fbpx

Rimovana poezija: osveta pesnika

 

Mnogi moderni pesnici, pa čak i urednici književnih časopisa, mrze rimovanu poeziju. Da li je to stvarno tako? I zašto je rimovana poezija postala nepoželjna poetska struktura modernog doba?

Rima je postala neka vrsta neželjenog gosta, nevoljenog čeda, ili neprijatnog rođaka iz unutrašnjosti savremene poezije. Stiče se utisak da je mnogim ljudima od pera, istinskim pesnicima stare škole, pa i mnogim književnim urednicima, još nije sazrela ideja da ovakva omraza prema pesničkoj rimi ne vodi nikuda.

Glavna ideja je da pesma u rimi suvše često podseća na srednjoškolske lake tinejdžerske maštarije i bledunjave ljubavne pesmice, podloge za pravljenje popularne muzike u kojima caruju “kraljevi lakih nota” i njihove pesničke tvorevine, kao i pojava armije pesnika amatera širom interneta (ovo je već dostiglo neviđene razmere), što sve stvara utisak da je poezija u rimi postala laka industrija nevažnog pevanja, dostupna svakom ko ima papir i olovku i voli da piše.

Sve ovo uticalo je na mnoge pisce, kritičare i urednike da rimu proglase personom non grata moderne poezije i okrenu se slobodnom stihu i raznim oblicima kvazi haiku poezije kao nečemu što karakteriše “pravu poeziju”, oslobođenu glupih i okoštalih formi koje zahtevaju rimu, metar i stroga pravila pevanja, čitaj KLIŠE.

Pesnicima nije lako

Ne znam ko je ovde u pravu. Tradicionalisti ili „oslobođeni“ moderni pesnici. U krajnjem, nije ni bitno. Ali…kao što slikar nije svako ko ume da baci boju na platno, tako nije ni pesnik onaj koji zna sva slova pa rešio da piše.

Rima je duša poezije, ključ za otvaranje njenih tajni. Tako barem ja mislim. I mislim da svako ko želi da piše pesme sa rimom, a da nije na nivou škrabanja tinejdžerskih jada i šaljivih pesmica, mora da ovlada zanatom i razume važnost aliteracije, asonance, kosnonance, i njihovo značenje za pisanje poezije. Ovi elementi rime jesu izuzetno važan alat svakog ozbiljnog pesnika, i mogu biti veoma efikasni ako se pravilno koriste.

Rima ima raznih, i pesma ne mora uvek da ima klasičnu ABAB šemu. Ono što je suština, jeste da je rimovanje, kao šema, obrazac slaganja reči u pesmi. Tipična rimovana pesma izgleda ovako:

Olovne i teške snove snivaju
oblaci nad tamnim gorskim stranama;
Monotone sjene rijekom plivaju,
žutom rijekom među golim granama.

U gornjem primeru, snivaju/plivaju i stranama/granama su primeri perfektne rime (kada reči zvuče isto jer imaju isti poslednji slog). Mnogim pesnicima nije ni malo lako pisanje u ovakvoj rimi, i to je čest slučaj koji srećem u mojoj online radionici za pisanje poezije, naročito kod pisaca početnika. Tu leži opasnost, jer ne poznavanja zanata, ritma reči u pesmi, često dovodi do forsiranja klišea, ili praznog stiha. Usavršavanje različitih oblika rime, koji nisu klasični ABAB obrazac, može znatno unaprediti poetske tehnike pisca, i stvoriti mnogo softiciranije stilove pesme.

Zašto je rima srce pesništva

Poznavanje tehnike rime, i kako se one efikasno koriste, mogu znatno povećati samopouzdanje pesnika, naročito kada je u pitanju slanje rukopisa književnim časopisima, ili urednicima u izdavačkim kućama. Ali da bi se stiglo dotle, pisac mora videti i razumeti kako dobro rimovana pesma otvara mnoge mogućnosti, a ne samo puko slaganje reči “da zvuče isto”.

Dok se perfektna rima uvek nalazi na kraju stiha, postoje brojni načini da se pesma dobro rimuje uz pomoć različitih oblika i vrsta rime. Interna rima (ili srednja rima), pojavljuje se u sredini stiha ili strofe. Unutrašnja rima predstavlj amnogo suptilniji način rimovanja pesme, U pesmi “Gavran”, E.A.Poa, možemo videti kako to dobro izgleda:

Jednom u čas tužan noćni , dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
„Posetilac neki – šanuh – kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više.

Evo nekoliko tipova rime koji mogu zanatski unaprediti oblikovanje pesme na neobične i zanimljive načine.

Aliteracija je česta upotreba istih suglasnika ili suglasničkih grupa u više reči u stihu ili rečenici, naročito kada se ponavljaju sukcesivno, jedan za drugim. Ovom stilskom figurom naglašava se emocionalno stanje govornika, zvukovni ugođaj, ritam ili glasovni efekti. Evo kako to izgleda kod Šantića (“Veče na školju”):

Prohladni pada mrak,

Vrh hridi crne

Trne

Zadnji rumeni zrak.

Asonanca je stilska figura koja se zasniva na čestoj upotrebi istih samoglasnika (vokala) u više reči u stihu. Svaki glas ima svoj poseban zvučni kvalitet, čime dočarava određene slike i čini izražavanje emocionalnim. Asonanca se koristi da bi pojačala emocionalno stanje govornika, zvučnost stiha ili naglasila izražajnost pesničkog jezika. Naziv potiče od latinskog assonare, što znači “zvučati u skladu”.

Opet kod Šantića:

I jeca zvono

Bono

Po kršu dršće zvuk,

S uzdahom tuge

Duge

Ubogi moli puk.*

Pored ovih zanatsko stilskih tehnika u pravljenju rime, u online radionici za pisanje poezije, polaznici uče i druge tehnike, kao što su upotreba konsonance, polurime, pararime i obrnute rime.

Sve ovo može biti od velike koristi pesnicima u traganju za sopstvenim stilom i izgradnju originalnog glasa, u pravljenju divnih poetskih slika koje zovemo – poezija.

Zato, pre nego što se odreknemo brojnih tradicionalnih pesničkih formi, u kojima su spevano brojni dragulji pisane umetnosti, razmislite dvaput: bez zanata nema umetnosti, naročito ne one vrhunske izražajnosti koja pleni srca muza.

Šekspir je mogao da piše i dijalog u prozi. Ali, nije.

 

*(Definicije i primeri Aliteracije i Konconance- Teorija književnosti: Živković)

 

Ako ti se sviđa, podeli...

Komentari

Scroll Up