fbpx

Šampita 2.deo

Komšija, zvani Mile od milošte, jer njegovo pravo ime niko od klinaca nije znao zasigurno, je bio poštenjačina. Rano je ostao udovac  i , iako je voleo decu, svoju nije stigao da ima. Nikada nije pričao zašto se nije ponovo oženio, i sada kada je uveliko prevalio 60-tu, niko ga više nije ni pitao. Ostao je posvećen kući, brinuo je o roditeljima starcima i pomagao, koliko je mogao, sirotoj deci iz komšiluka.

Vreme je proticalo uobičajeno. ,, Ova kolica da napunim, pa mali predah“, mislio je Nega za sebe. Čekalo ga je još dosta rada i valjalo je rasporediti snagu tako da izdrži do kasnog ručka, jedinog obroka za danas.

Seo je na pločnik, leđima oslonjen o zgradu i taman kad je hteo da sklopi oči, neki neobični bljesak mu je privukao pažnju. Zagledao se u gomilu krša, nabacanog kamena i zemlje nedaleko ispred sebe i ponovo ugledao to svetlucanje, zaglavljeno između dva bloka betona. Prišao je da bolje osmotri i tek tada shvatio da je to neka limena kutija, a sunce koje je povremeno provirivalo kroz teške, čelične, jesenje oblake se kao signal odbijalo o uglančanu površinu predmeta. Uspeo je da je izvuče i stao da razgleda. Bila je to kutija za ručak kakvu je viđao kod ostalih radnika, mala i metalna, bez oznaka, imena ili katanca.

Oklevao je. Iako se radoznalost razgoropadila, ta stvar je mogla da pripada nekome od prisutnih radnika, a on nije njuškalo, ili, daleko bilo, lopov, poštovao je tuđe stvari. Goreći od želje da sazna šta je unutra, poneo je kutiju Miletu, pa neka on odluči.

Pozvao je svoja dva drugara da sa njima podeli ovo neobično otkriće.

,,Ma otvori, samo da gvirnemo!“ – nestrpljivo reče jedan od njih.

,,A šta ako je neko drugi već uzeo to iznutra, pa onda okrive nas da smo lopovi?“ – zapita Nega.

,,Ti u svemu vidiš Nemce.“ – razočarano će njegov drug.

,,Šta se vi tu domunđavate, a kolica zjape prazna?“ – veselo povika Mile koji pristiže u pravi čas kao da je pozvan.

Nega mu odmah pruži kužnu kutiju kao da se oslobađa greha, ,,evo ti ovo, našao sam tamo među šutom, ne znam čije je i nisam otvarao.“ – izdeklemovao je kao pesmicu.

Mile nije delio njihovu zabrinutost da bi kutija mogla biti nečija. Kada hodaš po tlu više od pola veka poštenje postane relativna stvar, čak i za njega kome istog nije manjkalo. Svi mi pokušavamo da ne potonemo u ovom moru slučaja i situacija. Otvorio je kutiju, a dečaci su iskričavim očima čekali čudo, uostalom sve je dogodovština kada imaš 10 godina, čak i kada nemaš tu privilegiju da budeš deran.

,,Gle!, obično da gurnem ruku u reku, ona bi presušila, ko bi rekao da i ja, baksuz, namaknem po koju sreću.“ – reše kroz smeh.

Unutra, uredno složene, nalazile su se novčanice od po 10 dinara, tuce njih. Izvadio je 3 novčanice i pružio im je.

,,Evo, po dinar za svaku godinu,“ reče šeretski.

Nalet ushićenosti i radosti preplavio je dečake. Nega nije bio naviknut na dobrotu, na darove, nije tražio pažnju i nije je dobijao, sve što je ikad dobio, zaradio je. I zato je sada bio rešen da oda počast ovom činu. Potrošiće ih da zauvek pamti dobrotu jednog običnog dana.

Kraj drugog dela…

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up