fbpx

Pišem i (ne) plašim se

Strah od neuspeha prisutan je kod svakog čoveka, u svakom poslu. Zanimljiva je činjenica da se najviše plaše upravo oni koji imaju potencijala za uspeh. Cilj ovog teksta jeste da ohrabri i ukaže na to da je strah pratilac svakog posla, svih pokušaja, pa i pisanja. Strah može biti konstruktivan i destruktivan. Potrudimo se da taj saputnik koga se teško oslobađamo bude neko ko će nam pomoći.

Konstruktivni i destruktivni strah

Destruktivni strah kod pisanja je onaj koji nam ne dozvoljava da pišemo. Strah od neznanja, strah od neoriginalnosti, strah od neuspeha. Taj strah će nas naterati da budemo nepisci koji imaju samo ideju i ništa više, ili, gomile pocepanih dela za sobom, a nijedno objavljeno.

Konstruktivni strah nateraće nas da pišemo oprezno. Opreznost u pisanju nikako ne znači da pišemo samo za sebe. Podelite iskustva sa drugima koji su se prepustili pisanju, više očiju bolje vidi. Kritika može biti podsticajna, pogotovo ako je upućuju oni koji se bave pisanjem. Strah od neznanja ublažićemo čitanjem i kontinuiranim učenjem i usavršavanjem. Ne postoji osoba koja zna sve. Strah od neoriginalnosti takođe otklanja čitanje. Pisanje je drugi pomoćnik koji strah kontroliše i pretvara u konstruktivni i podsticajni strah. Koliko je samo pisaca pisalo o istoj temi na različite načine. U autorskom kutku  ovaj strah smo otklanjali vežbanjem pisanja pesme ili priče na zadatu reč – podsticaj. Koliko različitih i uspešnih radova na istu temu, različitih po žanru, tematici, ideji, poruci. A ljubav je tema o kojoj se pisalo oduvek.

Moć reči

Nama je data moć da se igramo rečima i da ih složimo kako želimo, u tome se ogleda naša originalnost. Igre rečima se ne treba plašiti. Konstruktivni strah je, zapravo, dobar pomoćnik jer će nas uvek terati da što više čitamo, pišemo i razmenjujemo iskustva sa onima koji su uspešni u pisanju. Istina je da je pisanje dar, ali darovan nam je samo talenat, ne i tehnike pisanja i znanja o pisanju. Darovani su nam i strahovi da nas vode i usmeravaju.

Čega se plašio Dučić?

Navešćemo primer našeg pesnika Jovana Dučića. Verujem da ne postiji osoba koja ne zna barem jednu Dučićevu pesmu. Ali, znaju li svi koji se pisanjem bave šta je Dučić uradio sa svojim pesmama? Ovaj velikan srpske književnosti odrekao se svega što je napisao do svoje tridesete godine. Nakon toga nastaju dela o kojima danas govorimo sa oduševljenjem. Strah od nesavršenstva doveo ga je do savršenih formi i motiva. Ali, nijedna bačena pesma nije bila uzalud napisana, svaki je stih bio vežba i korak ka ostvarenju cilja, svevremene lepote njegovih pesama.

Strah od kritike

Mnogo je primera nesigurnosti pisaca. Pored lične nesigurnosti, neshvaćenost pisaca i nerazumevanje književnih kritičara dodatno može obeshrabriti nekog ko tek počinje da piše. Imamo primere autoriteta srpske književne kritike Bogdana Popovića i Jovana Skerlića. Oni nisu razumeli mnoge pesnike koji su nosili nešto novo, drugačije. Sima Pandurović, Dis, Isidora Sekulić, samo su mali deo pisaca koji je kritika osporavala. Danas je često osporavanje rime i strofe, pojedini časopisi odbacuju klasične forme pesama, dajući prednost slobodnom stihu. To, svakako, ne znači da svi treba da se odreknemo strofa i rima zato što trenutno vlada trend slobodnog stiha.

Hvala nesigurnosti

Zaključujemo da je nesigurnost svojstvena piscima. Sve dok nesigurnost ne uguši potrebu za pisanjem, možemo joj biti zahvalni. Strah i nesigurnost teraće nas da budemo što uspešniji. Ne mora svako da prepozna kvalitet onoga što pišemo. Mi i ne možemo pogoditi svačiji ukus. Najbitnije jeste da pišemo i ne odustajemo. Dučić se jeste odrekao mnogih pesama, ali da se odrekao pisanja, mi danas ne bismo znali ko je Jovan Dučić.

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up