fbpx

Inspiracija

Piše: Vanesa Stošić

Mnogo toga sam želela da postanem kada sam bila dete. Balerina, stjuardesa, dizajner.

Dok sam rasla, moj deda je pisao. Bio je pisac i prevodilac. Obožavala sam njegove rituale – nije ustajao rano, što je mene kao veliku spavalicu oduševljavalo, zatim bi doručkovao uz čaj i odlazio u svoje šetnje – od Slavije do Kalemegdana i nazad, sa obaveznim svraćanjem u hotel Moskvu na kafu i kolače.

Posle ručka sedao bi da piše ili prevodi. Uvek sveže obrijan kao da ide na posao, u odelu, a kad dodje kući skinuo bi sako i preko košulje obukao svoj kućni ogrtač. Sve mi je to delovalo tako opušteno, puno slobode, a opet je bio posao. Tada sam požela da i ja radim to isto.

Upisala sam Filološki fakultet. Vremenom sam upoznavala dobre pisce i intervjuisala ih o njihovom životnom stilu. Neki su bili ranoranioci – za njih je pisanje bilo kao odlazak u kancelariju. Doručak, kafa i sedanje za radni sto do ručka. Popodne bi obavljali svoje poslove, čitali, a uveče se družili. Drugi su pisali neredovno, kad im dodje inspiracija, i pisali do kasno u noć. Pokušavala sam da otkrijem koji bi to model meni odgovarao.

Stvar je u tome što je pored ovih spoljašnjih faktora, postojao i onaj unutrašnji, a to je da sam ja stvarno volela da pišem. Oduvek sam vodila dnevnik a u školi su moji radovi bili redovno nagrađivani. Imala sam razvijenu maštu, bila sam jedno od one dece koje je volelo da se druži i igra napolju, ali sam obavezno po par sati provodila u samoći, igrajući se sama, stvarajući svoje zamišljene svetove. Volela sam da čitam. Deda je uvek govorio da oni koji ne čitaju žive samo jedan, svoj život. Oni koji čitaju žive mnogo drugih života uz svoj.

Volim da pričam priče, da zabavljam ljude. Ali volim i da iz tih priča izvuku neku pouku, da one imaju smisla.

Pisanje je kao pričanje priča. Mene odmara.

Desi se da nemam inspiraciju. Tada izađem, šetam dugo i posmatram. To je važno. I inspiracija se dogodi. Ne svakog dana, ali najčešće. Važno je pisati svakodnevno.

Kada sam bila mala, pitala sam se šta je moj talenat, moja misija na ovom svetu. Volela sam da pevam, plešem, crtam, ali pisanje je uvek izranjalo iz mojih grudi. To je poziv, ne posao. I dalje pevam, plešem, ali sad sigurno znam – ako bismo definisali ljude prema onome što ih poziva iz njihove utrobe, njihove duše, moja definicija bila bi pisanje.

I nije važno da li ću se nekad proslaviti i putovati svetom potpisujući svoje knjige (mada bih to volela). Važno je da ne gušim vise onaj glas iznutra što mi kaže, svakoga dana – piši.

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up