta pisce motiviše da pišu?

I to ne samo odakle crpe inspiraciju, već koja je tajna plamena koji tinja i nezasito ih vodi da zapisuju reči u smislenu celinu buduće priče. Ja bar jesam…

Oduvek sam volela priče od davnina, predivni omaž minulim vremenima. Često sam, u mislima, bežala ka njima, toj sigurnosti koju pružaju kao već svršen čin. Neprekidni izvor čudesa i fantastičnih sudbina običnih ljudi.

Nisam mogla, a da se ne zapitam, šta se desilo sa vremenskom linijom, zašto više nema heroja o kojima bi moglo da se piše. Kako to da ima samo običnih ljudi i nimalo fantastičnih sudbina.

Sve dok, nenadano, pričajući sa svojim dekom, nisam čula priču o šampiti. Tužna storija sa istim takvim krajem. Jedna povest o mračnom, posleratnom vremenu, kada su i deca morala da nadniče za komad tvrde, suve proje. Vremenu kada je detinjstvo bilo luksuz. Tada je moj deka dao poslednji groš za vodenkasti kolač, koji nije mogao da jede i naposletku ostao gladan.

Slušajući to sa mrenom od suza u očima i dubokom tugom pod kožom, shvatila sam da isrpred mene sedi onaj izgubljeni heroj. Običan čovek sa tužnom sudbinom, koji je snagom svoje volje ispisao fantastičnu sagu koju još niko nije ispričao. Još jednu odu iz davnina.

I ja sam počela da pišem.

Poletna i preplavljena emocijama, tako lako sam slagala reči i plela tapiseriju jednog života.

I to je sve što je bilo potrebno – moj motiv i vetar u leđa. Ideja koja čeka da dođe na svet i moja odgovornost da je na isti dovedem.

Tako sam naučila da je inspiracija umeće da se u običnom vidi neobično.

Želja da oživim jednu istoriju je ono što mene pokreće. A vas?

Mada, nije naročito ni važno šta vas motiviše, sve dok želite da pišete. O koncu, bitno je samo ono ispričano i hrabrost da se počne. Samim tim što imate potrebu da pišete znači da ste malo drugačiji od običnog sveta i prigrlite to. Pomislite samo koliko li je nekih Džekija džumara spavalo po grobovima preminulih vlasnika ili cvilelo ispred zatvorenih vrata okrutnih. Koliko li je tvrdih proja ostalo nepojedeno. Koliko priča čeka da se rodi na papiru.

Pitajte deku ili baku, tetku, strinu, usamljenu komšinicu staricu, slušajte ih dok govore. Magija se krije u običnom danu, a motiv često iznenađujuć, pa čak i sam, možda, priča.

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up