fbpx

Kad Androidi sanjaju električne ovce

Kad sam se pre izvesnog vremena vratio iz posete nekim radionicama kreativnog pisanja u inostranstvu, neprestano su me proganjale slike onoga što sam tamo video, sopstveno iskustvo u pisanju i ovi redovi Patriše Hampl, iz knjige koju mi je ljubazno poklonila jedna starija profesorka kreativnog pisanja. Dakle, u čemu je smisao i suština našeg pisanja: Hemplova opisuje kako psihoterapija podražava proces pisanja, ali ja se sada pitam da li može biti i obrnuto? I ako može, da li takvo pisanje može biti “knijiževnost”, ili samo nebulozne tlapnje jednog neurotika o svetu koji samo on poznaje?

Da li je ovo stvarno? Ili je neki test?

Ova rečenica-pitanje iz uvodne sekvence filma “Blejd raner”, koju jedan humanoidni android postavlja čoveku, jeste zgodna metafora za paralelu koja odražava kreativno pisanje koje ne spada u klasičnu književnost i psihološki rad na sebi: da li pisanje o bolu i gubitku može biti, ako ne zamena, onda jedna specifična vrsta psihoterapije?

Radeći u radionicama kreativnog pisanja često sam dolazio do zaključka, nikada ne izrečenog već “Iz stomaka”, da iako postoje jasne paralele između kreativnog pisanja van klasičnih književnih žanrova i naših privatnih života, akademska zajednica – kao i šira kultura uopšte – ostaje priično nervozna i oprezna kada se pomene ova tema psihoterapije i pisanja. Kao da je to sramota, neka vrsta tabua o kome svi ponešto znaju ali ga niko ne pominje. Da li se bojimo da otvorimo sopstvene rane? Kostura iz samo nama znanog ormana u našoj  glavi? Svi mi koji se pisanjem bavimo na ovaj ili onaj način, pa čak i samo kao konzumenti literature u najširem smislu, jesmo programirani da raščlanimo san od jave, da analiziramo odnose i odgovornosti, da budemo profesionalci. Pisanje je pisanje. Ako hoćeš prijatelja, rame za plakanje, piši klasičnu poeziju, napiši “Stog odina samoć”, “Prokletu avliju” ili – nabavi psa pa kukaj do mile volje. Bar će neko da te sasluša.

“Naš kapacitet da se krećemo napred i razvijamo kao ljudska bića zasniva se na zdravom odnosu prema prošlosti. Psihoterapija, široko popularan model za promovisanje mentalnog zdravlja, izuzetno mnogo zavisi od sećanja i sposobnosti da se ožive i rekonstruišu slike i događaji iz nečije prošlosti…Zato je važno da naučimo ne samo da ispričamo našu priču, nego i da čujemo šta nam naša priča govori – da napišemo prvu skicu, a onda drugu pa i treću – tada je to zapravo pravi rad na sopstvenom sećanju. Kreativno pisanje često može da posluži upravo tome”.

Patriša Hampl – “Sećanje i mašta”.

Dobri nastavnici kreativnog pisanja se uvek trude da razdvoje savet i sopstveni utisak od korisne instrukcije u zanatskom smislu. Na jednoj od radionica, kojoj sam prisustvovao, jedna polaznici je napisala rad o smrti sina njenog najboljeg prijatelja. Prva reakcija profesora je bila preporuka da pročita nekoliko knjiga o patnji i bolu?! Polaznica je bila razumljivo frustirana jer joj je sugerisano da se fokusira na temu umesto na njeno pisanje! U istoj radionici jedan drugi polaznik tražio je nešto više od profesora osim literarne kritike. Pisao je o maštovitoj nameri da se kao baci sa mosta koji je povezivao dve obale njegovog grada. Iako je polazna osnova njegovo pisanja bila slična sudbin ajednog poznatog pisca, umesto da se razgovara o suštinskim pitanjima njegovog pisanja, radionica se pretvorila u debatu o životno sudbini tog poznaog pisca.

Ovaki i slični delikatni momenti se uvek događaju u radionicama i mogu se prepoznati kod ljudi koji imaju potrebu da pišu i nauče neke veštine u istom tom pisanju. Prvi zadtak nastavnika jeste da prepozna ove momente i pruži “prvu pomoć” u vidu ohrabrenja i podsticanja pisca da se što slobodnije izrazi putem pisane reči. Tek na drugom mestu dolazi priča o temi, a sasvim njavažnije je zanatski deo koji i jeste, zapravo, glavni predmet svake radionice kreativnog pisanja. U suprotnom, naklapanja o ličnim ukusima i preferencijama možemo ostaviti zaludnim kritičarima i društvu u kafani, koje i jeste pravo mesto za isprianje mozga ovakvog tipa.

Čovek kao android i pero u ruci

Ja sam počeo da pišem eseje, opservacije i lične doživljaje zato što sam osećao potrebu i važnost da delim svoje pisanje sa drugima. Nemam, niti sam ikada imao ambiciju da postanem slavno ime u knjiženvosti, ili barem dobitnik kakve prestižne nagrade (Pulicer, na primer). Pisanje mi je omogućilo bekstvo iz sopstvene patnje, muke i nedoumica, i na taj način me povratilo iz mrtvih. Što god to značilo, nauka je i uspela da potvrdi (neurologija pre svega) da je povratak i rekosntrukcija sopstvenih sećanja i prošlih doživljaja prava blagodet za oporavak i funkcionlanost naših neurona u mozgu. A time i za mentalno zdravlje i suštinu našeg življenja uopšte.

Kreativno pisanje je, prema tome, prava stvar za svakoga koji voli i ume da piše. Prava istinska samoterapija u kojoj si sam sebi guru. A oni koji te čitaju dođu kao melem na ranu, čak i kada su grubi, kada te ne razumeju i kada nisu u pravu. Lepota i čudesnost dobro osmišljene i kreirane rečenice je uvek mali trijumf nad patnjom, način da kreiraš red u opštem haosu sveta. Taj svet, vremenom, možda i nije ništa više od samog pisca i njegovog pera. Pisci pronalaze zadovoljstvo trenucima protoka vremena i prostora, trenucmia nesvesnog stanja kad pišu, što je slično meditaciji samo prirpema za pronalaženje smisla i harmonije i prizivanja punog svesnog značenja o temama o kojima pišu.

Uostalom, šta je ljudsko iskustvo ako ne pokušaj da se unese malo reda i smisla u patnju i haos?

Ako ti se sviđa, podeli...

Komentari

Scroll Up