fbpx

GOST BLOGER: DRAGANA SMOLNIKAR – »Muško« i »žensko« pisanje!

Piše: Dragana Smolnikar

Prosto prirodno se nameće jedna od mnogobrojnih podela među ljudima na ovom svetu.

Muškarci i žene! Večito aktuelna tema, dilema, ili tajna.

Da, postojimo »mi« kao žene i postoje »oni«, kao muškarci! Razlikujemo se svakako, to i slep vidi i svako zna. Međutim, to je tako samo na izgled i na površini. I dokle god gledamo samo površinu vode nikada nećemo znati kakve se lepote kriju u njenim dubinama.

Nekada me je bilo strah vodenih dubina, nisam se osećala sigurno u njima i zato sm uvek bivala negde u plićacima. Ma nisam se usudila ni da zavirim. Bežala sam koliko me noge nose. Možda sam se zato i bavila atletikom i trčanjem, kao njenom disciplinom i možda mi je zato poslednji ispit na Fakultetu za sport bio baš plivanje, zbog kojeg sam htela da napustim studije. Mnogo mi je muka zadalo to skakanje u duboku vodu!

Neko mi je rekao, da te dubine mogu biti za mene opasne i poverovala sam još, kao mala devojčica.

Eh, ljudi moji, koliko je to velika zabluda! Kad se jednom usudiš da zaroniš u vlastite pa i dubine tog nekog naizgled drugačijeg, otkriješ pravo blago! Otkriješ nešto što se rečima ne opisuje a zapravo predstavlja sve ono što tražimo kojekuda okolo.

I šta ima pisanje sa tim? Pa ima i te kako!

Teško je tek tako razumeti tog nekog drugog ako ne razumeš najpre sebe. I može čovek doći do razumevanja iznenada, bliskovito ili nekim čudom, ali ipak za većinu nas je to proces. I pri tom procesu je pisanje ZLATA VREDNO! Barem je za mene tako bilo.

Neko je baš skoro pisao o tome, da smo žene te koje se u velikoj meri više bavimo pisanjem.

Zašto je tako?

Verovatno će stručnjaci preciznije nabrojati razloge za tu pojavu. Da kao žene imamo veću potrebu, da pričamo, komuniciramo ili izrazimo emocije, impresije, doživljaje … Da muškarci čak i sa najboljim prijateljem pričaju samo o sportu, poslu, politici i sličnim usputnim a privlačnim temama, koje prolaze pored njih na visokim petama i mamljivog izgleda.(Ne možemo im zameriti, jer je prizor zaista impresivan, zar ne?)

Ponekad, onako usput pitam svog muža, kad se vidi sa najboljim prijateljem, kako je on, da li je konačno pronašao neku srodnu dušu…. Znate li šta mi odgovori?

»Nisam ga pitao, nismo razgovarali o tome!« Sedeo je satima sa njim ali to ga nije pitao, kao što verovatno nije reč rekao o svojim osećanjima. Pa čak i ako sam ga možda baš tog dana opasno iznervirala ili slično.

Kako je moguće, da sve to muškarac može da prećuti ili da sve to ne stavi na papir, kao nekom ko ga neće suditi, kritikovati već mu pomoći da to ode iz njega?

Uvek me je zanimalo zašto je tako? Tu ima nečeg što za mene nije autentično.

Pre nego smo postali muškarac ili žena, bili smo jedno te isto. Zato mi molim vas oprostite ali za mene smo i dalje u najdubljim suštinama jedno te isto.

Baš kao što je i meni ili većini ostalih devojčica rečeno, da su neke stvari poput izražavanja emocija na bilo koji način pa i pisanjem za nas »primerene«, tako je verovatno i dečacima rečeno suprotno. Možda, da je »pisanje ženska zabava«!

Verujem, da svako od nas može i zna pisati. Prosto zato što je najbolje pisanje ono, koje pišeš iz sebe iz svog srca, osećaja, a ne iz glave. A nema onih, koji nemaju osećaje, koliko god se naizgled činilo drugačije. I možda smo žene te, koje lakše izrazimo ili kažemo nešto ali možda su baš muškarci ti, koji trebaju pisanje više od svega ostalog. Pa ne mislim na to da moraju pisati knjige, već prosto bacati svoja razmišljanja, osećanja na papir ili tastaturu ako hoćete. To može biti u početku malo, šturo i ne direktno povezano sa emocijama ali vremenom se to razvija u pravo OSLOBAĐANJE. Pisanje ima sposobnost, da te okrene i vrati sebi. Nije li to ono što čitavog života tražimo?

A ako se plašimo da gledamo u sopstvene dubine nikada nećemo moći razumeti druge pa ni suprotni pol. I onda imamo to što imamo! Sve veći sukob i nerazumevanje među polovima umesto ljubavi i saosećanja. Feminizam, kao pokret za žensku odbranu od muškaraca raste, baš kao i ponižavanje ili nepoštovanje žena, ignorisanje, neosetljivost i grubost prema njima od strane suprotnog pola, što opet predstavlja mušku odbranu. Sami stvaramo još veći međusobni raskol i jaz i to samo zato jer ostajemo u plićacima. A baš u tim plićacima su sve magle, sva tamna platna, sve ružičaste naočare, sve uslovljenosti naših umova, koje nam prikrivaju tako željeno i duboko zakopano blago za kojim tragamo, kao LJUDSKA BIĆA. Verujte, u tom grmu čuči zec! Sve to što tražimo bilo kao žene bilo kao muškarci se nalazi u njemu.

Zato je pisanje blagoslov! Postepeno, neprimetno ali sigurno i trajno ti otkriva sve skrivene lepote sopstvenih, a time i »tuđih« dubina.

Tako da… pišite ljudi!

Odnosno, pišite dragi i voljeni muškarci! Otvorite SEBE sebi, a onda će biti lakše i ženama da vas razumeju i vole. Pisanje je između ostalog i put do ženskih srca, ako baš nemate drugi motiv. Još bolje…, pišite bez motiva.

 

 

Ako ti se sviđa, podeli...

Komentari

Scroll Up