fbpx

Šampita 3.deo

Imao je jasan plan. Na kraju radnog dana, otići će u poslastičarnicu na ćošku i poješće najveći kolač koji može da dobije za te pare.  Cilj je bio da se dobro najede.

Najednom, dan je dobio boju, sinje kamenje smešne oblike, kolica su bila bicikl i ništa nije bilo teško, čak ni ranjena stopala, bosa u malim čizmama. Bio je veseo, onako detinje, prosto, iskreno.

Vreme je proletelo, i za tili čas već je licem bio pripijen uz staklo izloga poslastičarnice. Ustručavao se da kroči unutra. Iako je imao pare i svako pravo da se zove mušterijom, oklevao je, valjda iz navike.

,,Negoslave, ulazi unutra, sve si ali nisi kukavica, ne kvari sam sebi ovaj dan!“ – besno je korio samog sebe. Udahnuo je duboko i prišao vitrini sa poslasticama.

Devojka koja je tu radila, sumnjičavo ga je gledala iza pulta. Prešla je tek 20-tu ali je bila ogorčena na ceo svet, njeni snovi da bude nešto više, ili da se pak dobro uda, raspršeni su činjenicom da je njen otac vlasnik poslastičarnice i da njena neizvesna budućnost ne prelazi taj isti pult sa kog je zlobno posmatrala jednog usamljenog dečaka.

,,Da li si siguran da imaš čime da platiš kolač balavče? Ili si samo došao da mi umusaviš staklo?“ – primeti zajedljivo.

Nega je nije čuo, opijen slatkim mirisima kolača, podlegao je himeri da je ovo njegova majka, mlada i lepa, spremila mu je kolače, a on nije nadničio za njih, već su mu zbog ljubavi pripadali. Čeznuo je za tim udubljenjem između vrata i ramena, da spusti umornu glavu, da oseti zagrljaj majčinih ruku, da oseti utehu, da ga te ruke zaštite od straha, samoće i hladnoće sveta, da više ne bude sam. Pribrao se sa naporom, nehajno protrljao oči i gledajući u najveći kolač, pročitavši da se zove šampita, pokazao prstom i samo promucao: ,, ovaj, moliću.“

Namrgođena prodavačica je uzela jedan komad, spustila na papirni tanjir, i pre nego što mu je pružila, upitala: ,, prvo da vidim čime ćeš da ga platiš, ovaj košta 10 dinara.“ Predao joj je novčanicu, uzeo kolač i otišao u ćošak, do izloga da sedne i na miru pojede ovaj nenadani dar.

Bio je srećan i pun nade, iako je sve bilo samo proviđenje, na tren kao da je znao kako je to ne biti siroče. A sve što je trebalo da se desi  je da ovaj slatkiš bude najbolji koji je ikada pojeo. A to nije bio težak zadatak, jer sve što je znao, bila je retka kocka šećera. Odlagao je trenutak da načne to savršenstvo. Želeo je još malo da uživa u čežnji, u fantaziji da mu je majka šampitu napravila. Naposletku, uzeo je kašiku, zahvatio veliki komad i halapljivo ga strpao u usta.

Ali avaj! Zagrcnuo se i zgrožen ispljuvao sve. Magije je nestalo, sve je bilo isto kao i njegov život. To veliko parče kolača je bilo nešto najodvratnije što je probao, bljutavo, vodenkasto, bezlično. Veliko na oko, a prazno za usta. Lažna slika raskoši, šargarepa na štapu. Nije bila jestiva ta smesa loše umućenih belanaca bez šećera, sa malo dodatog goveđeg želatina kako bi se učvrstilo i prevarilo gladne, naivne oči.

Nega nije krio suze. Lagano su klizile niz obraze. Nikada se nije osećao usamljenijim nego sad. Glad ga nije brinula, na to je navikao. Bilo mu je žao što je izneverio retku sreću koju je dobio, želeo je da oda omaž majci tako što će se najesti i biti srećan, zamišljao je da ona stoji iza pulta i gleda ga blagim, plavim očima, boje neba kakve su i njegove, sada uplakane. Držao je lično opelo nad propalim kolačom. Slegao je ramenima, obrisao suze i podigao glavu; ,, Ne budali, ovo si dobio, nisi zaradio, samim tim nisi ništa izgubio. Emocije su za žene što bi rekao deda, a onaj ko mašta umre od gladi ili od Nemca.“  – bodrio je sebe Nega i ustavši letimice bacio poslednji pogled ka prodavačici.

,,A sad, valja stići do železničke na voz, malo smrzavanja pa konačno odmor, bar do sutra.“ – pomislio je za sebe dok se užurbanim koracima stapao sa masom radnika-nadničara, umornih od rada, sebe i života.

Kraj.

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up