fbpx

PRIČE IZ RADIONICE: Tačka gledišta i pisanje priče

Tamara Kuzmanović, polaznik radionice kreativnog pisanja, vrlo zanimljivo je uradila vežbu promene tačke gledišta u pisanju. Kako to izgleda u praksi?

 

Ženski ugao

 

Upoznali smo se u muzičkom studiju (alternativnog pravca), poznatog ženevskog kulturnog centra l’Usine (Fabrika). Bio je kraj marta 1999. godine i padale su prve NATO bombe na Srbiju. Bila sam uplašena, pomalo izgubljena, a prvi put sam videla, tog visokog muškarca ogromnog nosa, upravo u pauzi između jednog i drugog plača. Elena, Makedonka koju sam upoznala na naučnom skupu, me je predstavila Tjeriju, novinaru rubrike o kulturi – muzici, jednog švajcarskog nedeljnika. Pričali smo na engleskom.

“Mnogo volim muziku iz tvoje zemlje, naročito cigansku. Obožavam Gorana Bregovića i Kusturicu”, rekao je Tjeri oduševljeno.

Samo sam klimnula glavom. Nije mi bilo ni do kakve priče. Primetila sam samo da je u srednjim godinama, za razliku od mene koja sam u tom trenutku imala samo 25. Tjeri je za mene bio samo još jedan novinar iz mog okruženja, jer sam se bavila istom profesijom.

“Da, znam za bombardovanje. Moramo ostati u kontaktu da ti pomognem ako treba. Ako nemaš telefon u Ženevi, daj mi tvoju e-mail adresu“, dodao je on.

Pa dobro, pomislila sam, kolega mi je, valjda je to normalno i bez mnogo razmišljanja dala mu tu adresu. U profesionalnom odnosu i ne treba da uviđam da je mnogo ružan, da ima izbuljene oči, da gubi kosu i da ima neke grozne tetovaže po rukama. I taj njegov nos, ogroman, delovao je kao neka prevelika šargarepa na malenoj glavi Sneška Belića. Jednom rečju, čovek je bio odvratan, ali zar je trebalo da me bude briga kako neko izgleda, u trenutku kad mi je pomoć, u vidu nekog posla, bila zaista potrebna. Nisam znala ni da li ću ostati ili otići iz Švajcarske.

Poslao mi je poruku dve nedelje kasnije.

 

 

Muški ugao

 

Svirao sam gitaru u l’Usinu, pokušavajući da pronađem pravi akord za novu pesmu moje grupe „Super bombon“. Inače, pevačica benda je moja dugogodišnja devojka Judit. Baš nam u poslednje vreme i ne ide najbolje. Ona živi u Cirihu, ja u Ženevi. Dadoh malo bogatstvo i mnogo vremena za put, ne bi li se viđali redovno svakog vikenda.

Tada je ušla ona. Čuh od Elene da se zove Tatjana i da je iz Srbije. Odmah sam se setio Kusturičinih filmova. Bila je tužna, pomalo izgubljena. A da, NATO je upravo počeo bombradovanje njene zemlje. Pomislio sam da joj mogu pomoći. Bila je slatka, plavuša i veoma zgodna. Imala je nešto ranjivo, ali i odlučno u sebi. Na trenutak sam pomislio da je to ona, žena koju čekam i u koju bi mogao da se ludo zaljubim.

„Ne volim Gorana Bregovića jer je pokrao narodnu muziku“, rekla je Tatjana. Kako sam se samo nasmejao i objasnio joj da je on proslavio bivšu Jugoslaviju. Beše li i Esma Redžepova iz Srbije ? « Ne iz Makedonije je », kazala je. Zar je to bitno, nikad nisam znao razliku između tih bivših Jugoslovena i zašto su ratovali.

Uzeo sam e-mail adresu od Tatjane jer nije imala telefon u Ženevi. Nisam ni znao da li će ostati u Švajcarskoj ili se vratiti u Beograd, ali sam želeo da je vidim ponovo. Na kraju krajeva, ja sam super zgodan „dečko“ i žene su lude za novinarima. Mada Tanji ipak moram i pomoći.

Poslao sam joj poruku posle dve nedelje.

 

Iz ugla naratora

 

Krajem marta 1999. godine, kada je NATO počeo bombardovanje Jugoslavije, jedna Srpkinja, novinarka zatekla se u Ženevi na službenom putu. Novi rat dočekao ju je nespremno i ona nije znala ni da li da se vrati u Beograd (a nije ni mogla), ni gde će da spava u Ženevi, ni šta će da radi kad potroši ono malo novca što je imala. U pomoć su pritekli organizatori naučnog skupa sa kog je izveštavala i našli joj smeštaj. Elena, Makedonka koja je pričala srpski, je ponudila svoje rame za plakanje, kao i upoznavanje sa ženevskim novinarem Tjerijem.

Tatjana, kako se zvala nesrećna žena i Elena su otišle do alternativnog kulturnog centra l’Usine gde su zatekle Tjerija. On je svirao gitaru, ali je brzo sa osmehom na licu pozdravio obe devojke.

 

« Ti si iz Srbije, volim vašu muziku, naročito cigansku », rekao sam.

 

« Znaš, upravo je počelo bombardovanje Beograda, ne znam jednostavno šta da radim », odgovorila sam mu.

 

Tjeri je želeo da priča o muzici,  Tatjana nije usta zatvarala opisujući vesti o bombradovanju Srbije.

 

« Mislim da bih mogao da ti pomognem », ponudio sam, pomislivši da je lepa i mlada ova plavušica.

 

« Smeštaj već imam, potreban mi je neki posao, a ne znam čak ni da li ću ostati u Ženevi ili se vratiti u Beograd », objasnila sam mu, ponadavši se da će me kao novinar razumeti. Proletela mi je misao da je odvratan, ali zar je ta činjenica uopšte bitna. Samo će mi pomoći, onako kolegijalno, zaključila sam.

 

Dok je Tjeri razgledao Tatjanu (već pomalo srećan što ju je upoznao) ona je bila pred novim plačem, ne obazirući se uopšte na okolinu muzičkog studija.

 

« Daj mi tvoj telefon », zatražio sam.

 

„Nemam mobilni u Ženevi, mogu ti dati samo e-mail adresu“, odgovorila sam.

 

Tjeri je poslao poruku Tatjani posle dve nedelje. Razmišljao je o njoj, ali je morao malo da taktizira.

Ako ti se sviđa, podeli...

Komentari

Scroll Up