fbpx

Esej bez naslova

Stvari se čoveku dešavaju kad se dese. Ne pitaju te da li hoćeš da ti se dogode. Nije im potrebna tvoja dozvola.

Odlučio sam da ovaj esej ostavim bez naslova, jer što god da stavim čini mi se neprikladnim za ovu situaciju u kojoj trenutno živim. Ne znam kako je bilo u vreme kuge, ali ovo vreme straha iznelo je na videlo tamnu stranu života. Strah od smrti u obliku nevidljivog virusa koji preti da zatre čovečanstvu odjedanput je postala glavna tema života ljudi oko mene, pod nizom neobičnih da ne kažem čudnih okolnosti.

Kad sam bio mlad, mislio sam da je za plovidbu svetom dovoljno da naučim da radim dobro tri stvari. Prvo: vezivati pertle na cipelama. Drugo: savesno skidati ženu. I treće: čitati da bi se svakog dana osetio ukus nekoliko stranica sastavljenih s jasnoćom i veštinom. Činilo mi se da čovek koji čvrsto korača, koji zna da miluje i koji nauči da sluša muziku reči živi duže i, pogotovo, živi bolje. Ali, godine su me naučile da to nije dovoljno i da nam život ponekad pruži priliku da težimo ka tome da budemo nešto više od dvonošca koji jede, prazni se i privremeno zauzima prostor na planeti. Najtužnije je kada se ta prilika ne iskoristi.

Ono što su velikani književnost opisali u svojim antiutopijskim romanima – Orvel u Farmi i 1984, Haksli u Vrlom novom svetu, Bredberi u Farenhajtu 451, a neki slikari bogme dobro naslikali, Brojgel recimo, preko noći postade naša stvarnost. Upravljanje putem straha, stara formula koliko i čovečanstvo, dobilo je još jednom priliku da se igra našim sudbinama, svodeći čoveka na nivo plašljivog atoma, zrnce prašine u beskrajnom obrtanju Univerzuma. A mi imamo privilegiju ili nesreću da ovu utopiju živimo upravo sada.

Mislim da će istina, kad sve laži budu ispričane i zaboravljene, i dalje biti istina. I ovo se ne menja od mesta do mesta ili od danas do sutra. Ne možete to da izmenite kao što ne možete da posolite so da bude slanija. Istina se ne da obrisati jer to je to. O tome se radi.

Ujutru kad se probudiš misliš da jučerašnji dan ništa ne znači. Ali juče je sve što imaš. Šta još postoji? Život ti se sastoji od dana koji su u njega ugrađeni. Samo od toga. Ni od čega drugog. Možeš da pomisliš da možeš sve da ostaviš i od svega da pobegneš i da promeniš ime i ne znam šta sve. A onda se jednog jutra probudiš i pogledaš u tavanicu i šta misliš koga ugledaš?

Svako ko teži očuvanju zdravog razuma ima potrebu za nekim mestom na svetu gde može da se izgubi. To mesto, poslednje utočište, mali je dodatak duši kuda, kada svet u svojoj komediji apsurda doživi brodolom, uvek možeš odjuriti da se zaključaš i izgubiš ključ.

Ako ti se sviđa, podeli...
Scroll Up